"Zakopali ste svoje emocije? Ima leka - dr Gabor Mate

[Soradze]

Mađarsko - kanadski lekar, dr Gabor Mate, je osvojio svet svojim knjigama i svojim
predavanjimaširom sveta, gde često ukazuje na snažnu povezanost naših emocija
i fizičkog zdravlja, pa tvrdi da potisnute, neiskazane emocije izazivaju ozbiljne
posledice na naše telo i um.

Evo šta dr Mate govori:

Dugotrajno potiskivanje emocija (tuga, ljutnja, strah) dovodi do aktiviranja simpatičkog
nervnog sistema, pa smo u stalnom stanju stresa, što dovodi do povećanog krvnog
pritiska, srčanih oboljenja, poremećaja spavanja, drastično povećava rizik od autoimunih
i kardiovaskularnih bolesti, psihosomatskih bolesti i psiholoških problema, astme,
iritabilnog kolona i hroničnog bola, pa čak i kancera...

Tvrdi da nerazjašnjen psihički stres dovodi da psihička bol pređe u fizičku.
Posebno ističe kako traume iz detinjstva i adolescencije pogubno deluju na naše
dugoročno zdravlje. Naročito kada mladi potisnu te traume da bi napravili mehanizam
za preživljavanje. Upozorava da se ti duboki emotivni ožiljci moraju izlečiti, inače će
se dokazati kao okidači različitih bolesti.

Dr Mate opominje da je za zdravlje neophodno da izražavamo svoje prave emocije
i osećanja. Kao zagovornik terapija razgovorom, mindfulness (svesnost) i somatske
(telesne) terapije, govori da te terapeutske metode pomažu ljudima da prepoznaju,
izraze i obrade svoje emocije na zdrav način, pored toga što nam omogućavaju da
se suočimo sa svojim unutrašnjim konfliktima, ali i nađemo put ka emocionalnom i
fizičkom isceljenju.

Teorije dr Matea ističu važnost za postizanje i fizičkog i emocionalnog blagostanja.
Pa tako, razumevanje i prihvatanje sopstvenih emocija i traženje pomoći ako je
potrebno, ključni su koraci ka zdravijem i srećnijem životu.

"Trauma nije ono što se desilo.
Trauma je ono što se promenilo
u nama zbog onoga što nam se
desilo."
Dr Gabor Mate

 

[Manastirka]

Tačno,...strada telo ili psiha. Sve zavisi kome je šta slabija, odnosno jača tačka.

 

[*pustinjakinja]

"Trauma nije ono što se desilo.
Trauma je ono što se promenilo
u nama zbog onoga što nam se
desilo."

Dobro rečeno.

Meni je nekako trauma ono što se desilo i promena usled iste.Dve traume jedna za drugom.
S obzirom da proizlaze od prve, prelivajući se u drugu, može se gore citirano sasvim prihvatiti kao merodavno.
Sad nešto razmišljam, da li je uopšte deljivo, a zaista, promene koje donesu određene traume, jesu traume jer treba se suočiti sa nekom novom osobom,
upoznati je, videti kako prihvatiti tu novu osobu.Težak, rekla bih, užasan proces.I dugotrajan.Bar je meni bio.
I nisam sigurna da sam u potpunosti prihvatila tu novu osobu.

 

[Manastirka]

Trauma je događaj koji menja ljudsko telo ( obično nagore u vidu bolesti, čak se povreda i zove u medicini " trauma") ili menja ljudsku psihu. U oba slučaja, više nisi ista osoba niti ćeš to ikada ponovo biti.

 

[*pustinjakinja]

Trauma je događaj koji menja ljudsko telo ( obično nagore u vidu bolesti, čak se povreda i zove u medicini " trauma") ili menja ljudsku psihu. U oba slučaja, više nisi ista osoba niti ćeš to ikada ponovo biti.

Trauma ne mora biti samo fizičkog karaktera.
Traumu izazivaju i određene životne okolnosti.
Doduše, taj deo su svrstali u stres, pa možda zato niko više i ne pomisli na psihičku traumu.
I nisam sa tim novim svrstavanjem usklađena...

 

[Soradze]

Dobro rečeno.

Meni je nekako trauma ono što se desilo i promena usled iste.Dve traume jedna za drugom.
S obzirom da proizlaze od prve, prelivajući se u drugu, može se gore citirano sasvim prihvatiti kao merodavno.
Sad nešto razmišljam, da li je uopšte deljivo, a zaista, promene koje donesu određene traume, jesu traume jer treba se suočiti sa nekom novom osobom,
upoznati je, videti kako prihvatiti tu novu osobu.Težak, rekla bih, užasan proces.I dugotrajan.Bar je meni bio.
I nisam sigurna da sam u potpunosti prihvatila tu novu osobu.

Lično se nisam oslobodila nekih loših emocija i straha iz detinjstva.
Da sam iznela te emocije na površinu, izlečila ih, objasnila, sigurno
bih bila neka drugačija osoba, sebi lepša, bar drugima milija...

 

[Soradze]

Trauma je događaj koji menja ljudsko telo ( obično nagore u vidu bolesti, čak se povreda i zove u medicini " trauma") ili menja ljudsku psihu. U oba slučaja, više nisi ista osoba niti ćeš to ikada ponovo biti.

Dečije emocionalne traume su najdublje i najmanje vidljive... Lično sam se tek pod stare dane
setila bezazlenog događaja koji mi je predstavljao "nož u leđima" celog života. Nisam mogla
dečijom logikom bezazleni slučaj ispravno da protumačim i ostala sam uplašena ceo život.
Katarzično je otkrovenje koliko smo trpeli, samo zato što su nam emotivne traume ostale
zakopane. A ne mora tako da bude! I ne treba.
O ličnim ranama treba razgovarati na vreme...

 

[*pustinjakinja]

Lično se nisam oslobodila nekih loših emocija i straha iz detinjstva.
Da sam iznela te emocije na površinu, izlečila ih, objasnila, sigurno
bih bila neka drugačija osoba, sebi lepša, bar drugima milija...

Valjda je najteže osloboditi to dete u nama.
Ne znam hoće li ti pomoći, ali kod mene je pomoglo.
Rekla sam sebi u jednom trenutku da je vreme da to dete odraste i ako ne može da zaboravi, neka oprosti onima
koji su to dete povredili, ako su u pitanju ljudi.
Opraštanje u mnogome pomaže, nevezano za detinjstvo.
Možda nisamu uspela prihvatiti onu novu osobu o kojoj sam iznad pisala, upravo jer sebi nisam sve oprostila.
Radim na tome već neko vreme, no...lakše je drugima oprostiti...

 

[*pustinjakinja]

Dečije emocionalne traume su najdublje i najmanje vidljive... Lično sam se tek pod stare dane
setila bezazlenog događaja koji mi je predstavljao "nož u leđima" celog života. Nisam mogla
dečijom logikom bezazleni slučaj ispravno da protumačim i ostala sam uplašena ceo život.
Katarzično je otkrovenje koliko smo trpeli, samo zato što su nam emotivne traume ostale
zakopane. A ne mora tako da bude! I ne treba.
O ličnim ranama treba razgovarati na vreme...

 

[Manastirka]

Valjda je najteže osloboditi to dete u nama.
Ne znam hoće li ti pomoći, ali kod mene je pomoglo.
Rekla sam sebi u jednom trenutku da je vreme da to dete odraste i ako ne može da zaboravi, neka oprosti onima
koji su to dete povredili, ako su u pitanju ljudi.
Opraštanje u mnogome pomaže, nevezano za detinjstvo.
Možda nisamu spela prihvatiti onu novu osobu o kojoj sam iznad pisala, upravo jer sebi nisam sve oprostila.
Radim na tome već neko vreme, no...lakše je drugima oprostiti...

Tako'e,...pa kad ti koji su te u detinjstvu povredili, vide kakva si osoba postala,...više im ne bi palo na pamet ni da te popreko pogledaju.
Oprostiš glupost, neznanje, neshvatanje, strah, nemoć,...šta i možeš nekom takvom? Žali ih bože!
Kad dobiješ moć da uzvratiš, ti umesto toga oprostiš ( digneš ruke i odustaneš), onda si "izlečen".

 

[Soradze]

 

[Manastirka]

Najveći mit u svemu tome,...je da vas neko leči. Lečite se zapavo sami,...medicina i psihoterapija pružaju pomoć, sami ste sebi i otrov i protivotrov.
Nema čarobne formule, niti tablete, to morate otkriti i uraditi sami.

 

[*pustinjakinja]

Tako'e,...pa kad ti koji su te u detinjstvu povredili, vide kakva si osoba postala,...više im ne bi palo na pamet ni da te popreko pogledaju.
Oprostiš glupost, neznanje, neshvatanje, strah, nemoć,...šta i možeš nekom takvom? Žali ih bože!
Kad dobiješ moć da uzvratiš, ti umesto toga oprostiš ( digneš ruke i odustaneš), onda si "izlečen".

Ne mogu da procenim koliko si ozbiljna, a to mi se baš retko dešava


Četo roditelji kojima ne može da se pripiše da su bezobzirni i bez ljubavi za svoju decu,
urade nešto što detetu ostane kao negativno sećanje i neretko dete formira u osobu koja će lako u nekom odraslom dobu osećati nesigurnost,
imati neki lakši ili teži poremećaj.
Ako to dete, u nekom trenutku zrele dobi, da li su dvadesete ili naviše, osvesti da njegov roditelj jeste uradio nešto pogrešno,
ali nije to uradio jer je loš i zao roditelj.
U večini slučajeva je neznanje.
Svako dete je ličnost za sebe, a neretko odrasli na sve načine pokušavaju "ispraviti" tu ličnost.
Oslobađanja tog dete nastupi kad ono spoji svoju pravu ličnost i oblikovanu ličnost.

 

[Soradze]

Valjda je najteže osloboditi to dete u nama.
Ne znam hoće li ti pomoći, ali kod mene je pomoglo.
Rekla sam sebi u jednom trenutku da je vreme da to dete odraste i ako ne može da zaboravi, neka oprosti onima
koji su to dete povredili, ako su u pitanju ljudi.
Opraštanje u mnogome pomaže, nevezano za detinjstvo.
Možda nisamu uspela prihvatiti onu novu osobu o kojoj sam iznad pisala, upravo jer sebi nisam sve oprostila.
Radim na tome već neko vreme, no...lakše je drugima oprostiti...

Da... čovek mora sasvim da se promeni, da bi mogao drugo, naročito sebi oprostiti.
To je dug proces, ta naša unutarnja promena... Godine i emocionalna zrelost pomažu.
Meni je pomoglo da oprostim drugima saznanje da nisu umeli bolje.
Preplašeno dete u meni je počelo da izviruje. Zna da ima mene matoru koja ga najviše voli
i koja ga štiti da ne bude ponovo povređeno, hahaah... Nemoj neko da se smejao ovoj poslednjoj
rečenici, hahahah

 

[Soradze]

Najveći mit u svemu tome,...je da vas neko leči. Lečite se zapavo sami,...medicina i psihoterapija pružaju pomoć, sami ste sebi i otrov i protivotrov.
Nema čarobne formule, niti tablete, to morate otkriti i uraditi sami.

Nisi u pravu! Terapije su blagotvorne i jedini put u kom se ne luta, nego se vodi pravac u ozdravljenje.
Ovde je tema zatrpane emocije koje nisu obelodanjene, iskazane, koje bolje vidi terapeut nego mi sami...
Zato psiho terapija zlata vredi.

 

[*pustinjakinja]

Da... čovek mora sasvim da se promeni, da bi mogao drugo, naročito sebi oprostiti.
To je dug proces, ta naša unutarnja promena... Godine i emocionalna zrelost pomažu.
Meni je pomoglo da oprostim drugima saznanje da nisu umeli bolje.
Preplašeno dete u meni je počelo da izviruje. Zna da ima mene matoru koja ga najviše voli
i koja ga štiti da ne bude ponovo povređeno, hahaah... Nemoj neko da se smejao ovoj poslednjoj
rečenici, hahahah

Sebe i mora to dete prigrliti i zagrliti. I ne samo dete, čitavo naše biće.
Meni nije dugo bilo baš najjasnije da je poželjno sebi biti na prvom mestu i voleti sebi.
Ne mora možda to prvo mesto, možemo da ga podelimo , ali vaistinu, treba umeti voleti sebe.

 

[Manastirka]

Ne mogu da procenim koliko si ozbiljna, a to mi se baš retko dešava


Četo roditelji kojima ne može da se pripiše da su bezobzirni i bez ljubavi za svoju decu,
urade nešto što detetu ostane kao negativno sećanje i neretko dete formira u osobu koja će lako u nekom odraslom dobu osećati nesigurnost,
imati neki lakši ili teži poremećaj.
Ako to dete, u nekom trenutku zrele dobi, da li su dvadesete ili naviše, osvesti da njegov roditelj jeste uradio nešto pogrešno,
ali nije to uradio jer je loš i zao roditelj.
U večini slučajeva je neznanje.
Svako dete je ličnost za sebe, a neretko odrasli na sve načine pokušavaju "ispraviti" tu ličnost.
Oslobađanja tog dete nastupi kad ono spoji svoju pravu ličnost i oblikovanu ličnost.

Dete je dete,...jer nema razvijene mehanizme odbrane. Odrasla osoba je nešto drugo i kao takva, sposobna je da se sama stara o sebi, o svom fizičkom i mentalnom zdravlju. Ako dete nije imalo priliku da to bude kad je trebalo, teško da u kasnijem dobu ostane bez ikakvih posledica.
P.S. Mrtva sam ozbiljna.

Nisi u pravu! Terapije su blagotvorne i jedini put u kom se ne luta, nego se vodi pravac u ozdravljenje.
Ovde je tema zatrpane emocije koje nisu obelodanjene, iskazane, koje bolje vidi terapeut nego mi sami...
Zato psiho terapija zlata vredi.

Vredi naravno,...meni je pomogla.
Samo kažem da je osoba glavni akter i ukoliko ne sarađuje ili ne veruje u svoje izlečenje, od toga na kraju ne bude ništa.
Kad shvatiš da su ti telo i psiha jedini dom koji imaš ( sve i da imaš sva bogatstva ovog sveta), normalno je da želiš da se u svom domu osećaš sigurno, voljeno i zaštićeno.

 

[Džudi S]

Trauma je događaj koji menja ljudsko telo ( obično nagore u vidu bolesti, čak se povreda i zove u medicini " trauma") ili menja ljudsku psihu. U oba slučaja, više nisi ista osoba niti ćeš to ikada ponovo biti.

Slažem se. Ja imam traumu koja traje od 1984.godine do danas. Te strašno bolne traumatske povrede kolena dovele su da "zaradim" PTSP. I postala sam sasvim drugačija ličnost zbog tih trauma.

Ali, da se vratim na temu.

Dr Gabor Mate je u potpunosti u pravu. Kad se oseća jak psihički bol, tada strada i zdravlje.

Mislim da je konstantni stres koji se ne leči najveći krivac za rak.

 

[Soradze]

Sebe i mora to dete prigrliti i zagrliti. I ne samo dete, čitavo naše biće.
Meni nije dugo bilo baš najjasnije da je poželjno sebi biti na prvom mestu i voleti sebi.
Ne mora možda to prvo mesto, možemo da ga podelimo , ali vaistinu, treba umeti voleti sebe.

Vaspitavani smo da budemo skromni, da druge uvažavamo više od sebe, da smo
svima na usluzi kao ljudska bića... a da oni koji vole sebe i prvo sebe - nisu baš
prihvatljivi, jer su delovali sebično, samoljubljivo... tako je moja generacija vaspitavana...
I meni duuuugi niz godina nije bilo jasno šta znači voleti sebe...
Mislila sam da volim sebe, ali nisam shvatala da je to ljubav prema sopstvenom biću,
naročito onom malom koje se nije ni razvilo kako treba.

 

[Manastirka]

Slažem se. Ja imam traumu koja traje od 1984.godine do danas. Te strašno bolne traumatske povrede kolena dovele su da "zaradim" PTSP. I postala sam sasvim drugačija ličnost zbog tih trauma.

Ali, da se vratim na temu.

Dr Gabor Mate je u potpunosti u pravu. Kad se oseća jak psihički bol, tada strada i zdravlje.

Mislim da je konstantni stres koji se ne leči najveći krivac za rak.

Nemaju ni lekari odgovore baš na sva pitanja. Pogotovu je ljudska psiha klizav teren, jer ni jedna osoba nije ista, niti je odrastala i stasavala u istim okolnostima. Sve nas to pečatira i oblikuje, zato psihoterapeuti vraćaju pacijente u najranije detinjstvo. Garancije za izlečenje često nema, ali trud nije uzaludan.
Jedino što mogu reći, to je da vredi vremena i para. Jer,...ulog u krajnjem je sama osoba. Dom u kome moram živeti do kraja.

 

[Brioso]

Dečije emocionalne traume su najdublje i najmanje vidljive... Lično sam se tek pod stare dane
setila bezazlenog događaja koji mi je predstavljao "nož u leđima" celog života. Nisam mogla
dečijom logikom bezazleni slučaj ispravno da protumačim i ostala sam uplašena ceo život.
Katarzično je otkrovenje koliko smo trpeli, samo zato što su nam emotivne traume ostale
zakopane. A ne mora tako da bude! I ne treba.
O ličnim ranama treba razgovarati na vreme...

Ovako bih i ja opisao nešto čega sam se setio pre neki dan. Setio sam se zato što su mi spomenuli osobu zbog koje sam imao neku traumu, uslovno rečeno. Isto se radi o nečemu što bih rekao da je donekle bezazleno, međutim dete nije to u stanju ni sasvim da razume, a ne zna ni da se postavi. Nema straha, prevazišao sam to. Razmišljam samo da li se ta osoba toga seća i da li bi trebalo da je podsetim na to, ako je budem video.

 

[Soradze]

Nemaju ni lekari odgovore baš na sva pitanja. Pogotovu je ljudska psiha klizav teren, jer ni jedna osoba nije ista, niti je odrastala i stasavala u istim okolnostima. Sve nas to pečatira i oblikuje, zato psihoterapeuti vraćaju pacijente u najranije detinjstvo. Garancije za izlečenje često nema, ali trud nije uzaludan.
Jedino što mogu reći, to je da vredi vremena i para. Jer,...ulog u krajnjem je sama osoba. Dom u kome moram živeti do kraja.

Baš si ovo lepo rekla!

 

[Manastirka]

Ovako bih i ja opisao nešto čega sam se setio pre neki dan. Setio sam se zato što su mi spomenuli osobu zbog koje sam imao neku traumu, uslovno rečeno. Isto se radi o nečemu što bih rekao da je donekle bezazleno, međutim dete nije to u stanju ni sasvim da razume, a ne zna ni da se postavi. Nema straha, prevazišao sam to. Razmišljam samo da li se ta osoba toga seća i da li bi trebalo da je podsetim na to, ako je budem video.

To se rešava na profesionalnoj psihoterapiji.

 

[*pustinjakinja]

Najveći mit u svemu tome,...je da vas neko leči. Lečite se zapavo sami,...medicina i psihoterapija pružaju pomoć, sami ste sebi i otrov i protivotrov.
Nema čarobne formule, niti tablete, to morate otkriti i uraditi sami.

Lekar zaista nema svu moć.
On je tu da proceni, ukaže, pripomogne.
Do nas je mnogo više nego smo svesni.

Ja sam svesna i svojih trauma i promena.
Sama sebi sam najviše pomogla, ali veliki udio imaju i moji bližnji.
Nije trebalo da imaju znanje iz psihologije, voleli su me.
Ta ljubav mi je bila najveći lek.
Iskreno,, najiskrenije, bez te ljubavi, ne znam gde bih bila danas i u kakvom stanju.
Mislim da sam solidno, bar u svojim očima, a to je više nego dovoljno.
Volim da odem kod dr povremeno i proverim da li mi mozak radi , a uz lekara, svakodnevno se zapitam, jesam li i za koliko manje ili više "normalna"
danas u odnosu na juče.

 

[Brioso]

To se rešava na profesionalnoj psihoterapiji.

A ako rešiš drugačije?