FataMorgen
Legenda
- Poruka
- 64.174
Zajam za privredni preporod Borisa Tadića
Seo je na hoklicu pored stočića na kome je bio telefon i upaljena sveća. Ona je bila jedini izvor svetlosti u sobi. Struju su mu isključili pre neki dan, a ni grejanje nije imao. Sedeo u jakni u polumračnoj sobi sa spuštenim roletnama iz koje je izvadio mali tefter i stavio pored telefona. U njemu su bili upisani brojevi telefona prijatelja, rodbine i poznanika, od kojih su neki bili prežvrljani. Od kad se ono desilo mnogi su mu okrenuli leđa i nisu više želeli da čuju za njega. Skrhan i tužan sedeo je i skupljao hrabrost da podigne slušalicu. Tefter je držao otvoren na slovu s. Ruka mu je krenula ka slušalici, ali je zgrabio sveću i otišao u mračnu kuhinju. Preturao je dok nije našao flašu rakije. Natočio je jednu čašicu i popio je na eks. Vratio se do telefona, seo na hoklicu i sada ohrabren i zagrejan rakijom podigao slušalicu. Pogledao je broj u tefteru i polako okretao brojeve na brojčaniku. Kako je okretao brojeve trema je bila sve veća. U glavi je smišljao šta će da kaže. Okrenuo je poslednji broj. Dobio je vezu i čuo da zvoni.
- Da, javio se glas s druge strane.
- Dobro veče. Izvini što zovem ovako kasno. Srđane, ti si?
- Da, ja sam. Ko je to?
- Boris.
- Koji Boris?
- Tadić. Boris Tadić.
- Zdravo Borise, otkud ti. Nismo se čuli sto godina.
- Evo, muka me je naterala da ti se javim, bio je direktan Tadić.
- Kakva muka crni Borise?
- Nisi čuo?
- Ne, nemam ti ja pojma šta se dešava, bio je zatečen Srđan.
- Pa, imao sam nekih problema sa zakonom. Žena me je zbog toga ostavila i odvela decu. Rodbina me se odrekla preko novina. Prijatelji mi okrenuli leđa. Sad još treba da platim i neku kaznu, a nemam para. Ako ne platim moraću u zatvor. Pomagaj brate Srđane.
- Au, to su baš velike muke. Kolika ti je kazna?
- Mnogo, 40 hiljada. Ja tolike pare nemam. Isekli mi struju. Isključili grejanje. Odakle mi 40 hiljada.
- Iskreno me je dirnula tvoja priča, ali ja stvarno ne mogu da ti pomognem. Nemam ni ja te pare. Kriza je u marketingu. Ne zarađuje se kao pre. Izvini molim te. Da su bolja vremena, ali sada stvarno ne mogu. Drago mi je što smo se čuli. Sad moram da idem, obaveze. Čujemo se, - i prekinu vezu.
Slušalicu je još uvek držao na uvu i slušao zvuk prekinute veze. Spustio je slušalicu i duboko uzdahnuo. Uhvatio se za čelo i bio je na rubu da zaplače. Zašto se bog ovako grubo poigrava mojom sudbinom. Šta sam mu zgrešio? Išao sam u crkvu, palio sveće, krstio se, ljubio ikone i popovima ruke. Zašto me ovako kažnjavaš, - mislio je u sebi.
Opet je uzeo tefter u ruke i okretao strane tražeći novu nadu. Možda mu neko od ovih imena može pomoći, možda ga nisu zaboravili. Okrenuo je stranu na kome su bila zapisana imena na m i kažiprstom prelazio po spisku. Zaustavio se kod starog prijatelja, kojeg je veoma poštovao. Podigao je slušalicu i polako okretao brojeve. Veza je uspostavljena i čuo je zvono. Dugo je zvonio, a niko se nije javljao. Javi se, javi se, javi se, govorio je poluglasno.
- Halo, čuo se najzad glas.
- Dobro veče. Miroslave, vi ste?
- Da, ko zove ovako kasno?
- Boris Tadić.
- Boris Tadić? Hm.
- Da, sarađivali smo jednom davno. Sećate se?
- Kroz maglu. Ja sam čovek u godinama, pamćenje me sve slabije služi. Kako mogu da vam pomognem?
prosjak003.9611.jpg- Velika me muka snašla. Kriza je. Isključili su mi struju, grejanje. Prijatelji su mi okrenuli leđa. Stigla mi je neka kazna za naplatu, a ja nemam para da platim. Treba mi pomoć.
- Au, baš si našao kome da se požališ. Ova svetska ekonomska kriza me ubi. Ako mi država ne pomogne ima da bankrotiram. Nemam prebijenog dinara. Oči mi ispale ako lažem.
- Ali to je samo 40 hiljada. Šta je to za vas?
- Četrdeset hiljada?! Jesi li ti normalan, odakle meni tolike pare na ovu krizu. Da me sad uhvatiš i istreseš iz gaća, ne bi našao ni sto dinara. Nego, kasno je. Ja sam čovek u godinama, moram da spavam.
- Izvinite što sam vas uznemiravao. Laku noć.
- Laku noć, - i prekinu vezu.
Boris je spustio slušalicu i briznuo u plač. U nevolji se prepoznaju pravi prijatelji, ali on izgleda takve nije imao. Ostala je samo još jedna osoba koju je mogao da pozove. Njegov najbolji drug iz mladosti. Nije bilo potrebno da gleda u tefter, jer je broj znao napamet. To mu je bila poslednja šansa. Okrenuo je broj.
- Da, čuo se glas s druge strane žice.
- Zdravo Nebojša, Boris Tadić ovde.
- Ne pričam sa kriminalcima, i prekinu vezu.
Slušalica mu je ispala iz ruke. Počeo je da se trese. Ovo je kraj. Gotovo je. Moraće u zatvor, a posle na društveno korisni rad. Sedeo je na hoklici i gledao u plamen sveće. Odlučio je da se ne pomera sve dok ne dođu po njega da ga vode. Ali, u poslednjem trenutku desio se preokret i nastupio je srećan kraj, kao da smo u nekoj holivudskoj priči. Umesto da ga vode u zatvor, uručeno mu je pomilovanje predsednika Republike.
Predrag M. Azdejković
www.azdejkovic.com
- Da, javio se glas s druge strane.
- Dobro veče. Izvini što zovem ovako kasno. Srđane, ti si?
- Da, ja sam. Ko je to?
- Boris.
- Koji Boris?
- Tadić. Boris Tadić.
- Zdravo Borise, otkud ti. Nismo se čuli sto godina.
- Evo, muka me je naterala da ti se javim, bio je direktan Tadić.
- Kakva muka crni Borise?
- Nisi čuo?
- Ne, nemam ti ja pojma šta se dešava, bio je zatečen Srđan.
- Pa, imao sam nekih problema sa zakonom. Žena me je zbog toga ostavila i odvela decu. Rodbina me se odrekla preko novina. Prijatelji mi okrenuli leđa. Sad još treba da platim i neku kaznu, a nemam para. Ako ne platim moraću u zatvor. Pomagaj brate Srđane.
- Au, to su baš velike muke. Kolika ti je kazna?
- Mnogo, 40 hiljada. Ja tolike pare nemam. Isekli mi struju. Isključili grejanje. Odakle mi 40 hiljada.
- Iskreno me je dirnula tvoja priča, ali ja stvarno ne mogu da ti pomognem. Nemam ni ja te pare. Kriza je u marketingu. Ne zarađuje se kao pre. Izvini molim te. Da su bolja vremena, ali sada stvarno ne mogu. Drago mi je što smo se čuli. Sad moram da idem, obaveze. Čujemo se, - i prekinu vezu.
Slušalicu je još uvek držao na uvu i slušao zvuk prekinute veze. Spustio je slušalicu i duboko uzdahnuo. Uhvatio se za čelo i bio je na rubu da zaplače. Zašto se bog ovako grubo poigrava mojom sudbinom. Šta sam mu zgrešio? Išao sam u crkvu, palio sveće, krstio se, ljubio ikone i popovima ruke. Zašto me ovako kažnjavaš, - mislio je u sebi.
Opet je uzeo tefter u ruke i okretao strane tražeći novu nadu. Možda mu neko od ovih imena može pomoći, možda ga nisu zaboravili. Okrenuo je stranu na kome su bila zapisana imena na m i kažiprstom prelazio po spisku. Zaustavio se kod starog prijatelja, kojeg je veoma poštovao. Podigao je slušalicu i polako okretao brojeve. Veza je uspostavljena i čuo je zvono. Dugo je zvonio, a niko se nije javljao. Javi se, javi se, javi se, govorio je poluglasno.
- Halo, čuo se najzad glas.
- Dobro veče. Miroslave, vi ste?
- Da, ko zove ovako kasno?
- Boris Tadić.
- Boris Tadić? Hm.
- Da, sarađivali smo jednom davno. Sećate se?
- Kroz maglu. Ja sam čovek u godinama, pamćenje me sve slabije služi. Kako mogu da vam pomognem?
prosjak003.9611.jpg- Velika me muka snašla. Kriza je. Isključili su mi struju, grejanje. Prijatelji su mi okrenuli leđa. Stigla mi je neka kazna za naplatu, a ja nemam para da platim. Treba mi pomoć.
- Au, baš si našao kome da se požališ. Ova svetska ekonomska kriza me ubi. Ako mi država ne pomogne ima da bankrotiram. Nemam prebijenog dinara. Oči mi ispale ako lažem.
- Ali to je samo 40 hiljada. Šta je to za vas?
- Četrdeset hiljada?! Jesi li ti normalan, odakle meni tolike pare na ovu krizu. Da me sad uhvatiš i istreseš iz gaća, ne bi našao ni sto dinara. Nego, kasno je. Ja sam čovek u godinama, moram da spavam.
- Izvinite što sam vas uznemiravao. Laku noć.
- Laku noć, - i prekinu vezu.
Boris je spustio slušalicu i briznuo u plač. U nevolji se prepoznaju pravi prijatelji, ali on izgleda takve nije imao. Ostala je samo još jedna osoba koju je mogao da pozove. Njegov najbolji drug iz mladosti. Nije bilo potrebno da gleda u tefter, jer je broj znao napamet. To mu je bila poslednja šansa. Okrenuo je broj.
- Da, čuo se glas s druge strane žice.
- Zdravo Nebojša, Boris Tadić ovde.
- Ne pričam sa kriminalcima, i prekinu vezu.
Slušalica mu je ispala iz ruke. Počeo je da se trese. Ovo je kraj. Gotovo je. Moraće u zatvor, a posle na društveno korisni rad. Sedeo je na hoklici i gledao u plamen sveće. Odlučio je da se ne pomera sve dok ne dođu po njega da ga vode. Ali, u poslednjem trenutku desio se preokret i nastupio je srećan kraj, kao da smo u nekoj holivudskoj priči. Umesto da ga vode u zatvor, uručeno mu je pomilovanje predsednika Republike.
Predrag M. Azdejković
www.azdejkovic.com
Dal ' ce mu oprostiti dugove ????????????
