vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Zahtev za brisanje iz članstva LDP
Nebojša Milenković
13.04.2011.
Predsedništvu Liberalno demokratske partije
Simina 41, 11000 Beograd
Pogromaška atmosfera i horsko pevanje koje prati istupanje Vesne Pešić iz poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije ukazuje na mnogo širi problem ovdašnjih tzv. političkih elita. Reč je, naime, o pomanjkanju talenta da se politički problemi, razmimoilaženja ili drugačija mišljenja ne pretvore u patetične operete – u kojima se svi koji se drznu da misle ili govore drugačije od zvaničnih partijskih stavova i dogmi odmah svrstavaju u red izdajnika, plaćenika i ostalih kvislinga. Snagom verbalne vatre kao i kalibrom korišćene municije sâm povod reakcije gospođe Pešić u međuvremenu je prilično banalizovan. Suština priče je da ideja o nepogrešivosti vođe još jednom pokazuje svoje mračno naličje. Nevešto sročena kanibalska metafora na kraju je rezultirala novim dokazom po društvo pogubne teze o ovdašnjoj političkoj sceni kao blatnjavoj kaljuzi u kojoj ljudi sa ličnim kredibilitetom naprosto nisu poželjni.
Uostalom, kako drugačije tumačiti nepromišljene i politički svakako nepristojne izjave poput: Istup Pešićeve iz Političkog saveta, i sada iz poslaničkog kluba LDP, pokazuje da ona nema dovoljnu političku inteligenciju (Rajko Danilović, Nećemo isključiti Pešićevu iz stranke), ili: Vesna Pešić, kao i svi koji dolaze iz tog samo donekle političkog, a uglavnom uže određujući iz tog građanskog nezavisnog intelektualnog srpskog sloja, pate od jedne stalno iste i zasad uglavnom neizlečive bolesti: žele da se bave politikom i da menjaju društvo, ali tokom te borbe svakog dana i svakog sata, neprestano preziru svaku grupu koja se okupi oko te ideje… Takvi se trude da uvek nađu neku novu kratkotrajnu okolnost za promociju sopstvene "konzistentnosti", destruktivno delujući na sve dugotrajne procese… i nalazeći alibi u primitivnim i često sasvim lažnim ličnim karakteristikama ljudi sa kojima su do juče bili u istom stroju. Meni je to odvratno. (Nenad Prokić, Veliko alegorijsko nepoverenje).
Nedostatak mere i lične (ne nužno političke) korektnosti svakako nisu najbolja preporuka za promene i preokrete koji se zagovaraju. A da je drugačije – tada bi makar Politički savet LDP-a prema svojoj dojučerašnjoj predsednici morao pokazati makar malo: takta, mere, pristojnosti, uzdržanosti i zahvalnosti. Kao neko ko je donedavno bio član tog tela znam da za to postoji puno razloga.
Da glavni problem LDP-a jeste upravo odnos prema ljudima, u više navrata uverio sam se i sâm – o čemu, iz respekta prema idejama koje ta stranka deklarativno zastupa, do sada nisam hteo da govorim. Kao što neću ni sad. Ipak, ne mogu da razumem šta je uzrok činjenici da se na jednoj strani iskazuje ako ne poštovanje ono svakako razumevanje za reformske potencijale preobraćenog Dačića ili koketira sa živahnim Kapičićem – dok se na drugoj širi neprijateljstvo prema Vesni Pešić, krugu oko Peščanika, ili Biljani Srbljanović?
Nekad se, ne bez razloga, govorilo kako nova politika zahteva nove ljude. Nažalost, ovu parolu u LDP su, izgleda, bukvalno shvatili: Odlazak Vesne Pešić je na neki način konačno od LDP napravio pravu stranku i završio taj proces jednog društvenog raskida na logičan način. Pored svih poslova, stranka budućnosti u Srbiji moraće da pronađe neki novi građanski sloj, da shvati gde je njegovo skrovište i da ga privuče k sebi (Prokić). Ukoliko stalna borba s cenzusom nije LDP-ovo trajno, strateško opredeljenje, tada bi, makar iz taktičkih razloga, čini mi se bilo svrsishodnije da učine napor kojim – dok se taj novi sloj odnekud ne pojavi – ne bi razjurili sve koji su preostali iz ovog našeg, starog i očigledno nepotrebnog. No, to već nije moja briga.
Još jedna od reči koje LDP rado koristi je i odgovornost. U ime iste – dok se Srbija današnjice bukvalno davi u nedoslednostima svake vrste – pridodavanje novih besmislica na tas koji opasno preti da ponovo pretegne na stranu onog što je u njoj najretrogradnije, ne čini se sasvim racionalnim. Da se razumemo, na današnjoj političkoj sceni ovakve stvari (pojave) već predstavljaju endemsku pojavu – i nije tu LDP ništa gori od ostalih partija. Problem – a dopustićete da navedeni problem smatram isključivo ličnim – jeste taj što, nažalost, LDP nije ni ništa bolji. Pošto sam iz članstva, ionako fiktivnog, Političkog saveta partije izbrisan bez da me je o tome iko obavestio – ovim izražavam ličnu zahvalnost što ste me poštedeli podnošenja ostavke. Istovremeno – zbog ovde navedenog, ali i svega onog što će, nadam se, ipak ostati prećutano – najlepše bih vas zamolio da me izbrišete iz spiska članova Liberalno demokratske partije.
U Novom Sadu, 13. aprila 2011.
Autor je na poslednjim lokalnim izborima 2008. bio kandidat LDP-a za gradonačelnika Novog Sada. Bivši je član Političkog saveta i Predsedništva stranke.
http://www.pescanik.net/content/view/6705/61/
Nebojša Milenković
13.04.2011.
Predsedništvu Liberalno demokratske partije
Simina 41, 11000 Beograd
Pogromaška atmosfera i horsko pevanje koje prati istupanje Vesne Pešić iz poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije ukazuje na mnogo širi problem ovdašnjih tzv. političkih elita. Reč je, naime, o pomanjkanju talenta da se politički problemi, razmimoilaženja ili drugačija mišljenja ne pretvore u patetične operete – u kojima se svi koji se drznu da misle ili govore drugačije od zvaničnih partijskih stavova i dogmi odmah svrstavaju u red izdajnika, plaćenika i ostalih kvislinga. Snagom verbalne vatre kao i kalibrom korišćene municije sâm povod reakcije gospođe Pešić u međuvremenu je prilično banalizovan. Suština priče je da ideja o nepogrešivosti vođe još jednom pokazuje svoje mračno naličje. Nevešto sročena kanibalska metafora na kraju je rezultirala novim dokazom po društvo pogubne teze o ovdašnjoj političkoj sceni kao blatnjavoj kaljuzi u kojoj ljudi sa ličnim kredibilitetom naprosto nisu poželjni.
Uostalom, kako drugačije tumačiti nepromišljene i politički svakako nepristojne izjave poput: Istup Pešićeve iz Političkog saveta, i sada iz poslaničkog kluba LDP, pokazuje da ona nema dovoljnu političku inteligenciju (Rajko Danilović, Nećemo isključiti Pešićevu iz stranke), ili: Vesna Pešić, kao i svi koji dolaze iz tog samo donekle političkog, a uglavnom uže određujući iz tog građanskog nezavisnog intelektualnog srpskog sloja, pate od jedne stalno iste i zasad uglavnom neizlečive bolesti: žele da se bave politikom i da menjaju društvo, ali tokom te borbe svakog dana i svakog sata, neprestano preziru svaku grupu koja se okupi oko te ideje… Takvi se trude da uvek nađu neku novu kratkotrajnu okolnost za promociju sopstvene "konzistentnosti", destruktivno delujući na sve dugotrajne procese… i nalazeći alibi u primitivnim i često sasvim lažnim ličnim karakteristikama ljudi sa kojima su do juče bili u istom stroju. Meni je to odvratno. (Nenad Prokić, Veliko alegorijsko nepoverenje).
Nedostatak mere i lične (ne nužno političke) korektnosti svakako nisu najbolja preporuka za promene i preokrete koji se zagovaraju. A da je drugačije – tada bi makar Politički savet LDP-a prema svojoj dojučerašnjoj predsednici morao pokazati makar malo: takta, mere, pristojnosti, uzdržanosti i zahvalnosti. Kao neko ko je donedavno bio član tog tela znam da za to postoji puno razloga.
Da glavni problem LDP-a jeste upravo odnos prema ljudima, u više navrata uverio sam se i sâm – o čemu, iz respekta prema idejama koje ta stranka deklarativno zastupa, do sada nisam hteo da govorim. Kao što neću ni sad. Ipak, ne mogu da razumem šta je uzrok činjenici da se na jednoj strani iskazuje ako ne poštovanje ono svakako razumevanje za reformske potencijale preobraćenog Dačića ili koketira sa živahnim Kapičićem – dok se na drugoj širi neprijateljstvo prema Vesni Pešić, krugu oko Peščanika, ili Biljani Srbljanović?
Nekad se, ne bez razloga, govorilo kako nova politika zahteva nove ljude. Nažalost, ovu parolu u LDP su, izgleda, bukvalno shvatili: Odlazak Vesne Pešić je na neki način konačno od LDP napravio pravu stranku i završio taj proces jednog društvenog raskida na logičan način. Pored svih poslova, stranka budućnosti u Srbiji moraće da pronađe neki novi građanski sloj, da shvati gde je njegovo skrovište i da ga privuče k sebi (Prokić). Ukoliko stalna borba s cenzusom nije LDP-ovo trajno, strateško opredeljenje, tada bi, makar iz taktičkih razloga, čini mi se bilo svrsishodnije da učine napor kojim – dok se taj novi sloj odnekud ne pojavi – ne bi razjurili sve koji su preostali iz ovog našeg, starog i očigledno nepotrebnog. No, to već nije moja briga.
Još jedna od reči koje LDP rado koristi je i odgovornost. U ime iste – dok se Srbija današnjice bukvalno davi u nedoslednostima svake vrste – pridodavanje novih besmislica na tas koji opasno preti da ponovo pretegne na stranu onog što je u njoj najretrogradnije, ne čini se sasvim racionalnim. Da se razumemo, na današnjoj političkoj sceni ovakve stvari (pojave) već predstavljaju endemsku pojavu – i nije tu LDP ništa gori od ostalih partija. Problem – a dopustićete da navedeni problem smatram isključivo ličnim – jeste taj što, nažalost, LDP nije ni ništa bolji. Pošto sam iz članstva, ionako fiktivnog, Političkog saveta partije izbrisan bez da me je o tome iko obavestio – ovim izražavam ličnu zahvalnost što ste me poštedeli podnošenja ostavke. Istovremeno – zbog ovde navedenog, ali i svega onog što će, nadam se, ipak ostati prećutano – najlepše bih vas zamolio da me izbrišete iz spiska članova Liberalno demokratske partije.
U Novom Sadu, 13. aprila 2011.
Autor je na poslednjim lokalnim izborima 2008. bio kandidat LDP-a za gradonačelnika Novog Sada. Bivši je član Političkog saveta i Predsedništva stranke.
http://www.pescanik.net/content/view/6705/61/
...............
.... Iz ove perspektive nislim da mi je to bila kljucna graska .... 
