Zagreb - Nepokoreni grad 1941 - 1945

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Nikita Kulganov

Nikita Kulganov

Buduća legenda
Poruka
33.228
- Cekaj partizani tu na pragu Zagreba ?
-Partizana imas i u samom Zagrebu, ovde ilegalci nicu ko pecurke posle kise. Znas li ti da se Nemci i ustase jos nisu dobro ni smestili u Zagrebu, a vec su ih decki poceli tuci na ulicama bombama i revolverima. Onaj napad u Vrbanicevoj ulici, bezalo se kroz Zagreb ko bez glave. Gde su tek sabotaze ? Postu su digli u zrak, radio staniu minirali, stadion u Maksimiru je igoreo do temelja. Dva najbolja ustaska agenta Tiljak i Majnhof, ubijeni su na ulici usred bela dana. Je , je dragi moj ovde se puca naveliko.

untitledmmmmo.png

Zagreb - grad heroj​

Zagreb je s okolicom u početku rata imao oko 300.000 stanovnika. Svaki šesti, odnosno njih 50.000 učestvovalo je u Narodnooslobodilačkoj borbi. Od tog broja poginulo ih je, u gradu na ulicama, u zatvorima i logorima ili u partizanskim jedinicama više od 20,000. Među poginulim Zagrepčanima bilo je 4.000 članova KPJ i SKOJ-a.

Osamdeset i devet Zagrepčana proglašeno je narodnim herojima. Šest stotina Zagrepčana nosioci su Partizanske spomenice 1941. godine.

Uručujući Orden narodnog heroja gradu 16. septembra 1975. godine predsednik SFRJ, Josip Broz Tito, koji je takođe jedan od glavnih nosilaca revolucionarnog pokreta ovoga grada, rekao je:

Wikiquote „Orden narodnig heroja kojeg predajem Zagrebu simbolizira priznanje svim učesnicima revolucionarnih zbivanja, svim akoji su doprinijeli našoj pobjedi i izgradnji socijalizma, a posebno onima koji su u toj borbi hrabro i nesebično dali svoje živote“
(―)
Zagreb Nepokoreni grad, koji se suprotstavio Nemcima i ustasama od 1941, grad je platio veliku cenu , ali se nije pomirio da ga gazi ustaska i nemacka cizma.
Neke od akcije izvrsene u Zagrebu od komunista
1619367_1563273877257992_6556041716972434814_n.jpg

Godine 1942, udarne grupe izvele su niz uspešnih napada na formacije neprijateljskih vojnika i atentata na pojedine okupatorske funkcionere:[2]

  • Provala u vlak s eksplozivom na kolodvoru Sava, 30. mart
  • Diverzija na električnom transformatoru na Glavnom železničkom kolodvoru , 22. april
  • Sabotaža u fabrici „Vojna odjeća“, sredina aprila
  • Napad na aerodrom kod Svete Nedelje, 17. avgust
  • Diverzija na glavnom električnom vodu Zagreb–Karlovac u Vrapču, 17. oktobar
  • Napad na domobransku reflektorsku stanicu s prislušnim spravama za otkrivanje aviona u Svetoj Klari, oktobar
  • Akcija na uredske prostorije radio-stanice u Dugoj ulici 12 (danas Radićeva ulica), a u njima zaplenjeni materijali prebačeni su na oslobođenu teritoriju, decembar
Godine 1943, najznačajnije akcije bile su:[2]

  • Atentat na ustaškog agenta F. Horvata, 1. januar
  • Atentat na nemačkog agenta Hešajmera, mart
  • Napad na vojnu stražu na Grmoščici, 1. maj
  • Napad na vojni bunker s neprijateljskom posadom na Cmroku, 29. jun
  • Atentat na ustaškog bojnika Kurešića, avgust
  • Razoružani domobranski podoficiri u Kustošiji, 20. oktobar
  • Zarobljena straža kod Jakuševačkog mosta na Savi, 17. decembar
  • Napad na policijsku stražu mitnice na Radničkoj cesti, 17. decembar
  • Dizanje u zrak glavnog avionskog skladišta u Sopnici kod SesveteSesveta, 19. decembar
  • Napad na policijsku stražu mitnice na Radničkoj cesti, 20. decembar
  • Napad na neprijateljsku stražu na Jakuševačkom mostu, 24. decembar
  • Atentat na ustaškog bojnika Petranovića
  • Atentat na nemačkog generala Brandera
  • Tokom 1944. godine, izvršene su sledeće značajnije diverzije i akcije:[2]
  • Prvih meseci 1945. godine, izvršene su ove akcije i diverzije:[2]
    • Miniran vatrogasni dom na Žitnjaku, 2. januar
    • Diverzija u fabrici ulja, januar
    • Diverzija u fabrici akumulatora, januar
    • Uništen jedan nemački autobus u Vodnikovoj ulici, 2. februar
    • Izvršen atentat na grupu neprijateljskih vojnika u Deželićevoj ulici, 5. februar
    • Uništena jedna lokomotiva kod Savske ceste, 13. februar
    • Diverzija na aerodromu Pleso, 15. februar
    • Uništena jedna lokomotiva na Zapadnom kolodvoru, 18. februar
    • Uništena jedna lokomotiva na Glavnom kolodvoru, 19. februar
    • Uništena stražarska baraka na Svetom Duhu, 27. februar
    • Minirana ustaška baraka na Selskoj cesti, 28. februar
https://sr.wikipedia.org/wiki/Загреб_у_Народноослободилачкој_борби

Tito odlikuje Zagreb ordenom narodnog heroja 16.9.1975.​

untitledmmmm.png
 

Паљење стадиона у Загребу 1941.​

Паљење стадиона 1941. је назив за диверзантску акцију коју је извела група загребачких омладинаца 22. јула 1941. године.[1] У тој акцији је запаљен велики соколски стадион (дрвени) у Максимиру.[2]
Иако је Загреб првих дана установљења НДХ и уласка немачких снага изгледао наизглед миран и потпуно сигуран град, у њему је ипак било много његових становника који са таквим развојем ствари нису били задовољни. То се особито односило на скојевце и остале младе антифашисте. Прва већа илегална акција коју су предузели била је Паљење максимирског стадиона. Тадашње загребачке средњошколце иритирала је чињеница да су се они иначе донедавно користили тим стадионом за фискултуру уз клуб ХАШК, но како је новим усташким властима била потребна дрвена грађа, они су почели да га демонтују.

У прва два покушаја изазивања пожара нису успели због неискуства, тако да су га ватрогасци успели угасити. Трећи пут су се зато далеко боље припремили. Акцију је осмислио и водио Мартин Мојмир[2], члан Месног комитета Савеза комунистичке омладине Југославије, а у њој су учествовали Крешо Ракић, Станко Бронзин, Брацо Белић и Гвозден Будак из средњошколског СКОЈ-а и средњошколци Љубо Шарић, Стјепан Млинарић, Борис Триглавчан и Рајка Баковић, која им је служила као курир. .[3]

Како су из претходних покушаја научили, била им је потребна нека лако запаљива смеса, зато су отпочели са огледима с нитроглицерином у стану Мартина Мојмира. У једном од својих невештих експеримената чак су изазвали и мању експлозију, у којој ипак нико није страдао, осим собе у којој су вршили експеримент. На крају су ипак успели да направе довољно лако запаљивих направа.

Након тога поделили су се у две групе и нешто пре 9 часова увече и кренули бициклима према соколском стадиону у Максимир. Успели су се потајно провући покрај обезбеђења и поставити запаљиве смесе у дрвену конструкцију са свих страна стадиона. По обављеном послу, група се повукла неопажено и убрзо након тога стадион је потпуно изгорео.[2]
Иако су полицијске власти НДХ предузеле велику акцију у сврху хватања криваца, то им није успело све до краја новембра 1941. године кад су након мукотрпног испитивања и мучења успели извући од једне илегалке имена неких од учесника акције. На темељу тог исказа, агенти УНС-а ухватили су 22. новембра 1941. на углу Хајнцлове и Звонимирове улице Крешу Ракића, Стјепана Млинарића, Вељка Драговића и још једног младића са њима, али због растурања комунистичких летака. По извештају УНС-а агент Милан Ивековић их је привео у зграду УНС-а у Звонимирову улицу 2 на трећи спрат, али је тамо Стјепан Млинарић извадио пиштољ и почео да пуца на полицију, па га је он убио.[2]

Крешо Ракић је након тога стрељан код Ракова Потока заједно са седамнаесторицом комуниста и антифашиста.[2] Основна школа и културно-уметничко друштво у загребачком насељу Трнско добили су име по њему.[4]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Паљење_стадиона_у_Загребу_1941.
Рајка Баковић (Оруро, 23. септембар 1920 — Загреб, 29. децембар 1941), студент, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Nh_bakovic_rajka.jpg

Крешо Ракић (Метковић, 27. октобар 1919 — Раков Поток, код Загреба, почетак децембра 1941), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Krešo_Rakić.jpg

О овом догађају је године 1977. снимљен играни филм Акција стадион у режији Душана Вукотића.
Akcija-stadion-dusan-vukotic-filmski-plakat.jpg

Akcija Stadion [26.05.1941]​

 

Напад на усташку свеучилишну чету августа 1941. у Загребу​

Дана 4. августа 1941. у центру Загреба, у Руњаниновој улици код Ботаничког врта група омладинских активиста КПХ и СКОЈ-а извела је напад бомбама и револверима на једну чету усташког свеучилишног батаљона.

Напад је изведен након десетодневних припрема, у непосредној организацији Покрајинског комитета СКОЈ-а. У том периоду провођена је партијска линија одлучног и тренутног преласка на бескомпромисну оружану борбу, а међу активистима КПХ и СКОЈ-а владало је убеђење да је могуће водити оружану борбу против режима НДХ и окупатора и у градовима.
У згради студентског дома у Руњаниновој улици након окупације и успостављања НДХ разместила се усташка „свеучилишна бојна“ (батаљон). Активисти су уочили да се сваког дана у исто време, у 11:45 пре подне, једна чета овог батаљона постројава испред зграде у непосредној близини ограде Ботаничког врта. Та чета би затим продужила парадним кораком према Хрватском народном казалишту и даље Франкопанском улицом у Горњи град, као смена страже пред Павелићевом резиденцијом и осталим министарствима и институцијама НДХ. На основу овог запажања разрађена је замисао напада.

У то време, секретар универзитетске организације био је Вицко Распор. Истовремено је био и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а. Заједно са Славком Комаром, Миланом Борошаком, Твртком и Драгом Сељаном и другим студентима-комунистима израдио је план напада. За вођу напада одредили су Славка Комара. Тада су Распор и Комар целокупни план изложили Влади Поповићу који се усагласио, па се могло приступити извршењу.[1]

За напад је одређена група од 12 омладинаца, коју су чинили студенти Славко Комар, Милан Борошак, Твртко Сељан, Драго Сељан и Љубо Марковић, раднички омладинци Анђелко Бериславић, Перо Рукавина и Иво Глухак, средњошколци Душан Видаковић и Крешо Ракић и још двојица омладинаца којима се не знају имена. У самом нападу бомбама и револверима учествовали су Комар, Твртко и Драго Сељан, Видаковић и Глухак. Остали су били распоређени на осигурања.[1] Према плану, шесторица су наоружана ручним бомбама и револверима, а остала шесторица само револверима. Након бацања бомби, планирано је да се на усташе отвори ватра из револвера. Акција је заказана за 4. август, а време од 26. јула до 3. августа искоришћено је за увежбавање и утврђивање детаља плана.
4. августа у 11:45, према утврђеном плану, четири омладинца из Ботаничког врта и двојица из Руњанинове улице бацили су бомбе на постројену усташку чету. Многе усташе попадале су по тргу. Међутим, тада је на нападаче отворена митраљеска ватра из стражарског митраљеског гнезда са зграде студентског дома, које нападачи претходно нису приметили. Услед тога, није било могуће извести други део плана и револверима напасти уздрмане усташе, већ се одмах морало почети са извлашењем утврђеним правцима.

Напад је изазвао велику узбуну и конфузију. У непосредној близини затекла се чета полувојничког фашистичког удружења „Хрватски радиша“, па ударна група није успела да спречи затварање врата Ботаничког врта, тако да су тројица чланова групе ухваћена на лицу места. Остали су се успели извући са места догађаја, пролазећи кроз многе напете сусрете и узбудљиве ситуације.
Усташка власт драстично је реаговала на овај напад. Већ 5. августа објављено је како су стрељана четворица нападача. „Осим тога су осуђени на смрт по сенату покретног пријеког суда као саучесници и интелектуални зачетници тог нападаја 98 Жидова и комуниста, те су стријељани."[2] Сутрадан, 6. августа, објављено је стрељање додатних "87 Жидова и комуниста“ као „даљи саучесници и интелектуални зачетници“ овог напада.[3] Овој акцији била је посвећена и емисија Радио-Москве. У тој емисији наводило се да је непријатељ за одмазду стрељао 305 људи.[1]

У својим саопштењима, усташка власт објавила је да је у нападу рањено 28 усташа, али се у неким изворима спомиње и већи број мртвих.[2] Према каснијем извештају Раде Кончара, смртно су страдала двојица усташа, а рањених је било осамнаест.[4]

Током прва два дана у руке усташа пало је 5 учесника у нападу и неколико сарадника. Од 12 учесника у нападу 4. августа 1941. само су Славко Комар и Драган Сељан дочекали ослобођење, док је осталих 10 погинуло у борби.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Напад_на_усташку_свеучилишну_чету_августа_1941._у_Загребу
Славко Комар описао је овај догађај у зборнику "Револуционарни омладински покрет у Загребу".[5]

Славко Комар​

Др Славко Комар (Госпић, 18. фебруар 1918 – Загреб, 28. јул 2012), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.
Slavko_Komar.jpg

 
Nikita Kulganov:
- Cekaj partizani tu na pragu Zagreba ?
-Partizana imas i u samom Zagrebu, ovde ilegalci nicu ko pecurke posle kise. Znas li ti da se Nemci i ustase jos nisu dobro ni smestili u Zagrebu, a vec su ih decki poceli tuci na ulicama bombama i revolverima. Onaj napad u Vrbanicevoj ulici, bezalo se kroz Zagreb ko bez glave. Gde su tek sabotaze ? Postu su digli u zrak, radio staniu minirali, stadion u Maksimiru je igoreo do temelja. Dva najbolja ustaska agenta Tiljak i Majnhof, ubijeni su na ulici usred bela dana. Je , je dragi moj ovde se puca naveliko.

Pogledajte prilog 1227203

Zagreb - grad heroj​

Zagreb je s okolicom u početku rata imao oko 300.000 stanovnika. Svaki šesti, odnosno njih 50.000 učestvovalo je u Narodnooslobodilačkoj borbi. Od tog broja poginulo ih je, u gradu na ulicama, u zatvorima i logorima ili u partizanskim jedinicama više od 20,000. Među poginulim Zagrepčanima bilo je 4.000 članova KPJ i SKOJ-a.

Osamdeset i devet Zagrepčana proglašeno je narodnim herojima. Šest stotina Zagrepčana nosioci su Partizanske spomenice 1941. godine.

Uručujući Orden narodnog heroja gradu 16. septembra 1975. godine predsednik SFRJ, Josip Broz Tito, koji je takođe jedan od glavnih nosilaca revolucionarnog pokreta ovoga grada, rekao je:

Wikiquote „Orden narodnig heroja kojeg predajem Zagrebu simbolizira priznanje svim učesnicima revolucionarnih zbivanja, svim akoji su doprinijeli našoj pobjedi i izgradnji socijalizma, a posebno onima koji su u toj borbi hrabro i nesebično dali svoje živote“
(―)
Zagreb Nepokoreni grad, koji se suprotstavio Nemcima i ustasama od 1941, grad je platio veliku cenu , ali se nije pomirio da ga gazi ustaska i nemacka cizma.
Neke od akcije izvrsene u Zagrebu od komunista
Pogledajte prilog 1227205
Godine 1942, udarne grupe izvele su niz uspešnih napada na formacije neprijateljskih vojnika i atentata na pojedine okupatorske funkcionere:[2]

  • Provala u vlak s eksplozivom na kolodvoru Sava, 30. mart
  • Diverzija na električnom transformatoru na Glavnom železničkom kolodvoru , 22. april
  • Sabotaža u fabrici „Vojna odjeća“, sredina aprila
  • Napad na aerodrom kod Svete Nedelje, 17. avgust
  • Diverzija na glavnom električnom vodu Zagreb–Karlovac u Vrapču, 17. oktobar
  • Napad na domobransku reflektorsku stanicu s prislušnim spravama za otkrivanje aviona u Svetoj Klari, oktobar
  • Akcija na uredske prostorije radio-stanice u Dugoj ulici 12 (danas Radićeva ulica), a u njima zaplenjeni materijali prebačeni su na oslobođenu teritoriju, decembar
Godine 1943, najznačajnije akcije bile su:[2]

  • Atentat na ustaškog agenta F. Horvata, 1. januar
  • Atentat na nemačkog agenta Hešajmera, mart
  • Napad na vojnu stražu na Grmoščici, 1. maj
  • Napad na vojni bunker s neprijateljskom posadom na Cmroku, 29. jun
  • Atentat na ustaškog bojnika Kurešića, avgust
  • Razoružani domobranski podoficiri u Kustošiji, 20. oktobar
  • Zarobljena straža kod Jakuševačkog mosta na Savi, 17. decembar
  • Napad na policijsku stražu mitnice na Radničkoj cesti, 17. decembar
  • Dizanje u zrak glavnog avionskog skladišta u Sopnici kod SesveteSesveta, 19. decembar
  • Napad na policijsku stražu mitnice na Radničkoj cesti, 20. decembar
  • Napad na neprijateljsku stražu na Jakuševačkom mostu, 24. decembar
  • Atentat na ustaškog bojnika Petranovića
  • Atentat na nemačkog generala Brandera
  • Tokom 1944. godine, izvršene su sledeće značajnije diverzije i akcije:[2]
  • Prvih meseci 1945. godine, izvršene su ove akcije i diverzije:[2]
    • Miniran vatrogasni dom na Žitnjaku, 2. januar
    • Diverzija u fabrici ulja, januar
    • Diverzija u fabrici akumulatora, januar
    • Uništen jedan nemački autobus u Vodnikovoj ulici, 2. februar
    • Izvršen atentat na grupu neprijateljskih vojnika u Deželićevoj ulici, 5. februar
    • Uništena jedna lokomotiva kod Savske ceste, 13. februar
    • Diverzija na aerodromu Pleso, 15. februar
    • Uništena jedna lokomotiva na Zapadnom kolodvoru, 18. februar
    • Uništena jedna lokomotiva na Glavnom kolodvoru, 19. februar
    • Uništena stražarska baraka na Svetom Duhu, 27. februar
    • Minirana ustaška baraka na Selskoj cesti, 28. februar
https://sr.wikipedia.org/wiki/Загреб_у_Народноослободилачкој_борби

Tito odlikuje Zagreb ordenom narodnog heroja 16.9.1975.​

Pogledajte prilog 1227206
Kliknite za proširenje...
Да ли су ти комунисти организовали неки атентат на Павелића или на било ког високог усташког званичника, министра и слично у Загребу?
 
Лекизан:
Јесам и одговори ми на питање.
Јесу или нису.
Kliknite za proširenje...
Sto ja pises, kad ne citas onda ?

Sledeci put procitaj
  • Atentat na ustaškog agenta F. Horvata, 1. januar
  • Atentat na nemačkog agenta Hešajmera, mart
  • Atentat na ustaškog bojnika Kurešića, avgust
  • Atentat na ustaškog bojnika Petranovića
  • Atentat na nemačkog generala Brandera
 
Nikita Kulganov:
Sto ja pises, kad ne citas onda ?

Sledeci put procitaj
  • Atentat na ustaškog agenta F. Horvata, 1. januar
  • Atentat na nemačkog agenta Hešajmera, mart
  • Atentat na ustaškog bojnika Kurešića, avgust
  • Atentat na ustaškog bojnika Petranovića
  • Atentat na nemačkog generala Brandera
Kliknite za proširenje...
Дакле на Павелића или било код члана његове владе нису.Хвала лепо.
 

Диверзија на Главној пошти у Загребу 1941.​

Диверзија на Главној пошти 1941. је назив за велику диверзију, коју је извела група загребачких илегалаца у недељу 14. септембра 1941. године на телефонским постројењима Главне поште у Јуришићевој улици.[1]
Ова диверзија је била организована и изведена на иницијативу Централног комитета Комунистичке партије Хрватске и њеног секретара Рада Кончара лично. За извршења ове диверзије ангажовано је неколико загребачких илегалаца; Блаж Месарић, Антун Бибер, Војо Ковачевић и Анте Милковић (последња двојица су ухапшени непосредно пред експлозију) и група из Главне поште; Јосип Чуљат, Славко Маркон, Вилим Гаљер и Нада Гаљер.


Зграда тадашњег Равнатељства пошта, Јуришићева, Загреб
Лимене кутије за експлозив, прилагођене димензијама главних водова градске телефонске централе израђене су у браварској радионици симпатизера КПЈ Ивана Брумена, на Паромлинској цести.

За експлозив је био задужен Блаж Месарић, који га је набавио преко домобранског поручника Аугустиновића (овај га је украо из војног магазина). Главни проблем било је уношење 21 килограма експлозива у зграду поште, јер је зграда била под стражом. Проблем је решен тако да је експлозив послан поштанским пакетом на адресу „Славко Маркон, Главна пошта, Јуришићева“. Славко Маркон, Јосип Чуљат и Нада Гаљер (телефонисткиња) успели су некако да наместе своје дежурство тако да су се сва тројица нашла на служби у суботу у 24 часа. Немачког стражара, који је стално дежурао, решили су се тако да су га опили. Одмах су почели да постављају седам кутија експлозива по телефонским уређајима по згради. Три кутије су поставили у уређаје градске аутоматске централе, две на високофреквентна међуградска постројења један спрат ниже, и две на разводник. Након тога, експлозивне направе су повезали жицама за електрично паљење, тако да су биле спремне за активацију обичним подизањем слушалице с одређеног телефонског апарата. Били готови у 7 часова ујутро, тако да су већ у 8 часова сво троје били у возу за Карловац из којег су намеравали да се пребаце на Кордун у партизане.[1]

У недељу у 12.30 часова, у стану професорке Олге Милчиновић, Никола Рупчић, који је тај задатак добио од Антуна Бибера, подигао је телефонску слушалицу и активирао детонацију.[1]Након тога су у зграду улетели полицајци и потпуно искључили струју (акумулаторе) желећи тако да спрече евентуалне нове експлозије, али управо је то изазвало другу експлозију. Једна бомба није експлодирала (због лоше монтаже), али од осталих сва стакла на згради Главне поште су разбијена, а кроз прозоре је излетела већа количина канцеларијског папира и списа.
Од експлозије је на месту погинуо полицајац Шкунца. Пет усташких агената, два немачка војника и један официр су рањени, али нико од поштанских службеника или грађана није страдао.[1]
Већ у понедељак у усташким дневним новинама »Хрватски народ« изашло је службено обавештење о диверзији на Главној пошти:»Дана 14. рујна о. г. у времену од 12,30 и 13 сати праснула су у згради Равнатељства пошта, одјелу брзојава и брзогласа, четири паклена строја. Том приликом рањено је осам особа, међу њима два њемачка војника и један часник, те неколико чланова редарственог изасланства. Редарствени пристав Шкунца подлегао је задобивеним ранама ...«
Након рата је године 1961. о том догађају снимљен филм „Диверзија на телефонску централу“ редитеља, сценаристе и монтажера Иве Лукаса, камера: Владимир Хохолач, при чему је асистент камере био Зоран Тадић.[3] Тај је догађај Тадић, тада као режисер, обрадио и у једној од епизода ТВ-серије Непокорени град.

А у среду 17. септембра 1941. године, Загреб је освануо излепљен великим плакатима потерницама за починиоцима ове акције, Јосипом Чуљатом (поштанским службеником, старим 20 година), Славком Марконом (поштанским техничарем, старим 21 годину), Вилимом Гаљером (поштанским службеником, старим 30 година) и Надом Гаљер рођ. Кафка (поштанском службеницом, старом 21 годину) у којој се нудила награда од 100.000 куна за њихово проналажење.[1]

Диверзија је изазвала и велику материјалну штету на телефонским уређајима Главне поште Загреб и вишечасовни прекид телефонских веза са Бечом, Берлином, Београдом, Одесом и Софијом. Телефонска централа је поправљана седам месеци. Но од материјалне штете био је пуно значајнији морални ефекат акције. И наизглед мирни и сигурни Загреб био је део фронта Другог светског рата.[2]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Диверзија_на_Главној_пошти_у_Загребу_1941.
Potjernica za izvršiocima diverzije u zagrebačkoj Glavnoj pošti 1941. godine.
Potjernica_za_izvrsiocima_diverzije_u_zagrebackoj_Glavnoj_posti.jpg

Штета настала од диверзије на Главној пошти у Загребу 1941.
Diverzija_na_Glavnoj_pošti_u_Zagrebu_1941.jpg
 

Zagreb je imao najveću koncentraciju članova KPJ i već na početku okupacije i uspostave NDH oni su aktivno pružali otpor i izvodili diverzije​


U trenutku proglašenja NDH vodstvo Komunističke partije Jugoslavije nalazilo se u Zagrebu, uključujući i Josipa Broza Tita. Kako piše Ivo Goldstein u svojoj knjizi “Zagreb 1941. - 1945.”, Vladimir Bakarić, Jakov Blažević, Andrija Hebrang, Rade Končar, Josip Kraš, Marko Orešković i drugi zaključili su da jugoslavenska vojska nema šansi oduprijeti se Nijemcima, pa su planirali naoružati zagrebačke radnike i druge antifašistički nastrojene građane i suprotstaviti se Nijemcima prilikom ulaska u grad. Međutim, nakon što je Wehrmacht neometan umarširao u Zagreb, vodstvo KPJ zaključuje da će borba biti nastavljena, ali u ilegali. U svibnju Tito odlazi u Beograd, prema Goldsteinu zato što su ga u Zagrebu policajci predobro poznavali, a u Beogradu je bio anoniman.
U Zagrebu su operirale 53 partijske ćelije s oko 500 članova, što se smatra najvećom koncentracijom članova KPJ u nekom jugoslavenskom gradu. U početku su se najviše bavili skupljanjem oružja, uspostavljali sigurne kuće po gradu. Već u svibnju događa se jedna od najslavnijih epizoda otpora okupatoru i njegovim kvislinzima - akcija stadion. Krajem svibnja 1941. godine ustaše su na stadionu Maksimir pokušali srednjoškolce podijeliti po nacionalnoj osnovi. U jednom trenutku preko razglasa su pozvani svi prisutni Židovi i Srbi da se izdvoje i odu na drugu stranu stadiona. Nitko se nije micao. S pozornice su krenule prijetnje i prve grupe srpskih i židovskih đaka počele su koračati na drugu stranu. Ali za njima su prvo krenuli skojevci, a onda svi ostali. Da je plan bio smišljen, potvrđuje činjenica da je već sljedeći dan počelo hapšenje 165 židovskih omladinaca
Nakon njemačke invazije na Sovjetski Savez, od početka srpnja kreću diverzantske akcije komunističkih skupina. Prva grupa komunista i skojevaca pala je policiji u ruke već nekoliko dana nakon početka operacije Barbarossa zbog dijeljenja letaka s proglasom Komunističke partije. Trojica su osuđena na smrt i strijeljana. Dva dana nakon toga presječeno je 20 telefonskih žica. Goldstein piše da su ilegalci ubijali i policijske agente, primjerice Ivana Majerholda i Ljudevita Tiljka, koji su bili bivši članovi KP-a i poznavali su principe ilegalnog rada. Ustaške policajce znali su smaknuti i u sljedećim godinama. Uz napade na njemačke vojnike, ustaše, gestapovce i policajce te razne diverzije, daleko najmasovniji vid otpora bilo je pisanje antifašističkih parola po gradu:
“Živio Tito”, Živjeli partizani”, “Živjela NOV”,
U gume njemačkih vojnih kamiona, transportera i službenih automobila zabijala su se šusterska šila. Po cestama su se bacali čavli jer se “drugovi ne voze automobilima”. Bilo je i čudesnih grešaka, Goldstein navodi da su ilegalci nabavljali solnu kiselinu misleći da će njome uništavati automobilske gume, ali su kasnije saznali da ona ne šteti gumama, ali da zato uništava njihova odijela. Nadalje, u spremnike neprijateljskih automobila sipao se pijesak, preko telefonskih vodova prebacivale su se žice koje su onda kvarile veze, u benzin na aerodromu ubacivala se sol.
Na prijelazu iz 1941. u 1942. godinu došlo je do brojnih uhićenja u gradu. Razbijene su grupacije ilegalaca i u drugim gradovima i nisu svi uhićeni držali jezik za zubima. Pod mučenjem su poneki odavali druge. Od onih 500-tinjak komunista početkom okupacije, do kraja godine u Zagrebu je ostalo samo 100-tinjak. Stoga, od kraja 1941., glavni cilj zagrebačke organizacije nisu bile diverzije, nego prebacivanje Zagrepčana u partizane. Iz Zagreba su otišli i predvodnici ilegalnog pokreta KPH - Vlado Popović i Andrija Hebrang, u listopadu odlazi i živuća legenda pokreta otpora, Rade Končar, a u studenom iz Zagreba nestaje i Vladimir Bakarić.

Napad na ustaše kod Botaničkog vrta​

Jedna od najpoznatijih akcija ilegalnog Zagreba bio je oružani napad na ustaše 4. kolovoza 1941. godine pokraj Botaničkog vrta. Oko podneva pred studentskim domom u Runjaninovoj ulici dvanaestorica komunista bombama i pištoljima napala su odred ustaša. Napad je bio svojevrsna odmazda, jer su u tom istom domu ustaški sveučilištarci 1937. godine ubili studenta i člana Partije iz Šibenika Krstu Ljubičića. Ustaški odred upravo je bio izlazio iz zgrade i postrojio se u Runjaninovoj ulici kako bi krenuli na stražu pred Pavelićevu rezidenciju i na Markov trg. Tada je počeo napad. Ustaše su se brzo snašle, u dvorištu studentskog doma bio je pozicioniran puškomitraljez koji je odmah uzvratio vatru, a dotad su i Nijemci i ustaše imali dosta isukstva s ilegalcima, pa su okružili cijeli kvart i privodili svu mladež. Kako je nedavno nedavno prepričao narodni heroj Slavko Komar koji je sudjelovao u akciji, po njima su počeli pucati i Nijemci iz hotela Esplanade, i policajci ispred Radničkog centra i ambulante, i četa Hrvatskog radiše koja je slučajno naišla. Nakon relativno uspješne salve, nakon koje je na zemlji ostao veći broj ustaša, napadači su se krenuli povlačiti, ali su trojica pala u ruke endehazijskih agenata. Smaknuti su po kratkom postupku.
 
Zagreb je udarao na naciste i ustaše ali bogme i oni na Zagreb. Više puta Zagrebčani su visili s bandera i stupova javne rasvjete. Poznat je primjer oca jednog mladog Zagrebčana kojeg su ustaše osudile na smrt nakon neke akcije ilegalaca. Dečko nije imao veze s partizanima i ilegalcima. Njegov otac je uspio doći do Maxa Luburića i moliti ga ta sinov život, Luburić mu je odgovorio da znaju da njegov sin nema veze s ičim ali eto pokupili ga popune kvotu obješenih🤪🤪
 
U Splitu nije bilo ustaša, grad su prvo držali Talijani a zatim Nijemci i zbog toga nije bilo toliko šokantnog divljačkog iživljavanja nad civilima. Sve do kraja ljeta 1944- e kad je osvanulo jutro u kojem su ljudi visjeli s stupova javne rasvjete, uključujući i jednu maloljetnu djevojku. Nekoliko dana prije tih nemilih događaja njemačka komanda grada je objavila ako ilegalci izvedu samo još jedan napad kreće osveta nad civilima. Iste večeri je ubijen jedan policijski čelnik nakon čega Nijemci kreću u nemilosrdnu i okrutnu osvetu.

Cilj ubojstva tog policajca je bio izgleda baš da izazove njemačku osvetu i okrene ljude dodatno protiv Nijemaca. Sve te akcije ilegalaca su imale mali ili nikakav značaj na rat a izazvale su strahovite represalije nad civilima.
 
minotauro:
Jel ova tema neka zajebancija ili o čemu se radi ?
Kliknite za proširenje...
У суштини. Лик редовно убацује овакве цртице где велича чак и клерофашизам, само их пре тога премаже црвеном бојом.

Ако се настави овако, ускоро ће на форуму да буде тема и Берлин - непокорен град 1941 -1945, где ће да се пише о илегалним акцијама антинациста против Хитлера и режима у Берлину.
 
Poslednja izmena:
Ta brojka od 50 000 ZG-partizana može bit jedino sa područja zagrebačke okolice, u najširem smislu, a ne samog grada. Deseti zagrebački korpus, NOB-a, formiran je od 32. zagorske divizije i 33. hrvatske divizije, i još nekih jedinica. Tako već da, znači sa Karlovcem, Siskom, Zagorjem, Varaždinom itd... svim onim što danas čini ZG-megalopolis, a to je u biti cijela sjeverna Hrvatska. Ovdje na slici vidimo Zagreb i Sisak zajedno, tojest Sisak kao zagrebačko predgrađe, pa valjda netko na takav način broji ZG-borce...
2022-09-03 (1).png
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nikita Kulganov
martovske demonstracije 1941. godine u somboru
Odgovora
0
Pregleda
136
Nikita Kulganov
Nikita Kulganov
Н
Бомбардовање Београда 6. Април 1941 године
2
Odgovora
31
Pregleda
541
Bastiani
Bastiani

Back
Top