Једна велика личност, попут патријарха Варнаве Росића, засигурно заслужује посебну тему на којој ће се моћи полемисати о његовом животу, дјелу и смрти.
Варнава је рођен у Пљевљима 1880. године. Постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.
Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.
У његово време активиран је црквени живот, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду (највећег православног храма у употреби на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку.
Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.
Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става око кон кордата.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Конкордатска_криза
Оно о чему такође вриједи полемисати јесте учешће Милана Стојадиновића, којег лични сматрам као позитивну историјску личност за наш народ, у овом догађају.
https://youtu.be/ReaRJGJ30d4
Срђан Граовац је у предавању оцијенио да је Стојадиновић само спровео у дјело план краља Александра, што је било исправно, а да је СПЦ злоупотребљена од стране опозиције у политичке сврхе. Ја се са овим не бих сложио.
https://m.facebook.com/story.php?st...G7aKnW4nCdqvbwP4Lu94YacXdxN9l&id=309460306627
У овом чланку наводе да је конкордат потписао министар КЈ, под овлашћењем Павла, без знања Стојадиновића, што ми не дјелује реално.
Волио бих да чујем мишљење осталих о овој теми.
Варнава је рођен у Пљевљима 1880. године. Постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.
Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.
У његово време активиран је црквени живот, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду (највећег православног храма у употреби на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку.
Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.
Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става око кон кордата.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Конкордатска_криза
Оно о чему такође вриједи полемисати јесте учешће Милана Стојадиновића, којег лични сматрам као позитивну историјску личност за наш народ, у овом догађају.
https://youtu.be/ReaRJGJ30d4
Срђан Граовац је у предавању оцијенио да је Стојадиновић само спровео у дјело план краља Александра, што је било исправно, а да је СПЦ злоупотребљена од стране опозиције у политичке сврхе. Ја се са овим не бих сложио.
https://m.facebook.com/story.php?st...G7aKnW4nCdqvbwP4Lu94YacXdxN9l&id=309460306627
У овом чланку наводе да је конкордат потписао министар КЈ, под овлашћењем Павла, без знања Стојадиновића, што ми не дјелује реално.
Волио бих да чујем мишљење осталих о овој теми.
