Задарска Кристална ноћ: 'Дара из Јасеновца' телевизијска серија

[Njegos88]

Zadarska kristalna noć​

Zadarska kristalna noć ili Progon zadarskih Srba 1991. je naziv za rušilački pohod hrvatskih šovinista u Zadru 2. maja 1991. godine, kada je više od 2.000 Hrvata naoružanih palicama, motkama, kamenicama, šipkama, flašama krenulo u uništavanje i pljačkanje imovine Srba (kuća ili vikendica) i lokala firmi iz SR Srbije. Uništeno je više od 130 objekata i 470 srpskih kuća.

Prethodnica​

Političke prilike​

Zadar je primorski grad koji se nalazi na obali Jadranskog mora u Hrvatskoj. Sve do početka 1990. godine njegovi stanovnici su živeli skladno bez većih problema ili incidenata na nacionalnoj osnovi.

Nakon održanih višestranačkih izbora u SR Hrvatskoj 22. aprila 1990. godine u Zadru je pobedila stranka HDZ, koja je u svom političkom programu jasno isticala želju za nezavisnošću tj. odvajanjem SR Hrvatske od SFRJ. U celoj SR Hrvatskoj vladala je velika euforija zbog pobede HDZ na izborima, a nakon toga sve češće su se mogle javno videti slike ustaških zločinaca (Ante Pavelića, Alojzije Stepinac, Maks Luburić), ustaški pozdravi i čuti ustaške pesme. Srbima u SR Hrvatskoj je to budilo avetna sećanja na progone i genocid iz vremena NDH.

Od maja 1990. do maja 1991. godine situacija se iz dana u dan pogoršavala i Srbi su bili strahovito uplašeni za svoju ličnu sigurnost i svoje imovine. Redovno su se mogli videti i ustaški grafiti, a veliki broj Srba je preko telefona dobijao pretnje da moraju da se isele iz Zadra i odu u SR Srbiju. Dobijali su čak i preteća pisma u kojima je stajao potpis „HDZ”. Srbi su dobijali otkaze na poslu, a čak su im i deca u školama psiho-fizički maltretirana. U stambenim zgradama postojali su određeni članovi HDZ koji su imali zadatak da paze na kretanje svojih komšija Srba.

U Zadru je postojao veliki školski centar namenjen pitomcima Jugoslovenske narodne armije. Upravo ta kasarna JNA je bila veliki problem novoj hrvatskoj vlasti. Nakon nereda na Maksimiru 13. maja 1990. godine u Zagrebu, Franjo Tuđman i vlada koju je formirala HDZ su očistili policiju od srpskih kadrova. A krajem maja 1990. došlo je i to promene simbola u Hrvatskoj. Petokraka je zamenjena šahovnicom, pa su tako i radnici MUP Hrvatske nosili na kapama šahovnice.

Od 1. marta 1991. hrvatski policajci su nosili automatske puške i ručne bombe u redovnim patrolama. Na svim prilazima Zadru postavljeni su policijski punktovi za kontrolu kretanja ljudi i robe. Od tada je počelo i maltretiranje građana srpske nacionalnosti od strane policije. Rukovodstvo HDZ u Zadru je početkom 1991. godine sačinilo spisak kuća, vikendica, lokala čiji su vlasnici Srbi, i koje u narednim mesecima treba uništiti.

Povod divljanja​

Ujutro, 1. maja 1991. godine na brdu Štikovača u blizini mesta Polača, koje je većinski naseljeno Hrvatima, poginuo je pripadnik specijalne policijske jedinice „Poskoci” Franko Lisica (23). Prema službenoj verziji u Hrvatskoj, Lisicu su ubili pobunjeni Srbi iz Knina. Iako postoji velika sumnja u ovu informaciju, pošto je hrvatskoj propagandi „bila potrebna žrtva”, kao i razlog za uništavanje i pljačku srpske imovine i progon Srba sa zadarskog područja.

Rušilački pohod​

2. maja 1991. oko 10 sati, počele su se formirati kolone automobila u Zadru u kojima su bili civili naoružani palicama, gvozdenim štanglama i čarapama preko glave. Uzvikivali su ustaške parole i pretnje Srbima da će ih klati. Tog dana hrvatski policajci su bili „na odmoru”. Oko 15 časova u Zadar stiže više od 10 autobusa u kojima su bili mladići starosti 18-25 godina takođe naoružani motkama i šipkama. I oni su pevali ustaške pesme i pretili Srbima. Dok su išli do železničke stanice već su polomili neke lokale. Iza njih je bila jedna grupa dece starosti 5-15 godina koji su pljačkali srpsku imovinu. A nakon njihovog prolaska, išli su stariji ljudi koji su polivali benzinom lokale i palili ih.

U poslepodnevnim časovima, oko 17 sati, tog 2. maja 1991. godine, sa mesta koje se zove Gaženica, krenula je razjarena i naoružana masa ka centru grada. U tom rušilačkom pohodu stradali su isključivo lokali i kuće čiji su vlasnici Srbi. Među tom razjarenom masom bilo je puno pripadnika MUP-a Hrvatske, koji su podstrekivali mladiće da uništavaju, pljačkaju i lome srpsku imovinu. Krajnji cilj je bio da se zadarski Srbi isele.

Upotrebljena je i velika količina eksploziva, a policija je tog 2. maja 1991. bila povučena iz grada. Sve to samo potvrđuje da je ovaj pohod bio dobro organizovan i nedeljama ranije planiran. Jer veću količinu eksploziva poseduje samo MUP Hrvatske. Prema izjavama Ljubimira Barešića, srpska imovina je bila minirana od strane organizovanih grupa hrvatskih policajaca, i hrvatskih paravojnika.

 

[Njegos88]

Uništeni objekti u Zadru​

Privatni lokali Srba​

1. Štrbac Nedeljko, brijačka radnja,

2. Štrbac Vladimir, kafić DMD, potpuno uništen,

3. Milosavljević Miroslav, krojačka radnja, demolirana,

4. Bukarica Mirko, gostiona „Stari grad”, potpuno uništena,

5. Korlat Đuro, prodavnica lutaka uništena i provaljeno u stan koji je demoliran,

6. Popović Petar, košarkaš „Zadra”, kafić „Tajmaut”, uništen,

7. Kovačević Stevo, obućarska radnja, razlupana,

8. Opačić Miodrag, video-klub „Bis”, odneto 1.200 kaseta, 1 kamera, 2 video-rikordera, 5 reflektora,

9. Matić Petar, salon obuće, opljačkan i uništen,

10. Krička Božo, salon rublja, opljačkan i uništen,

11. Knežević Pero, kafić „Pero”, potpuno uništen,

12. Knežević Pero, kafić „Pen”, potpuno uništen,

13. Dukić Zorica, tašnerska radnja, opljačkana i uništena,

14. Rajčević Miroslav, lokal konfekcije na pijaci, potpuno uništen,

15. Babac Senaka i Dragan, picerija „Pet bunara”, demolirana,

16. Milanković Marija, gostionica „Mirni kutić”, demolirana,

17. Vojvodić Uroš, kafić „Rava”, potpuno uništen (nalazi se na 100 m od policijske stanice),

18. Ratković Veselin, kafić „Gogi”, demoliran,

19. Gnjidić Vojo, kafić „Jelena”, demoliran i uništen,

20. Kožul Glišo, kafić „Akvarij”, uništen,

21. Komazec Jovo, kafić „Juga”, demoliran,

22. Lasković Branko, kafić „Bulevar”, demoliran,

23. Arčaba Mirko, kafić „Ambasador”, demoliran,

24. Ostojić Marko, butik „Libertas”, opljačkan i demoliran,

25. Bogdanović Milan, kafić „Pejton”, demoliran,

26. Kresović Branko, auto-škola „Zadar — inoks”, demolirana,

27. Alavanja Miro, preduzeće i samoposluga prehrane, sve uništeno,

28. Golijanin Anđelko, preduzeće za mesne proizvode i prehranu, uništeno,

29. Komazec Lepa, krojačka radnja, uništena,

30. Prodaja automobila „Vesna”, demoliran,

31. Lakić Slavko, frizerski salon, uništen,

32. Trgovačka radnja na „Bilom brigu”, uništena,

33. Kafe bar „Kaktus”, demoliran,

34. Pupovac Boško, restoran „bambi”, demoliran,

35. Gladović Đuro, kućica „Tibo” — prodaja obuće, opljačkana i uništena,

36. Gladović Ljubo, kućica „Tibo” — prodaja obuće, opljačkana i uništena,

37. Varećak Marija, dućan stakla, polupan,

38. Knežević Vlado, kućica tipa „Tibo” — prodavnica tekstila, opljačkana i demolirana,

39. Vukojević Branko, kućica tipa „Tibo” — prodavnica tekstila, opljačkana i demolirana,

40. Vukić Uroš, kućica tipa „Tibo” — prodavnica ručne radinosti, opljačkana i demolirana,

41. Dimovski Zoran, kiosk tipa „Tibo”, opljačkan i demoliran,

42. Živanović Žika, kiosk tipa „Tibo”, opljačkan i demoliran,

43-48. Begović, pet kioska tipa „Tibo”, razna roba, uništeni,

49. Cvijanović Milan, štand za prodaju keramike,

50. Babić Dušan, kiosk tipa „Tibo”, prodaja obuće, opljačkan i demoliran,

51. Ćuk Ljubomir, štand za prodaju razne robe, opljačkan i demoliran,

52. Kaluđerović Mišo, kafić „Gurman”, demoliran,

53. Štrbac Stevo, brijački salon uništen, ispred salona mu zapaljen automobil,

54. Šarić Živko, gostionica „Putnik”, demolirana i zapaljena,

55. Maričić Petar, postolarska radnja, demolirana,

56. Pupovac Jovanka, frizerski salon „Arijana”, demoliran,

57. Gladović Ljubomir, kiosk prodaje obuće, demoliran,

58. Korlat Nikola, prodavnica slika, opljačkana i demolirana,

59. Maričić Božo, prodavnica auto delova „Plimeks”, demolirana,

60. Pavić Živko, sajdžijska radnja „Zenit”, demolirana,

61-75. 15 kioska, raznih privatnih vlasnika na pijaci, roba opljačkana, kiosci uništeni,

76. Maričić Veljko i njegov brat, kiosci, uništeni,

77. Privatni hotel, polupana stakla,

78. Pupovac Sofija, pedikirski salon, demoliran,

79. Savić Nikola, mesara, uništena,

80. Lakić Živko, bife „Proleter”, demoliran,

81. Gnjidić Ilija, radnja za suvenire, demolirana.

82. Bjelanović Zoran, lokal na pijaci uništen,

83. Kuta Đuro, kafić kod banke demoliran,

84. Žuža Duško, pekara zapaljena,

85. Gajić Vinko, preduzeće „Vijak” uništeno,

86. Drača Slobodan, komision uništen,

87. Ležajić Neven, preduzeće uništeno,

88. Gaica Jovo, gostiona „Kozara” oštećena,

89. Gaica Drinko, preduzeće oštećeno.

Privatne srpske kuće​

90. Sladaković Marko, iz Zadra, kuća demolirana sa nameštajem,

91. Dopuđ Dimitrije, kuća-vikendica u Posedarju kod Zadra, uništena i pokradena,

92. Zlatković Jordan, kuća u Sukošanu, potpuno srušena,

93. Alavanja Petar, kuća u Sukošanu, srušena i demolirana,

94. Varaćek Marija, na kući u ulici Put Bokanjca, polupani prozori,

95. Jokić Vojin, u Filipu Jakovu kod Zadra, srušena i demolirana kuća i spaljen nameštaj,

96. Škulić Milan i Divna, mešani brak, Hrvat — Srpkinja, minirana kuća dok su bili na spavanju, ujutru u 04.15,

97. Reljić Milan, iz Zagreba, minirana kuća na ostrvu Viru,

98. Pokrajac Tomo, stan zapaljen,

99. Nedić Tomislav, kuća opljačkana i razorena,

100. Kudra Nikola, automobil „Sitroen”, zapaljen

101. Mirković Miloš, kuća za odmor u Ražancu, zapaljena,

102. Gligorović Miloš, kuća u Ražancu, zapaljena,

103. Kresović Đuro, kuća zapaljena,

104. Drača Rade, kuća zapaljena,

105—126. Vikendice, 22, više vlasnika, na području Privlake, Vira i Nina.

Lokali društvenih Firmi iz SR Srbije​

127. „Novi dom”, salon nameštaja, Beograd, salon demoliran i opljačkan u potpunosti, opljačkana roba odvezena kamionima, jedna fotelja je zapaljena ispred zgrade zadarskog suda,

128. Predstavništvo „Jat”-a, potpuno demolirano,

129. „Putnik” — Beograd, usluge najma automobila, demolirano,

130. „Avis” — Beograd, usluge najma automobila, demolirano,

131. „Beko” — Beograd, iako ranije iseljen, lokal je polupan,

132. „Merkur” — Bačka Palanka, prodavnica kožne galanterije, potpuno uništena i opljačkana,

133. „Kluz” — Beograd, salon odeće, uništen,

134. „Jugoturs” — predstavništvo demolirano,

135. „Beteks” („Alkar”) — Beograd, prodavnica sportske odeće, opljačkana i demolirana,

136. „Petar Velebit” — Beograd, prodavnica obuće, demolirana i opljačkana,

137. „Obuća” — Beograd, prodavnica obuće, demolirana i zapaljena,

138. „Fruška gora” — Ruma, prodavnica obuće, opljačkana i demolirana,

139. „Jugobanka” — Beograd, razbijeni izlozi,

140. „Čik” — Kumanovo, prodavnica obuće, demolirana i opljačkana,

141. „Standard” — Zaječar, prodavnica kožne galanterije, demolirana i opljačkana,

142. „Simpo” — Vranje, salon nameštaja, demoliran i opljačkan,

143. „Vojvodina” — Stara Pazova, salon nameštaja, opljačkan i demoliran,

144. „Lederland” Beograd — lokal na pijaci,

145—148. „Borba” — četiri kioska, uništena i zapaljena.[2]

Uništeni objekti u Bibinjama[uredi | uredi izvor]​

1. Pavlović Branko, iz Korlata kod Benkovaca, kuća spaljena,

2. Bojčić Gojko, radi u Švajcarskoj, kuća spaljena,

3. Dr Borojević, radi u Švajcarskoj, kuća opljačkana i spaljena,

4. Kresović Miloš, iz Zadra, kuća opljačkana i spaljena,

5. Košević Petar, iz Zadra, kuća opljačkana,

6. Kovač Miloš, iz Zadra, kuća opljačkana i zapaljena,

7. Vujatović Mirko, iz Zadra, kuća spaljena,

8. Rumenić Stevo, iz Zadra, kuća zapaljena,

9. Kresović Đuro, iz Zadra, kuća demolirana,

10. Samolov Stojan, kuća spaljena,

11. Roknić Pero, kuća spaljena,

12. Dr Živorad Zojić, kuća spaljena,

13. dr Dušan Rnjak, kuća spaljena,

14. Ožegović Strahinja, kuća spaljena,

15. Žunić Simo, kuća spaljena,

16. Pavlović Vlado, opljačkana kuća,

17. Ožegović Mirko, opljačkana kuća,

18-27. Deset kuća u delu zvanom „Punta”, zapaljeno,

28-37. petnaest kuća, u delu zvanom „Režani”, zapaljeno.

Indicije o izvršiocu​

1. Livljanić Ivo, predsednik opštine Zadar, kasnije ambasador Hrvatske u Vatikanu,
2. Šeks Vladimir, potpredsednik hrvatskog parlamenta,
3. Šale Petar, visoki funkcioner HDZ iz Zagreba,
4. Brzoja Lj. Ivan, rođen 12. oktobar 1954. godine u Nadinu, opština Benkovac, načelnik PU Zadar,
5. Ikić J. Ante, rođen 22. maj 1953. godine u Gorici, opština Zadar, radnik PU Zadar,
6. Stanić Tomislav, visoki funkcioner MUP Hrvatske, načelnik policije u Zadru.

Posledice​

Dan kasnije, 3. maja 1991. godine Zadar je bio opustošen grad, a u njemu su bile bande koje su i dalje vršili pljačkanje imovine Srba. Nakon ovog rušilačkog pohoda i pljačkanja, veliki broj Srba iz Zadra i okoline nije se više osećao sigurno i mnogi se odlučuju na iseljavanje. Otišlo je više od 80 % Srba koji su do 1991. živeli i radili u Zadru. A to je i bila želja lokalnog rukovodstva HDZ.

Zanimljivo je da za ovaj rušilački pohod i pljačkanje niko još nije odgovarao, i da hrvatsko Tužilaštvo nije podiglo nijednu optužnicu, iako se sve odigralo po danu, pa su hiljade ljudi mogli da vide šta se dešava.

Godine 1992. je Okružni sud u Zadru čitav predmet o krivičnom delu uništenja i otuđenja tuđe imovine u Zadru 2. maja 1991. prosledio na Županijski sud u Splitu, a odatle je opet sve prosleđeno Vojnom Tužilaštvu Hrvatske u Zagreb, gde je 2002. godine slučaj zatvoren. Što znači da niko neće odgovarati za organizovanje i izvršenje ovog krivičnog dela.

 

[Njegos88]

29 godina od Zadarske kristalne noći kada je 2.000 hrvatskih nacionalista izvršilo pogrom nad Srbima​

Proleće 1991. godine nije najavljivalo ništa dobro narodima bivše Jugoslavije, pred kojima su se otvarala vrata pakla. Da sve bude gore, upravo su oni bili ti koji su ih sami sebi otvarali, da bi mogli da zapucaju na dojučerašnjeg brata koji je iznenada postao kriv za sve​

​

Primetan je porast nacionalizma kod mlađih generacija na prostoru bivše Jugoslavije. Radi se o deci koja ne pamte sankcije, ulične tuče za parče hleba, prazne rafove, ondašnju decu koja su umirala zbog nepostojanja lekova i nemogućnosti tretmana svojih bolesti.

Ali čak su i oni stariji svesno pozaboravljali pa opet zagovaraju stvari koje su nas do toga i dovele. Zaboravljene su dečje suze, spaljene kuće, proterani i ubijeni ljudi, siložene žene i devojčice, uništeni životi na svim stranama, pa svuda niču pobornici iste one ideologije koja je za to odgovorna: pričamo o nacionalizmu kao takvom, a ne o odgovornosti ovog ili onog naroda i njegove interpretacije opštih nacionalističkih postulata.

Danas je godišnjica tzv. Zadarske kristalne noći. Odigrala se mesec dana nakon incidenta na Plitvicama, kada su poginuli policajci Josip Jović sa hrvatske strane te Rajko Vukadinović sa srpske, a istoga dana kada i Sukob u Borovu Selu, kada je pri pokušaju hrvatske policije da oslobodi dva svoja pripadnika zarobljena prethodnog dana (navodno su hteli da skinu jugoslovensku trobojku sa petokrakom a da istaknu novu hrvatsku zastavu, usvojenu prethodnog decembra) — stradalo 12 njihovih policajaca a 21 ranjen, uz tri mrtva i četiri ranjena sa srpske strane.

Tačno godinu dana ranije, 22. aprila 1990., na izborima u Zadru pobedila je HDZ, koja je bila i opšta pobednica izbora u toj jugoslovenskoj republici. Jedan nacionalizam hrani drugi, i ko je počeo prvi nemoguće je ustanoviti, kao što je nemoguće ustanoviti ni čime je sve počelo, ni kada. Ali činjenica je da su Srbi počeli da primaju telefonske pretnje, da su gledali kako pojedini elementi sve slobodnije veličaju ustaštvo, da se u vazduhu osećao pritisak kakvog ranije nije bilo. Neki su čak navodno počeli da primaju i otkaze zbog svog etničkog pripadništva.

Srbi u Hrvatskoj su prirodno bivali sve nervozniji, kao uostalom i Hrvati, svako iz svojih razloga, ali rekapitulirati sve događaje koji su se odigrali nakon Tuđmanove pobede bespotrebno je, a uz to i nemoguće (morali bismo da pomenemo sve grehe svih strana, što prevazilazi okvire ovog teksta, koji nije knjiga). Ali neposredni povod je bitan: smrt 23-godišnjeg mladića po imenu Franko Lisica, koji je kao pripadnik specijalne policijske jedinice „Poskoci“ ubijen od strane pobunjenih Srba na brdu Štikovača kod mesta Polača, naseljenog pretežno Hrvatima, koje se nalazi na oko 30 km istočno od Zadra, na pola puta između Benkovca i Biograda na Moru.

Tako su tvrdile hrvatske vlasti, koje su (u skladu sa svojoj nacionalističkom prirodom) odmah to upotrebile u propagandne svrhe. Stoga se na prvi pogled čini da nikakve veze drugomajski događaji u Zadru nisu imali sa istovremenim zbivanjima u Borovu Selu, barem ne direktne; indirektne je svakako moralo biti jer se ništa nije dešavalo odjednom, uslovi za sve ove događaje unazad su neko vreme stvarali ekstremisti na obe strane, a pritom su postojale i vesti. Naravno, tok i priroda ovog događaja isključuju svaku mogućnost spontanosti, pošto deluje da je sve bilo dobro organizovano.

Za početak, policije nije bilo ni od korova. Oko 10 sati ujutru formirala se kolona automobila sa ljudima naoružanim palicama, štanglama, sa čarapama na glavama, ponekim vatrenim oružjem, koji su pevali ustaške pesme i uzvikivali njihova parole, i naravno pretili Srbima. Ali, ništa se konkretno nije dešavalo do 15 sati kada je u Zadar stiglo desetak autobusa krcatih slično naoružanim mladićima koji su po izlasku napolje počeli da lome lokale, da ih pljačkaju i neke pale.

Ne možemo nabrojati sve, ali ilustracije radi pomenimo gostionicu „Mirni kutić“ u vlasništvu Marije Milanković, kafić „Tajmaut“ u vlasništvu ondašnjeg košarkaša „Zadra“ Petra Popovića, obućarsku radnju Steve Kovačevića, salon rublja Bože Krička, samoposlugu Mira Alavanje, krojačnicu Lepe Komazec, ulični štand Ljubomira Ćuka, pedikirski salon Sofije Pupovac, gostionu „Kozara“ Jove Gaice.

Oko 17 sati iz predgrađa Gaženica slična masa ljudi krenula je ka centru grada, usput uništavajući sve nove i nove lokale, predstavništva firmi iz SR Srbije (poput „Putnika“, „Kluza“, „Beka“, „Beteksa“, „Jugobanke“, „Simpa“, ali i „JAT“-a), kao i mnoge kuće u vlasništvu Srba, koje su ili potpuno srušene ili demolirane i pokradene; pomenimo kuću bračnog para Milana i Divne Škulić, njega Hrvata i nje Srpkinje, koja je minirana noću u 4.15 dok su bili na spavanju.

Po nekim procenama u svemu je učestvovalo preko 2.000 ljudi, a koristila se i velika količina eksploziva, što je, ako je tačno, posredni dokaz u prilog umešanosti lokalne policije. Isto važi za priču da su sami policajci masu sokolili rečima: „Ajmo momci, brže malo s tim!“ Tako barem svedoči Đuro Kresović, koji je u tom trenutku bio šef Kaznenog odeljenja Opštinskog suda u Zadru: Srbin, kasnije smenjen i degradiran u običnog sudiju, potom otpušten i primoran da izbegne u Baranju. U trenutku kada je pre deset godina pričao za hrvatski portal „Novosti“, živeo je u jednom selu u Šibensko-kninskoj županiji i borio se za povraćaj imovine u mestu Sveti Petar na Moru, blizu Zadra.

„Kada danas analiziram te događaje, sve je upućivalo na zločin tolikih razmjera. Tjednima ranije Srbi su u Zadru i okolici bili izvrgnuti strahovitim zastrašivanjima. Ljude su zvali telefonom i prijetili im, na ulicama su im dovikivali, dobivali su prijeteća pisma na kućne adrese u kojima je pisalo ’ili se pokloni ili se ukloni’, a u potpisu je bez srama stajalo ’HDZ’. Masovno su ih otpuštali s posla, tjerali su ih iz kuća i stanova, čak su i djeci u školama prijetili. Činilo se sve kako bi se izazvao strah koji će rezultirati odlaskom. U zgradama su bili imenovani nekakvi nadglednici koji su stalno motrili na ’sumnjive’. Uskoro su počela pojedinačna bacanja eksploziva u kuće i lokale.“

Kresović nema dileme oko toga ko je zapravo odgovoran.„Zadarskoj kristalnoj noći i svemu prije i poslije nje prethodile su ozbiljne pripreme u prostorijama lokalnih podružnica HDZ-a. Mjesecima ranije sačinjavani su popisi kuća i ostalih objekata koje treba porušiti.“
A porušeno je ili oštećeno i opljačkano 470 privatnih kuća (tako kaže Kresović) te 136 srpskih radnji (toliko je bilo prijavljeno jednom hrvatskom osiguravajućem preduzeću, koje se navodno složilo da ispuni svoje obaveze i kompenzuje štetu; imajući u vidu da niko nikada za ovo nije odgovarao, da tamošnje sudske vlasti nisu čak imale ni spis o tom događaju, mada se sve dešavalo usred bela dana pred očima hiljada i hiljada ljudi, ne znamo da li je do isplaćivanja odštete zaista i došlo; svakako se nadamo da jeste, ali nismo naivni).

Strani izvori spominju da je nakon ovog divljanja nad nedužnim Srbima, odmah usledila istovetna osveta nad jednako nedužnim Hrvati u Krajini, ali nismo sigurni ni na šta tačno misle, niti da li je to uopšte istina: da se odigralo baš ovako, u to sumnjamo. No stoji činjenica da je paralelno sa iseljavanjem Srba iz Zadra (odmah nakon „kristalne noći“ otišlo je oko 80 odsto njih) i drugih većinski hrvatskih mesta, istog proleća počelo i iseljavanje Hrvata iz pretežno srpskih krajeva (kod nas je to ignorisano, kao što kod njih ignorišu naše prognane, ali u jednom trenutku je hrvatska strana imala 550.000 interno raseljenih, da bi se taj broj smanjio na 250.000 posle povratka dela izbeglica u područja blizu fronta).

Inače, termin „Zadarska kristalna noć“ — mada se sve desilo tokom dana — izmislio je zadarski „Narodni list“, koji se drznuo da o ovom događaju piše, praveći namernu aluziju na zloglasni nacistički pogrom Jevreja 9-10. novembra 1938., kojem je takođe jedna smrt biva povod. Zaključak koji će većina iz ovog podsećanja izvući verovatno će biti pogrešan. Krivac nije ovaj ili onaj narod, jer narodi nisu monolitne institucije; krivac je nacionalizam koji ne može da ne proizvede šovinizam, a koji dovodi do pogroma kakav se odigrao u Zadru 2. maja 1991. godine.

VIDEO: Izveštavanje TV Beograd posle Zadarske kristalne noći

https://www.telegraf.rs/vesti/jugosfera/3184882-29-godina-od-zadarske-kristalne-noci-kada-je-2000-hrvatskih-nacionalista-izvrsilo-pogrom-nad-srbima​

 

[Njegos88]

 

[Njegos88]

 

[rz brzotrz 1972]

Kada se pokrenula velika operacija deblokada kasarni u Hrvatskoj moja kumanovska brigada je bila na pravcu Zadra.Njihova odbrana je brzo pala i pristali su na sve uslove.Mjesec dana smo bili na Bokanjcu koji je iznad grada i gledamo ga kao na dlanu.Sve je izvuceno iz Zadra.I naoruzanje i ljudstvo.Poslije evakuacije mi smo otisli prema Sibeniku.Rulja je bila ,,hrabra" prema slabijima.Na nas nisu isli.I kao u filmu Vukovar jedna prica i mi smo imali bivseg druga koji je dezertirao i nalazio se sa druge strane linije.