zatvoreni smo u vakumu sopstvenih snova
u kojem se svakoga dana u isto vreme
po otkucaju internog Big Bena
iznova stvara scenografija
za uloge koje treba da odigramo..
Ti si baš ono što treba da budeš
i ja sam najglavniji glumac u ulozi dodeljenog života..
Samo.. negde na pola puta
u međuprostorima nasumičnih slučajnosti
u matrici slučajnih redosleda događaja
sasvim, sasvim slučajno..
da se to skoro graniči sa namerom..
..ja.. sam zaboravio svoj tekst.
iebiga..
Dešava se.
I evo, sad se lažem više nego što zapravo varam tebe.
Tebe koju jedino volim i koju nikad ne bi prevario.
I sad izmišljam kaleidoskop reči, bilo šta..
sve reči ovog sveta..
prevrćem po bunjištima slova
gledam u beskrajne redove
i kopam, kopam zaboravljeni tekst
po svim završenim i nezavršenim mapama..
čak i u najmanjim nagoveštajima srca..
Eto kako i zašto nastaju pesme..
Ne mogu da se setim teksta.
Poslednja izmena:
