Грех није само пуко кршење правила, него је негирање љубави и самим тим и негација живота. Откривајући Свето Тројство, откривамо истинску природу људског бића, јер је човек створен по обличју тог Бога Троједне љубави. Човек је створен као лично биће које је истински људско само ако је вољено и ако воли. Грех није недостатак морала или неспособност да се живи унутар неких правила, него је неспособност да се схвати живот као љубав и заједништво. Људски пад произилази из људске слободне одлуке да одбаци заједништво са Богом, и да се ограничи унутар самосталне и самој себи довољне људске природе. Другим речима казано, грех је слободни избор индивидуалне аутономије.
Индивидуа није личност, него је атитеза личности и негација живота. Из овог угла, грех је побуна против Бога не зато што “вређа Његову част“, него зато што је он негација живота који је Његов дар човеку. У коначној анализи, то је негација Божјег обличја у човеку а тиме и самога Бога. Оно што грех чини трагичним је да је он самоуништавајући. Бог не воли грех не због тога што грех ради Њему, него због тога што грех ради човеку. Грех самим тим није “мрља на нашем рачуну“, него је “дело метафизичког самоубиства“. Људска бића могу да буду индивидуе уколико то желе, са разноразним облицима веза. Уколико се на то одлуче, користећи речник Библије, они су одабрали смрт а не живот, проклетство а не блаженство (5 Мој. 30,19). Они уништавају себе делима метафизичког самоубиства унутар своје изолације што је на известан начин слика самога Пакла. Разумевање суштине греха значи разумевање суштине Пакла. У протестантским и римокатоличким круговима, проповести буквално описују ватру и физичку патњу у Паклу. Међутим, у Православљу, визија Пакла је далеко више застрашујућа.
Пакао је стање у које је душа сама себе поставила тако да није више у стању да прима бескрајну Господњу Љубав као ни да је узвраћа. Исто важи и за љубав према другим душама. Искористићу речи Достојевског... Пакао је: “Патња бића које није више у стању да воли... И немогуће је ту духовну патњу уклонити јер она не долази споља, него долази изнутра.“ Пакао дакле, није некакво спољно изражена казна и патња, него је унутрашња патња самоизолације. Када се Христ врати са славом и Бог постане “све у свему“ (1 Кор. 15,28 ), они који су себе изоловали у шуму свог властитог егоизма и за које је “пакао нешто спољно“, суочиће се са мукама Његове вечне присутности. Његово присуство ће бити суд а и казна јер не Он живот и љубав, онтолошка антитеза самодовољној индивидуалности која царује протестантизмом. Тог дана, неће бити места за скривање, неће бити спаса од Његове горуће присутности, јер је Бог огањ који спаљује (Јев. 12,29). По речима једног од пустињских отаца, “Паклена ватра је љубав Божја“.
Ако се Пакао налази у дубинама људске душе, онда и Царство Божје мора да буде исто тако у дибинама људске душе. Није ли и сам Христ рекао: “Царство је Божје унутра у вама“ (Лука 17,21)? Овај цитат је итекако збуњујући за протестантско и римокатоличко виђење Пакла. Делује превише субјективно, а ипак долази са усана самог Спаситеља. Међутим, ако се схвати Истина садржана у Православљу, и ако се сусретнемо са животворном Светом Тројицом, овај цитат итекако имао смисла. Небо није космички Дизниленд, него стање потпуног обличја Божјег, у коме смо оригинално и створени.
Ово је потпуно различита слика Неба од оне која се обично приказује у протестантским и римокатоличким црквама. Тамо можемо чути проповести о Небу које су га углавном описивале као “улице од злата“. Бог и Христ се ту спомињу свега неколико пута. Бог је саградио Небо, а Христ је умро на крсту како би они који верују у Њега могли ту да доспеју. И то је то ! Нема спомињања “преображења у оно исто обличје (Христово) из славе у славу“ (2 Кор. 3,18 ) или узимању “удела у Божјој природи“ (2 Пет. 1,4). Спасење се приказује на негативан начин: Како нас је Исус спасао од Пакла и омогућио нам да одем на место које се зове Небо. Он је био брана од те ватре Пакла. Позитивна страна хришћанства је најбоље изречена у речима Светог Атанасија, “Бог је постао човек, како би човек могао постати Бог.” Бог је оригинално створио човека по свом обличју како би човек могао да учествује у том савршеном обличју. Христ, који је савршена слика Оца, дошао је не само да исправи оно што је било оштећено човечјим падом, него је дошао и да усаврши човечанство и испуни оригиналну идеју стварања човека. “Христ је обличје Бога што се не види, који је рођен пре сваке твари. Јер кроз Њега би саздано све што је на Небу и на Земљи... Све се кроз Њега и за Њега сазда“ (Кол 1,15-17).
Христ је рекао да је дошао да донесе пуни живот свету. Али који живот ? Биолошко постојање ? Живот после смрти ? Живот који је Христ донео ништа мање него ли живот Свете Тројице, или прецизније, живот самога Оца који живи вечно у љубави са Својим Сином и Својим Духом. “Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; И даде му власт и да суди, јер је Син Човјечији.“ (Јован 5,25-27) Због тога што је Онај који је умро на крсту био Син Божји, сам Живот а не само неки недужни човек, Он је сломио једном заувек тиранију људске самодовољности и ослободио нас стега смрти. Кроз Христа човек учествује у самој животворној Светој Тројици, живот који се остварује кроз вечни однос љубави. “А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“ (Јован 17,3).
Индивидуа није личност, него је атитеза личности и негација живота. Из овог угла, грех је побуна против Бога не зато што “вређа Његову част“, него зато што је он негација живота који је Његов дар човеку. У коначној анализи, то је негација Божјег обличја у човеку а тиме и самога Бога. Оно што грех чини трагичним је да је он самоуништавајући. Бог не воли грех не због тога што грех ради Њему, него због тога што грех ради човеку. Грех самим тим није “мрља на нашем рачуну“, него је “дело метафизичког самоубиства“. Људска бића могу да буду индивидуе уколико то желе, са разноразним облицима веза. Уколико се на то одлуче, користећи речник Библије, они су одабрали смрт а не живот, проклетство а не блаженство (5 Мој. 30,19). Они уништавају себе делима метафизичког самоубиства унутар своје изолације што је на известан начин слика самога Пакла. Разумевање суштине греха значи разумевање суштине Пакла. У протестантским и римокатоличким круговима, проповести буквално описују ватру и физичку патњу у Паклу. Међутим, у Православљу, визија Пакла је далеко више застрашујућа.
Пакао је стање у које је душа сама себе поставила тако да није више у стању да прима бескрајну Господњу Љубав као ни да је узвраћа. Исто важи и за љубав према другим душама. Искористићу речи Достојевског... Пакао је: “Патња бића које није више у стању да воли... И немогуће је ту духовну патњу уклонити јер она не долази споља, него долази изнутра.“ Пакао дакле, није некакво спољно изражена казна и патња, него је унутрашња патња самоизолације. Када се Христ врати са славом и Бог постане “све у свему“ (1 Кор. 15,28 ), они који су себе изоловали у шуму свог властитог егоизма и за које је “пакао нешто спољно“, суочиће се са мукама Његове вечне присутности. Његово присуство ће бити суд а и казна јер не Он живот и љубав, онтолошка антитеза самодовољној индивидуалности која царује протестантизмом. Тог дана, неће бити места за скривање, неће бити спаса од Његове горуће присутности, јер је Бог огањ који спаљује (Јев. 12,29). По речима једног од пустињских отаца, “Паклена ватра је љубав Божја“.
Ако се Пакао налази у дубинама људске душе, онда и Царство Божје мора да буде исто тако у дибинама људске душе. Није ли и сам Христ рекао: “Царство је Божје унутра у вама“ (Лука 17,21)? Овај цитат је итекако збуњујући за протестантско и римокатоличко виђење Пакла. Делује превише субјективно, а ипак долази са усана самог Спаситеља. Међутим, ако се схвати Истина садржана у Православљу, и ако се сусретнемо са животворном Светом Тројицом, овај цитат итекако имао смисла. Небо није космички Дизниленд, него стање потпуног обличја Божјег, у коме смо оригинално и створени.
Ово је потпуно различита слика Неба од оне која се обично приказује у протестантским и римокатоличким црквама. Тамо можемо чути проповести о Небу које су га углавном описивале као “улице од злата“. Бог и Христ се ту спомињу свега неколико пута. Бог је саградио Небо, а Христ је умро на крсту како би они који верују у Њега могли ту да доспеју. И то је то ! Нема спомињања “преображења у оно исто обличје (Христово) из славе у славу“ (2 Кор. 3,18 ) или узимању “удела у Божјој природи“ (2 Пет. 1,4). Спасење се приказује на негативан начин: Како нас је Исус спасао од Пакла и омогућио нам да одем на место које се зове Небо. Он је био брана од те ватре Пакла. Позитивна страна хришћанства је најбоље изречена у речима Светог Атанасија, “Бог је постао човек, како би човек могао постати Бог.” Бог је оригинално створио човека по свом обличју како би човек могао да учествује у том савршеном обличју. Христ, који је савршена слика Оца, дошао је не само да исправи оно што је било оштећено човечјим падом, него је дошао и да усаврши човечанство и испуни оригиналну идеју стварања човека. “Христ је обличје Бога што се не види, који је рођен пре сваке твари. Јер кроз Њега би саздано све што је на Небу и на Земљи... Све се кроз Њега и за Њега сазда“ (Кол 1,15-17).
Христ је рекао да је дошао да донесе пуни живот свету. Али који живот ? Биолошко постојање ? Живот после смрти ? Живот који је Христ донео ништа мање него ли живот Свете Тројице, или прецизније, живот самога Оца који живи вечно у љубави са Својим Сином и Својим Духом. “Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; И даде му власт и да суди, јер је Син Човјечији.“ (Јован 5,25-27) Због тога што је Онај који је умро на крсту био Син Божји, сам Живот а не само неки недужни човек, Он је сломио једном заувек тиранију људске самодовољности и ослободио нас стега смрти. Кроз Христа човек учествује у самој животворној Светој Тројици, живот који се остварује кроз вечни однос љубави. “А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“ (Јован 17,3).
ops: 
