Za ljubitelje starog Dorćola - Malo prase i Velika nagrada

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
345.653
29597496_2105108556212099_3393398088280005994_n.jpg


Na mestu gde je 200 godina stajala stara nemačka kuća sa dućanom, 1922. podignuta je po nacrtima arhitekte Milana Antonovića, lepa trospratnica kao miraz za izvesnu gospođicu Sofiju Kiš. Dunđeri koji joj sagradiše kuću još nisu pošteno ni otkovali skele kada se u njen poslovni prostor smestila kafana „Donji grad”. Bila je na dobrom mestu jer se nalazila odmah pored tramvajske stanice, pa su ljudi često u nju svraćali „na po jednu s nogu, dok ne pristigne dvojka”, kako su govorili. NJen vlasnik Radojko Lazarević bio je sposoban kafedžija a mušterije su bile uvek zadovoljne uslugom. Kao i „Jevrejska kasina” prekoputa, ili „Hadži Janja” u produžetku ulice, i ova kafana imala je nekoliko baštenskih stolova i svoju redovnu klijentelu. Ti stalni gosti, najčešće komšije iz susednih zgrada, kao što je bio i glumac Dobrica Milutinović koji je i stanovao dve kuće dalje, uz rakiju i kafu bistrili bi novine, glasno komentarisali najnovije vesti, nadmudrivali se i šegačili, ubijajući na taj način dosadu.

U dogovoru sa stalnom klijentelom Radojko Lazarević je često u svojoj kafani organizovao proslave, kao što su to radili i ostali kafedžije tog vremena. Nije se tada postavljalo pitanje šta se slavilo, verski praznik ili kraljev rođendan, važno je bilo da se društvo okupi i proveseli. Tako je bilo i prilikom priprema za neki novogodišnji doček, tridesetih godina, kada je Radojko naručio od seljaka da mu donese jedno prase. Pošto nisu utanačili da li će prase biti uređeno ili živo, seljak se pojavio ugovorenog dana sa jutanom vrećom u kojoj se koprcalo prase. I dok su se njih dvojica pogađali oko cene živog praseta, ono se razvezalo, iskočilo iz vreće i pretrčalo Dušanovu ulicu, prekrivenu utabanim snegom. DŽabe je seljak lelekao i insistirao da mu Radojko plati prase, ali ovome nije padalo napamet da izvadi šlajpik za nešto što nije dobio i to po još neutvrđenoj ceni. „Zagrejani” gosti koji su se zatekli u isto tako dobro zagrejanoj kafani, kao da su ovo jedva dočekali. Smejali su se i zbijali šale na seljakov račun, dok je ovaj crven u licu od besa, kao lovac po šumi pogledom tražio tragove po snegu. U međuvremenu prase je protutnjalo tik do kioska sa duvanom i starog ruskog emigranta, koji je tu prodavao crkvene kalendare, proletelo pored čuvara stovarišta drva i nestalo među naslaganim daskama. Shvativši da novogodišnja proslava neće biti kompletna ako prasence šmugne, i gosti kafane iziđoše na ulicu i raštrkaše se po drvari jureći nesrećnu životinju. Prošlo je dobrih pola sata skvičanja, dovikivanja, klizanja po snegu i padanja, dok jadna životinja već premorena i saterana u ćošak drvare nije završila u zagrljaju nekog od progonitelja. Na kraju su svi bili zadovoljni, seljak je dobio svoje novce, a Radojko uspešno organizovao proslavu. Jedino je prasence ovu dogodovštinu platilo svojom glavom.

Najsrećniji dani po kafedžije ovog dela grada bili su oni u jesen 1939, kada je zbog auto-trka tramvajski saobraćaj bio obustavljan. Kafedžije su počeli da trljaju ruke još dok su avioni nadletali grad izbacujući plakate sa najavom Velike nagrade Beograda u čast rođendana kralja. Dvojka je tada saobraćala samo do Centrale, a domaćice su danima gunđale, ne samo zbog buke motora već i zbog toga što su sa punim cegerima paprika sa Bajlonove pijace morale da se vraćaju pešice. Za tu priliku kafedžija Radojko je stolove i stolice morao da zajmi od komšiluka, jer je još onog dana kada je Nemačka napala Poljsku, direktor trke her Daneman obišao stazu, što je privuklo veliki broj znatiželjnika. Nemac je održavanje trke uslovio nivelisanjem krivine kod Zoološkog vrta, pa su još iste večeri radnici počeli da nasipaju pesak, a kaldrmaši da dovoze granitne kocke. Dva dana su svetla u kafani „Donji grad” bila upaljena do duboko u noć, jer su se radnici tu i hranili i pojili.

Kada je i poslednja kocka bila nabijena u taj „nasip” visine metar i po, zabrundale su mašine i treninzi su počeli. Ni novinske vesti u kojima je stajalo da je Britanija objavila rat Nemačkoj, nisu mogle da ometu veliku predstavu, a mesta u kafani nije bilo ni za šankom. Zbog navale gostiju koji su došli da se osveže morala su u „Donjem gradu” da se dislociraju i dva velika bilijarska stola.

Bio je to veliki događaj za celu zemlju, ne samo za Beograd. Za ulaznice na tribinama kod „Srpskog kralja”, gde je bio start i cilj trke, trebalo je izdvojiti od 100 do 200 dinara, dok su karte za stajanje koštale od 10 do 20 dinara, isto koliko je trebalo izdvojiti i za izložbu slika Save Šumanovića, koja je istog dana otvorena u zgradi Novog univerziteta.

U aprilskom bombardovanju 1941. zgrada u kojoj se nalazila kafana „Donji grad” pogođena je sa dve avionske bombe, od kojih jedna srećom nije eksplodirala. Ipak dvoje ljudi je smrtno stradalo, a kafana neko vreme nije radila. Po oslobođenju u prostorije Radojkove kafane uselila se menza obližnje radionice za izradu vojne odeće „Anđa Ranković”, a posle nekoliko godina i mlečni restoran „Snežana”, poput onog na uglu Knez Mihailove i tadašnje ulice Sedmog jula. Kafana sa istim imenom „Donji grad” otvorena je tek 1960, ali ne u toj zgradi, već u susednoj, novosagrađenoj u Dušanovoj 6.
Željko Vuk
dusanova 8.jpg
 
Pogledajte prilog 1558961

Na mestu gde je 200 godina stajala stara nemačka kuća sa dućanom, 1922. podignuta je po nacrtima arhitekte Milana Antonovića, lepa trospratnica kao miraz za izvesnu gospođicu Sofiju Kiš. Dunđeri koji joj sagradiše kuću još nisu pošteno ni otkovali skele kada se u njen poslovni prostor smestila kafana „Donji grad”. Bila je na dobrom mestu jer se nalazila odmah pored tramvajske stanice, pa su ljudi često u nju svraćali „na po jednu s nogu, dok ne pristigne dvojka”, kako su govorili. NJen vlasnik Radojko Lazarević bio je sposoban kafedžija a mušterije su bile uvek zadovoljne uslugom. Kao i „Jevrejska kasina” prekoputa, ili „Hadži Janja” u produžetku ulice, i ova kafana imala je nekoliko baštenskih stolova i svoju redovnu klijentelu. Ti stalni gosti, najčešće komšije iz susednih zgrada, kao što je bio i glumac Dobrica Milutinović koji je i stanovao dve kuće dalje, uz rakiju i kafu bistrili bi novine, glasno komentarisali najnovije vesti, nadmudrivali se i šegačili, ubijajući na taj način dosadu.

U dogovoru sa stalnom klijentelom Radojko Lazarević je često u svojoj kafani organizovao proslave, kao što su to radili i ostali kafedžije tog vremena. Nije se tada postavljalo pitanje šta se slavilo, verski praznik ili kraljev rođendan, važno je bilo da se društvo okupi i proveseli. Tako je bilo i prilikom priprema za neki novogodišnji doček, tridesetih godina, kada je Radojko naručio od seljaka da mu donese jedno prase. Pošto nisu utanačili da li će prase biti uređeno ili živo, seljak se pojavio ugovorenog dana sa jutanom vrećom u kojoj se koprcalo prase. I dok su se njih dvojica pogađali oko cene živog praseta, ono se razvezalo, iskočilo iz vreće i pretrčalo Dušanovu ulicu, prekrivenu utabanim snegom. DŽabe je seljak lelekao i insistirao da mu Radojko plati prase, ali ovome nije padalo napamet da izvadi šlajpik za nešto što nije dobio i to po još neutvrđenoj ceni. „Zagrejani” gosti koji su se zatekli u isto tako dobro zagrejanoj kafani, kao da su ovo jedva dočekali. Smejali su se i zbijali šale na seljakov račun, dok je ovaj crven u licu od besa, kao lovac po šumi pogledom tražio tragove po snegu. U međuvremenu prase je protutnjalo tik do kioska sa duvanom i starog ruskog emigranta, koji je tu prodavao crkvene kalendare, proletelo pored čuvara stovarišta drva i nestalo među naslaganim daskama. Shvativši da novogodišnja proslava neće biti kompletna ako prasence šmugne, i gosti kafane iziđoše na ulicu i raštrkaše se po drvari jureći nesrećnu životinju. Prošlo je dobrih pola sata skvičanja, dovikivanja, klizanja po snegu i padanja, dok jadna životinja već premorena i saterana u ćošak drvare nije završila u zagrljaju nekog od progonitelja. Na kraju su svi bili zadovoljni, seljak je dobio svoje novce, a Radojko uspešno organizovao proslavu. Jedino je prasence ovu dogodovštinu platilo svojom glavom.

Najsrećniji dani po kafedžije ovog dela grada bili su oni u jesen 1939, kada je zbog auto-trka tramvajski saobraćaj bio obustavljan. Kafedžije su počeli da trljaju ruke još dok su avioni nadletali grad izbacujući plakate sa najavom Velike nagrade Beograda u čast rođendana kralja. Dvojka je tada saobraćala samo do Centrale, a domaćice su danima gunđale, ne samo zbog buke motora već i zbog toga što su sa punim cegerima paprika sa Bajlonove pijace morale da se vraćaju pešice. Za tu priliku kafedžija Radojko je stolove i stolice morao da zajmi od komšiluka, jer je još onog dana kada je Nemačka napala Poljsku, direktor trke her Daneman obišao stazu, što je privuklo veliki broj znatiželjnika. Nemac je održavanje trke uslovio nivelisanjem krivine kod Zoološkog vrta, pa su još iste večeri radnici počeli da nasipaju pesak, a kaldrmaši da dovoze granitne kocke. Dva dana su svetla u kafani „Donji grad” bila upaljena do duboko u noć, jer su se radnici tu i hranili i pojili.

Kada je i poslednja kocka bila nabijena u taj „nasip” visine metar i po, zabrundale su mašine i treninzi su počeli. Ni novinske vesti u kojima je stajalo da je Britanija objavila rat Nemačkoj, nisu mogle da ometu veliku predstavu, a mesta u kafani nije bilo ni za šankom. Zbog navale gostiju koji su došli da se osveže morala su u „Donjem gradu” da se dislociraju i dva velika bilijarska stola.

Bio je to veliki događaj za celu zemlju, ne samo za Beograd. Za ulaznice na tribinama kod „Srpskog kralja”, gde je bio start i cilj trke, trebalo je izdvojiti od 100 do 200 dinara, dok su karte za stajanje koštale od 10 do 20 dinara, isto koliko je trebalo izdvojiti i za izložbu slika Save Šumanovića, koja je istog dana otvorena u zgradi Novog univerziteta.

U aprilskom bombardovanju 1941. zgrada u kojoj se nalazila kafana „Donji grad” pogođena je sa dve avionske bombe, od kojih jedna srećom nije eksplodirala. Ipak dvoje ljudi je smrtno stradalo, a kafana neko vreme nije radila. Po oslobođenju u prostorije Radojkove kafane uselila se menza obližnje radionice za izradu vojne odeće „Anđa Ranković”, a posle nekoliko godina i mlečni restoran „Snežana”, poput onog na uglu Knez Mihailove i tadašnje ulice Sedmog jula. Kafana sa istim imenom „Donji grad” otvorena je tek 1960, ali ne u toj zgradi, već u susednoj, novosagrađenoj u Dušanovoj 6.
Željko Vuk
Pogledajte prilog 1558962
Obozavam Dorcol.Isao sam u skolu M.Š.C. Petar Drapšin.
 

Back
Top