Ponekad kao da stvarno namerno zaboravljam ono shto imam.
Tachnije zaboravljam sve ono shto nemam, jer se mladost ne moze imati (tako se barem meni chini) samo se starost moze imati, (tj. proshlost i njena secanja, pa chak i buducnost tj. planovi za istu nas chine samim starijima...)
jer je danashnjost ne uhvativa.
Za danom koji prolazi....
Chovek bi trebao da bude srecan zbog svega onoga shto je proziveo ali bez meshanja vremena. Jer chovekovo srce odredjuje chovekovo mesto.
Chovek treba da uziva u svemu onome shto jeste, a ono shto on jeste odredjuje ono shto je proziveo te stoga izgleda kao da se chovek "gradi" i ono shto on pravi treba samo po sebi da ga chini zadovoljnim.
Da li smo mi ono shto nas chini ili mi chinimo sve te stvari shto jesmo i radimo?
Chovek se oseca slobodnim onoliko koliko je potrebno njegovom egu da savlada pitanje pripadnishtva i posedovanja tj. da bi napravilo choveka jer chovek okarakterizuje sebe pomocu stvari na koje vrshi uticaj.
Tj. mi jesmo ono shto imamo, a nemamo nishta osim samih sebe i te borbe da postojimo i dokazemo svoje postojanje u moru ljudi koji postoje kao samo delovi samih sebe.
(previshe rechi : sebe)
Čovek ne stremi samo materijalnom posedovanju, nažalost, čivek više materijalno želi da poseduje, dok paralelno želi da spiritualno pripada.
To je nash greh: Znanje.
Jer onaj ko spiritualno zeli da pripada, njega goni zedj za ekspanzijom sopstvenog ja, te je i zedj manichno stanje gde chovek konzumira sve moguce ideje i odrednice ka nekim "putevima" a opet povraca sebe po njima.
Zato je i jedini nachin odricanje, odricanje svega dok eventualno ne dodjemo do onog unutrashnjeg sloja, tj. srzi - ako ona uopshte i postoji...
Tachnije zaboravljam sve ono shto nemam, jer se mladost ne moze imati (tako se barem meni chini) samo se starost moze imati, (tj. proshlost i njena secanja, pa chak i buducnost tj. planovi za istu nas chine samim starijima...)
jer je danashnjost ne uhvativa.
Za danom koji prolazi....
Chovek bi trebao da bude srecan zbog svega onoga shto je proziveo ali bez meshanja vremena. Jer chovekovo srce odredjuje chovekovo mesto.
Chovek treba da uziva u svemu onome shto jeste, a ono shto on jeste odredjuje ono shto je proziveo te stoga izgleda kao da se chovek "gradi" i ono shto on pravi treba samo po sebi da ga chini zadovoljnim.
Da li smo mi ono shto nas chini ili mi chinimo sve te stvari shto jesmo i radimo?
Chovek se oseca slobodnim onoliko koliko je potrebno njegovom egu da savlada pitanje pripadnishtva i posedovanja tj. da bi napravilo choveka jer chovek okarakterizuje sebe pomocu stvari na koje vrshi uticaj.
Tj. mi jesmo ono shto imamo, a nemamo nishta osim samih sebe i te borbe da postojimo i dokazemo svoje postojanje u moru ljudi koji postoje kao samo delovi samih sebe.
(previshe rechi : sebe)
Čovek ne stremi samo materijalnom posedovanju, nažalost, čivek više materijalno želi da poseduje, dok paralelno želi da spiritualno pripada.
To je nash greh: Znanje.
Jer onaj ko spiritualno zeli da pripada, njega goni zedj za ekspanzijom sopstvenog ja, te je i zedj manichno stanje gde chovek konzumira sve moguce ideje i odrednice ka nekim "putevima" a opet povraca sebe po njima.
Zato je i jedini nachin odricanje, odricanje svega dok eventualno ne dodjemo do onog unutrashnjeg sloja, tj. srzi - ako ona uopshte i postoji...
