Kafana Xixi

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Pink tvog detinjstva
преузимање.jpeg


Pink mog detinjstva
Screenshot_20220114-194306_Gallery.jpg


Crnogorci iz Crne Gore. Sva sreca pa je deda umro na vreme da ne vidi u sta su se prijetvorili.
 
Nzm, ja recimo ne ulazim u rasprave in vivo jer nikad ne mogu da se setim svega sto bih zeleo da kazem (imam lose pamcenje + anksioznost)

Ovo drugo je tacno, ali to opet vazi samo u pisanoj konverzaciji

Što i moraš da se setiš svega? Pogle samo na forumu kako ogromna većina bez ikakvog znanja ulazi u raspravu, a bazični info im je bukvalno udaljen jedan tab u gugl kromu.

Ne trebaju ti sve informacije da bi istakao poentu. To ti je slično kao ispit, nijedan profesor ti neće tražiti da mu izdeklamuješ od a do š svako pitanje kako je u knjizi, bitno je da mu kažeš suštinu.

Često tako imamo iracionalno velike standarde za sebe, mnogo veće nego što za nas drugi imaju. Ono tipa pitaš se dal si dovoljno pametan, dal si dovoljno sposoban, dal si dovoljno lep... a ne vidiš da si drugima sve to već.
 
Što i moraš da se setiš svega? Pogle samo na forumu kako ogromna većina bez ikakvog znanja ulazi u raspravu, a bazični info im je bukvalno udaljen jedan tab u gugl kromu.

Ne trebaju ti sve informacije da bi istakao poentu. To ti je slično kao ispit, nijedan profesor ti neće tražiti da mu izdeklamuješ od a do š svako pitanje kako je u knjizi, bitno je da mu kažeš suštinu.

Često tako imamo iracionalno velike standarde za sebe, mnogo veće nego što za nas drugi imaju. Ono tipa pitaš se dal si dovoljno pametan, dal si dovoljno sposoban, dal si dovoljno lep... a ne vidiš da si drugima sve to već.
Da, ali voleo bih da mogu da kazem i poneki detalj kako bi ta sustina delovala ubedljivije.

Skapirao sam jednu stvar, a to je da nikad necu biti zadovoljan sobom jer cu se uvek porediti sa boljima i biti u fazonu "jbt, a sto ne mogu ovako", a necu se porediti sa Junetom i reci "uh, pa moglo je i ovako da se zavrsi". Neko je rekao da je najbolje porediti se sa sobom kakav si bio juce, ali ti kod mene ta Zen filozofija ne sljaka.
 
Da, ali voleo bih da mogu da kazem i poneki detalj kako bi ta sustina delovala ubedljivije.

Skapirao sam jednu stvar, a to je da nikad necu biti zadovoljan sobom jer cu se uvek porediti sa boljima i biti u fazonu "jbt, a sto ne mogu ovako", a necu se porediti sa Junetom i reci "uh, pa moglo je i ovako da se zavrsi". Neko je rekao da je najbolje porediti se sa sobom kakav si bio juce, ali ti kod mene ta Zen filozofija ne sljaka.

Da, moraš prestati sa stalnim poređenjima sa drugima, jer uvek će neko drugi biti bolji. U redu je imati osobe koje te inspirišu, ali na kraju dana moraš prihvatiti sebe.

Ako to ne možeš sam, najbolji način je da se potvrdiš u stvarnosti, među ljudima koji te prihvataju takvog kakav jesi.
 
Da, citao sam o tome, ali mi deluje kao nesto sto nije tek tako popravljivo "naprezanjem mozga"

Koje lekove koristite za tretman tog poremecaja?

Да, у сваком случају није поправљиво неким сопственим трудом, већ креће да се поправља када депресија уђе у ремисију. И када је нестане, когнитивна свежина буде на максимуму.

Дају се нормални антидепресиви. Ти имаш депресију са јаком соматском компонентном и агорафобичним симптомима.

Ти си једна паметница заглављена у погрешном филму, године пролазе, и проблем се хронификује. Видим и потенцијалну алекситимију, дакле слабо поимање сопствених емоција, скривено иза забавно саркастичне фасаде. Нарочито је проблематично поимање негативних емоција, која су табу (никад ниси никоме ударио Ц1 и сл), јер си нежни џин али и зато што су ти неки догађаји у детињству утиснули енграм да су бес, его, сопствене потребе повезане са нечим лошим- или ти је била ускраћивана љубав када си агирао, или си био повређен кроз неку такву особу па си научио себе да "никада више".

Ја бих ти дао моклобемид јер си млад мушкарац, можда и арипиразол (благ антипсихотик који у ниској дози блокира карусел у глави). Онда бих те тестирао на АДХД, одрадио биографски рад и покушао да заједно са тобом повежем узроке и последице.
 
-264 predivno

Да, у сваком случају није поправљиво неким сопственим трудом, већ креће да се поправља када депресија уђе у ремисију. И када је нестане, когнитивна свежина буде на максимуму.

Дају се нормални антидепресиви. Ти имаш депресију са јаком соматском компонентном и агорафобичним симптомима.

Ти си једна паметница заглављена у погрешном филму, године пролазе, и проблем се хронификује. Видим и потенцијалну алекситимију, дакле слабо поимање сопствених емоција, скривено иза забавно саркастичне фасаде. Нарочито је проблематично поимање негативних емоција, која су табу (никад ниси никоме ударио Ц1 и сл), јер си нежни џин али и зато што су ти неки догађаји у детињству утиснули енграм да су бес, его, сопствене потребе повезане са нечим лошим- или ти је била ускраћивана љубав када си агирао, или си био повређен кроз неку такву особу па си научио себе да "никада више".

Ја бих ти дао моклобемид јер си млад мушкарац, можда и арипиразол (благ антипсихотик који у ниској дози блокира карусел у глави). Онда бих те тестирао на АДХД, одрадио биографски рад и покушао да заједно са тобом повежем узроке и последице.
Šta meni vidiš u šolji
 
Да, у сваком случају није поправљиво неким сопственим трудом, већ креће да се поправља када депресија уђе у ремисију. И када је нестане, когнитивна свежина буде на максимуму.

Дају се нормални антидепресиви. Ти имаш депресију са јаком соматском компонентном и агорафобичним симптомима.

Ти си једна паметница заглављена у погрешном филму, године пролазе, и проблем се хронификује. Видим и потенцијалну алекситимију, дакле слабо поимање сопствених емоција, скривено иза забавно саркастичне фасаде. Нарочито је проблематично поимање негативних емоција, која су табу (никад ниси никоме ударио Ц1 и сл), јер си нежни џин али и зато што су ти неки догађаји у детињству утиснули енграм да су бес, его, сопствене потребе повезане са нечим лошим- или ти је била ускраћивана љубав када си агирао, или си био повређен кроз неку такву особу па си научио себе да "никада више".

Ја бих ти дао моклобемид јер си млад мушкарац, можда и арипиразол (благ антипсихотик који у ниској дози блокира карусел у глави). Онда бих те тестирао на АДХД, одрадио биографски рад и покушао да заједно са тобом повежем узроке и последице.
Pa dobro, da, jedan dobar deo detinjstva proveo sam u sredini koja mi nije imponovala, a koja me je nuzno delom izoblikovala (ili uticala na formiranje nekih neuroza), iako sam ja za sebe kasnije otkrio da sam nesto totalno drugo, pa mi je bio problem da pomirim sav taj jaz i poslozim kocke tako da u okruzenju koje me oduvek poznaje (roditelji, rodbina) odrzim sliku kakvu oni imaju o meni, a da pritom u novostecenom drustvenom zivotu (recimo na faxu) nastavim da budem ono sto zapravo jesam. Glavni problem je sto sam uvek isao linijom manjeg otpora, jer mi je iskustvo govorilo da sa roditeljima (i bilo kim zapravo) nema rasprave niti se ista moze promeniti, pa sam bio u fazonu "ok, poyy". To me prati do dana danasnjeg.

Sto se otkrivanja uzroka tice, to me bas onako zastraduje, jer mislim da sam sad vec dosta odlagao sve to, da kada bih ponovo otisao srinku moja dusa bi izgledala kao slika Dorijana Greja. Setih se ponovo one scene kad De Niro igra krimosa i ide kod psihica pa mu kaze "slusaj, ako mi otkrijes da sam pedder, ubicu te"
 
Кад се већ води дебата у том смјеру, је л' мислите да је динамика и структура данашњег друштва допринијела порасту менталних обољења било које врсте?
 
Кад се већ води дебата у том смјеру, је л' мислите да је динамика и структура данашњег друштва допринијела порасту менталних обољења било које врсте?
Usled mnogo veceg protoka informacija, ljudi imaju mnogo bolji uvid u to kako zive "ovi preko bare". Mislim, objektivno se zivi mnogo bolje, ali dinamika poredjenja, merenja, materijalistickog vrednovanja svega sto postoji verovatno doprinosi tome.
 
Pa dobro, da, jedan dobar deo detinjstva proveo sam u sredini koja mi nije imponovala, a koja me je nuzno delom izoblikovala (ili uticala na formiranje nekih neuroza), iako sam ja za sebe kasnije otkrio da sam nesto totalno drugo, pa mi je bio problem da pomirim sav taj jaz i poslozim kocke tako da u okruzenju koje me oduvek poznaje (roditelji, rodbina) odrzim sliku kakvu oni imaju o meni, a da pritom u novostecenom drustvenom zivotu (recimo na faxu) nastavim da budem ono sto zapravo jesam. Glavni problem je sto sam uvek isao linijom manjeg otpora, jer mi je iskustvo govorilo da sa roditeljima (i bilo kim zapravo) nema rasprave niti se ista moze promeniti, pa sam bio u fazonu "ok, poyy". To me prati do dana danasnjeg.

Sto se otkrivanja uzroka tice, to me bas onako zastraduje, jer mislim da sam sad vec dosta odlagao sve to, da kada bih ponovo otisao srinku moja dusa bi izgledala kao slika Dorijana Greja. Setih se ponovo one scene kad De Niro igra krimosa i ide kod psihica pa mu kaze "slusaj, ako mi otkrijes da sam pedder, ubicu te"

Не брини, ниси педер, али јеси нешто што јеси, и то би требало да истражиш.

Не са шринком, већ да психологицом.

Шринкови су на фазон да кажу "Ево ти золофт да пијеш, од сутра да водиш дневник, радиш вежбе дисања, и палиш свеће исред бакине слике" и слично.

Психолог (и то женски) може да те успешно спроведе кроз терапију, рецимо интерперсонална терапија или психоанализа би били за тебе суперишка.

Наравно, ту мора да се помогне добром хемијом.
 
Usled mnogo veceg protoka informacija, ljudi imaju mnogo bolji uvid u to kako zive "ovi preko bare". Mislim, objektivno se zivi mnogo bolje, ali dinamika poredjenja, merenja, materijalistickog vrednovanja svega sto postoji verovatno doprinosi tome.
Не мислим само у смислу ''поређења'', јер у томе друштвене мреже узимају велики данак.

Замисли да свако са приступом интернету гледајући разноразна видеа може пролазити кроз најтрауматичније ситуације из своје фотеље
 
Usled mnogo veceg protoka informacija, ljudi imaju mnogo bolji uvid u to kako zive "ovi preko bare". Mislim, objektivno se zivi mnogo bolje, ali dinamika poredjenja, merenja, materijalistickog vrednovanja svega sto postoji verovatno doprinosi tome.

Не верујем.

Мислим да су људи само свеснији постојања психичких болести (некада је то било виђено као Ђавоиманост) и ослушкују их код себе.

Невезано за то, променила се епигенетика људи (она се стално мења) и зато свако време има неке своје болести и проблеме и особине.
 
Не брини, ниси педер, али јеси нешто што јеси, и то би требало да истражиш.

Не са шринком, већ да психологицом.

Шринкови су на фазон да кажу "Ево ти золофт да пијеш, од сутра да водиш дневник, радиш вежбе дисања, и палиш свеће исред бакине слике" и слично.

Психолог (и то женски) може да те успешно спроведе кроз терапију, рецимо интерперсонална терапија или психоанализа би били за тебе суперишка.

Наравно, ту мора да се помогне добром хемијом.
Salim se to za pjedera.

Cekaj, interpersonalna je nesto kao medjuljudski kontakt i to? Uf.
 
Не верујем.

Мислим да су људи само свеснији постојања психичких болести (некада је то било виђено као Ђавоиманост) и ослушкују их код себе.
Da, ranije su sve sto im se javi objasnjavali prostom matricom koju su mogli lako da kapiraju (djavo etc). Danas kad su svesni slozenosti svega, vise mnogo toga nisu u stanju da isprate, tj ljudski duh ne moze da isprati razvoj nauke i tehnologije, kako rece neko.

Ali recimo, mislim da je IG najvece zlo (iako ga i dalje konzumiram prekomerno)

Не мислим само у смислу ''поређења'', јер у томе друштвене мреже узимају велики данак.

Замисли да свако са приступом интернету гледајући разноразна видеа може пролазити кроз најтрауматичније ситуације из своје фотеље
Da, ali vremenom ogugla i na to pa mu nije frka da gleda kako nekom klincu u faveli pucaju u glavu.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top