Quantcast

Witches brew

Poruka
16.702
weca.jpg
Sedim ti ja tako za računarom, prijatno svetlo lampe, u pozadini čuo se Davis-ov Bitches brew... kad odjednom, učini mi se da neko u daljini plače. Smanjim ti ja muziku i načuljim uši kad ono stvarno.. neki tihi jecaji i to dolaze iz pravca moje terase. Otvorim ja vrata od terase i izađem napolje kad na obodu pored saksija sa muškatlama sedi neka čudna devojka. Rukama je obuhvatila kolena i nabila glavu unutra i jeca.- Heeej.. ne birini. Biće sve okeeej - kažem ja tiho pribižavajući se polako da je ne uplašim. Pad sa ove visine sigurno nije bezazlen.
Ona se trznu kad me ugleda.. podiže glavu pa reče..
- Izvini što smetam.. nisam gledala gde slećem.. još ti samo fali jedna mala nesrećna veštica.
Pogledam ja malo bolje.. stara kvrgava metla, dugačka crna kupasta kapa sa velikim obodom, kosa crvena i uvijena kao Meridina.. gornji deo crn i providan.. čarape dugačke crveno-crne prugaste, čizmice dugačke crne sa tankom štiklom i visokim pertlanjem.. khm.. da bila je to jedna baš fina veštičica..
- Ne.. u redu je.. Sve je ok.. Reci mi zašto plačeš, jel mogu nekako da pomognem?
- Ma pusti.. duga je to priča.. svakako ne znam šta da radim.. ne smem da se vratim kući sve dok..- ona saže tužno glavu i ućuta..
- Ma hajde hajde.. Hej slušaj.. hajde da ne sediš tu, hladno je.. uđi unutra da popijemo čaj.
Ona je za trenutak bila neodlučna a onda zakorači.. i ja brzo pritrčah i pridržah joj ruku. Prsti tanki beli sa prstenjem.. ruke hladne al su nekako idealno stale u moj topao dlan. Ona se nasmeši. Minut kasnije iznenađeno i radoznalo je gledala moje tegle sa razno-raznim biljkama..
- Jel si ti skupaljo sve ove biljke? – upita..
- I jesam i nisam.. uglavnom ih berem sam ali mi puno toga donose i nabavljam još dosta toga sa strane.. - rekoh - nego pusti to.. reci mi zašto ne možeš da se vratiš kući?
- Ne mogu da se vratim sve dok ne nađem te proklete čarobne crvene cipelice.. Još kad sam bila dete oduvek sam ih sanjala da ih uzmem u ruke ali moja majka.. velika veštica sa Zapada.. branila mi je da i pomislim na njih. Govorila je da su jako opasne i da ne smem da se igram njima i zaključavala bi ih u sanduk i njega premeštala sveke noći čineći ga nevidljivim za moje oči.. ali ja bi ih pronalazila svake noći kad ona zaspi uz pomoć jedne fine čarolije koju sam naučila iz knjige moje bake koju sam slučajno našla na tavanu naše kuće. Tu čaroliju sam šapnula sovi i ona mi je svojim oštrim vidom pronalazila sanduk i tako sam dolazila do crvenih cipelica. Obuvala bi ih kad nema nikog po noći i letela sa njima sve do ujutru.
Prošle noći ugledala sam neki čudni dvorac koji nije bio tu prethodne noći. Sletela sam i ušla u na vrata tog dvorca i taman kad sam htela da zakoračim u neku veliku prostoriju Glas iz ogledala rekao je da ne budem nepristojna prema čarobnom tepihu te sobe i da se izujem i onda uđem. Ja sam ga poslušala i kad sam se izula i zgazila na tepih on se istog trenutka okrenuo i ceo dvorac zajedno sa cipelicama je naprosto nestao. Jedino što se čulo je bio oštar i zao smeh koji se lagano u daljini gubio.
Od tad lutam i ne smem da se vratim majci na oči. Pretvoriće me u stonogu. - Crvenokosa veštica zarida i nasloni mi se na rame i poče da šmrca.
- De de.. biće sve ok.. Daj mi sekund da nađem jednu knjigu taj zamak mi je odnekud poznat.. - rekoh i lagano joj skinuh ruke sa mog vrata.
Ona me zbunjeno pogleda kao da joj ništa nije jasno a minut kasnije kad sam ponovo ušao u sobu sa velikom prašnjavom knjigom oči joj se raširiše u neverici.
- Odakle ti ta knjiga? Ovo je Veliki magični almanah svih čarolija.. Mislila sam da više ne postoje!
Nisam je ni čuo.. mrmaljao sam u sebi tihu čaroliju dok su se stranice ređale.. a dok je moj prst stajao u mestu.. list po list je dodirivao moju jagodicu sve dok jedna strana nije sama od sebe zapela. Okrenuo sam tu stranu i na njoj je velikim krupnim slovima pisalo:
Zamak koji izčezava.
- Ha pa da! - rekoh - sad se sećam..- i pogledah u malu zbunjenu vešticu.. i tada mi tek nešto drugo sinu.
- Oprosti..pa mi se nismo ni upoznali.. Moje ime je Aleksandar.. - pružih ruku sa osmehom.
- Drago mi je.. moje ime je... - PUF!

I mala crvena veštičica nestade..

Ah.. šta da se radi. Čini mi se da čaj nikad bolje nego večeras nije skuvan. Možda se ponovo i pojavi.

Dotle..
 
Top