(Дарко Новваковић / Каленић)
https://www.politika.rs/scc/clanak/343877/Mrkaljeva-i-Vukova-reforma-cirilice
Осамнаести век Срби су дочекали са два језичка израза: српскословенским и народним језиком. Српска православна црква добила је посебан језички израз с обзиром на тадашњи положај Срба у јужној Угарској – руску редакцију старословенског језика, тј. рускословенски језик (Србија је тражила помоћ од православне Русије у књигама и учитељима с обзиром на то да је национални, културни и верски идентитет Срба у јужној Угарској у првој половини XVIII века био озбиљно угрожен).
Значајно је поменути да се класичном саставу српскословенске азбуке прикључују и слова [ћ] (за сугласнике ћ и ђ) и [џ], која означавају штокавске гласове. Не треба заборавити да Срби од друге половине XVIII века знају и за руску грађанску ћирилицу, намењену световним текстовима.
У другој половини XVIII века, у складу са захтевима новог времена, са епохом просвећености која се приближавала, неразумљивост рускословенског и руског, посебно у текстовима са световном садржином, условила је настанак славеносрпског језика (мешавине рускословенског, руског књижевног, српскословенског и српског народног језика). Са употребом славеносрпског језика у последњим деценијама XVIII века осећала се све више потреба прилагођавања ћирилице особинама српског језика.
Врхунац поступака у вези са правописном реформом везан је за књижевника Саву Мркаља (Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Будим 1810). Мркаљ је у овој својој књижици насупрот дотадашњим покушајима извршио свеобухватну реформу ћирилице намењену српском књижевном језику на народној основи.
Анализирајући слово по слово, Мркаљ је нека задржао, а нека предвидео само за одређену употребу. Непотребна слова је избацио. На тај начин добијена, његова реформисана азбука изгледала је овако: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. О слову и гласу џ Мркаљ се није изјаснио.
Мркаљева ћирилица или „мркаљица” могла се одмах примењивати јер је Мркаљ у својој реформи тражио решења у оквиру постојећег словног фонда. На тај начин штампарије нису морале резати посебна слова, што је ову ћирилицу чинило лако применљивом. Овде, свакако, треба поменути да је у Мркаљ преуредио ондашњу црквену ћирилицу, што је резултирало директним отпором цркве, али и световних власти према реформи.
Четири године после Мркаљеве књижице појавио се Вук Караџић са својом Писменицом сербскога ïезика (Беч, 1814). Вук је заправо у Писменици пошао од Мркаљеве реформе, коју је високо ценио, с тенденцијом да оствари принцип један глас (фонема) = један знак. Тако је за консонанте љ, њ, ћ, ђ Мркаљеве диграме [дь], [ль], [нь], [ть] Вук свео на по један знак. Уместо диграма Вук је увео знаке: [љ], [њ], [ћ] и [дь] (спојено у једно слово) за сугласник ђ.
Вук Караџић је у својој реформи пошао од Мркаљеве ћирилице, коју је усавршио нашавши графијска решења за шест слова, и то: [љ], [њ], [ћ] (раније у Писменици 1814), [ђ] (створеног модификацијом слова [ћ] по нацрту добијеном од Лукијана Мушицког, [џ] и [ј] (преузео из латинице). На тај начин Вук је у потпуности спровео принцип један глас (фонема) = једно слово.
Вукову реформисану ћирилицу јавност је усвајала постепено. Званично је призната и прихваћена у Србији тек 1868. године.
Како се из овог прегледа развоја српске ћирилице види, у историјском ходу времена српски црквени и књижевни језик мењао се. У њему је, заправо, записана сва историја српског народа. Са његовом судбином је уско повезана и судбина његових старословенских писама глагољице и ћирилице, а у последњем веку и латинице. Јер оно што језик памти, писмо чува. У вртлогу балканске историје судбина српског народа може стати у две речи: сеобе и деобе. Најстарија подела по вери између Срба и Хрвата, а и по религији (XV век) каснијих муслимана (данас Бошњака) стоји као симбол, нажалост, данас протумачен као симбол раздвајања.
Међутим, треба имати у виду, да постоји нешто много јаче и узајамније међу овим културама. Свеће су нам различите – али нам је светлост иста.
Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду
