- Poruka
- 388.395
Klanjala joj se cela Evropa a mi smo je bacili na margine umetnosti
“Ne bih podsećao na briljantnu karijeru Vuke Velimirović, ove izuzetne umetnice čije veličanstveno delo, da pomenem samo ‘Enigmu’, ‘Sudbinu’, ‘Medicinu’ - moji čitaoci već poznaju. Na Salonu nezavisnih ona je izložila portrete brata Velje i književnika Rene Gloca. Moćna izražajnost i šarm koji zadivljuju gledaoca uvrstili su je u najznačajnije skulptore današnjice. Putujući svetom, ona je u mnogim zemljama ostavila istinska remek-dela, ali hteli bismo da Francuska bude privilegovana u čuvanju te zaostavštine, tragova njene besmrtne umetnosti...”
Ovako je o Vukinim delima u Parizu izveštavao kritičar “Figaroa” 1929. Prva srpska školovana vajarka (1888-1965) imala je slavu i ugled u celoj Evropi. Radila je u Francuskoj, Italiji, Španiji, Turskoj... najmanje u rodnoj Srbiji. Zapravo, o njoj se u našoj zemlji skoro ništa ne zna.
Njeno ime ušlo je u britanska i američka izdanja “Rečnika zapadnih vajara u bronzi” (1977) Džejmsa Mekeja i u francuski “Biografski rečnik vajara 1920-ih i 1930-ih godina” (2007) Tijerija Roša. Međutim, uprkos tome što je bila i poznata i priznata umetnica u svoje vreme, ona se ne pominje na studijama istorije umetnosti u Beogradu niti je uvrštena u “Studiju o skulpturi 1870-1950”, koju je 1985. izdao Muzej savremene umetnosti.
Pričalo se da ima aferu sa slavnim italijanskim tenorom sa kojim je delila naslovne strane magazina.Zvali su je La femme du jour.( žena dana).Od muža se razvela “zbog njegovih perversnih zahteva od žene”.U Tursku je otputovala na poziv Kemal-paše Ataturka, koji je poželeo da mu ona uradi portret.Nobelovac Rabindrant Tagore je prema nekim iskazima posetio planinu Komovi u Crnoj Gori sa kojih Velimirovići vode poreklo.Javnost se prvi put zainteresovala za ovu “misterioznu” umetnicu kada je 2007.g.pronadjeno deset intimnih pisama našeg velikog umetnika Uroša Predića,upučenih njoj.Kakvu takvu sliku upotpunila je njena sveska –spomenar , pronadjena na buvljaku 2014.g.
Rodjena je 30 juna 1888 g. u Pirotu kao četvrta ćerka i šesto dete od jedanaestoro dece prote Miloša i učiteljice Jelene.Odrasla je u porodici gde su se cenile kultura i umetnost, te je i sama već od šesre godine počela da crta i slika a onda i da pravi oblike od gline. U Beogradu je 1911 g. upisala Školu za umetnost i zanat kod profesora Djordja Jovanovića.Potom je učila u Parizu na privatnoj akademiji kod Burdela , pa na državnoj Akademiji lepih umetnosti. U Rimu se usavršavala kod Elorea Ferarija na akademiji Sv.Luke.Idealu klasicne lepote,težnji ka akademizmu i naturalizmu, koji je prihvatila od svojih profesora, ostala je dosledna do kraja života,iako je tu bilo i njenog ličnog , subjektivnog poimanja skulpture.
Vuka je u Parizu živela dve decenije kao uspešna vajarka koja je imala stan u elitnom kvartu grada, i stabilnu materijalnu situaciju.Njene skulpture su 1931.g. koštale i do 10.000 franaka.
Iako je tamo izlagala sa Ljubicom Sokić, Pedjom Milosavljevićem, Betom Vukanovic,Milanom Konjovićem,, nije se previše druzila sa našim umetnicima.Družila se sa Anom Pavlovnom,Šaljapinom, Žozefinom Beker.
Ne zna se precizno kada se Vuka udala za francuskog grofa Lisijena de la Martinijera ali se iz pisama vidi da se razvela 1926.g. i da je brak trajao nekoliko godina.Nisu imali dece.
Sa Urošem Predićem imala je blisko emotivno prijteljstvo, a njihova pisma čuvaju se u Istorijskom arhivu u Pančevu. Kao zahvalnost u vidu prijateljstva i poštovanje zbog stvaranja velike umetnosti, Uroš Predić je 1926. godine naslikao portret ove srpske umetnice, a slika se čuva u SANU.
Vuka se više nije udavala ali su je pratile glasine o vezama.Pisalo se da je imala aferu sa slavnim italijanskim tenorom Matijom Batistinijem ciju je bistu radila i pratila ga na turnejama sa kojim je delila naslovne strane magazina.
U Francuskoj je portretisala industrijalce,plemstvo,ruske grofove, politicare,balerinu Anu Pavlovu.U Španiji je radila portrete markiza i visokih intelektualaca a u Tursku je otišla na poziv paše Ataturka da mu uradi portret.
U Parizu je zivela i radila sve do pocetka Drugog svetskog rata.Poslednji put je izlagala 1939.g.kada je na Salonu nezavisnih predstavila skulpturu Vukosave, zene Miloša Obilića iz ciklusa srpskih žena vladarki.Ovom temom bavila se još od 1933.g. a ostalo je zabeleženo da je izvajala i Majku Jugovića, Prokletu Jerinu, Knjeginju Milicu,veliku županku Anu,Jelenu Anžujsku, Simonidu i Jefimiju,Jelenu Balšić.
Po izbijanju Drugog svetskog rata Vuka se vratila u Beograd.Izlagala je sporadično, prijavljivala se na konkurse ali je redovno odbijana.Možda zato što je nadrasla sredinu iz koje je potekla, a možda zato što njen klasicizam nije bio u skladu sa preovladajucim socrealističkim stilom.
U Pariz se vratila 1951.g. ali nije zatekla mnogo.Atelje i radovi su uništeni i opljačkani.Nastavila je život u Beogradu na marginama zvanicne umetnosti.Izlagala je sa članovima ULUS-a i teško živela.Kada je 1956 g.slomila nogu obratila se Udruženju koje joj je pomoglo sa 20.000 dinara. Poslednje pismo sačuvano je iz 1961 g.u kome je pisala da je u nezavidnom stanju, bolesna i da su joj dve operacije pogoršale stanje. Umrla je 1965 u 78.godini života.Sahranjena je u krugu porodice u porodičnoj grobnici na Novom groblju( koju je sama dizajnirala).O njenoj smrti nije ostalo zabelezno ni slovo u tadašnjim novinama.
Izlozba autorke Jelene Manolčov pod nazivom” Vukosava-Vuka Velimirović,-Prva srpska vajarka” koja je bila 31.avgbusta 2018 g. i Maloj galeriji Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić bila je prilika da se javnost upozna ne samo sa počecima skulpture kod nas već i da pokaže u kojoj je meri Vukosava uticala na definisanje i pomeranje standarda u umetnosti i na taj način ostavila svoj pečat u Istoriji umetnosti Srbije.
(delovi teksta Mione Kovačević)
Poslednja izmena: