Mavro Orbin o izdaji Vuka Brankovića piše:
"...Vuković (Vlatko) je s malo svoji ljudi pobegao posle pomenute bitke, koja se zbila na kosovu 5, juna 1389. godine. Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se sa gotovo svim svojim ljudima, pošto je imao tajne pregovore sa Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države. Tako je posle njegove smrti i ostao da gospodari jednim delom Raške, dok je drugi deo dobila Lazareva žena Milica i Lazareva dva nejaka sina Stefan i Vuk. Nešto kasnije medju njima je došlo do velikih i teških razmirica. Milica se stoga obratila Turčinu, pa je on oduzeo zemlju od Vuka Brankovića i predao je njegovi šuracima, sinovima kneza Lazara, rušći ujedno gradove i tvrdjave koje je Vuk držao u Raškoj. Njegovoj pak ženi Mari i njegovim sinovima Grguru, Djurdju i Lazaru bilo je odvojeno toliko zemlje da su mogli živeti. Turci su zadržali za sebe dva utvrđena grada. A Vuk Branković koga je turski car bio bacio u tamnicu, uskoro je bio pušten, te se gotovo odmah nakon toga i upokojio. Sumnjalo se da ga je otrovala tašta. Drugi pak vele da ga je bacio u tamnicu Bajazitov sin Musa, koji je kasnije ubio njegovog sina Lazara, pa da je Vuk potkupio novcem tamničke stražare i odatle pobegao. Kad se vratio kući pošao je u zemlju Đurđa Balšića, drugog Lazarevog zeta. Đurađ ga je pozvao da se preda i prekorio zbog izdaje tasta, a zatim je naredio da mu odrube glavu. O tome nije ništa znala njegova tašta Milica."