Vuciji narod Evrope

[dublin]

sora je interesantna. ima je kod nas ima je u italiji ima je u irskoj sve na mestima vucijeg kulta. sabini, srbini, sorabi, sorabini, osori, o'sorbi, o'sorabi....

Reci mi ako sam pravilno shavtio, da su plemena (Sabini i ostali) došla u današnju Italiju iz Arkadije od Pelazga? Jesu li Pelazgi preuzeli kult vuka od Tračana? Gde je taj kult prvobitno počeo?

Izgleda da su sabini dosli iz arkadije sto ih cini pelagzima. Ali imamo i vezu sa trojom i trakijom. Najstariji grcki bogovi su tracko pelaski. Izgleda da rimljani nisu kopirali bogove od grka, vec su ih direktno dobili od pelagza, tracana i trojanaca u isto vreme kad i grci....
Izgleda da je rim originalno bio latinsko sabinsko etrurski grad pod vodjstvom vucijeg vojnog bratsva koje je slavilo vucijeg boga soranisa. Ja vise nikad necu gledati na rim na na nacin na koji sam ga gledao ranije. Dodje mi stvarno da pocnem da ga zovem ruma. Vecina najstarijih i najuticajnijih rimskih porodica (klanova) su ili sabinske ili etrurske. O tome cu da pisem uskoro.
Odakle tacno potice ovaj vuciji kult jos nisam siguran ali mislim da potice sa balkana koji je bio pelaska teritorija. To je takodje bila i teritorija vincanske kulture gde se javljaju najraniji prikazi ljudi sa vucijim maskama. Takodje neki tragovi vode do hitita i ninusa nina koji se opet vezuje za vojnu oligrarhiju i po nekima za srbe. ko zna. ovo je kao alisa u zemlji cuda.

Srebrena što mislite, da li je i naziv slovenskog plemena Vilci istog korijena, meni nekako izgleda da jeste

idemo prema tome. imamo direktnu vezu vinca, pelagzi, tracani, sabini + volsci + etrurci = rim, volcae, dacani, sloveni, irci(???). To su narodi sa vucijim bogom gde su sloveni a pogotovu srbi sacuvali najvise tragova vucijeg kulta...

 

[Lesandar]

Влци су причали влчији језик, тако би се отприлике изговорило на српском у време пре реформе Вука Караџића.
Вук у старијем говору изговаран је влк (в.лк), а вуци (вукови) в.лци, а мислим да је назив одржан у рудиментарнијим и изолованијим данашњим срединама код нас.

Ne možeš da povezuješ ta dva, različita vremena. Protosloveni su imali više varijacija samoglasnika nego danas i češće koristiili samoglasnike u gradnji reči. Kao primer zamenica ovi : OUIE. Inskripcije su im danas nečitljive zato što su izostavljali samoglasnike na mestima gde su očekivani.

 

[svarozic]

Hoćemo li polako i pažljivo da analiziramo etimologiju hidronima Vrbas, latinski Urpanus?

 

[dublin]

Glavni neprijatelji starog rima sa kojima je rim ratovao za vreme dok je bio kraljevina su bila plemena koja su zivela u rimskom okruzenju:
Veii - etrurci
Volsci - sabini - pelasgians
Rutuli ili Ruduli - sabini - pelasgians
Sorani - sabini - pelasgians
Lucani - sabini - pelasgians

The Rutuli or Rutulians (ancient italic Rudhuli, «the red ones» with the meaning of «the blond ones»[1])

Rutuli, Ruduli sto znaci crvenokosi, plavokosi (rudi ridji)

http://en.wikipedia.org/wiki/Rutuli

glavni grad rutula rudula je bio Ardea

http://en.wikipedia.org/wiki/Ardea,_Lazio


U isto vreme rim se sastojao od sledecih plemena:

Latini
Luceres za koje se kaze da mogu biti Etrurci ali nije sigurno
Sabini

Dali samo meni izgleda cudno da:
U vreme nastanka starog rima imamo sabine kao suosnivace rima i kao vazan deo vojne oligarhije koja je onda potcinila ostala sabinska plemena i dovela ih pod vlast rima.
U vreme osnivanja novog rima (franackog kraljevstva) imamo srbe (slovene, volce) suosnivace franacke drzave i kao vazan deo vojne oligarhije koja je onda potcinila ostala srbinska (slovenska) plemena i dovela ih pod vlast franaka.

U vreme nastanka starog rima imamo plemena Veii, Volsci, Ruduli (rudi, crvenokosi, plavokosi), Sorani, Lucani koja ratuju sa rimom ali i jedni sa drugima.
U vreme nastanka novog rima imamo plemena Veli, veleti, Volci, Rugii (Rugiani, Rujani), Sorabi (Sorbi), Lugiani koja ratuju sa rimom ali i jedni sa drugima.

Interesantno je da ako englezi izgovore srbin to zvuci kao saebin sabin...

http://en.wikipedia.org/wiki/Servius_(praenomen)

Servius (Classical Latin: [ˈsɛɾwɪ.ʊs]) is a Latin praenomen, or personal name, which was used throughout the period of the Roman Republic, and well into imperial times. It was used by both patrician and plebeian families, and gave rise to the patronymic gens Servilia. The feminine form is Servia. The name was regularly abbreviated Ser. Servius was never one of the most common praenomina; about ten other names were used more frequently. Most families did not use it, although it was a favorite of the Cornelii and the Sulpicii, two of the greatest patrician houses at Rome. The name gradually became less common towards the end of the Republic, but was still used in imperial times. The original meaning of Servius was forgotten by the late Republic.

Rimsko licno ime Servius. Zenski rod imena je Servia. Ovo ime nisu koristile sve rimske porodice ali je bilo glavno licno ime klanovima Cornelii i Sulpicii, koji su bili jedni od najvaznijih vladarskih klanova rima. Dakle ime je bilo vezano za rod. Znacenje imena je zaboravljeno za vreme rimske republike...Da Probam ja da pogodim: Srbin i Srbija?

http://en.wikipedia.org/wiki/Cornelia_(gens)

The gens Cornelia was one of the most distinguished Roman gentes, and produced a greater number of illustrious men than any other house at Rome.

Klan Cornelia koji je koristio licno ime Servios je iznedrio vise znacajnih ljudi nego bilo koji drugi klan.

The origin of the Cornelii is lost to history, but the nomen Cornelius may be formed from the hypothetical cognomen Corneus, meaning "horny"

Poreklo klana Cornelii je izgubljeno u istoriji ali moguce je nastalo od Corneus sto znaci rogat. Evo da ja probam da pogodim ko su bili rogati Cornelii koji su toliko voleli ime Servius. Evo ovde rogator Sabina (Srbina) koji nosi Sabinsku (Srpsku) zastavu...Ova slika je nadjena u grobu u gradu Paestum u provinciji Lucania (Zemlja vukova). Drugo najpopularnije ime medju pripadnicima plemena Cornelii je bili Lucius (Vuk)..

http://en.wikipedia.org/wiki/Samnium

Interesantno je da se kaze da je Paestrum bio originalno "Grcki" grad koji su osnovali kolinisti iz "Grckog" grada Sybarisa.

http://en.wikipedia.org/wiki/Sybaris

Za osnivace Sybarisa se kaze da su bili Ahajci, koji su bili prve komsije Arkadijaca odnosno ziveli su svuda oko arkadijaca pa se moze reci da su bili arkadijci odnosno pelagzi.

Both Herodotus and Pausanias recount the legend that the Achaeans (referring to the tribe of the Classical period) originally dwelt in Argolis and Laconia. As Strabo noted however, this is not what Homer meant by the term Achaean.[6] Supposedly, the Achaeans were forced out of those lands by the Dorians, during the legendary Dorian invasion of the Peloponnese.[7] As a consequence, the Achaeans went to the region known as Aegialus and forced the Aegialians (by now known as the Ionians) out of their land.[8] The Ionians took temporary refuge in Athens, and Aegialus became known as Achaea.[9][10]

http://en.wikipedia.org/wiki/Achaeans_(tribe)

Pogledajte stit boga marsa:

http://en.wikipedia.org/wiki/Sulpicia_(gens)

The gens Sulpicia was one of the most ancient patrician families at Rome, and produced a succession of distinguished men, from the foundation of the Republic to the imperial period. The first member of the gens who obtained the consulship was Servius Sulpicius Camerinus Cornutus, in 500 BC

Klan Sulpicia je jedan od najstarijih i najznacajnijih klanova starog rima i jos jedan koji je voleo licno ime Servius. Ovo je jos jedan sabinski rogati klan sto se vidi iz prezimena porodica koje pripadaju ovom klanu:

Prezime Camerinus koje verovatno vodi poreklo od grada Cameria u Latiumu. Mnogi pripadnici ovog plemena su imali nadimak Cornutus (Rogat).

Camerinus was the name of an old patrician family of the Sulpicia gens, which probably derived its name from the ancient town of Cameria or Camerium, in Latium. Many of them bore the agnomen Cornutus, from a Latin adjective meaning "horned". The first member of the gens who obtained the consulship was Servius Sulpicius Camerinus Cornutus, in 500 BC. The Camerini frequently held the highest offices in the state in the early times of the Republic;

Cameria or Camerium fought many wars against Rome since the time of Romulus and by him was subjected to receiving a Roman colony. It was destroyed in 502 BC. It was located to the northeast of Rome. Its ruins have not yet been identified.

 

[dublin]

Вук у старијем говору изговаран је влк (в.лк), а вуци (вукови) в.лци, а мислим да је назив одржан у рудиментарнијим и изолованијим данашњим срединама код нас.

moj otac je rodom iz poloma kod vladicinog hana. njegovi su nekad dosli sa kosova a tamo su verovatno dosli iz duklje u koju su verovatno dosli sa baltika. zasto ja to mislim? zato sto su se kod nas i na baltiku zadrzale neke reci u starom originalu bez samoglasnika odnosno sa proto samoglasnikom "ə". ovaj stari samoglasnik se zove Schwa i nalazi se u sanskrity.

http://en.wikipedia.org/wiki/Schwa

Kao sto je na primer vlk (vəlk). kaze se "vlci te izeli". izostvaljanje samoglasnika (odnosno koriscenje starog "ə") je jako cesto u ovom delu juzne srbije kao i medju severnim slovenima.

Ne možeš da povezuješ ta dva, različita vremena. Protosloveni su imali više varijacija samoglasnika nego danas i češće koristiili samoglasnike u gradnji reči. Kao primer zamenica ovi : OUIE. Inskripcije su im danas nečitljive zato što su izostavljali samoglasnike na mestima gde su očekivani.

OUIE je originalno bili OVIE gde je V postalo U ili je izbaceno potpuno za vreme rima ili od strane latinizovanih pisaca. primer:

Gaius (pronounced /ˈɡaɪ.əs/ or /ˈɡeɪ.əs/) is a Latin praenomen, or personal name, which was one of the most common names throughout Roman history...The original form of the name was probably Gavius, in which form it was also used by the Oscans. However, in Latin it had already lost its medial "v" by the time of the earliest inscriptions.

http://en.wikipedia.org/wiki/Gaius_(praenomen)

 

[dublin]

Izgleda da je vuciji kult nastao u vinci 5,500 - 3,500 pne. Odatle je sa vincancima otisao na krit i tamo postao osnova mikenske kulture, i u sumer gde je postao osnova sumerske kulture. Kasnije se ovaj kult vratio na balkan polovinom drugog milenijuma pne kada su mikenci dosli u arkadiju (ili nikad nije otisao sa balkana vec se samo prosirio po mediteranu i ostatku evrope). Odatle se kasnije prosiriio po celoj evropi kopnom do baltika, kao i morem do italije. Vuciji kult se vezuje sa izbeglicama i doseljenicima, a vuk je zastitinik izbeglica i doseljenika. Vuk je vodic.

Cuvena boginja majka vince je vucija boginja, vucica.

Na tablici iz tartarije se vidi koza i vuk. Jedan od vincanskih simbola je glava vuka.

Cudne vincanske maske su vucije maske.

http://www.ancient-wisdom.co.uk/serbiavinca.htm

Mirce eliade je o ovome govorio.

In any case, religious archaism of the Wolf is undoubtedly complex. Wolf is already present in the Neolithic civilization of Vinca: were found so the dogs-wolves statues and figurines as fairly rudimentary interpreted as representing dancers with wolf mask. Regarding the last items it is impossible to determine whether they show Initiation rites of war (type Iranian or German) or seasonal ceremony during which young people make wolf masks. Such ceremonies are still popular in the Balkans, Romania, especially during the 12 days from Christmas Eve until Epiphany. Originally they were ceremonies in connection with the periodic return of the dead and all sorts of masks behaving animal: horse, goat, wolf, bear etc.. This scenario does not belong horizon religious ritual that you study.

dobro dosli u zemlju cuda

 

[LeoneMontana]

Evo jedne web stranice što se bavi istraživanjem pločica iz tartarije!

http://www.prehistory.it/

 

[Lesandar]

OUIE je originalno bili OVIE gde je V postalo U ili je izbaceno potpuno za vreme rima ili od strane latinizovanih pisaca. primer:

govorim o predrimskom dobu, gde je znak za glas U bio znak V, dok je znak za glas V bilo okrenuti znak F

 

[dublin]

Leone hvala na linku. Pogledacu cim stignem. Moram prvo da ispisem sve ono sto sam do sad nasao jer imam toliko materijala koji je toliko kompleksan i medjusobno ispovezivan da pocinjem da se gubim u svemu tome. Ovo je neverovatna prica, cudinija od svega sto sam ja mogao i da pretpostavim kad sam zagrebao temu vucijeg naroda. Ja sam mislio da sam otkrio slovenske kulturne tragove kod iraca i germana, pa sam naleteo na rim, pa na sabine, pa na etrurce, pa na pelagze i ahajce pa na minojce pa na vincu...Izgleda da sam sasvim slucajno naleteo na "staru veru pradedovsku" koju su iz vince prosirili vuciji ratnici svestenici koji su u jednom trenutku oko 3500 godina pne krenuli u najveci religijski pohod u istoriji i rasirili su vuciju veru po celoj evropi, aziji i bliskom istoku koristeci svoje metalno oruzje kao argument . Za severnu afriku nisam siguran ali postoje indicije da su uticali cak i na stari egipat. Vodio ih je vuk, i gde god su isli nosili su ispred sebe simbol zmaja ognjenog vuka, o kome i car dusan prica u svom zakoniku o rasi. To je onaj isti drako koga su kasnije nosili dacani, rimljani, franci, zmaj sa vucijom glavom... Gde god su dosli doneli su koplje, dvoseklu sekiru, zmiju i pcele, kao i vuka i divljeg vepra sa svojom krestom koja je postala mohikanac nadjen na mumificiranim telima iz irskih tresetista i kresta na slemovima minojaca ahajaca ilira rimljana, i kuratog boga, i zrtvovanje sinova bogu zetve.... Ova vucija vera je bila vera tog vojno religijskog (viteskog) reda a ne celokupne populacije odnosno populacija kojima su vladali pripadnici ovog reda kroz istoriju na raznim teritorijama. Ova vera se ocuvala do danas i to verovali ili ne u hriscanstvu i njihovom kultu boga oca (vucijeg oca, dis pater, luppiter - lup piter - lup pater - jupiter - sveti petar) bogorodice (vucije majke, vucice, svete pecine u kojoj su se odrzavali obredi vucijeg klana, gde su se mladici posle inicijacije radjali kao vukovi) i njenog sina pastira hrista (zeusa licanosa, vucijeg boga, vucijeg pastira, vuka u jagnjecoj kozi koji sa svojim vucima vlada ovcama) i koji je zrtvovan svom ocu... Razlog zasto sam ja prvo nasao tragove ove vere kod srba i iraca je to sto se ova vera u svom skoro izvornom obliku najduze zadrzala kod izolovanih zajednica.

najranija predstava religijske procesije u istoriji sveta nadjena u vincianskom lokalitetu kod mesta "crkvine"???

http://www.scribd.com/doc/42896861/Late-Vinca-Culture-Settlement-at-Crkvine-in-Stubline

govorim o predrimskom dobu, gde je znak za glas U bio znak V, dok je znak za glas V bilo okrenuti znak F

Moguce. Nisam upucen. Ja samo znam da se kod mene u juznoj srbiji jos uvek kaze ovie sa v. na primer "ovie ljudi"

 

[dublin]

Vuk totemska životinja Srba

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veoma važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji.

Mitologija

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog, bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjemSeveru, u legendarnoj Hiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom jednog južnoslovenskog naroda- Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca. Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama , sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinjaimati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći. Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru. Još jedno božanstvovezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz- Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe,ovo je i doba u kome se pojedini ljudi-vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka). Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je«vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kaovukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje. Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca nalomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave nalomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara učoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalnan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu. Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu Bogova- Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utičuna zbivanja u svetu Bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca –Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovsno, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk-Volh Zmajevič , odnosno srpski- Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je Bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog Veles.

 

[dublin]

Kult vuka kod starih Slovena

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi od davnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mu sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosiime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao štosu Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević,Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk»odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчиградь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si idan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik SvetogSave takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće,najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običaj da žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne bave ovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena koji žive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala .Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog kojimu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da senjihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima .Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo iulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji senoću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta. Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima-alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače . Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje. Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ , kod Rusa волкодлак, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba iHrvata vukodlak .. Ova imenica se sastoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimologija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark
kožu ili košulju. Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika-čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom,što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci , ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da ćese njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju. Zaštosu Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vrhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je inapomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacij aima odike oba sveta; ljudskog- jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje. Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj , sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba.Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš.Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije i folklora... Ždrebe se od vajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova. Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osimvučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavjivao i okovodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim,ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije. U Bugarskoj se veruje se da je onaj koji je sahranjen u odeći napravljenoj od vune koja se prela da Mratince, vučje praznike, posle smrti postaje vukodlak. Zbog toga su bugarske žene pazile da svoje upokojene muževe ne obuku u takvu odeću. Preci se kod Srba i Rusa ne pretvaraju samo u vukove. Oni mogu postati zmije, petlovi i ostala živine što znači da vuk nije jedina htonična životinja u slovenskom folkloru. Kao i u slučaju projekcije čoveka u životinju i ovde vladaju zakoni čija priroda još nije razjašnjena a koji svoju osnovu verovatno imaju u slabijoj ili jačoj vezi čoveka sa njegovim životinjskim pretkom te prirodom samog čoveka koja je jednim delom svakako i životinjska.

 

[dublin]

Koliko se kult vuka i vucijeg boga dugo zadrzao kod srba pokazuje i to sto je sveti sava morao da postane "vuciji pastir" i da tako zameni dazboga odnosno hromog dabu. Takodje Sveti sava je postao pastorski bog odnosno zamena za Velesa.

http://religija.me/okultizam/Cajkano...J_RELIGIJI.pdf

SVETI SAVA I VUCI

Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje svetoga Savu dovodi u vezu sa vucima. Prema tom verovanju sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove što ih ima, i — u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da traži i dobije svoju „nafaku“ — određuje im hranu („tajin“) za narednu godinu, to jest, šalje ih u razne torove i daje uputstvo šta da tu zakolju i pojedu.
Kod Srba, ovo verovanje našlo je izraza u čitavom jednom ciklusu legenada. Nekakav čobanin — priča se u tim legendama — slučajno se u planini desio kada je sveti Sava sazvao sve vukove i delio im hranu. Od straha kad je video onoliku množinu vukova, pobegao je on na drvo. „Pošto sveti Sava sav plen razdeli, stigne i jedan sakati vuk, koji nije mogao stići na vreme, te osta bez plena. Ne imajući mu šta dati, sveti Sava mu reče: Eno tebi onog čoveka što je na drvetu. Sveti Sava ode, a i svi vukovi odoše za svojim plenom. Onaj sakati vuk ostade da čeka, dok onaj čovek siđe sa drveta, da ga pojede. Čovek videći da se ne može spasti, namisli da vuka prevari. Svuče gunjče, napuni ga granjem i lišćem, pa ga baci u potok što je bio pod drvetom. Vuk pomisli da je čovek skočio u potok,
pojuri za gunjčetom, a čovek pobegne u pudarsku kolibu. Pošto kolibu zatvori, legne spavati. Ali vuk potkopa kolibu, izvuče čoveka i pojede ga.“
Ova legenda poznata je i drugim slovenskim narodima, npr. Bugarima i Rusima; za nju znaju čak i Estonci i Letonci, što je očevidan dokaz da su i verovanje i etiološka legenda vrlo stari. Naš narod vezuje tu legendu i za neke druge zimske svece, naročito za svetoga Aranđela i svetoga Mratu, ponekad i za svetoga Đorđa, ili za „čoveka na belu konju“, ali za svetoga Savu najčešće. I iz drugih nekih etioloških legenada vidi se da je sveti Sava taj koji vucima određuje nafaku.
U našoj narodnoj tradiciji vuci su, inače, stalni pratioci svetoga Save, njegovi hrtovi — ili kerovi, kao što su, u germanskoj mitologiji, vuci hrtovi Vodanovi. Odnosi između svetoga Save i vuka intimni su i prijateljski: sveti Sava naziva vuka drugom, i još mu daje blagoslov da uvek može izabrati najbolju ovcu. Očevidno je, dakle, da je veza između svetoga Save i vukova vrlo čvrsta, i da za nju moraju postojati naročiti razlozi. Da ta veza, doista, nije slučajna, i da ona ne pripada samo folkloru, nego da je uslovljena starinskim verovanjima i religijom, najbolji je dokaz što je ona našla svoga izraza i u kultu. Za to imamo sasvim ubedljivih primera. U Starome Vlahu, i na Kosovu, i po drugim srpskim krajevima, a naročito u istočnoj Srbiji — kako je sasvim detaljno izneo prota St. Dimitrijević u svome delu „Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju“ — drži se sedam dana post svetome Savi, „da vuci ne bi klali stoku“. Na Kosovu se, u tom istom cilju, pored toga što poste, uzdržavaju ljudi i žene od raznih poslova i ne dodiruju izvesne predmete. I Savatije Grbić kaže da se u istočnoj Srbiji sveti Sava „smatra kao zaštitnik od vukova. „Stoga se njegov dan strogo praznuje“ i posti po čitavu nedelju dana pred praznik. Iz svega ovoga — iz legenada i iz kultnih običaja — jasno je da je sveti Sava, prema starinskim shvatanjima srpskog naroda, zaštitno božanstvo vukova, ili „vučji pastir“; a to znači, drugim rečima, da je u srpskom paganizmu postojalo vučje božanstvo, čije su funkcije prenesene docnije na svetoga Savu. Kod ovakvog stanja stvari mogućno je da se načini pretpostavka i o prirodi i značaju tog starinskog božanstva koje se iza svetoga Save krije. Religijski značaj vuka poznat je. On je demonska životinja, koja stoji u vezi sa donjim svetom. Za to možemo naći dovoljno dokaza u mnogim religijama, u grčkoj, rimskoj, germanskoj, galskoj, i u religijama drugih naroda sredozemnoga sveta, kakve su etrurska i misirska. Htonična božanstva i demoni javljaju se često u vučjem obliku: etrurski bog donjega sveta ima vučji oblik; Oziris je pred Izidu, kada se spremala za borbu sa Tifonom, izišao iz donjega sveta u obliku vuka; atinski heroj Likos imao je takođe vučji oblik. Čitava jedna velika glava u Rošerovoj raspravi o kinantropiji ima za naslov: „Odnosi vuka s demonima mrtvačkog carstva“. Vuk kao stanovnik onoga sveta pretpostavlja se i u jednoj našoj basmi, u kojoj vračara zaklinje bolest da „odstupi“ od bolesnika i ide „u goru pustinju, u jamu bezdanu, đe kokot ne poje ... đe vukovi zavijaju, i zle duše urlakaju“. Što je takođe važno, vuk se vrlo često javlja, kod Grka, Germanaca i Kelta, a tako isto i kod našeg naroda, kao inkarnacija duše. Vampir iz Temese, o kome govori Pauzanija, ima vučji oblik; u besnom vuku koji se pojavio u Pelopsovom toru bila je, po svoj prilici duša njegovoga brata Foka, koga je on ubio; u vucima koji su pred bitkom kod Leuktre poklali spartanske svete koze bile su duše dveju devojaka koje su Spartanci obeščastili.
O vucima u kojima je inkarnirana duša mrtvog, ili, kao kod Germanaca i Kelta, filgja živog čoveka, naveo je mnogo primera W. H. Roscher. Što se tiče našeg naroda, i kod njega je postojalo, i sačuvano je i do današnjeg dana, verovanje da se duša pokojnika može inkarnirati u vuku. „Vampir“, mrtvo telo koje je ustalo iz groba, ili (u docnijem razvoju) duša mrtvoga koja se ponovo inkarnirala, ne bez razloga naziva se vukodlak3). U krajevima iz kojih je Vuk Vrčević skupljao građu (Boka, Crna Gora, Hercegovina) vampir se prosto naziva vukom. U Kučima se veruje da se svaki vampir mora za neko vreme pretvoriti u vuka, shvatanje koje je svakako vrlo starinsko, jer za nj znaju i germanski narodi. Za povorke vučara, koje se kod nas organizuju u raznim prilikama (uz Bele poklade, o Božiću, o svadbi), i čiji su učesnici često prerušeni kao vuci, ili se nazivaju vucima pokušao sam da utvrdim da su to u stvari povorke predaka. Vuk kome se, o Božiću, ostavlja „večera“ na raskršću ili na bunjištu u stvari je takođe mrtvački animistički demon (da je raskršće mesto gde se duše skupljaju, stvar je dovoljno poznata). Prema tome, božanstvo vukova, u mitskom jeziku, isto je što i božanstvo mrtvih; dakle, i božanstvo na čije je mesto sveti Sava došao jeste božanstvo mrtvih, i ima isti značaj i iste funkcije kao grčki Hermes, germanski Vodan, galski Dispater, slovenski Veles, indijski Jama. Kroz tradiciju i kultne običaje koji su vezani za svetoga Savu možemo mi, dakle, doista nazreti starinskog srpskog boga donjega sveta.

 

[dublin]

„Пошто Свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, Свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.”

Свети Сава и вуци

Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које Светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању, Свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и - у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју "нафаку" - одређује им храну ("тајин") за наредну годину, то јест шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу.

*

У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве, његови хртови или керови, као што су, у германској митологији, вуци хртови Воданови. Односи између Светога Саве и вука интимни су и пријатељски: Свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу. Очевидно је, дакле, да је веза између Светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.

*


Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.
Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза Светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична бозанства и демони јављају се често у вучјем облику...


*) Из: Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994.


Гром загрми на Светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,

(Почетак буне против дахија)

Кад загрми на Савиндан

Многи посте за Светог Саву недељу или петнаест дана, а по народном веровању, на сам празник не треба јести месо од четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. По предању, ако загрми на Савиндан настаће промене и велики догађаји на земљи.

Свети Сава - пагански бог?

Први српски архиепископ Сава, касније и светац, представља такође и митску фигуру код Срба. Он је путујуће божанство, заводи ред и благостање по земљи, учи народ земљорадњи, коваче да кују гвожђе... Због оваквих улога, етнолози у њему виде одјеке старословенског Дабога. Од атрибута, за њега се везују штап (чудотворан) и вериге, а од животиња коњ, вук и петао. Сава је, тако се верује, заштитник вукова и на свој дан се попне на крушку, позове вукове, нахрани их и одреди чије ће торове ове године походити. Вук је у старој српској митологији представљао демона или божанство доњег света. На хтонски карактер овог свега упућују и други атрибути који се уз њега помињу, а који су у свим митологијама карактеристични управо за божанства доњег света: петао, којег Свети Сава увек носи са собом, капа (у германској и грчкој митологији божанства доњег света се такође замишљају са капом)...

За њега се не везују само типичне светачке легенде, него и прави митови стварања, какви код свих народа на свету описују превладавање првобитног хаоса и настанак актуелног космичког поретка. То митско прадоба поистовећује се, у памћењу српског народа, са временом када је Свети Сава ходао земљом: рељеф је попримио своје данашње облике тек након што је он туда прошао, отварајући изворе и језера, чинећи да потеку реке и одређујући им ток, распоређујући камењаре и плодно земљиште. Приписује му се стварање многих биљних и животињских врста, а такође готово све културне тековине: градња кућа, обрађивање земље, сирење млека, предење ужади, ковање гвожђа, па чак и прометејски дар прве ватре људима.

Од свих тих прича, у памћење ми се ипак најдубље усекла једна коју сам сам чуо једног децембарског дана пре више од двадесет шест година у близини манастира Милешеве. Нас четворо, моја будућа жена, два пријатеља и ја користили смо сув и сразмерно топао почетак зиме обилазећи старе споменике расуте низ барску пругу, у долинама Лима, Мораче и Зете. Допешачивши од Пријепоља уз Милешевку до манастира, дуго смо се задржали дивећи се једној од најлепших сликарских целина тринаестога века, а најдуже пред портретом Светог Саве, јединим сачувеним који је урађен за његова живота и по његовом стварном лику. Испраћени из полумрака припрате замишљеним погледом светитељевих сивоплавих очију, пожелели смо да обиђемо Милешевац, добро очувану стару тврђаву чији нас је обрис мамио са недалеког стеновитог виса. Идући путем у том правцу, сустигнемо групу основаца из оближњег села Хисарџика, смештеног под самим Милешевцем, који су се пешице враћали из школе. Чувши куда смо се запутили, понуде се да нас они воде онамо, али нам предложе да претходно обиђемо Савину воду. Умало се нисмо покајали због свога спремног пристанка, пошто нас малишани, њих тројица, поведоше уском и вратоломном стазицом, под којом је зјапио кањон Милешевке; у ретким тренуцима када бисмо се одважили да одвојимо поглед од козје стазе пред собом, могли смо на наспрамној страни клисуре, између ретких борова, видети праве дивокозе како упоредо са нама скакућу по стењу.

Напокон стигнемо до мале пећине. Поплашивши неколико дивљих голубова, нађемо у њеној унутрашњости извор бистре воде, на чијем дну се светлуцало мноштво металних новчића. Деца нам објаснише да ту здравља ради долазе и православни и муслимани, умивају се и остављају новац; нико се не би усудио да узме макар и пару од тих прилога, јер се верује да се не би одатле жив вратио, него би се при повратку омакао низ ону врлет (то веле да се некима и десило). Пошто смо се и ми умили и нешто приложили, показаше нам Љуљашку Светога Саве. То је природна пречага, нека врста мале крашке прерасти. Предање каже да се Свети Сава, боравећи као испосник у тој пећини, хватао рукама за ту камену греду и љуљао, одупирући се ногама о супротну страну клисуре, где се и данас у стени може видети траг његових стопала.

Ова на први поглед бизарна игра народне маШте, која је смерном пустињаку придала својства која се иначе у нашим легендама приписују Краљевићу Марку или Милошу Обилићу, а код старих Грка – Хераклу, ипак није лишена дубљег смисла. Ако говоримо о Светом Сави као о духовном горостасу, о дивовском културном искораку којим је он Србе увео у ред цивилизованих народа, о дубоким и неизбрисивим траговима које је оставио у нашем народном бићу, онда се немојмо чудити простом народу који је уместо тих конвенционалних метафора створио сликовиту представу дива чије ноге премошћавају понор кањона, а стопе остају утиснуте у камен. Посебно нас је очарало то што су наши мали водичи очито веровали у своје приче. „Кад порастем, ја бих хтео да постанем Свети Сава” – отело се једном од њих.

Ти дечаци били су, као и сви становници њиховог села, муслиманске вероисповести. Утолико нас је више импресионирала животност њихове традиције о Светом Сави, у коју смо се осведочили. Било је чудно чути једну по пореклу мотива паганску легенду о једном хришћанском светитељу од ових малих муслимана. Ако је Синанпаша спаљивањем Савиних моштију хтео да учини крај поштовању које су им указивали не само хришћани, него и исламизовани Срби, радосно сазнање које смо понели из сусрета са децом из Хисарџика било је, да он у том своме науму није успео.

ВУЦИ — ХРТОВИ СВ. САВЕ

Савица се зове пост који се пости светом Сави. Тај пост траје седам дана. У Старом Влаху чобани посте овај пост, да им вуци не би клали овце, јер су вуци хртови светога Саве.
Онамо чак има и прича како је свети Сава једном у планини шиљао вукове у разне торове да вечерају. Ту један стари вук приђе и рекне да је стар и немоћан, те да не може никуд у тор да иде. Свети Сава погледа око себе, види једног чобанина који се био сакрио, па, пруживши на њега штаку, рекне: „Ето ти вечере!“ И после оде.
Сиромах чобанин, дрхћући дође колиби, и каже дружини што је чуо и видео. Чобани му се почну смејати, а он их моли да га пусте у среду међу њих да спава. Они га пусте.
Ноћу дође вук: дрмне крајњега за ногу; овај се промигољи, а он га остави; дрмне другога крај њега, а и овај се промигољи. Кад дрмне онога у среди, он се укочио као колац, па не сме да мрдне. „Ово је мој,“ — рекне вук, па га шчепа, извуче пред колибу и поједе свега. Сутрадан само му главу нађу чобани пред колибом.

Sveti Sava i vuk

- Klao vuk cobanima ovce i tako im cinio veliku stetu. Cobani ga uhvate u zamku, pa ga dobro vezu i namisle da ga odvedu do Svetoga Save, da ga on krsti, ne bi li se opametio da vise ne cini ovoliku stetu. Sto su namislili, to su i ucinili. Sretnu Svetoga Savu na putu i zamole ga da pokrsti vuka. Sveti Sava zapovedi jednom kaludjeru iz pratnje da ucini po volji cobanima. Kaludjer mu prvo ocita molitvu od goropadila, pa onda pocne da ga krsti. Kad ga je krstio, zapovedi mu da kaze: " Otrekok si", a vuk " Ovce kolj si". Kaludjer: " Otricaji si", a vuk " Ovce klaj si". - Ne pomaze mu, gospodine, - rece kaludjer Svetom Savi- ni molitva ni krstenje; on sve jedno te jedno. Sveti Sava tada kaze cobanima da umlate vuka.

 

[dublin]

Ovde prenosim rad o mitologiji vuka kod srba i hrvata da se vidi koliko je vuk bitan deo srpske kulture. Obelezicu istim nazivom kraj rada za one koji hoce da ga preskoce.

Неколико аспеката симболике вучјих уста у српским обичајима и веровањима.

Кодови словенских култура, 4, 1999.


Симболику вука у традиционалној култури Срба и Хрвата, и уопште свих словенских народа, увелике одређују његова амбивалентност и "граничност". Као карактеристичне семантичке опозиције у вези са вуком у симболичком погледу на свет који мотивише словенска народна веровања, обреде и обичаје (а што га они и одражавају), обично се наводе своје - туђе, блиско - далеко, питомо или домаће - дивље, социјално или људско - демонско, при чему се симболика вука често описује у терминима другог члана опозиције. Фундаменталније обележје, међутим, које стоји иза већине традиционалних симболичких представа о вуку, нарочито јужнословенских, чине његова посредничка (медијаторска) функција и статус граничне животиње у симболици света[1]. Овде ће бити реч о вучјим устима (и њиховим саставним деловима - чељусти, зубима, "зеву", ждрелу, а и о гркљану) као носиоцу великог дела посредничких значења и функција вука у симболичком моделу света што се одражава у српским народним обичајима и веровањима која се односе на вука. Видеће се да народне представе о вучјим устима даље упућују на неколико других домена и кодова традиционалне културе, те на елементе чија се значења и функције кодирају на сличан начин. Хомологије које се стварају између тих кодова мотивисане су општим схватањима о кретањима кроз телесне отворе као локусе - и операторе - за трансформисање симболичких квалитета. При разматрању симболике вучјих уста говориће се о семантичким димензијама или континуумима радије него опозицијама, ради бољег разумевања динамичног аспекта у медијалној позицији вучјих уста[2].
Деструктивни аспект вучјих уста и њихово затварање.

Већ по најтипичнијим глаголским предикатима вука (у народном причању о вуку, у усменој књижевности, у народним мотивацијама обреда који се изводе против дејствовања вука итд.) види се да се главна конкретна деструктивна делатност вука дешава путем његових уста и њихових саставних делова: вук коље, дави (зубима), уједе, поједе, изједе, ждере, и зева/ зине (да би ујео). Овај задњи предикат има посебно значење у симболици вука; на њега ћемо се више пута вратити. Кољући и једући стоку (највише овце), вук стоку повлачи из културне сфере и уништава њену корист за човека. Преко вучјих уста, стока се креће и помиче по семантичким континуумима културно или контролисано - природно или неконтролисано, питомо или домаће - дивље, своје - туђе, блиско - далеко према природноме и неконтролисаноме, дивљему, туђему, далекоме; и "што вук собом улови и у чељусти ухвати, а хајдук у кућу унесе, то се не поврће" (Врчевић 1890: 96). Према томе, обредно-симболичко деловање на вука да би се спречило такво дејствовање, првенствено и поглавито се дешава преко његових уста као објекта, који онда метонимијски представља целог вука.

Цели низ оказионалних (кад се стока изгуби, кад вук напада на стоку) и календарских (углавном у вези са "вучјим свецима" и граничним периодима као што су почетак зимске сезоне, Божић - некрштени дани, "Међудневица" и др.) обичаја, обреда, забрана и магијско-симболичких поступака има за циљ да се спречи деловање вучјих уста тако да се она затворе (или оставе затворена), завежу, закамене и слично. Због ограниченог опсега текста овде не можемо да понудимо потпуни опис свих тих разноврсних забрана и поступака, него ћемо се осврнути на неколико типичних елемената из њихових вербалних, акционих и предметних кодова, уз покушај да мало подробније карактеришемо и интерпретирамо њихову симболику[3].

Из етнографске литературе добро су познате разноразне забране на домаћу радиност (особито на прераду вуне) и на рад око стоке у различитим - поглавито сточарским - крајевима у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској, а од којих је већина везана за почетак зимске сезоне, односно на тзв. вучје свеце (Мрату, Ђорђа, Арханђела Михаила, Саву, Андреју, Игњатија, Николу, Димитрија, Данила и др. - за које се верује да управљају вуковима и да могу да им отворе и затворе уста[4]), и за божићни период (тзв. некрштени дани[5], Бадњи дан, Божић, Богојављење), тј. за "граничне" и опасне периоде у којима има и највише напада вукова[6]. Овим се периодима понегде додају и "гранични" и "несрећни" дани недеље преко целе године, као нпр. среда и петак[7]. Посебно се забрањују руковање оштрим предметима, нарочито онима који се употребљавају у преради вуне и текстилној радиности, радови ткалачког циклуса, и уопште рад око стоке и њених производа. Мотивације тих забрана у неким су случајевима јасније исказане него у другима. Употреба оштрих и зупчастих предмета (ножева за резање меса, гребена за гребенање вуне, чешљева и др.) сматра се опасном због њиховог асоцирања са вучјим зубима (Толстаја 1993: 69; Гура 1997: 136); објекат забране чине и предмети који подсећају на вучја уста и који могу и попут њих да се отворе, као што су ножеви на расклапање, маказе (посебно оне за стрижење оваца), гребени, бритве, а и ковчези, сланице итд. (Гура 1997: 141). Разуме се да се на забрану у вези њиховог спољашњег изгледа надовезује и забрана на њихово уобичајено употребљавање (забрана у акционом коду). Гребени и маказе као предмети забране овде нису узети из предметног кода једино по спољашњим сличностима са вучјим зубима и устима, но и на темељу њихових функција и деловања у култури, који су хомологни али супротни дејствовању вучјих уста: њихово је деловање у техничким радовима око вуне "контролисано културно-продуктивно" (њима се продуцира чисто и добро вунено влакно за текстилну радиност), док је деловање вучјих уста (на стоку) "неконтролисано природно-деструктивно". Другим речима, ови се предмети ритуализују због њиховог потенцијалног деструктивног дејствовања у периодима опасним због вукова, зато што се метафорично могу схватити као вучја уста и зато што објекат њиховог уобичајеног деловања - вуна - метонимијски може да представља овцу (и даље стоку)[8]. Од њих се, чини се, забрана може ширити на друге оштре и зупчасте предмете и предмете на расклапање (чије функције не морају обавезно да стоје у вези са вуном), као и уопште на радове са вуном (а што се одатле понекад проширује и на радове са конопљом[9]). Уколико се по ознакама "домаће" и "питомо" на семантичком континууму домаће или питомо - дивље могу поистоветити људи и стока[10] (а по народним схватањима вук зна појести и људе), забрана у вези са вучјим устима примењује се и на чешљање, шишање и бријање (СЕЗ 14/1909: 14; Гура 1997: 140).

 

[dublin]

По забрани на упрезање волова види се да и јарам, у околностима опасним због вукова, може променити своју семантику и схватити се као непријатељска уста која могу да "обзину" стоку[11]. Слично је схватање о седлу вероватно мотивисало забрану на седлање коња од Св. Данијола до Св. Јована код Срба у Буковици у Далмацији (ЗНЖО 11/1906: 130; 20/1915: 51). Мање су прозирне мотивације забране на рад на опанцима и на разопућивање или скидање опанака код чобана (СЕЗ 70/1958: 396; ЗНЖО 20/1915: 51). Ово се може свести на забрану на то да се реже или раставља материјал из којег се праве опанци (поготову ако се за њих употребљава овчја или говеђа кожа[12]), али има и индиција да се опанак може схватити као уста, која у овим случајевима не смеју да се отворе: у једној загонеци се опута и ђон од опанка кодирају као овчји тор и говеђи гној (СЕЗ 32/1925: 119); а у другој - у којој се појављује и вук - (људска) уста кодирају се као "тор": Уђе курјак у тор, овцу увати, па кост изједе, а меса се не дотаче (црв у зубу) (Караџић 1987: 33, 37). Схватање тора као "уста" може играти улогу у мотивацији забрана на премештање, растављање, чишћење и уопште дирање торова (Ђорђевић 1958, 1: 214) као уста која у овим периодима морају да стоје непомичним и затвореним. Уз то је очита мотивација да се тор са овцама нипошто не сме изложити (отварањем) опасности вукова; у источној Херцеговини и код Срба Граничара забележено је веровање да се вилице божићне печенице не смеју разглавити, да не би вук дошао у тор (Грђић Бјелокосић 1985 [1896-1897]: 229; Беговић 1986 [1887]: 119). Понегде се употребљава и назив "уста" за улаз у тор (уп. ГЗМ 23/1911: 380). И врата од стаје могу да симболизују вучја уста; тако су у Хомољу на Бадњи дан стаје морале да остану затворене, "да би вуковима уста остала затворена" (СЕЗ 19/1914: 74)[13].

Симболичким поистовећивањем вучјих и људских уста мотивисане су забране на употребу месних и других сточарских производа у прехрани (при чему прехрамбено деловање људских уста с обзиром на вука придобија деструктивну конотацију), као и пост и ћутање[14], што се све може интерпретирати као "држати уста затворена". Тако се у Имљанима у Босни на Бадњи дан није смело ништа јести до навече, а чобани чак нису отварали уста, да би зверима (вуковима и медведима) уста била везана преко целе године; исто се није ништа јело на Ђурђевдан, да вук током наредне године не би клао овце (ГЗМ н. с. 17/1962: 145, 148). Томе се додаје и широко распрострањени општи табу на изговарање имена вука[15]; поступци у случају нарушења тог табуа, као и нека еуфемистичка имена за вука, већ спадају у активне заштитне мере против деловања вучјих уста (види о томе ниже). Овде су од посебног значаја специфичне забране на изговарање имена вука за време јела, а које могу вредети и ван "опасних" календарских периода. Тако код Срба у Јању у Босни "не ваља" спомињати вука "преко залогаја" у устима, јер ће иначе вук човека на путу "напасти" или "препасти"; ако се већ на тај начин споменуо, треба тај залогај одмах да се избаци из уста (ГЗМ н. с. 26/1971: 45). Слично код Хрвата у Отоку у Славонији вук се није смео спомињати за време оброка, да не би клао стоку (ЗНЖО 7/1902: 143).

Овде бисмо могли да споменемо и веома раширено веровање да вук може човеку да одузме глас (тј. може му затворити уста да не може викати на њега) ако га као први угледа или обзине (отвори уста на њега); обрнуто се верује да човек вуку може да затвори уста ако га као први угледа (и почне викати на њега)[16]. Према опозицији човек - вук, мотивација овог веровања могла би се интерпретирати по принципу "не могу двоја супротна уста истовремено бити отворена", или пак по принципу да не иду заједно говорити (продуктивна активност људских уста која се овде може применити против вука) и јести (деструктивна активност вучјих уста), што може вредети и као мотивација забране на то да се говори о вуку за време јела[17]. Сем тога верује се још да вук, ако не зине пре изласка сунца[18], тога дана неће моћи да отвара уста да уједе стоку (ЗНЖО 6/1901: 123; ГЗМ н. с. 26/1971: 70).

Посебан значај у периодима и данима опасним због вукова имају забране на (женске) радове ткалачког циклуса, особито ако је вуна материјал којим се ради: припремање вуне (о маказама и гребенима види горе), предење вуне у жице, сновање (тј. прављење основе за ткање), навијање жица основе на вратило (које се онда ставља на разбој), увођење у нити и у брдо, и само ткање[19]. Ове се забране понегде проширују и на плетење, шивење и друге радове везане за прављење одеће, као и на употребљавање одговарајућих насталих предмета (Гура 1997: 137-140). Као општа њихова мотивација овде може вредети страх да ће свако руковање вуном (метонимијски схваћеном као овцом) довести до напада вукова на овце, то јест до њихове "негативне прераде". Предмети и радње у вези са предењем и ткањем иначе преображавају природно у културно, чиме добијају обележје медијатора, што их чини погодним за обављање магијских функција, нпр. у бајањима (Раденковић 1996а: 144). Уопште се чини да такви предмети и радње везане за продуктивни културни рад у овим опасним периодима добијају контрапродуктивно, деструктивно значење и функцију, као што смо већ сугерисали за гребене и маказе. Народна схватања о вуку у таквим тренуцима кодирају начин на који се ти предмети и радње ритуализују. А код неких појединих радова ткалачког циклуса мотивација њихове забране стоји у вези баш са деловањем вучјих уста. Тако се забрана на само ткање у суштини своди на забрану на прављење ткалачког "зева" (отвора који се при ткању помоћу подножака и нити прави између парних и непарних жица основе, и кроз који се наизменце протура или провлачи чунак са намотаном жицом потке), чији назив одмах подсјећа на "вучји" предикат зинути/зевати. Колико је нама познато, ова се мотивација у етнографској литератури експлицитно исказује само једном, и то код Срба на Косову: тамо се од Божића до Водице (Богојављења) није ткало, односно није се отварао зев да се вуковима не би отворила уста (СЕЗ 7/1907: 255)[20]. О томе да чунак са жицом од потке, који се при ткању протура кроз зев, може да симболизира овцу, сведочи једна загонетка коју је забележио Вук Караџић: Скочи овца преко доца и прескочи триста и три коца ("чунак преко пређе, а једни веле и зец кад трчи кроз шеницу") (СЕЗ 50/1934: в). Уосталом није тешко замислити покрете зева, који се стално отвара и затвара док се чунак слева надесно и здесна налево провлачи кроз њега, као "жвакање" или "једење" уста[21]. Уз то, ткање с обзиром на кретање чунка двосмеран је процес те се тако може схватити као амбивалентно. Двосмерно кретање чунка непроизвољно изазива асоцијације и на кретања по семантичким континуумима културно - природно, продуктивно - деструктивно, домаће - дивље, своје - туђе. Дакле, забрана на ткање се односи на потенцијално деструктивно (контрапродуктивно) кретање чунка/овце кроз ткалачког зева/вучјих уста.

Симболика ткалачког зева у вези са вучјим устима отвара лепезу асоцијација на које ћемо се касније подробније осврнути. Забрана на ткање може да се односи и на брдо (оквир са зупцима у који су уведене жице основе, и којим се при ткање редовно сабија изаткано платно), који због свог изгледа и деловања може подсећати на вучје зубе и уста[22]; штовише, брдила или набрдила (даске између којих се учвршћује брдо) могу симболизовати уста (са две чељусти)[23]. На тај начин, "уста" на разбоју на жице (из перспективе ткаље) могу да делују вишесмерно: слева надесно и обратно (зев), и одзада напред или по континууму блиско - далеко (брдо и брдила). Сем тога, у овом су контексту могуће и негативне конотације назива појединих делова разбоја, изведених из глагола вући, који се паретимолошки - а можда и етимолошки - може довести у везу са вуком[24]. За брдила је нпр. познат и термин вучило (ГЗМ н. с. 33/1979: 28), док вук у Средњој Далмацији може бити назив за "горњу страну брда"; за запињачу (којом се запиње вратило разбоја) у Црној Гори забележен је назив вучаља, и вучерак (са синонимима вучер, вучерић, вучило) у Гружи значи једну од две дашчице на којима висе брдила (РЈАЗУ, под вук; РСАНУ, под вучаља и вучерак).

 

[dublin]

Остале се забране у вези са ткалачким циклусом специфично не односе на вучја уста, него често имају латентну или експлицитну пучко-етимолошку или етимолошко-магијску мотивацију[25]. Тако у лесковачком крају "жене не ће да навијају ткање од Св. Параскеве до Мартинаца [...] зато, да не би курјаци вили (урликали) око села" (ЗНЖО 5/1900: 268). У Гружи се од Св. Андреје до Св. Саве није мотао конац нити се употребљавао мотовило, да се вукови не мотају око торова (СЕЗ 58/1948: 255). У забрани на мотање пређе, међутим, додатну улогу може играти и терминологија за две половине поличице на мотовилу преко којих се при мотању пружају вунени конци, а које се могу звати чељуске (СЕЗ 32/1925: 131)[26]. Карактеристичне радње "вити", "окретати", "вртети" вероватно мотивишу и забрану на предење (са преслицом и вретеном)[27]. Сем тога, кретање вуне са преслице на вретено, док се упреда у конац, може се схватити као кретање од дивљег до домаћег; на Косову нпр. у недељи пре Св. Саве жене нису преле "да се не би зверови довлачили из шуме и налазили око обора" (СЕЗ 7/1907: 255). А није ни искључена могућност да се оштрина вретена доводи у везу са вучјим зубима[28]. Забрана на свакојако плетење (и без плетаћих игала) код мушких и женских (нпр. плетива, плота, кошара итд.) у вези са вуком по свој прилици има мотивацију сличну оној по којој се забрањује плетење због змија[29]: у Босни нпр. "на Врамије-дне и два дана послије не смије се ништа плести, као плот или плетиво, јер ће се, веле, око куће сплести гује и укућане ујести" (ГЗМ 32/1920: 201).

Код забране на сновање вероватно не може бити реч о етимолошко-магијској мотивацији; овде се скоро сигурно ради о превентивној заштитној мери против прављења ткалачког зева и његовог потенцијалног деструктивног деловања (в. о томе горе), будући да се већ при сновању жице основе тачно слажу тако да би при ткању могле направити зев[30]. Важност ове забране види се по томе да у многим случајевима - нарочито у Босни и Херцеговини - периоди у којима је због вукова забрањен сваки рад око вуне и стоке добили назив неснованице (ГЗМ 34/1980: 111).

Уз све наведене пасивне заштитне мере - усмерене на то да се вучја уста оставе затворене[31] - иду и многобројни активни магијско-обредни поступци у циљу да се вучја уста на разне начине симболички затворе или учине непомичним; њихов циљ и функција у већини случајева јасно су исказани у народним мотивацијама или у вербалним формулама које их прате, те их према томе није проблематично интерпретирати. У предметно-акционом коду се при томе у симболичкој улози појављују предмети који су - што се тиче њихове уобичајене практичне функције - објекти забрана: тако се нпр. затварају маказе, ножеви, склапају се гребени, тор се закључава ланцем и катанцем итд. да би се исто тако вучја уста склопила или затворила[32]. Као карактеристичан мотив у симболичком затварању вучјих уста појављују се и камен и ватра (Гура 1997: 145). У акционом коду типичне су радње: затварање, закључавање, завезивање, "камењење", склапање зуба, зашивање, крпљење, запушавање, спаљивање итд. (исто: 144). Ове радње са предметима прате и вербалне формуле или обредни дијалози који објашњавају њихово значење, износе њихов циљ и "активирају њихове метафоре"[33], или пак магијско-обредне поступке чине прави дијалошки обреди. О обредним дијалозима и дијалошким обредима изведеним против вука и других штетних животиња, карактеристичним углавном за јужне Словене, писао је Никита Толстој, те им је посветио систематски преглед (Толстој 1984: 37-45; 1993: 89-92). Заједничка је мотивација пасивних и активних мера које се предузимају против деловања вучјих уста, чини се, нужност да се у граничним и опасним раздобљима на семантичким континуумима домаће - дивље, своје - туђе, блиско - далеко итд. онемогући прелаз или кретање према члановима са којима се асоцира вук, тј. неконтролисано претварање домаћега, својега, блискога (и културно-кориснога) у дивље, туђе, далеко итд., тако да се тај прелаз (вучја уста) затвори, препречи или да се његова активност "замрзне".

Осврнимо се тек на неколико занимљивих примера активних поступака "затварања вучјих уста" који могу бити од користи за даљњи ток расправе. У ваљевском би округу један од чобана на Бадњи дан од јутра до навече држао каменчић испод језика; навече би се онда извео обред заједно са станаром (женом из куће која се брине за млечне производе) при којем је он утерао овце у тор међу растављене гребене на струзи и преко свог појаса на земљи (који је он био испружио између гребена), после чега би се развио следећи обредни дијалог између станаре и чобанина: "Шта чуваш под језиком?" - "Камен!" - "Зашто чуваш камен под језиком?" - "Чувам га да вуцима закаменим уста и ноге те да не иду у нашу стоку". Чобанин би онда извадио каменчић из уста и бацио га преко себе, узео би појас и вратио га на себе, док би станара склопила гребене и тако их оставила повише врата од тора до Нове године (СЕЗ 50/1934: 238). Мотив камена у активној заштити против дејствовања вучјих уста широко је распрострањен и ван опасних календарских периода; често се појављује у вербалним формулама (клетвама) што се изговарају при нарушењу забране на спомињање имена вука, и у самим еуфемистичким називима за вука. Тако се нпр. у Левчу и Темнићу навече није смео спомињати вук (да не би дошао и давио стоку), а кад се већ требао споменути, говорило се каменик - уста му се окаменила (СЕЗ 13/1909: 433). Код сточара у Васојевићима у Црној Гори, кад се споменуо вук, требало се куцнути нечим у камен, да би му се вилице окамениле те да не би могао чинити штету у благу (ГЕМ 6/1931: 71); добро су познати и еуфемистички називи за вука типа камен му у вилице, камен му у уста, ками му у њи и др. (Ђорђевић 1958, 1: 206)[34]. На мотив камена надовезује се још и мотив ватре (да се спале вучја уста)[35]. Одбацивање каменчића (који представља "скамењена" вучја уста - зато га је очито чобанин цео дан држао у устима) симболички би одговарало удаљавању вучјих уста по споменутим семантичким континуумима тако да се удаљи и могућност прелаза између туђега, далекога, дивљега и свога, блискога, домаћега у обим правцима; овим је вероватно семантички мотивисана и вербална формула забележена у Босни, која се изговара кад се код тора спомене вук: "Уста му за морем, налет га било од овога тора" (ГЗМ 14/1902: 156).

На више места забележен је и поступак да се стока протера међу растављене гребене или брдила разбоја, после чега се гребени или брдила склапају[36]; у Босни, након што су протерали овце, при склапању гребена трипут су говорили "Гребени се склопише, вуку се уста затворише", и веровало се да тада вук неће моћи отворити уста да коље стоку (ГЗМ 14/1902: 157). С тиме је у вези и општи магијски поступак код Поповаца у Херцеговини при којем чобанин, кад примети вука код стоке, што пре изнад главе склопи руке и каже "Склопи, баба, гребени!"; веровало се да вук не може расклопити вилице док су у чобанина склопљене руке (СЕЗ 65/1952: 252)[37]. Занимљиво је, међутим, без обзира на правац у којем се стока тера кроз гребене (у тор или из тора), да се стока симболички тера из вучјих уста пре него што се она затворе. Тако кретање стоке кроз "вучја уста" овде на неки начин придобија продуктивну конотацију. С овим се може довести у везу веровање са Косова да ће, ако вук поједе једну овцу, "да напредује мал" (Вукановић 1986: 68)[38].

У горе споменутом обреду из ваљевског округа и појас преко којег се тера стока по свој прилици симболизује вучја уста; на Косову је забележен поступак да чобанин, кад се изгуби нека овца, завезује свој појас верујући да тиме завезује и вучја уста (Вукановић 1986: 68)[39].

У вези са ткањем занимљив је још и магијски поступак који се вршио у лесковачкој околини за време Мартинаца (вучјих празника): тамо би, ако се за време тих празника морало доткати неко платно, прво отворили ткалачки зев па угурали чунак у њега (СЕЗ 70/1958: 396), очито у намери да се тиме вучја уста запуше.

Интересантан је поступак са полазником на Мали Божић који је забележен у Гружи. Тамо су се код полазника једним повесмом (повесмо је количина пређе која се мота око преслице) свезали теме и доња вилица, а другим чело и затиљак, да "зверови" не би напали стоку (СЕЗ 58/1948: 234). Симболичко поистовећивање полазника и вука несумњиво је везано за "туђом" ознаком полазника - као "госта" и представника другог света[40]; уз то у Гружи су за вука позната и еуфемистичка имена "зао пас"[41] и "незван гост" (исто: 330). Сем тога, начин на који се свезује полазникова глава подсећа и на везање вилица код мртваца да би му уста остала затворена (уп. ГЗМ 15/1903: 398)[42], као и на везање лобање новорођенчету да би имало округлу главу (в. ниже).

 

[dublin]

Досад смо размотрили само магијске акције предузетих против вучјих уста у хоризонталном распореду у симболици света; међутим, у вези са вучјим устима има и обредних радњи - и одговарајућих симболичких схватања - конципираних по вертикалној оси. Најкарактеристичнији је у том погледу везање верига над огњиштем у кући, у календарским периодима опасним због вукова или оказионално - кад се изгуби стока. У више случајева ову радњу прати вербална формула (понекад обредни дијалог) која јасно указује на симболичку асоцијација између верига и вучјих уста, типа "Како су вериге свезане, тако се вуку уста свезала, да не може стоку појес'" (Метохија: Вукановић 1986: 69), "Везујем уста оном/ затворених уста/, оном скамењених вилица" (Косово: исто), "Не вежем вериге, већ уста душманима [вуковима - П. П.], да ми не нахуде малу" (код Каравлаха у Босни: ГЗМ 19/1907: 235) и др.[43] На то да се вериге (заједно са димњаком) могу схватити као уста, грла или ждрела, или да се доводе у вези са пробавом, указују и нека друга веровања; уз то, котао или лонац који виси на веригама (и у којем се преобраћа сирово у кувано или природно у културно) може симболизовати уста[44]. Други поступак симболичког везања вучјих уста по вертикалној оси забележен је у Хрватској, код Хрвата-католика у Лици и код далматинских сточара на Велебиту: тамо би на Божић ујутро чобанин узео три сламке из различитих стогова сена те их ставио иза рожника изнад огњишта, верујући да тиме вуку завезује вилице и ноге (Хећимовић-Сесеља 1985: 137; ЗНЖО 48/1980: 105), а што указује на то да се и рожници (кровне косе греде које формирају обрнуто "В") могу асоцирати са (отвореним) устима[45]. У том погледу занимљиво је да се понегде кровне косе греде које својим горњим крајевима чине рашље (на које се ставља греда слемењача) зову маказе (у некадашњој Лиштици: ГЗМ н. с. 24-25/1970: 154), с обзиром на то да маказе као оруђе могу симболизовати вучја уста. Сем тога у Црној Гори за рожник још је забележен назив вук (РЈАЗУ, под вук). Ови су подаци индиције да у вези са вучјим устима семантички континууми своје - туђе, домаће или питомо - дивље, блиско - далеко (а и унутра - напољу) могу следити ос ниско - високо, при чему се могућа деструктивна активност уста дешава од високог према ниском[46]. Сем магијских поступака у "коду кућне архитектуре" могли бисмо да споменемо још и забрану у аграрном коду по којој се у граничним периодима због вукова не сме орати (нпр. у Семберији у Босни: ГЗМ н. с. 29/1974: 51), очито зато што се рад са ралом на земљи, у раздобљима када културно-продуктивни рад добија природно-деструктивну конотацију, по вертикалној оси може схватити као штетно дејствовање вучјих зуба[47].

Најзад има и обредно-магијских поступака против општег "једења" вука, усмерених на то да се културно регулише однос са вуком тако да му се обредно нуди људска храна у замену за стоку; њима се овде због ограниченог обима текста нећемо посебно бавити[48]. Посебну би расправу исто требало посветити томе да се вук уврсти у културно-симболичку парадигму животиња, ликова и бића чија се штетна активност схвата као "деструктивно дејствовање уста", а против којих се често предузимају сличне заштитне мере; у том погледу споменимо барем: друге штетне животиње (змију, медведа, миша, јастреба и др.); коров; град (тучу); демонске ликове (вештице, персонификоване болести, але/ врколаке који "једу" сунце или месец и др.); "зле људе" и уопште "душмане"; мртваца и "смрт"[49].
Деструктивни аспект: окрет против нечисте силе

Због своје медијалне позиције на хоризонталном плану у симболици света, и симболичког статуса чувара границе између туђег (нељудског) и свог (људског) простора (сличан статус ужива пас, али из перспективе домаћег простора), вук по народним схватањима може бити најљући непријатељ нечистој сили, често отелотвореним болестима, која нарушава границу два простора. О улози вука у народним бајањима и магији против нечисте силе и болести из такве перспективе писао је Љубинко Раденковић (1996б: 91-97). Уз општу употребу делова вучјег тела у народној магији и медицини (чиме се метонимијски указује на његову присутност, нпр. у хамајлијама, у кађењу вучјим длакама итд.) и често појављивање вука у сижеима басми као активног прогонитеља болести (Раденковић 1996б: 92-95), у многим се случајевима против нечисте силе и болести потенцира баш деструктивно деловање вучјих уста или њихових саставних делова. Томе би одговарала културно-симболичка стратегија да се деструктивни аспект вучјих уста (која су иначе отворена према домаћему и културноме) на хоризонталној оси окрене у заштиту против демона и болести, и у корист човеку; тиме она из перспективе културе добијају апотропејску функцију и значај. Резултат је да се нечистој сили спречава прелаз од туђега према својему, или да се у процесу прелаза униште њене туђе карактеристике.

Сем широко распрострањеног веровања да вук коље и поједе ђаволе[50], вампире или вукодлаке[51] и неке епидемијске болести као што је колера[52], вук се појављује и у многим басмама, где удави, уграби, поједе и растргне болести[53]. Посебан значај има једна басма из Крагујевачке Јасенице која вреди против сваке болести; у њој се вербално описује вук, а особито се указује на његова уста ("зев"): У курјака четир' ноге,/ два ува, реп и зев./ У курјака страшан зев:/ бољку ће зазенут!/ Уступи и бежи! (СЕЗ 22/1921: 144; Раденковић 1996б: 95).

 

[dublin]

Асоцијација вука са заштитом против болести и злих утицаја има посебно значење у вези са порођајем и бригом за малу - особито мушку - децу те у приликама високе смртности деце[54]. Овде, међутим, важну улогу игра и општа асоцијација вука са здрављем и снагом, што за дете које се на разне начине поистовећује са вуком поред заштитног значења носи и продуктивну конотацију. Тако су у широкој употреби у хамајлијама за децу, и међу предметима који се након порођаја стављају око породиље и детета, вучји зуби[55]; сем заштитне функције (да вештице не би појеле дете - Вукановић 1986: 200), мотивација томе може бити и да дете буде јако као вук (ГЗМ 19/1907: 491). Позната је и пракса да се дететови први зуби зову вучићи (или вучине) да би имало јаке и здраве зубе (СЕЗ 50/1934: 19; 86/1974: 425), или да се детету око врата обеси вучји зуб против зубобоље (СЕЗ 50/1934: 13)[56]. Занимљиво је да се међу уобичајеним заштитним предметима (против вештица, порођајних демона и урока) око новорођеног детета и породиље појављују и предмети који у периодима опасним због вукова могу да симболизују вучје зубе и уста: тако се код детета - поред белог лука и др. - редовно налазе отворени ножеви, чешљеви, бритве, као и отворене маказе и гребени (међу које се ставља дететова глава)[57]. Они изазивају асоцијацију на оштре зубе и уста која су отворена према нечистој сили, те се тако супротстављају негативном дејствовању непријатељских уста[58]; њихова могућа веза са вучјим зубима и устима још појачавају ту симболику. Довољно је позната и пракса да се деци као профилактична и апотропејска мера, и као јамство за здравље, дају имена типа Вук, Вуко, Вукадин и др.[59] У контексту симболике вучјих уста у том погледу свакако је занимљиво презиме Зјајвук, забележено у Лици (РЈАЗУ, код Зјајвук), које има изразито акциону конотацију и поред елемента вук садржи и вучји глаголски предикат зјати (зевати/ зинути).

Провлачење слабе, болесне или плашљиве деце кроз кожу одрану са вучјих чељусти, најчешће звану "вучји зев" (а зове се још и "вучје вилице" или "вучја чељуст")[60] већ претежно представља други, продуктивни аспект вучјих уста на који ћемо се подробније осврнути касније. Конкретне мотивације овог поступка могу да буду различите; дете се провлачи кроз вучји зев: да би остало живо (у случају кад се "деца не држе"); против сваког зла и против сваке болести; да би било "здраво као вук"; да би се лако отхранио "како се курјак лако отхранио"; или да би имало добар апетит (тј. да би јело као вук) (Ђорђевић 1958, 1: 232-233). Главни је његов циљ, чини се, ипак да се дете поистовети са вуком те да тако буде заштићено од болести и злих утицаја. Сем тога, као лек против разних болести понегде се пије вода која је преливена кроз вучју чељуст (СЕЗ 17/1911: 46; Ђорђевић 1958, 1: 233). У хрватском Загорју "некоји веле, да, кои би чез пожирак [ждрело - П. П.] вучји јел, добер тек за јести би добил" (Стољетни колендар: 166); исто тамо, вучја глава или кожа од вучје главе на вратима вредила је као добра заштита против вештица и "чемера" (исто: 166). На Косову су купали децу у води преливеној кроз вучји гркљан ако је постојала опасност да ће се удавити од плача (Вукановић 1986: 490), тј. ако им се грло толико стискало да нису могла да дишу; овај поступак очито мотивише народно схватање о "отворености" вучјег ждрела и гркљана и о "лакоћи пролаза" кроз њих (а што иначе у околностима опасним због вукова води до симболичког затварања вучјих уста). У вези са горе размотреним асоцијацијама верига са устима или грлом споменимо још да се на истом подручју против гушобоље деци давала вода преливена кроз алку верига (исто: 486)[61].

Вучји је гркљан такође везан за неке магијске поступке "прогледавања": у Тимочкој крајини, да би се човек осветио особи која је на његову кућу "бацила свађу", требало је да ту особу погледа кроз вучји гркљан говорећи "Викао свет на тебе као на вука!" (Милићевић 1984 [1894]: 21); на Косову су кроз вучји гркљан погледали на фамилију коју су хтели подстаћи на свађу - да би се "појели као вуци" (Вукановић 1986: 458)[62]. Посве је интересантна даље употреба гркљана и других делова вука у магијском лечењу падавице. У Сувој Реци на Косову падавичари су пили воду кроз скувани вучји гркљан те су га после тога појели, док су у Косовској Каменици појели вучје срце (Вукановић 1986: 472); у Подрими болесници од падавице носили су три дана вучји зев око врата (Николић 1953-1954: 576)[63]. На Јужном Кучају, ако је дете боловало од падавице - али и ако се деца пре њега "нису држала" -, жене би га ставиле у круг направљен од жице од вучјих длака, после чега би запалиле жицу; дете би морало да остане у кругу док све длаке не изгоре (Дивљановић и др. 1980: 157-158). По једној старој кајкавској лекаруши против падавице ("великог бетега") вредело је носити појас од вучје коже (ЗНЖО 42/1964: 491). Сем опште асоцијације вука са здрављем и заштитом против болести и злих утицаја, ови поступци против падавице сугеришу још да се својства вучјег гркљана и зева симболички желе пренети на одговарајуће делове тела код болесника (да би се тако могао бранити против болести), или пак као да вук симболички обзине болесника. Према томе би ови поступци по смислу могли да буду слични поступку провлачења кроз вучји зев (в. ниже); уз то могућа је и посебна повезаност вука и његових уста са падавицом по неким митолошким схватањима на која ћемо се касније накратко осврнути.

Да споменемо још и неке обичаје из народног пчеларства и ветеринарства. Добро је познат обичај да се код пчела држи вучја лобања (или лобања неке друге животиње) као заштита против урока[64]. Код Срба Граничара у ту сврху код пчела су држали и вучји зуб или вучји зев; веровали су и да је добро код пчела држати коњску главу, особито од коња којег је вук појео (Беговић 1986 [1887]: 271, 284)[65]. Понегде је забележен и поступак да се, као заштита против опчињавања пчела, рој из пчелињака пусти кроз вучју главу (ГЗМ 1/4/1889: 108), што подсећа на веровање код Пољака да су пчеле које прођу кроз вучје ждрело, необично јаке (Кајић 1943: 72). Такви поступци очито имају продуктиван карактер, и донекле би се могли упоредити са горе споменутим обредом пропуштања стоке кроз гребене (тј. из вучјих уста), као и са поступком провлачења кроз вучји зев. На крају има један занимљив податак из етноветерине у Дреновцу на Јужном Кучају. Тамо се, кад липсава стока, узима трава вучја јабучица (Aristolochia clematitis), осуши и стуче у ступи, меша се са винским сирћетом, натријум-бикарбонатом и водом, те се том мешавином стоци преливају уста (Дивљановић и др. 1980: 140). Овде је по свој прилици начин лечења мотивисан називом биљке, тако да се преливањем на сточна уста преносе вучја својства како би се стока бранила од смрти[66].
Продуктивни аспект: вучја уста и полни органи

Већ смо у неколико наврата наишли на продуктивни аспект у симболици вучјих уста у обредима и веровањима. Провлачење новорођенчади или мале деце кроз вучји зев - као посебан случај широког комплекса "провлачења" - нарочит је обредно-симболички поступак чија нас семантика одводи од деструктивног аспекта вучјих уста, и преко асоцијација са другим кодовима у симболици света доводи до обрнуте, продуктивне карактеризације; при томе главни је правац кретања кроз вучја уста - од туђег, дивљег, демонског, неконтролисаног према својем, домаћем, социјалном, контролисаном. Поступак провлачења у народној магији сматра се једним од начина уклањања супротности човек - демон при чему човек за ослобођење од злих утицаја привидно улази у демонски свет, прелазећи неку границу која се схвата као симболичка граница између људског и нељудског света; с обзиром на "гранично" обележје вука, и "вучји зев" чини честу "границу" при ритуалном провлачењу (Раденковић 1996а: 78-79, 81)[67]. Провлачење се , међутим, може видети и као вид симболичког умирања и поновног рађања; за најчешћи граничник (медијатор) између два света при томе сматра се шупљи камен или дрво (Раденковић 1996б: 93). О симболици шупљег камена у народној магији Љубинко Раденковић м. о. пише: "Отвор у камену може се тумачити и као женски полни орган, али и као уста. Да је ово друго тумачење ближе, указује и могућност замене у магијском провлачењу детета: осим што га провлаче кроз шупљи камен, провлаче га и кроз уста вука, односно кроз његове вилице које се за такву прилику остављају од убијеног вука, тзв. "зев", итд." (Раденковић 1996а: 116).

 

[dublin]

Ми бисмо сугерисали да је симболици вучјих уста у поступку провлачења кроз вучји зев ближе прво тумачење. Провлачење кроз вучји зев у контексту обичаја око порођаја и бриге за малу децу указује на промену у семантици вучјих уста од обележја горњег, деструктивног (и мушког) телесног отвора (уста и зуба у вези са једењем) до обележја доњег, продуктивног, женског телесног отвора (женског полног органа у вези са рађањем). Ово би сасвим одговарало амбивалентној и граничној/ медијаторској симболици вучјих уста и уопште вука, као и интерпретацији провлачења као умирања и поновног рађања[68]. Аргументацију за такву претпоставку, штавише, чине симболичке карактеристике предмета, поступака и веровања из других домена и кодова традиционалне културе, од којих смо неке већ размотрили у вези са деструктивним аспектом вучјих уста. Сем тога осврнућемо се овде и на (мушку) еротску симболику вучјих зуба.

Специјални, назовимо обредно-терминолошки назив "вучји зев" изазива скоро очиту асоцијацију на ткалачки зев, који у периодима опасним због вукова може да симболизује вучја уста (в. горе). Ткалачки зев у контексту женске домаће радиности иначе има изразиту продуктивну симболику и доводи се у везу са женским полним органом. На опсцену конотацију зева и зинути/ зевати у вези са ткањем указала је м. о. Биљана Сикимић; добро су познате вербалне магијске формуле благосиљања типа Оволики ти зев! или Оволико ти зинуло! које пролазнице или пролазници упућују женама при ткању, сновању или навијању, а при чему говорник подиже ногу (Сикимић 1998: 173-174; уп. Павлова 1993: 178)[69]. У народним загонеткама налазе се још пенис и вагина као метафоре за чунак и зев (Сикимић 1998: 175, фуснота 34). Видели смо да чунак у вези са забраном на ткање због вукова може симболизовати овцу која пролази кроз вучја уста. Чунак, међутим, може бити метафора и за главу новорођенчета. У Жепи у Босни нпр. детету су у првим данима после рођења везали главу да би она била "лепа" (округла), а не да му буде "к'о чунак"; тамо - и у многим другим крајевима од Славоније до Македоније - дететова се лобања обликује тако да се крпама везује од темена до браде и око чела и потиљка (ГЗМ н. с. 19/1964: 214)[70]. Схватање чунка као дететове главе по свој прилици мотивише и веровање да ће дете имати дугачку или шиљасту главу ако је његова мајка ткала за време трудноће; ово је веровање забележено у Босни, као и у Србији (м. о. у Хомољу и Шумадији) и Црној Гори (ГЗМ н. с. 8/1953: 184; Филиповић 1935: 21, 24). У Левчу и Темнићу су пак веровали да ће дете боловати од "склопнице" (болести која детету стиска грло) ако му је мајка за време трудноће јела док је ткала (СЕЗ 13/1909: 390), што указује на то да се крај жице од потке близу чунка (а који ткалачки зев "стиска" кад се затвара након провлачења чунка) може схватити као дететово грло - и чунак као дететова глава. Стога бисмо поступак провлачења детета кроз вучји зев могли уврстити у парадигму разних кодирања процеса рађања кроз женски полни орган, а која су међусобно хомологна: дете се рађа кроз вагину :: чунак се провлачи кроз ткалачки зев :: дете се провлачи кроз вучји зев[71]. О истоветној семантици вучјег и ткалачког зева у овом контексту, међутим, најјасније говори податак из ужичког краја да су жене, кад им при руци није био вучји зев, протурале новорођенчад кроз "зијев основе и потке на натри (разбоју)" (Благојевић 1978: 388). Овим бисмо поступцима, с обзиром на њихову продуктивну семантику, могли да додамо још и пропуштање стоке кроз гребене (који симболизују вучја уста) и пропуштање пчела кроз вучју главу или ждрело (в. горе). Асоцијација вучјег зева са женским полним органом може објаснити и изофункционалност провлачења кроз вучји зев и других поступака: у Гружи нпр. болесно дете, да би оздравило, требало је огледати на мајчину мокраћу или провући кроз вучји зев (СЕЗ 58/1948: 325); уколико се овде мајчина мокраћа може довести у везу са отвореним мајчиним полним органом (тј. метонимијски, као његов производ), дете би се поступком огледавања симболички поново нашло на излазу из њега.

Споменули смо да се ткалачки чунак (у загонеткама) може асоцирати и са мушким полним органом, што не сме изненадити с обзиром на два аспекта његовог кретања при ткању: чунак са потком с једне стране улази у зев - и тако симболизује пенетрацију при полном чину -, а с друге стране излази из њега - симболизујући главу новорођенчета. У контексту зачећа и порођаја ове две његове асоцијације су чак метонимијски повезане као узрок и последица. На могућу асоцијацију чунка са мушким принципом и зева са женским указују и игре "ткања" (нпр. у Средњој Босни и Источној Херцеговини, уп. Сикимић 1998: 169), где поређани парови играчица представљају жице од потке, а играчи који се провлаче испод њихових руку - чунак који се провлачи кроз зев[72]. Занимљиво је да се и вучји зуби метафорички могу схватити као мушки полни орган, и да се гризење вучјих зуба може асоцирати са коитусом. Ова се мушка еротска симболика вука углавном појављује у свадбеном контексту, где се млада невеста често поистовећује са овцом[73]. О асоцијацији вучјег зуба и мушког полног органа можда најбоље сведочи опис игре "Вукова" са сйла у Херцеговини: тамо играчи "вукови" међу селџијама обично вребају, грабе и отимају снашу; "чобани" онда спасавају "украдену овцу" и воде је натраг, а један од њих каже: "Ево гаре [име овце - П. П.]! Отесмо је, али је звјерка веома дофатила, оволико јој зуб доље натурала", при чему тобоже мери "рану" руком до лакта. После тога други "чобан" међу селџијама тражи њеног мужа и привидно му одсече полни орган да се снаши као лек "тисне у рану" (ГЗМ 17/1905: 75-76). Сем тога добро је познат обичај "вукова" о свадби код свих вероисповести у Босни, где се млади момци "вукови" појављују управо после свођења младенаца, тј. у моменту полног чина[74]; код Срба-православаца у Јању "вукови" у ланцу обилазе кућу и вичу Около, вуче, чувај младу момче; чувај овцу да ти је вуци не изију (Шкаљић 1953: 217). Код Хрвата-католика у Босни забележено је и то да "вукови", кад се ухвате у ланац, "прогурају" трипут кроз кућу "тамо 'вамо" и при томе оборе све што им се нађе на путу (исто: 217), што се може интерпретирати као имитација полног чина, при чему врата и унутрашњост куће очито представљају женски полни орган и утробу, а ланац "вукова" мушки полни орган[75]. На то да се кућа може схватити као материца указује једна загонетка у којој се кућа кодира као "Из мртве кобиле ждребад излазе" (СЕЗ 61/1949: 270).

Тако се вучја уста и њихови саставни делови на више начина доводе у везу са рађањем и плодношћу[76]. Уколико вучја уста стоји у вези и са умирањем - а што је имплицитно у њиховом деструктивном аспекту[77] -, њихово се деловање асоцира са свим главним прелазним моментима људског живота, који се помоћу њих кодирају као кретања кроз телесне отворе. Провлачење детета кроз вучји зев зато се може интерпретирати као умирање (кроз вучја уста - уп. чунак као овцу) и поновно рађање (кроз женски полни орган). Занимљиво је и то да горе споменути поступак везања вилица и главе код полазника у Гружи - да вукови не би напали стоку - на неки начин уједињује и сажима све различите аспекте симболике вучјих уста: мотивација поступка указује на деструктивни аспект вучјих уста, док начин на који се веже полазникова глава истовремено подсећа на везање вилица код мртваца и на везање лобање код новорођенчета; иначе довољно је позната и полазникова веза са плодношћу, напретком и обиљем[78].

Споменимо још неке поступке "провлачења" који се с обзиром на продуктивну симболику вучјих уста такође могу интерпретирати као "поновно рађање кроз женски полни орган". Наиме, поједини предмети који у опасним периодима могу да симболизују вучја уста, у контексту порођаја и бриге за малу децу опет се користе као погодни отвори за провлачење. Тако нпр. и вериге могу да функционишу као пролаз за провлачење новорођенчета[79], као и дршка бакреног лонца и набрдила разбоја (нпр. СЕЗ 14/1909: 108). Сем тога у контексту рађања појављују се м. о. још и маказе и гребени, који се отварају да би се олакшао порођај, тј. да би се отворио "женски пролаз" (нпр. СЕЗ 70/1958: 409)[80]. С друге стране такви се предмети могу користити и за симболичко затварање пролаза за рађање, нпр. ако породиља на извесно време не жели више рађати; зато је код Хрвата у Отоку у Славонији бабица, након што је врпцом новорођенчету свезала пупак и бритвом га пресекла, комадић те врпце ставила у бритву те га заједно с њоме склопила, "да би се склопио порођај" (ЗНЖО 2/1897: 415)[81]. Затварање женског полног органа по свој прилици чини и циљ неких негативних магијских поступака опчињавања младе да не би имала порода; у ту сврху нпр. закључава се катанац (Д. Ђорђевић 1985: 78) и склапају се гребени (СЕЗ 70/1958: 478).

 

[dublin]

Амбивалентност свих ових предмета, који уједно могу да симболизују и уста и женски полни орган, објашњавају неки обредни прописи и веровања која мотивише опште схватање да људска уста могу симболизовати женски полни орган. Познато је нпр. веровање да ће жена родити женско дете ако је њен муж за време полног односа држао уста отворена; зато ако мушкарац жели зачети мушко дете, треба за време односа да стисне зубе (СЕЗ 54/1939: 132; 13/1909: 419). Томе би се могла додати и забрана на полне односе између мужа и жене за време поста (нпр. СЕЗ 61/1949: 147), уколико овде "затвореност уста" имплицира и "затвореност женског полног органа". Сем тога, у вези са плодношћу и рађањем има магијских поступака у којима се путем уста симболички преносе плодна својства женског полног органа. Тако би у Власеници у Босни нероткиња замолила трудну жену да јој кроз плот из уста у уста преда залогај хлеба, који би она појела (ГЗМ 19/1907: 490). Овде залогај у устима очито симболизује плод у утроби; уз то, отвор у плоту као да функционише као медијатор за симболичко трансформисање "залогаја у устима" у "плод у утроби". Уосталом и отвор у плоту, као вучји зев, може бити погодно место за поступак провлачења (Раденковић 1996а: 81), што му овде придаје конотацију женског полног органа.

Видели смо да симболика вучјих уста може имати деструктиван аспект (који се може карактерисати као "мушки" и стоји у вези са једењем и гризењем вучјих зуба) и продуктиван аспект (који је "женски" и стоји у вези са женским полним органом и рађањем), и да се она даље доводе у везу са плодношћу (и мушком и женском). Сада можемо сагледати како се деструктивни и продуктивни аспект вучјих уста у неким веровањима и магијским поступцима постављају заједно и како се налазе у односу алтернације један с другим, што указује на тенденцију - у веровањима и магији - ка семантичкој атракцији између ова два супротна "пола" с обзиром на укупну симболику вучјих уста. Конкретно то значи да се деструктивно дејствовање вучјих уста понекад експлицитно доводи у везу са женским полним органом и рађањем, и обрнуто да женски полни орган у неким случајевима може придобити деструктивна својства вучјих уста[82].

Међу многобројним прописима за понашање трудних жена, у кулинарском коду позната је и строга забрана да трудница једе месо од овце коју је вук заклао, да њеном детету на телу не би изашле ране које се зову вукоједине или вукокољине; такве се ране лече пепелом од кости те заклане животиње или још од измечета (младунчета које се живо извади из утробе заклане овце)[83]. Мотивација ове забране могла би се интерпретирати по општем принципу да "оно што улази у уста преноси своја својства на оно што излази из "доњих уста""; овде је, међутим, значајније да се оно што је обележено деструктивним дејствовањем вучјих уста (месо од брава којег је заклао вук) доводи у метонимијско-каузалну везу са оним што при рађању излази из женског полног органа (новорођенчетом). Штовише, сем интерпретације да се дете у утроби поистовећује са бравом којег је угризао вук - и да се зато лечи пепелом од измечета које вук није дирао (уп. Маретић 1882 [Рад 62]: 34) -, могло би се исто рећи да женски полни орган једењем меса које је вук ујео стиче деструктивно обележје вучјих уста, и да зато дете које при рађању излази из њега задобија вукоједине. Сем тога, асоцијација између вука као "граничне" животиње и трудноће може се објаснити и тиме да се трудноћа схвата као гранично и прелазно стање (уп. Седакова 1997: 30). Даље, у овом је контексту веома занимљиво и веровање да вук, кад удави скотну овцу, козу или краву, извади плод из утробе да би њиме хранио своју штенад (Милићевић 1984 [1894]: 192). У Левчу и Темнићу забележено је веровање да вук напада и једе трудне жене (СЕЗ 13/1909: 419)[84]. Деструктивно се деловање вучјих уста доводи у везу са плодношћу у црногорском предању о "Закопавању темеља Манастира Морачког": тамо жена од Нише (посвојеног сина Стевана Вуканова, унука Стевана Немање) сања да јој вукови растргну материцу, а Кнежево је тумачење тог сна да ће Ниша имати велико потомство (ЗНЖО 28/1932: 138). Заједничко је у свим овим веровањима, дакле, да се поред мотива деструктивног дејствовања вучјих уста појављује и мотив плодности женског полног органа и рађања, с којим је у вези продуктивни аспект вучјих уста. Неконтролисаност у деструктивном аспекту симболике вучјих уста лако се доводи у везу и са нерегулисаним полним односом[85]: тако се веровало да ће вукови појести онога којег је родила неудата жена (Ђорђевић 1958, 1: 209).

Вучја уста појављују се и у магијским поступцима и веровањима везаним за мушку полну немоћ. У Сиринићкој жупи на Косову забележено је веровање да зле жене код младожење могу проузроковати полну немоћ ако на њега за време младог месеца погледају кроз ждрело вука (Кнежевић 1962: 114; Раденковић 1996б: 94). Овде се, чини се, мушка полна немоћ изазива тако да се на женски полни орган симболички преноси деструктивно обележје вучјег ждрела; поступком прогледавања мушки се полни орган симболички "ухвати" у негативно обележени женски полни орган те се тако учини неспособним. У том је погледу занимљиво да се у исту сврху могу употребљавати и набрдила (СЕЗ 70/1958: 478), која, као што смо видели, могу да симболизују и вучја уста и женски полни орган[86]. Даље, у вези са првом брачном ноћи сматрало се да није добро прећутати да млада није била девица или да је младожења био полно немоћан; у том је контексту интересантан следећи запис разговора између свадбеног гајдара и тупанџије са подручја Лужнице и Нишаве: "Полањске године, еј, Н. Н. дрт муж двадесет пет године па се беше забакнул, те ништа не напрајил, а ми удри лажи, и тог лета изедоше ми влци у планину кобилу са све ждребе" (СЕЗ 16/1910: 232 - курзив П. П.)[87].

 

[dublin]

Међу доста ретким причама о вукодлацима у "изворном" смислу речи (тј. о живим људима који привремено примају облик вука)[88] у контексту ове расправе изузетно је занимљив још мањи број прича, поглавито из Херцеговине, о томе како се жене претварају у вукове да би клале овце. У околини Требиња нпр. забележена је прича како се жена претворила у вука и заклала 40 оваца. Значајан је при томе начин на који се претворила: узела је уже и ставила га у круг, свукла се, изврнула је сву одећу наопако и тако је ставила у круг, те се онда "трипут с главе на главу преврнула"; на исти се начин опет претворила у жену (ГЗМ 11/1899: 705; уп. СЕЗ 80/1967: 270; Палавестра 1963: 32-33)[89]. Овде, изгледа, имамо магијски поступак при којем се постиже семантичка инверзија обележја доњег, продуктивног, женског телесног отвора у обележје горњег, деструктивног, мушког и вучјег усног отвора; обрнути правац семантичке промене сугерисали смо за продуктивни аспект вучјих уста (в. горе о провлачењу кроз вучји зев). На инверзију квалитета указује извртање одеће, а уз то круг у који се ставља изврнута одећа може представљати телесни отвор чија се семантика магијски треба да промени од "женског полног органа" до "вучјих уста". На крају, котрљање представља поступак при којем се женски полни орган пребацује у позицију главе и уста.

Као што смо видели, у вучјим устима као симболу спајају се различити и супротни аспекти. У њима се истовремено кондензирају различити кодови културе међу којима се врше метафоричка и хомологна упућивања уколико се они вежу за општа симболичка схватања о усним и другим телесним отворима и о кретањима кроз њих. "Поливекторалност" и посебну амбивалентност симболике вучјих уста донекле бисмо могли карактерисати познатим - а иначе митолошки и психоаналитички већ доста оптерећеним - термином "vagina dentata". У том погледу могло би се рећи да она по континуумима своје - туђе, домаће или питомо - дивље, социјално - демонско итд. у оба правца "рађају": у једном правцу једући, а у другом - понашајући се као женски полни орган. На тај начин она функционишу као медијатор и трансформатор симболичких квалитета. Вучја уста, чини се, на најбољи начин заступају посредничко значење и функцију вука на различитим семантичким континуумима у симболици света. На основу симболике његових уста, изгледа, вук се појављује у најзначајнијим прелазним моментима животног циклуса и повезује се са граничним периодима и стањима уопште. Уз то, низ разних асоцијација које се повезују са деловањем вучјих уста указује на изузетно важну функцију тела као "аналогијског оператора" за кодирање, "читање", познавање и практиковање симболичког погледа на свет[90]. Овде смо донекле покушали да "прочитамо" неке делове тог погледа на свет, полазећи од симболике вучјих уста.
Трагом неких митских слика

На крају бисмо се накратко осврнули и на могућу везу вучјих уста са гором (у значењу планине као и шуме) као важним локусом у словенској митској топографији[91]. При томе бисмо само изнели неколико занимљивих података и указали на неке правце за евентуално даље истраживање; уосталом, свесни смо да се овде налазимо на више-мање хипотетичком нивоу. Вук је интимно повезан са гором као туђим, дивљим локусом супротстављеним домаћем и питомом свету (уп. Раденковић 1996б: 53-59); уз то, граница између социјалног и дивљег простора некад се схвата као почетак горе (шуме) (Раденковић 1996б: 99). О вези вука са гором сведоче и еуфемистичка имена за вука онај из горе (у Босни: ГЗМ 14/1902: 156)[92] и шумњак (на Косову: Вукановић 1986: 69, 380), као и пословице типа Крсти вука, а вук у гору и Не показуј курјаку пута у шуму (Ђорђевић 1958, 1: 211-212). С обзиром на све што смо рекли о вучјим устима, међутим, занимљиво је да је, етимолошки, индоевропски корен *gwor- "гора" везан са кореном *gwer- "гутати", "ждрело", "грло" (Раденковић 1996б: 74; Славјанские древности 1: 521); из овог су задњег корена и изведене речи грло, гркљан, ждрети/ждерати и ждрело (Скок 1, под гркљан, грло; 3, под ждријети). По древним индоевропским представама, гора је испуштала воду, а кроз њено ждрело, грло (изворе и пећине) могло се ући у свет мртвих; с тиме је у вези обичај да су старе људе при крају живота одводили у гору (Раденковић 1996б: 74). У том погледу интересантно је да се у неким предањима о убијању стараца старци остављају на брду или у шуми да би их вукови појели (ГЗМ н. с. 20-21/1966: 159; СЕЗ 84/1972: 167)[93]. Асоцијација вука са гором као "устима" налази се и у народним приповеткама где цар упита старца "Јесу ли ти сви вуци у гори?" при чему мисли на зубе у устима (у Буковици и у Ливањском пољу: ЗНЖО 19/1914: 352; ГЗМ н. с. 15-16/1961: 279 - курзив П. П.). Даље, у контексту рађања изведеницама из корена *gwеr- могли бисмо додати и ждребе, од индоевропског *gwer(e)bh-, у изворном значењу "плод утробе, дете, младо" (уп. Скок 3, под ждријебе). Ждребљење се доводи у везу и са испуштањем воде: у околини Вишеграда постојао је камен за који се веровало да је "окамењена баба", а кад би неко том камену рекао "Ждријеби баба", одмах би вода из камена штрцнула (ГЗМ 6/1894: 276). Посебно у вези са симболиком вучјих уста значајна може бити магијска формула против "набоја" (рана или жуљева на ногама) забележена у Босни: тамо кад се у пролеће први пут видело ждребе, требало је трипут рећи Кобили набој, вуку ждријебе, мени здравље (ГЗМ 19/1907: 476); овде треба уочити да се вук и ждребе, у коваријацији структуре и семантике текста, заједно налазе у медијалној позицији између болести (туђе) и здравља (своје)[94]. Најзад, асоцијација вука са гором (планином, шумом) такође има значење у вези са представама о падавици, која се често веже са локалитетом "гора" а понегде и са митским ликом Горске мајке или Шумске мајке; за падавицу добро су познати и широко распрострањени називи горска болест, горопаштина, падати с горе и сл. (Раденковић 1996б: 62-63; Кнежевић 1970: 101-103)[95]. У околини планине Борја у Босни забележено је веровање да се вук не сме мучити, јер "ко курјака пати тај ће падати с горе", тј. добиће падавицу (Душанић 1954: 169-170)[96]. А видели смо горе да се у магијским поступцима за лечење падавице могу употребљавати и вучји гркљан и зев[97].

kraj Неколико аспеката симболике вучјих уста у српским обичајима и веровањима.

http://kapija.narod.ru/Ethnoslavistics/pla_vucja.htm

 

[dublin]

Dažbog je bio božanstvo Sunca, ognja i kiše. Dažbog je bio smatran božanstvom koje daje, na šta ukazuje jedan od oblika njegovog imena – Dajbog . Prvi deo imena je „daj“ što je oblik glagola dati, a drugi deo je “bog”. Međutim, šta Dažbog tačno daje? Moguće je da se ovo davanje odnosi na Sunce i Sunčevu svetlost, koja je bitna za mnoge procese u prirodi. Sloveni su Suncu pridavali veliki značaj. Ono je predstavljalo osnovu za život i uvek je smatrano pozitivnim aspektom. Sunce je zapravo davalo život Zemlji, a time je bog sunca bio davalac, Dajbog. Dažbog predstavlja zapravo Sunčev disk.
U svim očuvanim srednjovekovnim spisima o Slovenima u nekom se trenutku pominje Dažbog. Pominju ga rimski, grčki i ruski hroničari koji su pisali o staroj slovenskoj veri. U prevodima grčkih tekstova na slovenski Helios se prevodio kao Dažbog. U Malalinskom manuskriptu iz 6. veka Helios je preveden upravo Dažbogom. Tu je ruski prevodilac pokušao da ispriča priču smeštenu u Egipat, ali je umesto imena grčkih božanstava koristio slovenska. Takođe Dažbog se pominje u Španskom kodeksu onda „Slovo o Igorovom pohodu“ i mnogim drugim. Vladimir Veliki je ispred svoje palate u Kijevu postavio sedam statua bogova, a među njima bio je i Dažbog.
U porodici Dažbog je predstavljao zaštitinika kućnog ognja i vatre, najnužnijih čovekovih sredstava za preživljavanje zime, kao i pomoći u mnogim drugim poslovima. Međutim, oganj je mogao biti i okrutan i okrenuti se protiv čoveka i odvesti ga u podzemni svet ili mu uništiti imovinu. Blagonaklonost ognja bila je presudna u preživljavanju, te su mnogi obredi povezivani i sa ognjem.
Dažbog je sigurno bio i bog kiše. Jedno od njegovih imena je Daždbog, a dažd na mnogim slovenskim jezicima (slovačkom,češkom,ruskom,poljskom...) znači kiša . Kiša je bila značajna jer je od nje zavisila žetva. Ukoliko bi zavladala suša, praktikovani su razni rituali za prizivanje kiše.
Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima. U to vreme nije bilo uobičajeno da unuk upozna dedu, zbog kratkog zivotnog veka.
Dažbog je jedan od Svarogovih sinova. Nije sigurno koliko je Svarog imao sinova, ali je poprilično sigurno da je Dažbog bio jedan od njih. Neki autori pominju samo dva, Svarožića i Dažboga (Vyacheslav Vsevolodovi i Vladimir Toporov), dok drugi govore o Perunu, Svetovidu, Dažbogu i Velesu kao Svarogovim sinovima, odnosno sve njih nazivaju Svarožićima.

Ja mislim da je postojao samo jedan svarozic, sunce, sin svaroga neba, galaksije. Svarozic je imao dva aspekta, dnevni koji je bio znan kao svarozic i nocni koji je bio znan kao dazbog. Perun i Veles su samo druga imena za Svarozica i i Dazboga, boga neba i boga podzemnog sveta.

Kako god bilo, Dažbog je u svim kombinacijama. Sunce je, prema verovanju, preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet, da bi ujutru ponovo vaskrsao. U ovoj predstavi o Dažbogu vidljiva je cikličnost umiranja i vaskrsavanja, koja je inače bila veoma česta kod mnogih paganskih religija, kao i u slovenskom paganizmu. Kod Srba se pominje Dabog, a u folkloru hromi Daba, koji je prestavljen gotovo uvek kao zli demon, što verovatno govori o Dažbogovoj prirodi dok je bio u podzemnom svetu, odnosno svetu mrtvih. Daboga su predstavljali naročito Srbi kao hromog starca, odevenog u kožu, obično medveđu, koga prati vuk. Vuk zapravo predstavlja njegovu životinjsku inkarnaciju, odnosno prvobitni oblik, koji nije prestao da postoji kada je Dažbog postao antropomorfan. Vuk je postao sluga, a često i izaslanik. Dažbog često menja svoj oblik. Iako je osnovni njegov oblik antropomorfan, njegovo prvobitno vučje obličje je ostalo njegov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja. U jednom katalogu naroda zabeleženo je da su Srbi nastali od Vuka. "Saracen je od vepra, Turčin od zmije, Tatarin od lovačkog psa, Srbin od vuka, Bugarin od bika, Aleman od orla..."
Verovanje u moć Sunca je kod Slovena bilo izrazito jako. Čajkanović smatra da je Dažbog bio vrhovni bog kod Srba. O tome govori i činjenica da je kod Slovena praznik posvećen nepobedivom Suncu bio upravo padao na datum današnjeg Božića (nepobedivo Sunce je inache atribut Mitre pa ovde deluje kao da su Sloveni slavili istog). Međutim ovaj podatak nije mnogo relevantan. Naime zna se da je rimski car Konstantin Veliki, kada je proglasio hrišćanstvo zvaničnom religijom, namestio datum Božića. Taj datum je padao na datum paganskog praznika posvecenom nepobedivom Suncu, odnosno rađanju sunca. Prema nekim izvorima tog dana je bio praznik posvećen Suncu I kod Slovena I Kelta, te su zbog velikog broja ljudi koji su praznovali ovaj praznik, koji su hrišćani hteli da potisnu, ipak samo zamenjen hrišćanskim praznikom. Božić je krenuo da se slavi ovog datuma počev od 336. godine.
Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Postao je najmoćniji demon i najveći suparnik hrišćanskog Boga. Moguće je da je to bilo i zbog njegovog izgleda hromog starca sa jednim okom, obučenog u tamnu medveđu kožu, kao i zbog toga da je prema paganskom verovanju boravio u podzemnom svetu veoma često. Međutim, nameće se i mogućnost da je to bilo zbog Dažbogovog jakog kulta, koji je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen. Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk. Sveti Sava u tim pričama takođe predstavlja davaoca.

Katolicka crkva je u toku srednjeg veka vodila kampanju unistavanja vukova u evropi. Vuk je predstavljen kao inkarnacija djavola i zla (Dazboga, Hromog dabe).

 

[dublin]

O gospodaru vukova u slovenskoj i drugim evropskim mitologijama kao i o tome kako se on pretvorio u vucije svece. Vuciji kult i gospodar vukova su posebno vezani za srbe i makedonce i pogotovu za dinarsku oblast i druge planinske oblasti balkana. Zamolio bi ljude koji imaju malo vremena da prevedu ono sto nadju naj interesantnije iz ovih radova za ljude koji ne pricaju engleski. ja sam trenutno strasno zauzet na poslu i nemam vremena da prevodim.

Strasno je koliko malo ima srpskih radova na ovu temu a koliko ima puno hrvatskih i slovenackih.

ovo je originalni rad o gospodaru vukova:

The paper is based on the folklore tradition of a mythical being, the Master of the Wolves, whose chief function was commanding or dividing up food among
the wolves. He appears in many Slavic and other European legends, and some Southern Slavs also celebrate the so-called “wolf holidays”; a being
with the same function appears also in incantations against wolves. It turned out that the incantations are usually connected with the first days of pasturing
in the spring and the beginning of summer, while the legends refer to the last days of pasturing in the autumn and the beginning of winter. The legends and
incantations as well as the beliefs and customs clearly indicate the remains of a tradition, the intention of which was to explain and to support the changing of time, the binary opposition of winter and summer, as it pertained to the annual cycle of Slavic stockbreeders.

http://www.folklore.ee/folklore/vol32/mirjam.pdf

ovo je kasniji clanak koji se poziva na gornji rad i koji govori o transformaciji gospodara vukova (hromog dabe, daboga) u hriscanske svece.

The image of the Master of the Wolves, as we shall see, exhibits numerous pagan elements, and the saints, such as St. George, St. Martin, St. Sava, St. Nicholas, St. Michael etc. who most frequently appear in the role of the Master of the Wolves are obviously later Christian substitutes, the interpretatio Christiana of some pre-Christian mythical person or being who appeared in the role of the Master of the Wolves. Scholarly opinions are divided as to the identity of this pagan being: the Russian researcher Afanas'ev e.g. suggested that St. George in the role of the Master of the Wolves is the successor to the God of Thunder (cf. Afanas'ev, 1865 (1994), I: 707-712; 1869 (1994), III: 528-532). The Serbian ethnologist Veselin Čajkanović, who focused his discussion on St. Sava, who often appears in the role of the Master of the Wolves, defined the latter as an ancient Serbian nomadic chthonic deity, who supposedly originally appeared in wolf form (as a lame wolf) (Čajkanović, 1994/I: 451-462, 1994/III: 32-36; cf. also Zečević, 1969). In the opinion of Czech J. Polivka, the original mythical being from the pre-Christian era should be the Forest Spirit (Polivka, 1927: 175-176). Lutz Röhrich classified the Master of the Wolves under the general category of “masters of animals” who could appear in anthropomorphic or partially or completely theriomorphic guises, while the legends and beliefs, i.e. legends in connection with him were supposed to have originated in hunting culture (Röhrich, 1961: 347-349).

Widely different persons, beings and animals appear in the role of the Master of the Wolves. We find 35 different saints in this role, although some of them appear extremely rarely (in incantations people often call on a long list of saints whom they ask for help). In a wider geographical area we find, in addition to figures of Christian origin such as God, the Mother of God, Jesus and the Holy Ghost, only the following saints:3 St. George (who is found as the Master of the Wolves in legends among Croats, Serbs in Bosnia and Herzegovina, Bulgarians and eastern Slavs; he is also turned to in incantations by Prussians in Poland, Latvians, Finns, Germans, the German-speaking population of Switzerland, the French and Romanians; he is known as a protector against wolves by the Greeks, while Austrians sometimes utter incantations against wolves on his name-day); St. Martin (Mrata/Mina/Menas) (known as the Master of the Wolves among Serbs and Macedonians, while according to the opinion of N. Kuret, traces of this belief can also be found in Slovenia (cf. Kuret, 1989, II: 117); known as a protector against wolves by the Greeks, while Austrians, Germans and German-speaking Swiss sometimes turn to him in incantations); the Archangel Michael (known by Serbs and eastern Slavs); St. Nicholas (who is found especially among Poles and in western Ukraine, and more rarely also among eastern Slavs); St. Peter (who usually appears only in Polish incantations and more rarely among eastern Slavs, but also in Austrian and German incantations and incantations of the German-speaking Swiss; in one case he also appears in a legend of the Serbian population, which was written down in Croatia). St. Paul appears independently only in one of the Byelorussian legends, but otherwise he appears in a Ukrainian legend and in all incantations together with St. Peter. The cult of St. Sava is known only among Serbian populations, where he is known not only in the role of the Master of Wolves in legends, but celebrated during the St. Sava holidays, during which the same activities take place as during St. Martin’s day, activities which are in the same way connected with the legend of the Master of the Wolves, except that in this case St. Sava appears in that role. Very seldom St. Andrew also appears in this role.

http://www.drevnosti.org/the-slavic...christian-concept-of-the-master-of-the-wolves


ovo je link do web strane autora. zena je napisala puno interesantnih radova.

http://etnologija.etnoinfolab.org/en/informacija.asp?id_meta_type=72&id_informacija=280


takodje


legenda o vuku koji je venetima doneo konje

Strabo (the Greek historian and geographer of the Augustan Age) reported that thesanctuary of the Greek hero Diomedes, to whom the ancient Veneti used to sacrifice a whitehorse, was located in the area of the sacred site at the Timavus River where it flows into the Adriatic. In this passage Strabo also narrated the (aetiological) story of a wolf, which had been saved from the nets of hunters by a well-to-do man. As an act of gratitude, the wolf (which may be regarded as a prototype of a figure corresponding to the Master of the Wolves)drove off a herd of unbranded horses and brought them to the stable of his benefactor. Tesehorses proved to be a superior breed, and indeed the Venetic horses were well known in theGraeco-Roman world as excellent racing horses; horse-breeding and trade in horses were twoimportant economic activities among the Veneti. Strabo’s data are confirmed by other literarysources, as well as by archaeological and epigraphic finds

http://www.academia.edu/489639/The_..._wolf_and_Venetic_horses_in_Strabos_Geography

 

[dublin]

Nazad u Rim ili kako cu ga od danas zvati Rumu.

Rimska odnosno Sabinska - Serbinska - Srpska - Vucija svadba

Interesantno je da se Romulus i njegovi ljudi stalno prikazuju kao stranci u zemlji sabina. Medjutim to verovatno nije tacno i Romulus je (ako je uopste postojao) verovatno bio i sam sabinskog porekla. Da vidimo da li postoje bilo kakve indicije da je Romulus bio Sabin (trojanac, pelazg):

Po legendi koju je preneo rimski istoricar Titus Livius, Romulusova majka je bila Rhea Silvia, cije je ime takodje bilo ilia (zenski rod od ilios - sunce)???, cerka jedinica kralja Albe Longe, Koja je takodje bila i vestalna devica u hramu boga marsa, Quirinosa. Njeno ime je nejasno ali ukazuje na sumsko bozanstvo (silvia) kao i na bozanstvo voda (rhea). Ovo ukazuje na vilu koja je u srpskoj mitologiji uvek vezana za vodu ili sumu (goru). Rhea je takodje i ime titanke (pelaske boginje) Rhee. Ona je cerka neba i zemlje i majka Zeusa Lykaiosa koga su "grci" (trojanci, pelagzi) doneli u italiju, odnosno ona je majka vucijeg boga, vucica. Nju su rimljani zvali velika majka. Ona je takodje bila poznata i kao "majka bogova"...Ova pelaska (sabinska) majka bogova je rodila romulusa koji je kad je umro obogotvoren u obliku Quirinusa, sabinskog boga rata ekvivalenta pelaskog aresa koji je bio sin vucijeg boga Zeusa.


http://en.wikipedia.org/wiki/Rhea_(mythology)

Ova rhea silvia je takodje bila vestalna svestenica odnosno svestenica boginje Veste koja je bila boginja doma, porodice i porodicnog ognjista. Ognjiste je sveto mesto u srpskom domu kao i kod svih drugih slovena. Ekvivalent boginje veste kod grka je Hestia, cerka Cronosa i Rhee, sestra Zeusa vucijeg boga.


http://en.wikipedia.org/wiki/Vesta_(mythology)
http://en.wikipedia.org/wiki/Hestia


Rhea silvia je zatrudnela sa bogom marsom, quirinusom, vucijim bogom, i rodila je blizance, rumula i rema.

Njih je podojila (odgajila) vucica koja je izgubila svoj nakot.

Onda ih je usvojila Acca Larentia. Acca Larentia je bila mitska zena (roditeljka, baba) koja je kasnije postala boginja koja se slavila 23 decembra. Po rimskom istoricaru Gaiusu Liciniusu Maceru ova boginja majka je bila zena pastira faustulusa, pa je dakle bila maceha romulova. Ona je imala 12 sinova, i posto je jedan od njih umro, romulus je zauzeo njegovo mesto.


http://en.wikipedia.org/wiki/Acca_Larentia

Gaius Licinius Macer je bio rimski istoricar iz prvog veka pre nove ere. On potice iz klana Licinia. Bio je borac za prava obicnih rimljana. Napisao je istoriju rima u 16 knjiga koja je sada izgubljena ali su delovi preneti od strane Livia i Dionisusa koji su koristili gajusovu istoriju kao izvor. On je jedini istoriracr koji pominje pricu o laurentiji u kojoj se ne pominje remus, i u kojoj sabinska majka usvaja romulusa kada joj umre jedan od sinova, sto Laurentiju izjednacava sa vucicom, vucijom majkom. I sad najbolji deo: Livy sumnja u pouzdanost Macerovih navoda i tvrdi da je on namerno prepravljao istoriju da bi uvelicao ulogu svog klana Licinii (vucijeg klana) za koji se kaze da je verovatno etrurskog porekla i da je u nekoj vezi sa poslednjim rimskim kraljevima Lucius Tarquinius Priscusom i njegovim unukom, Lucius Tarquinius Superbusom.


http://en.wikipedia.org/wiki/Licinia_(gens)


Ali Livy takodje kaze da je Macer imao pristup originalnim najstarijim istorijskim tekstovima kao sto su laneni svitci. Gaius Licinius Macer je osudjen za podmicivanje i pocinio je samoubistvo...Da li je Gaius Licinius Macer suvise znao i mnogo pricao? U vreme kada je on pisao nije bilo popularno podsecati na sabinske korene rima.


http://en.wikipedia.org/wiki/Licinius_Macer


Za Acca Laurentiu se veruje da je bila etrurska boginja plodnosti, vezana za obozavanje laresa, duhova zastitnika i da joj ime verovatno potice od reci lares. Broj njenih sinova je identican broju laresa zemlje (12). Inace lares su originalno bili etrurski kucni duhovi.


http://en.wikipedia.org/wiki/Acca_Larentia


Ova rimska boginja majka, Acca Larentia, se takodje poistovecuje sa boginjom Ceres. Gaius Licinius Macer takodje kaze da je pogrebne rituale za romulovu macehu izvrsio sabinski svestenik boga Quirinusa. To znaci da je Dea Dia (Ceres) verovatno Sabinska boginja. To se uostalom i kaze za ceres: Arhaicni kultovi boginje ceres su postojali medju starim latinima, oscanima i sabelinima...

http://en.wikipedia.org/wiki/Ceres_(Roman_mythology)

Dakle Romulova pomajka je bila sabinsko-etrurska boginja plodnosti. Interesantno je da je ona takodje poistovecivana sa boginjom Mana genita, boginjom koja je odredjivala dali ce se dete roditi zivo ili mrtvo. Ova boginja je bila ekvivalent oskanske (sabinske) boginje Deiua Geneta (boginje porodjaja) koja je opet ekvivalent pelaske boginje Eileithyie boginje radjanja.


http://en.wikipedia.org/wiki/Mana_Genita


Mana Genita je povezana sa kultom predaka (Manes)

http://en.wikipedia.org/wiki/Manes


Romulus je zajedno sa ostalih jedanaestoro "brace" je osnovao arvalsko bratsvo (poljska braca). Zbog toga se Acca Larentia identifikuje sa Dea Dia (boginja) ovog bratstva koje je takodje i boginja rasta, poljoprivrede, zitarica, plodnosti i majcinstva.
Arvalsko bratsvo je bio religisko (svestenicki) viteski red, koji je prinosio zrtve laresima (duhovima, pretcima) i bogovima (opet pretcima kod srba) da bi osigurali dobru zetvu.

http://en.wikipedia.org/wiki/Fratres_Arvales


Ovo arvalsko bratstvo je originalno bilo vezano za sabinsko svestensvo bratstva Titii i verovatno je rimska verzije ovog sabinskog bratsva. Titii i Arvali (kao i luperci) su bili sodalitas. Sodalitas je bilo tip bratstva za koje se koje se kaze da je verovatno potekao od kultinih aristokratskih bratstava iz najstarijih vremena rimske kraljevine i koja rimski pitagoreanci uporedjuju sa druidima??? Ova bratsva su ocigledno bila toliko mocna da su doneti zakoni kojima se ovim bratstvima zabranjuje da dolaze u politicki sukob sa zakonom a neka od ovih bratstava su na kraju nasilno raspustena. Da li su sabini bili zacetnici tajnih drustava tipa masoni, templari???

http://en.wikipedia.org/wiki/Glossary_of_ancient_Roman_religion#sodalitas
Titii su bili vodece bratsvo jednog od tri originalna rimska plemena sabinskih Titienses. Ovo bratstvo je osnovao sabinski kralj Titus Tatius. Titus Tatius je bio kralj sabinskog grada Curesa, koji je nekad poistovecivan da Sabinijom, dakle on je bio vrhovni kralj sabina.

http://en.wikipedia.org/wiki/Cures


Titus Tatius je prvo bio ratovao sa Romulusom, kada je romulos "oteo" sabinjanke, da bi po sklapanju mira (brakova) postao jedan od dva prva kralja rima (on i romul su vladali zajedno). On je poveo sabinjane iz curesa i naselio ih je na brdo Quirinal koje je posveceno bogu quirinusu. Od tada se gradjani rima zove romani ali se narod rima zove Quirites (deca boga quirinusa).

http://en.wikipedia.org/wiki/Quirinal


Titus Tatius je imao jednu cerku, Tatiu, koja je bila udata za Numu Pompiliuss romulusovog naslednika i jednog sina koji je bio rodonacelnik klana Tatii. Da li je romulus izmisljena licnost? Da li je rim osnovao Sabinski kralj Titus Tatius a nasledio ga je zet Numa Pompilus koji je po starom sabinskom (srpskom) obicaju vucije svadbe oteo sabinjanku (ozenio se)? Da li je Romulus ustvari Numa?

http://en.wikipedia.org/wiki/Numa_Pompilius

Numi pompilusu se pripisuju svi stari rimski zakoni i obicaji. Takodje za njega se kaze da je dosao iz Curesa pre nego sto je postao kralj rima. Numa je kao zastitnika imao boga Jupitera ili kako se on u to vreme zvao Luppiter odnosno Lup Pater, vuciji otac ili vuciji bog.

http://en.wikipedia.org/wiki/Jupiter_(mythology)

Ne samo to. Numa je bio u vezi sa nimfom (vilom) Egerijom koja mu je bila savetnik i koja mu je prenela sva tajna znanja i sve obicaje koji ce postati obicaji rima. ona je bila poznata kao planinska (nimfa) vila i bila je vezana sa svetim izvorom, vodom i sumom. Ona je predrimsko, sabinsko bozanstvo i bila je vezana sa svetim gajevima.

http://en.wikipedia.org/wiki/Egeria_(mythology)

ona je takodje bila vezana za porodjaj kao i romulova pomajka i bila je izjednacena sa pelaskom Eileithyiom.

http://en.wikipedia.org/wiki/Ilithyia

Ne samo da su prva dva rimska kralja bila sabini vec su i naredna dva takodje bila sabinskog porekla. Onda su ih na prestolu zamenili etrurski luciani.

Dakle vreme je da ponovim pitanje:

Interesantno je da se Romulus i njegovi ljudi stalno prikazuju kao stranci u zemlji sabina. Medjutim to verovatno nije tacno i Romulus je (ako je uopste postojao) verovatno bio i sam sabinskog porekla. Da vidimo da li postoje bilo kakve indicije da je Romulus bio Sabin (trojanac, pelazg)? Da li postoje? Ja mislim da postoje. Ja mislim da je Romulus ustvari originalno bio Numa Pompilus a da je Romulus ubacen kao pokusaj da se zamagli Sabinsko poreklo rima ili kako cu od sad da ga zovem Rume .



toliko za sad.

 

[Lesandar]

Nazad u Rim ili kako cu ga od danas zvati Rumu.

.