„Пошто Свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, Свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.”
Свети Сава и вуци
Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које Светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању, Свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и - у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју "нафаку" - одређује им храну ("тајин") за наредну годину, то јест шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу.
*
У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве, његови хртови или керови, као што су, у германској митологији, вуци хртови Воданови. Односи између Светога Саве и вука интимни су и пријатељски: Свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу. Очевидно је, дакле, да је веза између Светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.
*
Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.
Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза Светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична бозанства и демони јављају се често у вучјем облику...
*) Из: Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994.
Гром загрми на Светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
(Почетак буне против дахија)
Кад загрми на Савиндан
Многи посте за Светог Саву недељу или петнаест дана, а по народном веровању, на сам празник не треба јести месо од четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. По предању, ако загрми на Савиндан настаће промене и велики догађаји на земљи.
Свети Сава - пагански бог?
Први српски архиепископ Сава, касније и светац, представља такође и митску фигуру код Срба. Он је путујуће божанство, заводи ред и благостање по земљи, учи народ земљорадњи, коваче да кују гвожђе... Због оваквих улога, етнолози у њему виде одјеке старословенског Дабога. Од атрибута, за њега се везују штап (чудотворан) и вериге, а од животиња коњ, вук и петао. Сава је, тако се верује, заштитник вукова и на свој дан се попне на крушку, позове вукове, нахрани их и одреди чије ће торове ове године походити. Вук је у старој српској митологији представљао демона или божанство доњег света. На хтонски карактер овог свега упућују и други атрибути који се уз њега помињу, а који су у свим митологијама карактеристични управо за божанства доњег света: петао, којег Свети Сава увек носи са собом, капа (у германској и грчкој митологији божанства доњег света се такође замишљају са капом)...
За њега се не везују само типичне светачке легенде, него и прави митови стварања, какви код свих народа на свету описују превладавање првобитног хаоса и настанак актуелног космичког поретка. То митско прадоба поистовећује се, у памћењу српског народа, са временом када је Свети Сава ходао земљом: рељеф је попримио своје данашње облике тек након што је он туда прошао, отварајући изворе и језера, чинећи да потеку реке и одређујући им ток, распоређујући камењаре и плодно земљиште. Приписује му се стварање многих биљних и животињских врста, а такође готово све културне тековине: градња кућа, обрађивање земље, сирење млека, предење ужади, ковање гвожђа, па чак и прометејски дар прве ватре људима.
Од свих тих прича, у памћење ми се ипак најдубље усекла једна коју сам сам чуо једног децембарског дана пре више од двадесет шест година у близини манастира Милешеве. Нас четворо, моја будућа жена, два пријатеља и ја користили смо сув и сразмерно топао почетак зиме обилазећи старе споменике расуте низ барску пругу, у долинама Лима, Мораче и Зете. Допешачивши од Пријепоља уз Милешевку до манастира, дуго смо се задржали дивећи се једној од најлепших сликарских целина тринаестога века, а најдуже пред портретом Светог Саве, јединим сачувеним који је урађен за његова живота и по његовом стварном лику. Испраћени из полумрака припрате замишљеним погледом светитељевих сивоплавих очију, пожелели смо да обиђемо Милешевац, добро очувану стару тврђаву чији нас је обрис мамио са недалеког стеновитог виса. Идући путем у том правцу, сустигнемо групу основаца из оближњег села Хисарџика, смештеног под самим Милешевцем, који су се пешице враћали из школе. Чувши куда смо се запутили, понуде се да нас они воде онамо, али нам предложе да претходно обиђемо Савину воду. Умало се нисмо покајали због свога спремног пристанка, пошто нас малишани, њих тројица, поведоше уском и вратоломном стазицом, под којом је зјапио кањон Милешевке; у ретким тренуцима када бисмо се одважили да одвојимо поглед од козје стазе пред собом, могли смо на наспрамној страни клисуре, између ретких борова, видети праве дивокозе како упоредо са нама скакућу по стењу.
Напокон стигнемо до мале пећине. Поплашивши неколико дивљих голубова, нађемо у њеној унутрашњости извор бистре воде, на чијем дну се светлуцало мноштво металних новчића. Деца нам објаснише да ту здравља ради долазе и православни и муслимани, умивају се и остављају новац; нико се не би усудио да узме макар и пару од тих прилога, јер се верује да се не би одатле жив вратио, него би се при повратку омакао низ ону врлет (то веле да се некима и десило). Пошто смо се и ми умили и нешто приложили, показаше нам Љуљашку Светога Саве. То је природна пречага, нека врста мале крашке прерасти. Предање каже да се Свети Сава, боравећи као испосник у тој пећини, хватао рукама за ту камену греду и љуљао, одупирући се ногама о супротну страну клисуре, где се и данас у стени може видети траг његових стопала.
Ова на први поглед бизарна игра народне маШте, која је смерном пустињаку придала својства која се иначе у нашим легендама приписују Краљевићу Марку или Милошу Обилићу, а код старих Грка – Хераклу, ипак није лишена дубљег смисла. Ако говоримо о Светом Сави као о духовном горостасу, о дивовском културном искораку којим је он Србе увео у ред цивилизованих народа, о дубоким и неизбрисивим траговима које је оставио у нашем народном бићу, онда се немојмо чудити простом народу који је уместо тих конвенционалних метафора створио сликовиту представу дива чије ноге премошћавају понор кањона, а стопе остају утиснуте у камен. Посебно нас је очарало то што су наши мали водичи очито веровали у своје приче. „Кад порастем, ја бих хтео да постанем Свети Сава” – отело се једном од њих.
Ти дечаци били су, као и сви становници њиховог села, муслиманске вероисповести. Утолико нас је више импресионирала животност њихове традиције о Светом Сави, у коју смо се осведочили. Било је чудно чути једну по пореклу мотива паганску легенду о једном хришћанском светитељу од ових малих муслимана. Ако је Синанпаша спаљивањем Савиних моштију хтео да учини крај поштовању које су им указивали не само хришћани, него и исламизовани Срби, радосно сазнање које смо понели из сусрета са децом из Хисарџика било је, да он у том своме науму није успео.
ВУЦИ — ХРТОВИ СВ. САВЕ
Савица се зове пост који се пости светом Сави. Тај пост траје седам дана. У Старом Влаху чобани посте овај пост, да им вуци не би клали овце, јер су вуци хртови светога Саве.
Онамо чак има и прича како је свети Сава једном у планини шиљао вукове у разне торове да вечерају. Ту један стари вук приђе и рекне да је стар и немоћан, те да не може никуд у тор да иде. Свети Сава погледа око себе, види једног чобанина који се био сакрио, па, пруживши на њега штаку, рекне: „Ето ти вечере!“ И после оде.
Сиромах чобанин, дрхћући дође колиби, и каже дружини што је чуо и видео. Чобани му се почну смејати, а он их моли да га пусте у среду међу њих да спава. Они га пусте.
Ноћу дође вук: дрмне крајњега за ногу; овај се промигољи, а он га остави; дрмне другога крај њега, а и овај се промигољи. Кад дрмне онога у среди, он се укочио као колац, па не сме да мрдне. „Ово је мој,“ — рекне вук, па га шчепа, извуче пред колибу и поједе свега. Сутрадан само му главу нађу чобани пред колибом.
Sveti Sava i vuk
- Klao vuk cobanima ovce i tako im cinio veliku stetu. Cobani ga uhvate u zamku, pa ga dobro vezu i namisle da ga odvedu do Svetoga Save, da ga on krsti, ne bi li se opametio da vise ne cini ovoliku stetu. Sto su namislili, to su i ucinili. Sretnu Svetoga Savu na putu i zamole ga da pokrsti vuka. Sveti Sava zapovedi jednom kaludjeru iz pratnje da ucini po volji cobanima. Kaludjer mu prvo ocita molitvu od goropadila, pa onda pocne da ga krsti. Kad ga je krstio, zapovedi mu da kaze: " Otrekok si", a vuk " Ovce kolj si". Kaludjer: " Otricaji si", a vuk " Ovce klaj si". - Ne pomaze mu, gospodine, - rece kaludjer Svetom Savi- ni molitva ni krstenje; on sve jedno te jedno. Sveti Sava tada kaze cobanima da umlate vuka.