Vesna Vojvodić Mitrović danas 07:55
foto (BETAPHOTO/MEDIJA CENTAR BEOGRAD)
Crvenih rukavica nema u prodaji ni za lek // Velevlasnici naših života u besramnom naporu zatvaranja kruga pokoravanja // Ludaka ima svuda u svetu, al ovde im je, izgleda, centrala // Dopustili smo da besprizorni nahrle, rasprostru se i zacare, i zalud se čudimo
Petak, 17. 1.
Hoćete li da se menjamo? Ja bih vama dao nešto staro, a vi meni dajte nešto novo.
– Ne, ja ću vama dati nešto ružno, a vi meni dajte nešto lepo.
– Ne, ja ću vama dati nešto malo, a vi meni dajte nešto veliko.
– Ne, ja ću vama dati nešto pokvareno, a vi meni…
Ne, hvala!
Dok se užurbano spremam za večerašnji veliki protestni skup ispred Javnog servisa, sa gorčinom razmišljam da li je ovako izgledao i zvučao tajni, opskurni razgovor sindikalnih vođa sa #nisinadležan predsednikom i #nisinadležan predsednicom Skupštine, samo bez poslednjeg stiha D. Radovića.
Navlačim bordo rukavice (crvenih nema u prodaji ni za lek) i žurim, spremna na već uvežbani preobražaj dinamičkog reda vožnje u statički. Od dinamike pokreta do ekspresije bola, rekli bi cinici. Očekivano se obistinjuje: pred Autokomandom, mnoštvo mladih izlazi iz uginulih tramvaja i autobusa koji se tresu u agoniji samrtničkog ropca. Vedra i uporna, za tili čas deca se preliše po ulici poput vode koja nadire nezaustavljivo i hrli ka svom cilju. „Budi moja voda“ pomislih i krenuh za njima, uz njih, sa njima. Široke ulice postaju tesne, talasa po njima oživljena umetnost – kobre, Justicijina vaga… I, naravno, rođendanski sendvič!
Kad već
mi to nismo oposlili u svojoj mladosti, deca naša izložila su sebe celinom svoga bića izazovu društvene stvarnosti. A velevlasnici naših života, u besramnom naporu zatvaranja kruga pokoravanja, uporno u javnom prostoru nameću utisak da o svetu koji ,,uređuju“ znaju sve. Ta bestidna kasta, koja se ni u kakvim dimenzijama svog postojanja ne može oceniti visokim, kamoli vrhunskim kategorijama, ogrezla u estradizaciji, rijalitizaciji i banalizaciji svih civilizacijskih tekovina, nameće nama i deci našoj ideju krivice za ono što činimo. Sve su to znaci ozbiljnih društvenih poremećaja najgore vrste i ogoljenog siledžijstva na koje se mora reagovati.
Subota, 18.1.
Ajmo, ajde, svi u blokade!
Sve što stvaramo – sistem želi da pokrade!
Nacereno lice zvanične istine, štipaljkom zakačene na izlog novinarnice, izaziva mi ekspresno odumiranje sinapsi. Kaže, nema dilemu da će u ponedeljak početi škola; svako mora biti spreman da se nosi s konsekvencama.
Izvor: FoNet Aleksandar Barda
No, ako škole uopšte budu radile, nesporno je da to mora biti u modalitetu hitnih intervencija: dopunska nastava za premijera, da savlada srpske romantičarske i modernističke pesnike, predsednicu Skupštine, da nauči razliku između toponima Jakovo i Jarkovo, najboljeg studenta prava ikada, da usvoji lekciju iz građanskog vaspitanja: nije dozvoljeno voziti ljude na haubi ili gaziti studente na trotoarima! Obavezno i za poslanika što predsednika Italije nazva mortadelom i one analfabete što se teleprontuju kad ne idu na aerodrum…
Ne može čovek da se otme snažnom utisku da se upravo u obrazovanju najlakše prepoznaje sva beda naših života i beda naših društvenih prilika. Ali, čak i u takvoj, dubokoj rastrojenosti društva koje je izgubilo unutarnje osećanje elementarnog morala, moguće je nepristajanje.
Nedelja, 19.1.
Stajaću na jednoj nozi
Kao drvo, kao roda,
Jedna noga dovoljna je
Da se stoji, da se hoda.
Na skup pred Ministarstvom prosvete stižem, ipak, u pravi čas. Ništa mi ne smeta – ni stiskavac u autobusu, ni bol u nozi na kojoj stojim od XII gimnazije do Slavije, ni vozač koji uporno viče u telefon: ,,Hajne! Hajne!“ Možda voli poeziju…
Ispred Meka na Slaviji okupljanje prosvetnih radnika. Padaju poljupci, zagrljaji, češljaju se osmesi u susretima koji se inače ne bi zbili ni za tri života. Evociraju se doživljaji iz studentskih dana dok se iz rukavca prelivamo u glavni tok, sasvim rasterećeni nevidljivosti u univerzumu tačkastog softvera.
Pogled mi privuče fijuk drona, nalik unezverenom insektu željnom sveže krvi. Ali, pre no što se zagledah u maglovit, zagađen, pomodreli nebeski svod, u neverici uočih niz svetlećih reklama na stubovima za javnu rasvetu sa natpisom: „Hvata te panika?“ Slučajnost ili namera, svakako je upečatljiv mali podsetnik za sve inženjere uzdaha ušančene na protivnoj strani bezlične fasade Ministarstva prosvete…
Ponedeljak, 20. 1.
Danas se laž odvažila,
A zadnja bagra kroji „moral“
„Na kraju krajeva, nisu nam potrebna nepismena deca koji će da budu batine u nečijim rukama, već deca koja će drugačije da uređuju svet, za šta im je potrebno znanje“, reče popečitelj svih dualnih smerova, rasadnika znanja i renesansno svestranih ličnosti. Je li majka rodila junaka da sa vrha Staklene gore obznani Dositeju sa Temua da je mnoštvo nedoraslih takvoj misiji i viziji školovanja u Srbiji odlučilo da obustavi rad?
I dok su na ulicama i blokadama upravo najpismenija deca koja baš pokušavaju drugačije da urede svet i život, na pogrešnoj strani batine pojaviše se neki direktori škola i prosvetni inspektori.
Sve su to pokazatelji da nipodaštavanje, ponižavanje, ucenjivanje i potcenjivanja svake vrste ne potiču samo od prosvetnih i izvršne vlasti. „Politici nije mesto u školama“, Slavice moja, a direktori, listom, politički postavljeni!
Utorak, 21. 1.
Što molila, Boga domolila
Direktor gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, zbog toga što je držao čas za nekoliko učenika, zaslužuje orden! Od Boga lično.
Kada je delokrug političke moći u neprestanom otvorenom sukobu sa elementarnom logikom, u opštoj krizi smisla usprotiviti se procesu koji nas čini sve beznačajnijima, znači sukobiti se sa mitovima da je normalno samo ono što je putem političke moći nametnuto.
Unutarnju koheziju društva zasnovanog na odgovornosti za dela i reči, mogu ostvariti ova deca koja istinski žive u idealima humanističkih opredeljenja, a ne u sitnim trgovinama i sitnim pogađanjima. Sve drugo je potpuni poraz u kojem prinuda trpljenja tuđeg zla postaje neminovnost.
Sreda, 22. 1.
Ne želim da se plašim mraka,
Upali svetlo, budi baklja,
Treba mi da osvetliš put…
„Ima mnogo ludaka“, reče onaj koji im je predsednik, vidno iznerviran zbog novinarskog pitanja o mogućem generalnom štrajku.
Jasno je da ludaka ima svuda u svetu, al ovde im je, izgleda, centrala!
Reagujući na obespamećenu Srbiju, ona pristojna vozdigla se iznad spasonosnog pendreka i, u veličini i punoći vlastite očaranosti, vinula na sam vrh okrvavljenog srednjeg prsta. Uprkos elementarnoj logici, samoproklamovani posednici i kompletni autopiloti naših života nemaju čvršći oslonac od primitivizma, neznanja, neodgovornosti, nedoraslosti i ne uviđaju svrsishodnost etičkog postupanja.
Ne bi vredelo ni Sokrat lično da im kaže: „…sada činite to uvereni da ćete se rešiti zasvagda davanja računa o svome životu, ali će se, za to vam dobar stojim, sasvim suprotno desiti. Biće tada više onih koji će od vas tražiti da položite račune (…) Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem odvratiti ljude da vam ne prigovaraju što ne činite pravo – ne računate dobro. Ovakvo sredstvo niti je časno, niti je dugovečno!“
Četvrtak, 23. 1.
Aleksa Šantiđ i Ćura Jakšiđ se u grobu prevrđu
U raspoloženju koje nalažu predstojeći praznici (generalni štrajk i Sv. Sava tera Ćacija u školu), radujem se danu kada će svi Ćaciji biti baš tamo gde im je, u uređenom društvu, pravo mesto.
Odgovornost leži na nama koji smo sa omladine strane. Pokazali smo se nedorasli i nesposobni da sprečimo sve što nam se dešava i što nepodnošljivo dugo boji naše živote mrakom. Dopustili smo da besprizorni nahrle, rasprostru se i zacare i zalud se čudimo što ne mogu sami sebe da promene i preoblikuju.
Dodir razglobljenog sveta i neiskvarenih mladih ljudi u nameri da taj svet poprave, uljude i upristoje, kao nužnost i neminovnost nameće svakom građaninu etički izazov opredeljenja za otpor ništavilu ili nemušto pristajanje na civilizacijsku regresiju.
Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti
