Ja sam u zadnjih x godina dozivela i prezivela svasta. Knjiga bi se mogla napisati i film snimiti.
I nisam naucila iz toga mnogo.
Jesam skontala da u meni lezi zver ali sam i to potisnula i nisam reagovala.
Pre par godina, pisala sam ovde. Pratila me je jedna devojka kolima iz grada, njih sest u kolima, ja sama. One pijane ja trezna. Ja-malena strasljiva metar i zilet. Kada sam skontala da me prate kolima, pobegla sam, parkirala ispred kuce, rekoh sebi nastavice. Ali ne, one su stale i pocele da dobacuju. Cak stavise nisu bile ruzne reci, vec “Kako to vozis?” A one mene pratile.
U tom momentu meni je pala roletna, samo mi je pred oci iskocilo ono sto sam prezivela i taj osecaj kad me neko prati. Izvukla sam je iz kola i prebila, da sam imala nesto kod sebe ubila bih je ladno. Ostale su krenule, ali da rastavljaju.
To je bila moja granica. Pucanja. Sa 30+ godina prva tuca u zivotu. Majka maloletne dece.
Prebila si živu zenu? Zezaš? Zato što je pratila auto?
Ne znam sta se dešavalo sada uđoh...mnogo dižeš buku. I to ti ne valja.
Ne možeš ni da se tučeš po ulici, aman zaman...ne možeš ni mnogo da vičeš na decu, moraš da budeš mudra sa klincem i malo da ga lažeš da bi ti se otvorio. On nije kazao jer nije smeo da kaže.
I biće sve dobro. Mozda za kasnije ovo sada i nije tako loše.
Iz mog iskustva, ja bejah umiljato dete nekad davno i niko me nije dirao i vidi sada, ne umem da odgovorim...možeš me psovati, vredjati, ne znam sta čovek treba da mi uradi da ja odreagujem i da se zaštitim. Pa jel tako treba? Dabome da ne treba. Da sam naučila da se branim sa osam godina sada bih sigurno znala da odgovorim po zasluzi.
I to je opasno. Bile drugarica i ja u Parizu. Po noci smo se vraćale u hotel koji je uz aerodrom bio. Tamo je komplikovano do vraga to, prvo metro pa autobus a onda taxi.
I u tom metrou nije bilo živog belca. Samo crnci i to oni besprizorni, problematicni, neuklopljeni.
I šta se desilo...jedan od njih je držao ruku na mojoj zadnjici sa pokretima, mislim znaš, da ne opisujem. Letnje vreme a ja u letnjoj haljini.
Jel znaš šta sam uradila? Ništa! Skamenjeno sam čekala našu stanicu. Nigde normalnog čoveka okolo, nikada se nisam osećala više uplašeno i ja sam ćutala.
Da li je to normalno? Naravno da nije i lako je nakon rata biti general, uverena sam da je zbog ususkanosti tokom detinjstva. Ćutim i kao završiće se.
Zato kažem da je možda i dobro da nauči kako treba i da izvezba instikt odbrane.
i samo moji, jedina ja sestra. A medju njima i onih malo preke naravi. 
