Једна изрека каже „Жута птица зна место где треба да се постави. Зар је могуће да човек буде мање разуман од птице?“.
Ово је време нојева. Србија живи у времену нојева где сваки наш политичар почевши од дипломата, преко амбасадора до председника забија главу у песак. А кад не смемо ништа да кажемо онда подигнемо ногу и прстима као нојеви нешто поручујемо.
Ипак се у данашњим међуљудским комуникацијама користе речи и језик. Модерне српске дипломате имају другачије виђење међународних односа, они се враћају кући као деца из вртића мислећи да је добро што их је неко тамо потапшао по рамену, не схватајући да то када те неко потапше по рамену само испитује колико може да се ослони на тебе. Од оног ко те тапше по рамену можеш само очекивати да ти забије нож у леђа.
Наравно, модерне српске дипломате сматрају да је довољно диванити на немачком, енглиШком да би их чули и климати главом до патоса, али и испуњавати жеље свих оних који гледају своје међународне интересе и претензије. Модерне српске дипломате су модерне јевропске пицајзле (шатровачки речено), они глуме да су иконе дипломатије, иако то њихово „Д“ се може закачити за оно што народски речено није баш згодно изговорити на међународном нивоу. Два најважнија адута младих српских дипломата, односно што би се рекло, њихов кец у рукаву су две чаробне речи: "Заседање“ и „замерање“. Око те две речи врти се цела српска дипломатија. Заседнути али се не замерити!. Можеш засести али се не смеш замерити. Можеш се замерити али не смеш онда више засести. Зато ћути. Буди ној. Стави главу у песак и засеДни са великим "Д".
Ово је време нојева. Србија живи у времену нојева где сваки наш политичар почевши од дипломата, преко амбасадора до председника забија главу у песак. А кад не смемо ништа да кажемо онда подигнемо ногу и прстима као нојеви нешто поручујемо.
Ипак се у данашњим међуљудским комуникацијама користе речи и језик. Модерне српске дипломате имају другачије виђење међународних односа, они се враћају кући као деца из вртића мислећи да је добро што их је неко тамо потапшао по рамену, не схватајући да то када те неко потапше по рамену само испитује колико може да се ослони на тебе. Од оног ко те тапше по рамену можеш само очекивати да ти забије нож у леђа.
Наравно, модерне српске дипломате сматрају да је довољно диванити на немачком, енглиШком да би их чули и климати главом до патоса, али и испуњавати жеље свих оних који гледају своје међународне интересе и претензије. Модерне српске дипломате су модерне јевропске пицајзле (шатровачки речено), они глуме да су иконе дипломатије, иако то њихово „Д“ се може закачити за оно што народски речено није баш згодно изговорити на међународном нивоу. Два најважнија адута младих српских дипломата, односно што би се рекло, њихов кец у рукаву су две чаробне речи: "Заседање“ и „замерање“. Око те две речи врти се цела српска дипломатија. Заседнути али се не замерити!. Можеш засести али се не смеш замерити. Можеш се замерити али не смеш онда више засести. Зато ћути. Буди ној. Стави главу у песак и засеДни са великим "Д".