Quantcast

Vrati u korice nož neprihvatanja

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
Za nekoga




Treniram svoju ravnodušnost
I često pomislim da u tome uspevam ,
Ali te senke , večne senke prošlosti
Stoje iza mene i dišu mi za vrat.

Nekada su snene i miluju me po kosi ,
Šapuću tople reči i greju me dodirima,
A nekada su zastrašujuće-
Žele da me preklope i progutaju.

I tu su ...bilo kakve , uvek su tu negde.

Treniram svoje nehtenje
I često pomislim da sam jak.
Ali te priče , večne priče i slike
Dolaze da mi zamagle vid .

Ne kopam.
Ne tražim.
Ne želim.
I želim,.
I ne znam .
I znam.

Kovitlac htenja i neželjenja
Pravi često haos u mislima,
Ja nekada ne znam ko sam ,
Ja nekada ne znam gde pripadam ,
Ja nekada ne znam...
Ništa....

Ovo sada što sleće na mene -
Sadašnjost je nejasne boje.
Sleće na mene i spušta krila.
Perjem mi dodiruje vrat.

Perje se lepi , stapa sa kožom,
Postajem ptica , želim da letim ,
Ali krletka je zabravljena ,
A izvan nje surovi svet ...
A opet nudi i opet zove.



Z.D.2021.
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
Drvo koje diše

Atelje obojen prošlošću , zaražen vremenom...polupanog stakla na oknima po kojima je bršljan klizio kao vijugava zelena stazica ...a dole , nanešeno letnjim vetrovima ležalo je lišće ...Sunčevi zraci kroz krhotine ulaze , stidljivo bacaju svoje zlatne prahove po mojoj kosi , po suvom lišću i igraju na platnu koje čeka da bude završeno...Stojim pred platnom , umazana bojama i četkicom stvaram neku svoju priču..pomalo setnu i svakako mračnu , ali kako bi moja priča i mogla da bude drugačija?

Zaneta , opijena vazduhom koji se u mene uvlači , zaboravljam ko sam i gde sam i šta radim...Ali dah na vratu me budi iz tog polusna i vodi u drugi polusan , treperav i topao .Dah na vratu i poljubac , lagan kao krila leptira...Da zagolica , da probudi ostale usnule leptire...Taman toliko mirisan...Stoji kraj mene i baca pogled na umrljano platno .I sam umazan bojama koje je sa mene popio , stavlja dlan na drvenu paletu i plavi otisak ostavlja na platnu...i ja se ljutim .Iznenađena i zatečena ,,,Moja slika ...moja priča ...i ljutim se zbog tog uljeza u svom svetu boja...Ali , on tako lepo priča,,,on voli plavo ...Neka ...Plavi otisak njegove ruke...Nije važno ....

On kaže-dođi da ti pokažem nešto...
Uzima moju ruku i vodi me.

Kroz neki zarasli , zaboravljeni vrt , podivljale trave i grmlja i cvetova koji dižu svoje glave , ponešeni vetrom kretanja ...Kroz vrt po kojem leže mramorni , izlomljeni kipovi , statue kamene , odavno srušene i travom ušuškane .Kroz vrt , stazom popločanom predivnim kamenom , kamenom koji se presijava na suncu i pomalo spava u zaseni ...vijuga kroz rastinje i nestaje negde među vrbama...


Vodi me tom uraslom stazom , ćuti i povremeno se okrene da vidi da li se smešim...i smešim se ...naravno ...osećam njegovu toplu ruku i tih miris tame , a opet sa malim svetlucavim tragovima koji su dovoljni...za priču...
U zagrljaju starih vrba , na dnu tog vrta stoji i ponosno se diže jedno drvo .Drvo predivne kore , iščipkane onim tankim nitima brazgotine , drvo koje diše.
Njegovo deblo se pomera , drvo diše i živo je...Živo na drugačiji način ..Živo kao srž .Kao duša....
Grane žele da mu progovore.

"Znaš li da sve ima dušu?"govori mi.
"I ovo drvo i kamen i onaj bršljan kojeg toliko voliš i komadi slomljenih statua,,,,znaš li?"
"Znam...i plavi trag tvoje ruke...i on...."

Naslanjam se na deblo i vrhovima prstiju pratim njegova sitna urezana korita koja su se vremenom dubila i stvarala .Prislanjam obraz na tu rapavu površinu i slušam disanje .On se naslanja na mene i drži moje ruke ,Jednim zagrljajem grli i mene i stablo.I tako mi je lepo .I ne mislim na ništa.Misli ne haraju umom.Samo ćutimo ...ćutimo i dišemo ...i jedino što čujem je njegovo srce i svoje srce koje ga prati i srce drveta koje kuca mnogo sporije i tiše.

"Čuješ li šta govori?"prekida tišinu.
"Ne čujem."pomalo tužno odgovaram .
"Ne čujem .Zašto ne čujem , objasni mi.Zašto ja ne čujem šta drvo govori?"

Gleda me .Tonem u njegovom pogledu .Stapam se sa tom zelenom bojom i nestajem na tren .I čekam odgovor na pitanje , tako izgubljena u tim očima.

"Moraš da učiš .Da se predaš.Otvoriš .Daš sebe .Potpuno .Nesebično.Moraš da izađeš iz mraka.I čućeš ga tek tada."
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
83.704
Čvrsto se držite snova, jer ako snovi umru, život postaje ptica slomljenih krila koja ne može da poleti. – Langston Hjuz
Crnac

Ja sam crnac:
Crn kao što je crna noć.
Crn kao najveće dubine moje Afrike.
Bio sam rob:
Cezar mi je dopustio da metem njegove pragove.
A čistio sam i čizme Vašingtonove.
Bio sam teglilac:
Pod rukama mojim su rasle piramide.
A miješao sam i malter za gradnje Volstvortove.
Bio sam pevač:
Od Afrike pa sve do Džordžije
Prenosio sam svoje setne tužaljke.
I udarao naše regtajme.
Bio sam zlopatnik:
Beligijanci su mi sekli u Kongu udove.
A danas me linčuju u Teksasu.
Ja sam crnac
Crn kao što je crna noć.
Crn kao najveće dubine moje Afrike.

Lengston Hjuz
 

fortes

Buduća legenda
Moderator
Poruka
32.938
U mraku

Mrak je kao zastor ,
Isprskan zvezdama ,
Pao na nas.
Bez upozorenja i bez najave.

Samo je pao i prosuo se
Kao tanka paučina
Po našim ogoljenim životima.
Otvoren prozor.
Grane žele da uđu.
Pitaš me tiho:
Voliš li me?

Mene ,
Koja ne postojim,
Koje nema,
Koja je nestala jednoga dana
U krvavo predvečerje
I krenula putem u nikuda.

"Ja ne postojim"
Odgovaram.
Svoj glas ne čujem.
Tek neko šuštanje u uglu sobe
I jednu notu koja lebdi
Tek ispod tavanice.

Ton noćnog leptira koji je nem.
Lepet pokidanih krila.

Dajem ti kap po kap svoje prošlosti.
Nudim ti malo ,
Da bi hteo još.
Okusićeš kapljicu koja će ti niz usne
U grlo skliznuti,
Tek toliko da probudi
Onu iskonsku žeđ.
Želećeš još.
Vapićeš za više.
Želja će postati bol.
Želja će ostati samo senka
Koja na zidu podrhtava.
U tom drhtaju
Zaigraće naše ruke.
Prsti će se isprepletati
Kao tek prolistale mlade grane.
Jedna uz drugu.
Jedna u drugoj.
Postaće stablo
Kojim sokovi teku.

Pij sokove dok postoje,
Dok daju svoje mlazove hladne pitkosti,
Jer ubrzo će izvor usahnuti.
Lišće će opasti.
Drvo okameniti.
Opet me pitaš:
Voliš li me?

Zvuk tvog pitanja se o zid odbija ,
Vraća nemilosrdno nazad,
Muklo...
Odgovor ne postoji.
Odgovor je mrtav.

Privij se uz ostatke
Samlevene i izgažene ljubavi
I zamišljaj kako smo mogli
Biti sretni.
Spavaj u paučini kojom te je
Mrak prekrio,u hladnoći svojih misli.

Sam si.
Samoća razdire, zar ne?
Surova je i smeje ti se ?

Da.
Čula sam njen smeh
Svaki put kada sam umirala.
Iznova.
Iznova.
Iznova.



Z.D.
:heart:
 

fortes

Buduća legenda
Moderator
Poruka
32.938
Neće biti mene

Biće jutara da te probude
I biće zora od neba datih:
Dan po dan ,
Godina po godina....
Vreme se zove i Zaborav.

Smejaćeš se ,
Voleti leto,
Zaljubiti se....
Život-to tako jako zvuči,
A tako ništa daje.

Biće noći koje ćeš deliti
Sa nekom drugom
Na umornom jastuku.
Zvaće se Ljiljana,
Sanja , možda,
Danijela....
Voleće te i bićeš srećan.

Biće dana i biće noći .
Neće biti mene.
Ljiljan po ljiljan,
Nedelja po nedelja.....
Pokupićeš uvelo cveće,
Zapaliti sveću
I otići.....


Z.D.
Divno i tužno...:heart:
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
4f68e2d58915c1c0a281f14e55405db9.jpg


Danas....



Danas ćemo da izvučemo sve ladice koje su od taloženja vremena postale nepregledne , a njihov sastav smrdljiv i zgužvan.....
Povadićemo sve , temeljno ih očistiti nekim svojim mislima i posortirati ono što je značajno i bitno ....
Ostalo bacamo ili koristimo za potpalu onoga čemu smo se nadali.Nadali?Šta ta reč uopšte znači?
Nada umire na kraju , kažu...Ali ipak -umire...Zar je bitno vreme , trenutak , način i mesto ?Umreće svakako....
Lažna nada takođe umire ...Ako postoji ...Umire u najstrašnijim , surovim mukama , u agoniji i roptaju sebe ...Kako izlizan termin ...Lažna nada....

Zar nisu sve nade lažne?Nadati se , u stvari , znači-zamazivati i lagati sebe....

I da...Ladice ...Ladice ćemo napuniti stvarima koje nas ispunjavaju , koje nam ponekad, samo ponekad , izmame taj skriveni osmeh...Sitnicama koje su nekome sve , a mnogima -ništa ...Prah...Glupost...Nebitnost...

Sitnice su bitne , one se vezuju jedna za drugu i prave dug svilenkast kanap kojim se obmotavamo ...Moramo biti pažljivi ...nekada prejako stegnemo , a opet ,nekada je olabavljeno , pa pada i završi dole, u blatu...da, moramo biti pažljivi , nekada i polude , pa ojačaju , vežu se u nerazmrsive čvorove i guše i dave i tu su,,,danima...danima...

Posle lomače nevažnosti koju smo zapalili, pokupićemo gnjecavi pepeo i odneti ga na dlanovima .Da , onim dlanovima koji nisu želeli pepeo da dotiču...ali , eto , došlo je do momenta kada je pepeo postao ostatak onoga što je postojalo , a dok je postojalo -ti isti dlanovi su tim klizili i grejali se ...Zar sada da bude drugačije?

Odnećemo pepeo na raskršće gde se putevi račvaju kao krivudave , nepravilne grane ...Staćemo na tren i pogledati prema svim smerovima...Pravo , desno ,levo ...Nazad?Pa i ta opcija postoji ...Vratiti li se?Ladice , nespremljene , još čekaju....

Ponećemo to ništa uprašinjeno i na kožu zalepljeno ...Neko desno ,neko levo, ili pravo ...Nevažno ...Bitno je samo da svaki pepeo ima svoje odredište ...i da ta odredišta , te krajnje stanice nisu za svaki pepeo iste...
A onda...Da se vratimo ladicama , fiokama razbacanih ,haotičnih zbunjivanja i nejasnosti...Mozak je prepun , preti svojim napuknućem ...Ali ćuti ..Ćuti i čeka ...
Srce je ono što vrišti i odjekuje u praznini sebe.


Z.D.2021.

Sebi.Ovde.Sada.
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
2b6b0b0cfebb9db24763a8213261ac46.jpg


Nedostaješ...




Da si ti sada na mom mestu ,
U reci ovoga glupog vremena ...
Da sam ja sada na tvom mestu
U tišini zelenog lišaja...
I samo kost
I samo grumen
Umrljan nezaboravom...

Da li bi stajao
I pričao mi
Šapatom snenim,
Očima crnim?
Da li bi bio
I vetar i kiša?
Da li bi znao?
Da li bi znao?

Da li?....

Nedostaješ mi...
Ne umire nedostajanje ...
Neuništivo je ,
Ne da se...
Ne da se...


Da si ti sada na mom mestu .
Pod nebom što krvari ,
Pod granama što tope se...
Da si ti sada na mom mestu ,
Da li bi hodao putevima
Koji vode
Koji nude
Nešto?

Z.D.2021
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
U nekoj noći , kao što je ova , poznata priča se ponavlja,,čekam..nešto .u početku strpljivo , smireno , pokušavam da dišem pravilno ...uzdasi i izdasi...i to ide , neko vreme uspevam da kontrolišem svoje telo i svoje misli ,,,ali kako vreme prolazi , strpljenje počinje da posustaje na svojim tankim nogama...Disanje se ubrzava i teskoba počinje da ispunjava grudi ..Misli kreću svoju igru izluđivanja , pomahnitalo počinju da lete u mojoj glavi , odbijajući se o kosti i sudarajući ...a zatim , kada shvate da im to nije dovoljno prostora , kreću sa vezivanjem u čvorove ...
I svaki čvor nesnosna bol.I svaki čvor iznova bol...
A telo , ono je spremno da prati stampedo misli i te krike koji se duboko u umu odvijaju ,,Telo počinje da drhti , postaje slabo i nemoćno i jedina želja koju ima je -da padne , sruši se kao deblo i ne pomeri se nikada više.
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
I čak i ako se sruši , da li vreme garantuje nepodizanje i spokoj u toj ušuškanoj postelji od predaje?
Ne...Biće tako jedno vreme...nedovoljno da se odmori ..dovoljno da se na neotpor navikne...
I onda će ustati ...
Izmučeno i slomljeno , pomalo sebi strano , a žilama poznato ...Ustaće , odteturati se do kupatila , verovatno pristaviti kafu ...i sedeti u tišini ..A misli ..one će polako odvezivati svoje čvorove , da niti opruže i odmore ...i da...do sledeće noći--noći kao što je ova...
I onda kreće sve ispočetka..Neko kaže da je to život..
Ja kažem da je to tavorenje ..I pri tome biram reči , koristim pristojne , kulturne , trudim se ...ona reč kojom bih opisala ovo ...život...ovo ...
Ostaće u mojoj glavi ..Neću je izgovoriti , ni napisati....
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
girl-worried-woman-wait-sit-think-concern-black-and-white-sad-expression.jpg






Pretnja



Nebo sam.
Ja sam nebo.
Odmakni se.
Prosuću sneg i pretvoriti te u ništavilo.
Prosuću kišu i postaćeš blato.
Baciću inje i smejati se tvom izgledu.
Nebo sam.
Beži.
Skloni se.

Trava sam.
Ja sam trava.
Čuvaj se.
Izneću na videlo sve svoje oštrice
I zabosti ih u tvoja bosa stopala.
Nagazi.
Samo nagazi.
I resku bol oseti.
Zauvek travu zamrzećeš.

Život sam .
Ja sam život .
Razmisli.
Pobeći ću od tebe daleko-
Nestaćeš.
Proplakaćeš krv.
Život sam ,
tvoj....
Ubiću sebe da bih te ubila.
Ne boj se.
Mrtvi ne osećaju.


Z.D.2020...Sebi .Ovde-Sada.
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
Pusta ulica , osvetljena tankim rasprsnutim mlazovima starih lampi prosula se u nedogled...Koraci postali dugi , a put nepregledan.I nikoga.I ničega.I tako -dobro je.Sama sa sobom i sama u sebi tom pustom ulicom nekuda idem i ne znam dokle i ne smem se pitati -kuda...Samo hodam i tako-dobro je.
A iznad mene iz nekih delova skrivenog neba , rojevi snežnih pčela kovitlaju svoja tela u vetru koji seče ...vetru koji se uvlači u svaku poru , u svaku kost i tu ostaje da reže dalje.Lampe ih vole , te bele , paperjaste rojeve i one se nežno oko njih vrte, pa naprave koji krug , poljube im svetlost i nastavljaju svoj let dalje , nošene hladnim vetrom.
Svetlost u očima...senke pred nogama ...I tako-dobro je ...
Tek neke misli promole svoje prste , pa ih uvuku nazad , zaleđene ..Ne izlazite , misli , hladno je za razmišljanja i pitanja i odgovore ...
Ostanite tamo i spavajte tim svojim nespokojnim snom..
Al" san je san , makar kakav da je , nije java , nije slobodan u realnost da se ulije i neka tako ostane , otrgnuto , ograničeno i daleko jedno od drugoga...
Da, pusta ulica ...i vetar , svedok lutanja .Svedok koji ne govori , svedok koji je nebitan .Ova priča ...Ova priča urezana u sneg , utkana u put koji se prosuo u nedogled ..da , baš ova beznačajna i bela priča pripada ovoj noći i misli nemaju šta tu da traže.
I tako-dobro je...





34fd2e17360ddedaf81e43c79608b0a5.jpg





Posavetuj me...reci mi šta da uradim sa ovim haosom u sebi...uvek si znala da kažeš pravu reč u pravom trenutku...Nikada nije bilo suvišno , nikada nije bilo nepotrebno ...I dopirala je svaka do duše ...Zarivala se i ostajala da se smiri ...utiša i mirno usni...
A sada...Ne znam da li je moja duša ovde i da li je imam uopšte ...Ili su to samo tragovi , kao ostaci pokidane stare krpe koja visi u trakama...I cepa se danima sve više...i više...i konci...i šavovi ...Nestaju ...otkidaju se i ostaju za mnom dok hodam , dišem , mislim...
Reci mi ...Bilo šta .Dok stojim ovde kao poslednje ništa i čekam , a znam da to uzalud radim...Neću te čuti...Ti nećeš čuti mene...A pričam ...I tišina je ...A ona tako lepo govori , znaš , ona govori najlepše...Da ćutimo onda u tišini i gledamo crno nebo iznad nas.?..Gledaću ga i za tebe...i svaki deo koji vidim i upijem , preneću u tebe ...u zemlju položiću...posaditi svoj vid ...da znaš....Tu...dole , ispred svojih nogu ...Dole , ispod ovog sveta...Svet neka ostane iznad , u smrdljivoj magluštini , gde mu je i mesto.


Dva dana...
Sebi.
 

Vlad Dragulija

Leptirica
Poruka
45.471
e8de2397f9716ce5e51b691883de5346.jpg





Buka i bes



Kraj nogu školjke leže.
Školjke bez bisera u sebi.
Trule i prazne zjape i krvare,
Ušne školjke su to...

Ne lepi mi ih nazad,
Ne vraćaj mi nakaze,
Ne trudi se da učiniš...

Golim rukama sam ih otkinula
Nemo i neplanirano samo:
Da ne čujem, da ne upijam,
Da ne vibriram,da ne trpim...

Na podu se koprcaju ogoljene.
Migolje, kao crvi bez kože,
Nervima okasnelim pogurane...
Neka ih, sa sve urlicima u sebi
Sa sve zvucima koji seku.

Ne diži ih prema meni,
Ne pomaži, kada ne tražim to,
Ne ljuti me sada, u ovom trenu...

Bacila sam ih i izgazila svesna
U trenu neizdrža i neizbora -
Da ih nemam, da ih neću ,
Da ih satrem, da ih ubijem...

A bubne opne... one... one...
Omekšaće i postaće kaša,
Smesa nezaštićena i
Nepoklopljena ispariće.

I samo bes, bes, bes-
Bes će ostati da rovari i kanale kroz mozak kopa
Manijačno i paranoično
Tražeći izlaz...

Da kopa noktima oštrim
Dok ne proviri negde
U nekom delu lobanje,
Promoli svoje crne glave -
Glave u velikom broju haosa
I haosom se uvije u sebe
I haosom se pronađe u sebi.

Pa onda, lagano i neizbežno
Pojačala lišen i od istog otrgnut-
Samo će niz lice skliznuti i
Niz vrat ukočen i bolan,
Niz ramena iskrivljena i kvrgava
I prosuće se kao gnjecavo i nikakvo
Nešto-nešto -nešto-
Kraj školjki od mojih ušiju...
U krv...


Z.D.2021.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.