Vokativ ženskih imena

[Mrkalj]

Vokativ ženskih imena

---

Dvosložna ženska imena i nadimci na -a sa dugouzlaznim akcentom imaju nastavak -o u vokativu: Majo, Saro, Jano, Leno, Ivo, Anđo, Ljiljo, Maro, Mašo, Zoko, Ceco, Miro, Goco, Miljo, Vido, Rado, Daro itd.
Ako žensko ime ima kratak akcenat, vokativ je jednak nominativu: Ana, Anja, Sanja, Sonja, Sandra, Olja, Vesna, Vanja, Dunja, Višnja, Kaća, Lea itd.
Dvosložna ženska imena koja imaju dugosilazni akcenat (ili dugouzlazni nastao od dugosilaznog) imaju vokativ jednak nominativu: Branka, Ljerka, Zorka, Tara, Tina, Lepa itd.
Trosložna i višesložna ženska imena imaju isti oblik u nominativu i vokativu: Marija, Dragana, Zorana, Jovana, Mirjana, Olivera, Tatjana, Ksenija, Jelena, Aleksandra, Slađana, Milena, Gorana, Bojana, Svetlana itd.
Ženska imena na -ca imaju vokativ na -e: Jelice, Marice, Milice, Danice, Ljubice, Zorice, Sunčice, Radice, Verice, Olgice itd.
Strana i odomaćena ženska imena koja se završavaju na suglasnik imaju vokativ jednak nominativu: Ines, Doris, Karmen itd.

 

[KPCTAHK]

Koji je smisao ovog posta ? Zaboravio si da navedeš izvor kako bi i mene nečem korisnom i pametnom poučio ...

 

[Sizif]

Лепо и информативно је ово Мркаљ ставио на једно место... хвала.

 

[Mrkalj]

Koji je smisao ovog posta ? Zaboravio si da navedeš izvor kako bi i mene nečem korisnom i pametnom poučio ...

Nisam te imao u vidu. S razlogom, kako vidim.

 

[Rayela]

Vokativ ženskih imena

---

Dvosložna ženska imena i nadimci na -a sa dugouzlaznim akcentom imaju nastavak -o u vokativu: Majo, Saro, Jano, Leno, Ivo, Anđo, Ljiljo, Maro, Mašo, Zoko, Ceco, Miro, Goco, Miljo, Vido, Rado, Daro itd.
Ako žensko ime ima kratak akcenat, vokativ je jednak nominativu: Ana, Anja, Sanja, Sonja, Sandra, Olja, Vesna, Vanja, Dunja, Višnja, Kaća, Lea itd.
Dvosložna ženska imena koja imaju dugosilazni akcenat (ili dugouzlazni nastao od dugosilaznog) imaju vokativ jednak nominativu: Branka, Ljerka, Zorka, Tara, Tina, Lepa itd.
Trosložna i višesložna ženska imena imaju isti oblik u nominativu i vokativu: Marija, Dragana, Zorana, Jovana, Mirjana, Olivera, Tatjana, Ksenija, Jelena, Aleksandra, Slađana, Milena, Gorana, Bojana, Svetlana itd.
Ženska imena na -ca imaju vokativ na -e: Jelice, Marice, Milice, Danice, Ljubice, Zorice, Sunčice, Radice, Verice, Olgice itd.
Strana i odomaćena ženska imena koja se završavaju na suglasnik imaju vokativ jednak nominativu: Ines, Doris, Karmen itd.

Lepo si ovo objasnio

 

[Карлос Шакал]

Vokativ ženskih imena

---

Dvosložna ženska imena i nadimci na -a sa dugouzlaznim akcentom imaju nastavak -o u vokativu: Majo, Saro, Jano, Leno, Ivo, Anđo, Ljiljo, Maro, Mašo, Zoko, Ceco, Miro, Goco, Miljo, Vido, Rado, Daro itd.
Ako žensko ime ima kratak akcenat, vokativ je jednak nominativu: Ana, Anja, Sanja, Sonja, Sandra, Olja, Vesna, Vanja, Dunja, Višnja, Kaća, Lea itd.
Dvosložna ženska imena koja imaju dugosilazni akcenat (ili dugouzlazni nastao od dugosilaznog) imaju vokativ jednak nominativu: Branka, Ljerka, Zorka, Tara, Tina, Lepa itd.
Trosložna i višesložna ženska imena imaju isti oblik u nominativu i vokativu: Marija, Dragana, Zorana, Jovana, Mirjana, Olivera, Tatjana, Ksenija, Jelena, Aleksandra, Slađana, Milena, Gorana, Bojana, Svetlana itd.
Ženska imena na -ca imaju vokativ na -e: Jelice, Marice, Milice, Danice, Ljubice, Zorice, Sunčice, Radice, Verice, Olgice itd.
Strana i odomaćena ženska imena koja se završavaju na suglasnik imaju vokativ jednak nominativu: Ines, Doris, Karmen itd.

Хаха, не дај да те збуне онда народне песме типа "Маријо, дели бела кумријо" или "Јовано, Јованке"

 

[Mrkalj]

Хаха, не дај да те збуне онда народне песме типа "Маријо, дели бела кумријо" или "Јовано, Јованке"

Lako ćemo za to, al šta ćemo sa vokativom Srbijo, Srpkinjo?

Onda, kako glasi nominativ imenica kao izbeglica, izelica, neznalica, pristalica, izmaglica, varalica, poledica, vršalica i sl.?


- - - - - - - - - -

Mislim da u drugom slučaju možemo razdvojiti apelativni i deklarativni vokativ, kao što je ovde predloženo:

Apelativni i deklarativno-kvalifikativni vokativ m. r.

Ja sam o ovome govorio, ali se nije pazilo na času. Pošto o tome niko nije pisao do mene, oprostiću vam.

Na primer, u vokativu kažeš "Jovane", ali kažeš i "kretenu" (pod uslovom da je Jovan zaslužio) ili "Jovane, mačoru" (opet prema zaslugama). Ako niste sigurni da li je vokativ apelativan (dozivni vokativ) ili kvalifikativan (nazivni vokativ), onda proverite da li dodavanjem "jedan" iza imenice u vokativu dobijate na jasnoći, ako dobijate, onda je u pitanju kvalifikativni vokativ, a u slučaju dvojnih sufiksa, sufiks je - u.

Ja sam zato više voleo da mi se obraćaju sa "Mrkalju" jer sam takav avatar stavio - mrkljasti.

Bora greši u pesmi, jer je treablo da upotrebi apelativni vokativ, a ne deklarativni. Drugačije bi bilo da je nekog rmpaliju trebalo nazvati: avionu (jedan), šifonjeru (jedan), traktoru (jedan), p/federu (jedan), prijatelju i sl. Verovatno se Bora poveo za analogijom akuzativa za
živo-neživo ("Saobraćajac je ušao pauk"). Dakle, "Avione, baci mi bombone!"

Nije Bora jedini, svi grešimo kada kažemo "mamlaze", umesto "mamlazu (jedan)" ili "druže moj" umesto "drugu moj". Sa "debilu", obično ne grešimo. Takođe, Sv. Bojković/Siniša Pavić greše kada apelativni vokativ vl. imenice Krez prevode sa latinskog kao Krezu, umesto Kreže.

E sad, zašto je vokativ od kralj - kralju - zato što se u apelaciji pozitivnih titula najčešće izriče duboko poštovanje. U takvim slučajevima dozvolio bih (a možda i ne bih, da se ne komplikuje pravilo) izuzetno i: "maršalu", "generalu", "admiralu", "doktoru", "profesoru", "učitelju". Dakle, ovi su oblici izuzetni i to samo ako se obraćamo iz dubokog poštovanja. U suprotnom - kralje, maršale, generale, admirale, doktore, profesore, učitelje (da, "učitelje" jer učitelj se danas švercuje uz kralja i prijatelja kod kojih smo objasnili smisao u-sufiksacije - kralj je jedan, a prijatelj - moj).

U našem slučaju apelativni vokativ bio bi na -e, a kvalifikativni na -o.

 

[Карлос Шакал]

Српски има проблем са чувеним правилима "баба Смиљане", тако да ту нико живи ништа не може похватати, јербо се очигледно ради о простом осећају говорника, кад и какав ће наставак за вокатив применити.
Мислим, можда си ти заиста са разликовањем апелативног од квалификативног вокатива открио нову граматичку категорију.
Могуће је, језик је жива ствар која се стално развија.

Мени са друге стране на памет пада старословенски и његова правила која се тичу вокатива.

Дакле, именица мушког рода која се завршава тврдим сугласником има вокатив увек на Е, на пример човек - човече, дух - душе, стол - столе, зид - зиде, Бог - Боже итд.
Именица мушког рода која се завршава меким сугласником, дакле ћ, ђ, љ, њ, рј итд. има вокатив на У, на пример коњ - коњу, царј - царју, краљ - краљу, нож - ножу, вожд - вожду итд.

Примери старац - старче, кнез - кнеже потичу од палателизације К и Г (старак > старац и кнег > кнез) који су се из косих падежа пренели у номинатив.

Именице женског рода (као и мушког које се мењају по овој деклинацији) које се завршавају на А имају вокатив на О, на пример жена - жено, риба - рибо, војвода - војводо.
Именице женског рода које се завршавају на ЈА имају вокатив на ЈЕ, на пример воља - воље, рђа - рђе, рибица - рибице итд.

Востани СербиЈЕ

BTW - мрзело ме да пишем изворне старословенске облике па сам користио најприближније српске, чисто да илуструјем.

Иначе, називи занимања су се некад завршавали меким р, односно рј, на пример рибарј, столарј, поменути царј, вокативи рибарју, столарју, царју.
Ово Р је у српском отврдло, мада се још виде остаци, поред вокатива имамо и инструментал царЕМ уместо царОМ.

Штос' тиче старословенског правило је дакле хеј МилошУ и МркаљУ.