Имена мушког рода на сугласник у вокативу једнине имају најчешће наставак -е или -у. Наставак -е се додаје уколико се име завршава ненепчаним сугласником: Душан – Душане, Лазар – Лазаре; када је завршни сугласник задњонепчани, тај сугласник испред наставка -е увек прелази у предњонепчани: Вук – Вуче, Љубодраг –
Љубодраже. Имена која се завршавају предњонепчаним сугласником у вокативу једнине могу имати наставак -у: Драгаш– Драгашу, Милић – Милићу.
Лично име Милош, примера ради, у вокативу једнине има дублетне наставке -е и -у: Милоше/ Милошу.
Страна мушка имена на сугласник у нашем језику често имају једнак облик номинатива и вокатива: Абдулах, Џек. Некада се вокатив од ових имена гради додавањем наставка -у: Абдулаху, Џеку. С друге стране, постоје имена која граде вокатив једнине уз помоћ наставка -е: Џон – Џоне.
Имена мушког рода на -о или -е имају вокатив једнине једнак номинативу: Мирко – Мирко, Ђорђе – Ђорђе.
Вокатив једнине властитих именица на -а је неретко исти као и номинатив: Гордана – Гордана, Јелена – Јелена, Никола – Никола.
Постоје властите именице на -а које у вокативу имају наставак -о. То су двосложна лична имена са дугоузлазним акцентом у номинативу једнине: Зoра – Зоро, Пeра – Перо, Сaра – Саро. Двосложна имена са кратким
акцентом у номинативу једнине имају, пак, вокатив једнак номинативу: Ана – Ана.
Лична имена женског рода на -ица у вокативу једнине добијају наставак -е: Анкица – Анкице, Јелица – Јелице, Радица – Радице.
Лична имена мушког рода на -ица такође у вокативу једнине имају наставак -е: Јовица – Јовице, Перица – Перице.
Наши писци су често у својим делима правили разлику између мушких и женских лица чија се имена завршавају на -ица тако што би у вокативу за означавање лица женског пола додавали наставак -е, нпр. Микица – Микице, док би номинатив и вокатив били истоветни када би именом било означено лице мушког пола, нпр. Микица – Микица.
Лична имена имају различите наставке у вокативу, што зависи од следећих фактора: 1) врсте промене којој именица припада, тј. да ли се мењају по првој врсти (нпр. Душан) или по трећој врсти (нпр. Јелена); 2) ако именице припају истој врсти деклинације: а) који наставак имају у номинативу (нпр. Никол-а или Рад-ица); б) да ли је именица састављена из два слога (нпр. Зора) или више слогова (нпр. Никола); в) какав акценат имају у номинативу – дуг (нпр. Зора) или кратак (нпр. Ана); 3) да ли служе за означавање лица мушког или женског пола (нпр. Микица); 4) да ли су страног порекла (нпр. Џек).
Љубодраже. Имена која се завршавају предњонепчаним сугласником у вокативу једнине могу имати наставак -у: Драгаш– Драгашу, Милић – Милићу.
Лично име Милош, примера ради, у вокативу једнине има дублетне наставке -е и -у: Милоше/ Милошу.
Страна мушка имена на сугласник у нашем језику често имају једнак облик номинатива и вокатива: Абдулах, Џек. Некада се вокатив од ових имена гради додавањем наставка -у: Абдулаху, Џеку. С друге стране, постоје имена која граде вокатив једнине уз помоћ наставка -е: Џон – Џоне.
Имена мушког рода на -о или -е имају вокатив једнине једнак номинативу: Мирко – Мирко, Ђорђе – Ђорђе.
Вокатив једнине властитих именица на -а је неретко исти као и номинатив: Гордана – Гордана, Јелена – Јелена, Никола – Никола.
Постоје властите именице на -а које у вокативу имају наставак -о. То су двосложна лична имена са дугоузлазним акцентом у номинативу једнине: Зoра – Зоро, Пeра – Перо, Сaра – Саро. Двосложна имена са кратким
акцентом у номинативу једнине имају, пак, вокатив једнак номинативу: Ана – Ана.
Лична имена женског рода на -ица у вокативу једнине добијају наставак -е: Анкица – Анкице, Јелица – Јелице, Радица – Радице.
Лична имена мушког рода на -ица такође у вокативу једнине имају наставак -е: Јовица – Јовице, Перица – Перице.
Наши писци су често у својим делима правили разлику између мушких и женских лица чија се имена завршавају на -ица тако што би у вокативу за означавање лица женског пола додавали наставак -е, нпр. Микица – Микице, док би номинатив и вокатив били истоветни када би именом било означено лице мушког пола, нпр. Микица – Микица.
Лична имена имају различите наставке у вокативу, што зависи од следећих фактора: 1) врсте промене којој именица припада, тј. да ли се мењају по првој врсти (нпр. Душан) или по трећој врсти (нпр. Јелена); 2) ако именице припају истој врсти деклинације: а) који наставак имају у номинативу (нпр. Никол-а или Рад-ица); б) да ли је именица састављена из два слога (нпр. Зора) или више слогова (нпр. Никола); в) какав акценат имају у номинативу – дуг (нпр. Зора) или кратак (нпр. Ана); 3) да ли служе за означавање лица мушког или женског пола (нпр. Микица); 4) да ли су страног порекла (нпр. Џек).