Војсковођа који је пркосио законима ратовања

Khal Drogo

Elita
Poruka
16.789
Када људи говоре о великим војсковођама, ту се некако подразумијева на владаре војсковође, као рецимо у овом видео прилогу 5 великих владара војсковође (овдје), и ту ће људи у конкуренцију узети Александра Великог, Цезара, Атилу, Џингис Кана или пак Наполеона.
Џингис Кан заслужује посебно мјесто јер је по много чему јединстен, у видео прилогу се помиње и да је иза себе оставио царство које се простирало на 35 мил. км2.
То заправо није тачно, Темуџин (Џингис Кан) јесте за живота постигао велике ствари, његова освајања јесу импресивна
M0 Mongoli maps 1227.jpg

Али то није тај опсег територија у моменту његове смрти 1227-е. То ће се остварити у 15ак година послије, то царство ће се утростручити и овладати простором од 35 мил.км2 на којем данас битише 1,8 млрд. душа.
И све управо заслугом генијалног војсковође и стратега и за Темуџиновг живота и двије деценије послије, човјека ниског рода, сина ковача, којег је судбина изабрала за велика дјела.
Његово име је Субутај, или Субедеј како се чешће помиње у српским изворима.
M0 Subutai.jpg

Тачно је да за своја достигнућа може захвалити Темуџину, који је поставио нови систем вриједности, да човјек ниског рода може у хијерархији достићи највиши положај, али исто тако ни Џингис Кан без Субутаја и још једног изванредног ввојсковође, Ђебеа, не би постигао тако велике ствари.
Субутај је за живота пуно тога остварио, генерал који је учествовао у 20 великих кампања, својим побједама и походима покорио 32 народа и у 65 великих битака остварио исто толико побједа. И буквално у свим тим биткама монголска војска бјеше малобројнија, један од разлога свих тих побједа лежи и у генијалности овог војсковође и стратега.
Монголи тог времена нису оставили списа, све што знамо о њима, знамо из пера њихових тадашњих непријатеља или оних које ће подјармити, из кинеских и персијских извора, из тајне историје Монгола, која је само дјелимично преведена на европске језике, и оног што су нам записали Јуан-Ши, Рашид ал-Дин и Џувејни. За освајање Русије (1237-40) главни извори су руски љетописи, Новгородске хронике и Галичко-Волињски љетопис, имамо и латинске рукописе који и нису баш поуздани извори.
Тако о Монголима и Субутају имамо изворе у списима оних који су ратовали против њих, а ако ти говоре у суперлативима, говори и да су бики опаки и опасни.
Такође сам и замислио да кроз ову тему не говоримо само о Субутају, него да то буде и прича о Монголима у том њиховом почетку, када су почели са освајањима.

Субутај се рано истакао, већ је 1197-е, у доби од 22 године је стекао репутацију врсног ратника и способног заповједника, 2011-е током инвазије на сјеверну Кину командује једним туменом (дивизијом, бројчане снаге 10.000 ратника) и ту се истиче.
Самостално добија шансу 2017-е против старих непријатеља Меркита и њихових савезника Кипчака (Кумана), побјеђује их у више битака 1217-19, истакао се у походу против највеће свјетске силе тог временам средњоазијске државе Хорезм (1220-е), након тога води успјепну кампања (1220-23) против кавкаских народа те преко простора данашњег Казахстана и Украјине против кипчачко-руског савеза, одиграће важну против ту8нгутског царства (1226), у операцијама против сјевернокинеског царства (1231-35), имаће одлучујућу улогу, руководи операцијама монголских снага (око 150.000 људи) при освајању Русије 1237-40, те у походу кроз (1241-42.).
Овај генијални војсковођа војевао је у ратовима и биткама од крајњег истока, од Кине, преко Персије, Кавказа, Русије све до Беча, при томе често пркосећи законима ратовања, уносећи сталне новине и помјерајући границе када је војна доктрина у питању.

Наредних неколико постова ћу посветити епизодама из живота овог човјека ниског рода који је урадио велике ствари.
 
Poslednja izmena:
Немамо поуздану годину рођења овог будућег војсковође. Историчари вјерују да је Субутај рођен 1175. године у данашњој Монголији.
Припадао је Урианкаи клану, познатом као људи јелени, клану који је живео у сибирским шумама за разлику од осталих Монгола који су живјели у степама. Као резултат тога није имао, попут других Монгола, тренинге јахања одмалена.
Темуџин (касније Џингис Кан) се у току уједињења племена степе наметнуо као неприкосновен аутотитет, онај који мијења обичаје, законе, писане и неписане, вриједносни систем, и успоставио је меритократију, ту је свако могао захваљујући способностима напредовати.
Субутај, ниског рода, је напредовао, са 14 година (??) је приступио Темуџиновој војсци, стопама старијег брата Џелмеа (који је наводно спасио Темуџину живот).
Врло брзо се истакао, Темуџин га је брзо изабрао као посебног, један од четири "ратна пса" (у тадашњем поимању Монгола није имало погрдно значење), они којима Темуџин бескрајкно вјерује, одани и који ће све учинити за кана, та четири одабрана ратника су Џебе, Кублај (могуће ће по њему добити име каснији славни Темуџинов унук), Џелме и Субутај.

Субутај шансу добија у улози команданта већ 1197-е, када је имао само 22 године, током рата против највећих Темуџинових непријатеља, Меркита.
И одмах поред велике храбрости показао и лукавост. На своју иницијативу отишао је сам у камп Меркита, представљајући се дезертером стекао повјерење и убиједио их да је главнина монголске војске далеко.
Меркити су смањили стражу, укинули патроле, што је Монголима омогућило да их изненаде и окруже, заробљена су и два генерала.
Субутај је тако стекао репутацију команданта који је пронашао иновативне начине да то побједе дође са минималним жртвама.
Слиједећа епизода је рат против Наимана када се опет истакао.
M0 Subutai 1.jpg

Након тога слиједи кампања против сјевернокинског царства и династије Џин. Ту се Субутај поновно истакао, већ је командовао туменом те био под командом изузетног војсковође Џебеа (1211-12, 1213-14) и још једног изванредног војсковође Мугалија (1213-14), такође јако интересантног, јако занимљив живот, за разлику од свох других монголских команданата бирао би умјесто силе, суровости, мирније методе ако је то могуће и настојао поштедјети становништво, њему је Џингис Кан оставио Кину када је кренуо у поход на запад.
 
Године 1217-е, Џингис Кан је послао Субутаја да се бори против Меркита и њихових савезника, удружених племена Кипчака (Кумана), на територију данашњег централног Казахстана гдје су Меркити избјегли.
Субутај их побјеђује на ријеци Чу 1217-е и поново у 1219-е на територији дивљих Кипчака. И ту је показао склоност имровизацији и варком увукао противника у замку.
Прије битке код ријеке Чем 1219. године, Субутајева претходница је дечје играчке остављала иза себе, симулирајући групу породица у паничном бјегу од Меркита. Превара је успјела, Субутајева војска их је увукла у замку, окружила и изненадним нападом заробљени су сви команданти и владајућа елита Меркита и Кипчака.
M2 Mongoli.jpg

У исто вријеме док је Субутај “рјешавао“ стваи на сјеверу, најдамски принц Кучлуг је побјегао и нашао гостопринство код цара тада моћног царства Кара-Китај
M3 Kara Kitai 2.jpg

Јела Зилугуа, који му је дао кћерку за жену. И ту се зајебао, Кучлуг га је свргао 1211-е.
Темуџин је 1216-е послао свог војсковођу Џебеа да заврши започето, Кучлуг опет успијева побјећи, али 1218-е бива ухваћен и обезглављен, а царство Кара-Китај је пало под монголску власт и престало да постоји.
Освајањем Кара-Китаја монголско царство је избило на границу моћног царства, Хорезма, у то вријеме вјероватно најмоћније свјетске силе, и слиједи нова, вјероватна најважнија епизода у историји Монгола.
 
Освајање Хорезма је једна од најспкектакуларнијих војних кампања у историји, показала се бриљантност монголских војсковођа, у серији битака имали смо сталне маневре, варке, сваки пута би надмудрили противника, увукли на начин борбе гдје су супериорнији и блиставе побједе гдје су величанствени градови падали један за другим.

На жалост, војне спектакуларне побједе остале су у сјенци суровости која до тада није забиљежена у историји, већ су раније против народа који би им се супроставили као и у Кини показали бестијалну бруталност, али покољима и уништавањем за оно вријеме најнапреднијих градова познатог свијетам, помјерили су границе на љествици ужаса и свирепости.
Хорезм бјеше моћно царство
M4 Khvarizm Empire.jpg


У тим вијековима превирања, наметнули су се као доминантна сила на простору централне Азије. Испрва су били у присним односима са багдадским калифом како би сузбили моћ Селџука, но сада су шаху Ала ал-Дину Мухамеду порасле амбиције, калиф Ал-Насир је потражио новог савезника чија се звијезда рађала на истоку, Темуџина. Овај испрва није био расположен да удари на тако моћну силу у том моменту, задовољио се са оним што је освојио на истоку.

Затим су и склопили са Хорезмом споразум два царства, прије свега са наумом да обезбједе несметане руте трговачких каравана.
Но, убрзо је Иналџук, гувернер града Отрара, заробио један трговачки караван, а неке које је оптужио за шпијунажу, што вјероватно и јесте била истина, погубио.
Темуџин је интервенисао, послао три гласника тражећи да се караван пусти а гувернер казни, одговор бјеше погубљење једног гласника као и читавог каравана, а двојица гласника су обријана, велика увреда у то вријеме.
Тако је почела војна кампања на коју је Темуџин био приморан и морао је прекинути активности у Кини.
M4 Mongoli.jpg

Тешко је рећи о бројном стању војски, постоје различите процјене, и у разлилитим изворимо наћи ћемо различите податке.
Најчешће се спомиње да је на монголској страни учествовало у походу 120-150.000 ратника. Бројке које помињу Рашид ал-Дин и Џувејни нису реалне. Армија Хорезма бјеше бројнија, процјене иду од 300-400.000 воиника, међутим та војска бјеше расцјепкана по градовима, утврђењима, такође и шаролика, са вјековнма присутним анимозитетом између турских и иранских народа, и показаће се са крајње упитном лојалношћу шаху, на наговјештај опасности многи би напустили бојиште, а у главној бици војска Хорезма није имала више од 60.000 војника наспрам 100.000 Темуџинових ратника на другој страни. Тако да та збирна бројчана предност армије Хорезма током кампање ништа није значила.
Монголи су имали и неупоредиво боље обучену војску, прекаљене ратнике, обавјештајна мрежа је одлично радила посао, имали су информације о стању у табору противникс, такође уз помоћ провокатора константно уносили немир и раздор код противника.
Поред номадског начина ратовања, Монголи су се “наоружали“ војним знањем у Кини, прије свега када су у питању опсадне справе и употреба барута.
Темуџин је подијелио своју војску у три колоне, прве двиоје које су напале са југа и центар бејаху диверзије
Већина градова је пала брзо, неки и без одбране, или би посада учинила кобну грешку и ушла у сукоб са Монголима на отвореном, убрзо би слиједили покољи.
Отрар је пружио јак отпор, пуних 5 мјесеци док неки издајник није отворио капију, слиједи масакр доста јаког гарнизона од 20.000 војника, поклано је и комплетно становништво а град разорен до темеља.

Како написах, ове две колоне бејаху варка, главни удар је ишао са сјевера, преко пустиње и непроходног терена, удар на Самарканд гдје је чекао шах Мухамед са 40.000 војника. Претходно је похарана Бухара.
И опет варка, симулирајући да су потучени и да се повлаче, извукао је гарнизон из Самарканда на отворено, и ту слиједи масакр. Убрзо слиједи и покољ у самом Самарканду, поклано је 100.000 људи.
Несрећни Мухамед успио је побјећи, Темуџин је за њим послао двојицу најбољих војсковођа, Субутаја и Џебеа да га гоне са 20.000 ратника, али и са освајачко-извиђачком мисијом да испитају нове територије на Западу.

Освајање Хорезма потрајало је двије године, до 1221-е, отпор је покушао пружити Мухамедов син, Џалал ал-Дин, без успјеха. Ипак успио је побјећи.
Ова кампања у војном смислу је испуњена спектакуларним потхватима. Но све је то засјенило бестијално дивљаштво и свирепост, у двије године поклано је око 1,8 милиона људи, вјероватно најмоћнија држава тог времена је урушена, просперитетни градови, пијемонти културе и науке су разорени, од цјелокупне популације остало је тек 1/10.

Реално, за сам сукоб кривица је шаха Мухамеда, но то никако не може оправдати никад забиљежена звјерства и масакре, катастрофа и агонија једног царства мало кад забиљежена у историји, огроман губитак и за свјетску цивилизацију, не и једини када су монголски походи били у питању.
 
Субутаи и Џебе на челу армије од 20.000 војника су кренули у своју мисију на запад, хватање шаха Хорезма те извиђачко-пљачкашку експедицију.
Шаха Мухамеда нису ухватили, скончао је на једном острву у Каспијском језеру.
Кренули су у поход пљачкајући насеља дуж ријеке Куре, простор некад античких Албаније, Иберије и Колхиде, данас Азербејџана и Грузије.
Грузијски краљ им је код Сагиме супроставио моћну армију чију су окосницу чинили витезови крсташи, прекаљени борци. Субутај опет варком симулирајући панику и бежанију намами противник на терен гдје је тешка коњица неефикасна, Монголи их окружују и слиједи масакр.

Наредних мјесеци похарали су неколико градова, највреднија марта 1221. Када су приликом опсаде Мараге коистили заробљенике као штит код сваког напада, до краја мјесеца упали у град и масакрирали становништво.
Бјеше тада идеја да крену на југ, на Багдад, но кренули су ријеком Куром, преко Кавказа, и на сјевер.
M1 Kalka kampanja.jpg

Ово путешествије је скупо стајало Монголе, изгубили су доста људства и оставили опсадне справе.
А сада их је чекао нови опасан противник. Удружени савез, Алани, Черкези, Лезгијци, волшки Бугари, Хазари а окосницу и главнину од 50.000 ратника су чинили Кумани, стари непријатељи Монгола чије су земље већ устошили.
Први окршај је прошао безу побједника, након тога овај савез је блокирао Монголе који су се нашли у безнадежној ситуацији, пријетило им је изгладњивање. Субутај поткупљује Кумане уступајући им опљачкано благо у замјену да се ови повуку. Ови то прихваћају, логика чему ратовати када могу сво благо за себе узети, зајебали су се.
Монголи нападају и побјеђују преполовљене снаге савеза, а онда крећу да прогоне Кумане који су се повукли са огромним благом које их успорава, сустижу и наносе тежак пораз.

Након тога Џебе и Субутај дијеле снаге и настављају експедицију на простору данашње Украјине, бивајући и одушевљени земљом, велики пашњаци и обиље ријека.
Субутај истражује Крим, ступа у везу са млетачким колонијама, склапа савез, бори се са њиховим непријатељимка, а оно што за њега бјеше најважније су информације које је добио о Европи, Субутај је имао ту глад за информацијама и знао је то искористити.
Кумански кан Котијан је припремао војску за одлучујуи битку. Придруили су му се руски кнез Мистислав те галички, черниговски, кијевски и смоленски одреди. Монголи су успјели да обезбеде савезништво Бродњика (становништва словенског поријекла са обала Азовског мора и доњег Дона, чији начин живота је био сличнији куманском и монголском, него руском), пошто су они били у непријатељским односима са јужноруским кнежевинама, тако су надокнадили људство које су изгубили током кавкаске кампање.
До одлучујуће битке је дошло на рјечици Калки
M2 Kalka slika.jpg

Куманско-руска војска је бројала 80.000 војника али и са неусаглашеном командом и планом дјеловања. Монголи су располагали са 20.000 ратника.
И читав низ бриљантно осмишљених тактичких маневара и изненађења.
Након јуриша куманске коњице подигнут је ватрени зод од остатка војске, у том метежу се од ватре о дима није видјела судбина коњице коју су Монголи окружили и постепено касапили.
Након тога окружили су и пешадију, изводећи нападе и сталним маневрика остаљајући један отвор као прилику за бијег деморалисаног противника, тако их дио по дио масакрирали.
Бјеше то кланица и катастрофа руско-куманског савеза.
Субутај је у пракси ратовања увео и нову доктрину. Циљ битке би увијек био овладати територијом, освојити град или неку област, ако би натјерали противника у бијег и тако смањили властите губитке утолико боље, важна је побједа.
Субутај је увео доктрину тоталног унипштења, ту би у том истребљењу противника до задњег имао за посљедицу и властите жртве, губитке, такође одлажући исход битке ризикује и да очајни противник који нема никакав избор преокрене ствари, но Субутај је овдје гледао мало даље. Тако су стварали страшну репутацију, и порука какве посљедицу чекају оне који се усуде да се супроставе страшним и непобједивим Монголима. Бјеше дјелотворно.
 
Субутај је одиграо кључну улогу у кампањи против царства Тангута, Кси Ксиа 1226-7, гдје се истакао као војсковођа приликом удара на Тангуте с леђа.
Док је Темуџин на челу своје аемије нападао традиционалним северним маршом, Субутај је неочекивано напао са запада преко планина и пустиња у данашњем Туркестану, што је узроковало крах отпора Тангута. Тангутско царство је срушено.

У кампањи 1227-е освојио је неке округе у сјевернокунеском царству дуж горње реке Веј , упадао у краљевство Тибета.
Операције су привремено прекинуте због Темуџинове смрти.

Но већ 1231-35 Субутај се истиче приликом нове кампање против сјевернокинеског царства, сада већ као један од главних планера.
M6 Mongoli Xi.jpg

После Тулујеве смрти 1232. године, Субутај је, по Огатајовом (нови велики кан) наређењу, преузео команду, заузео Кај-Фенг, пријестолницу царства династије Џин и послије три године успјешно окончао покоравање сјевернокинеског царства.
 
На курултају 1235-е одлучено је да монголска армија крене на запад, овај пута са циљем освајања огромних пространстава која су настањивали Кипчаци и гдје смо имали руске кнежевине.
Ту је ангажована огромна монголска армија, снага се процјењује на 120-150.000 ратника, горња бројка је вјероватнија.
У походу на запад су ангаћовани готово сви Темуџинови унуци, номинално команду је добио Бату, син Џучијев, Субутај би у данашњем поимању могао бити начелник штаба, онај који води операције.
Огромна војска је кренула преко азијских степа 1236-е, већ исте године, претходница је прегазила ријеку Јаик (данас Урал) и прошла кроз “врата народа“.

Почетком 1237-е, читава војска се постепено окупила на простору између Јаика и Волге. Утаначени су ратни планови који су предвиђали да један њен део, на челу са Менгкеом, крене на доњу Волгу против Кумана, а други, који су водили Бату и Субутај, направи заокрет на сјеверозапад, са крајњим циљем да удари на Русију. На побjедоносном Батуовом путу први се нашао народ поволшких Бугара.
Монголи су на јуриш заузели главни град Бугара и опустошили њихову земљу. Одмах затим, они су потчинили народ Башкира, сроднике Мађара, који су живели на обронцима Урала и без већих тешкоћа наметнули своју власт Черемисима и Мордвинима.

Пред нападачима је сада стајала руска земља, у политичком хаосу и потпуно неспособна за одбрану. Руске кнежевине бејаху у стању сталних превирања, завада, међусобних борби и са поволшким Бугарима.

На удару се нашла рјазањска кнежевина, Бату није тражио сукоб, већ поклоњење и данак, 1/10 од онога што посједују, у Рјазању су поносно одбили, врло брзо је пао као и град Коломни гдје је столовао брат рјазањског кнеза, градови су платили цијену непослучности и спаљени.
Убрзо су фенруара 1238-е изненадили и одбрану тадашње пријестолнице Владимира, заузели га, спалили, а цјелокупно становништво побили.
Убрзо у бици гине и кнез Јуриј, иако су Руси били у једном стању метежа пружили су снажан отпор током те кампање.
M7 Mongoli u Rusiji.jpg

Градић Казјолск у области Калуге одбио је да се преда, Руси су показали невјероватну храброст и одлучност да бранесвоје и Монголи су га опсједали пуних седам недеља, а Монголи су преузели контролу над градом тек пошто су Руси били побијени до последњег, заузели су град али и платили велику цијену.

Док су Бату и Субутај освајали руске земље, Менгке и Бучек су, на челу левог крила велике армије, ратовали против Кумана. Један део овог народа, предвођен својим вођом Бачманом, пружао је жесток отпор нападачима водећи против њих герилску борбу.
Откривши им локацију на једном рјечном острву, Монголи су саградили 200 чамаца, у тишини прешли ријеку, и слиједи покољ, а Бачман свирепо убијен, расјецањем тијела на два дијела.

Други део Кумана, цијелих 40.000 породица, на челу са каном Котијаном (истим оним који је учествовао у бици на Калки), пребјегао je у Угарску, гдjе им је краљ Бела IV пружио уточиште. Касније ћу о томе.

Током 1239. није било већих ратних операција, Менгке и Кадан су упућени против Алана и Черкеза над којима су однијели побједу и убили њиховог владара по имену Тукар. Шибан, Бучек и Бури су кренули у поход на земљу Мерим (Крим) и заузели је, а Берке је преузео задатак да скрши отпор преосталих непокорних Кумана, што је и успио.

У љето 1240. Наставило се са покоравањем Русије.
M0 1237-40 Rusijja M2.jpg

Oпустошени су градови Перејеслављ и Чернигов, средином јесени Монголи су се нашли пред Кијевом, духовном пријестоницом Русије. Становништво је одбило предају, чин који је одлучио судбину старог центра руске културе и државности.
Браниоци Кијева су пружили снажан отпор, примјери велике храбрости, но 6. Децембра 1240, градске капије су пробијене и нападачи су успјели да продру у град.
Слиједи стравичан покољ, више од три стотине цркава, колико их је било у Кијеву, спаљено је, док су од града остале само рушевине.
Падом Кијева за руску нацију ће услиједити вијекови таме.
 
Lako je bit veliki vojskovodja kad imaš na raspolaganju najbolju vojsku na svijet. Niko nije moga da parira mongolskoj tehnologiji ratovanja (korišćenja konjice i luka i strijele). Mongoli su se od djetinstva učili da jašu i gadjaju strijelom sa konja, i takve vještine niko na svijet nije imao u tolkom broju. Ne bih da umanjim zasluge samog Subotaja, koji je sigurno bio veliki vojskovodja, ali ipak.

Jan Žižka je general koji je od običnih nevještih (bar ne vojno) seljaka stvorio miliciju koja je uvijek odnosila pobjede nad brojno, tehnološki i u svakom drugom pogledu superiornijim neprijateljem (vitezovima itd.). On je vjerovatno najveći vojskovodja svih vremena:

https://en.wikipedia.org/wiki/Jan_Žižka


 
Poslednja izmena:
У Европи поход Монгола нису гледали као опасност, већ као прилику да узму свој дио колача против разорене Русије, 1240-42 Швеђани и Тевтонци покушали су освојити руске земљем, али их је поразио синовац кнеза Јурија, Александар, касније назван Невски.

Слиједећа станица Монголима бејаху Угарска и Пољска. Монголска војска се подијелила у двије армије. Сјеверну армију, неких 10.000 ратника и напад на Пољску водили су Бајдар и Орда.
M8 Maps.jpg


Пољска бјеше у једном тоталном метежу, разједињена, неколико претендената за пријесто, успјели су скупити 20.000 војника за одлучујућу битку код Лигница 9.априла 1241.
M8 Legnica.jpg

Европска тешка коњица постала је жртва старог номадског трика, лажног повлачења. Упустивши се у прогон наводно заплашеног непријатеља, коњаници су се одвојили од пешадије. Тада је непријатељ, који је бјежао, поново променио правац, праћен оним дијелом монголске војске који је дотада чекао притајен у засједи.
Други трик који су Монголи применили у бици код Лигница, дим који се развукао широм бојног поља, онемогућио је пешадији да види како Монголи масакрирају коњицу, пре него што је и сама постала жртва степских ратника.

Још један податак из сукоба код Лигница свједочи о умјешности Монгола и њиховим ратним варкама. Док је битка бјесњела, широм бојног поља пронео се глас “бјегајће, бјегајће”, после чега су људи Мјечеслава Опољског захваћени страхом, побјегли из боја.
Након побједе, Бајдар и Орда Лигниц ипак нису освојили, нису пуно ни покушавали, зато су опустошили све што им се нашло на путу.
 
Угарска тада бјеше водећа европска сила, али и са унутрашњим проблемима. На Угарску је ударила главнина монголске војске.
Напредовали су муњевитом брзином.

На другој страни угарском краљу Бели IV. притекао је у помоћ аустријски војвода Фридрих II, звани Свађалица, и то му није донијело ништа добро.
Одмах је почео подривати краљев ауторитет пребацујући му због превелике опрезности.
Али више због присуства Кумана у угарској војсци, иако је кан Котијан пристао да пређу на хришћанство. Бела IV је пристао, зарад смиривања стања, да одстрани Котијана и друге куманске прваке. Племство није било задовољно, већ је захтијевало да се дошљаци протјерају из земље. На подстрек неких хушкача, свјетина је послије неколико дана линчовала Котијана, што је изазвало ерупцију насиља на другој страни. Знајући Субутајев рукопис тешко је вјеровати да ово није његово масло и врло је вјероватно да су ти подстрекачи дјеловали по његовим упутствима
Кумани су се на вијест о убиству кана полудили, слиједи освета, одмазда због убиства свог вође, убијали су Мађаре дуж Дунава како су стигли, при томе се дали у пљачку. Пошто су се напљачкали стоке, коња и другог блага пребацили су се у Влашку, да би потом преко Дунава прешли у Бугарску. Мађаре је тада напустио и Фридрих Аустријски, тако да је овај само штете донио и никакве вајде.

Одлучујућа битка ће се одиграти 10-11.априла 1241. на мухијској ледини у близини ријеке Шајо.
M8 Muhijska bitka slika.jpg

Бела IV је остао без контигента куманских ратника које је због глупости изгубио али и даље је имао бројчану предност, неких 65-80.000 бораца, окосницу је чинио елитни одред витезова Темплара.
Монголи су располагали са неких 30-40.000 ратника.

Бела IV и његов брат Коломан, показаће се, нису били дорасли ситуацији, већ код постављања табора учинили су више грешака.
Бату, који је са брда осматрао Белин табор, увидјевши како су угарски шатори стиснути и прибијени једни уз друге, наводно је задовољно примијетио
“они су попут стада без пастира, затворени у врло тесном обору”
Током ноћи, неки Рус је пребјегао из монголског у угарски логор и јавио да се спрема напад. Краљев брат Коломан је потом преузео на себе одбрану моста, у тренутку док су Батуови коњаници почели да прелазе реку. Развила се жестока борба у којој су Монголи испрва били потиснути. Тада је на узвишење изнад Шајоа довучено седам катапулта, који су огромним камењем почели да бомбардују другу обалу. Угарске страже су се морале повући и Монголи су се пробили преко реке и формирали мостобран. У намјери да их одбије преко моста, ангажовао се постепено највећи део угарске војске, што је такође принудило Батуа да све распoложиве резерве пошаље у битку.
M8 1241 Muhijska bitka.jpg

Оно што ни угарски краљ ни његови војници нису знали, јесте да је Субутај, док се борба полагано развијала, са одредом војске непримећен прешао низводно реку Шајо на импровизованом мосту који је градио током ноћи и да се нашао Мађарима иза леђа. У зору 11. априла је услиједио монголски концентрисани напад са две стране и угарска војска се нашла опкољена, и у расулу.
Битка се претворила у кланицу. Бела IV је, захваљујући пожртвованости одреда Темплара и Коломана, који су штитили његову одступницу формирајући клин, успео да се спасе, тј побјегне. Његов храбри брат није био те среће.
Бјеше то катастрофа, погинуло је не мање од 50.000 Мађара, по једном извору и 80.000 а Монголима више није имао ко стати на пут, кренули су у пустошење градова и насеља који би им се нашли на путу.

Користили су стратегију из Русије, сачекали јесен да би наставили поход. Ту су подијелили снаге, Кадан и један тумен (дивизија, око 10.000) ратника је кренуо на југ покушавајучћи ухватити угарског краља који је бјежао, при томе су пустошили далматинске градове, већи део је кренуо на запад и стигао до самог Беча.

Прилог; веома добра анимација монголске кампање 1237-41, те битака код Лигница и на мухијској ледини;
 
Двије војске које су се раздвојиле у походу на Европу, једна потукла пољску војску 9.априла 1241. код Лигница, а друга угарску војску на мухијској ледини 11.априла 1241. о чему сам писао у претходним постовима су се удружиле
Након тога ове хорде су пустошиле редом градове, насеља, страдали су и Пештаи Будим, поново се удружиле, један крак стигао је до Беча, други, тумен са Каданом на челу који је гонио Белу IV., кренуо јужније до Трогира.

А онда су стали, и вратили се, при томе су опустошили што би им се нашло на путу.
У историографији је прихваћено да је Европу спасила вијест о смрти великог кана Огатаја, крајем 1241-е.
То је само дјелимично тачно. Разлози су други, више их је и узроковани су једним догађајем, годину раније, децембра 1240-е у земљи Русији.

Да нашишемо коју о том догађају. Када говоримо о тој експанзији Монгола, то су обиљежили Џингис Кан и војсковође Џебе, Мугали и Субутај, Темуџинови синови остали су у сјени славног оца. Од Џингисове смрти прошло је 13 година, дошло је вријеме за унуке, сви амбициозни, гладни престижа, жељни славе.
M0 Djingisidi.jpg

Након успјешне кампање по земљи Русији и куманским земљама децембра 1240-е би приређена гозба која се наравно претворила у дернек, и ту при пићу ће се показати права нарав.
Почело је са ситним прозивкама, Огатајев син Гујук и Чагатајев унук Бури оспоравали су Батуу право првенства при пићу, јер је по статусу испод њих. Након тога је дошло и до озбиљне свађе, Бури је добацио да Бату није поријекла као они већ унук неког Меркита (ПС; ово сеже у прошлост, својевремено у Меркити отели Темуџинову жену, Борте, силовали је, рођен је Џучи, ово иако бјеше знано није се смјело помињати, али је 2019-е дошло до свађе Чагатаја са Џучичем након што је Темуџун наговјестио да би га могао надлиједити најстарији син, зато је и изабран Огатај, компромис, ни Џучи ни Чагатај), па додао и да је је брадата бабетина, Гујук је добацио да такве треба избатинати штапом.
Озбиљна свађа која је прерасла у раздор у монголској војсци. Погрешно је правити паралелу са сличним ситуацијама у европским примјерима, и овдје је то врло зајебано, сваки од тих Темуџинових унука је имао свој улус, одред до смрти оданих ратника и ту се надвила пријетња катастрофе и грађанског рата.
Не знамо тачно шта се све издешавало наредних недјеља, покушали су посредовати и Огатај и Чагатај, сасвим сигурно и Субутај иако он као нижег рода и није могао пуно, на крају се прибјегло јединој алтернативи сукобу, раздвојене су завађене стране. Менгке (приликом ових догађаја није лако стећи увид у његове намјере) и Гујук су се запутили пут Истока, Каракорума.
Један део војске, је остао у руским кнежевинама и куманским земљама, а на Запад је кренула трећина војске.
Ове се војске јесу удружиле, али већ је отупила силина монголског удара, ту је и исцрпљеност, губитке нису као у случају азијских степа или кипчатске земље могли надокнадити новачењем нових ратника, нису имали ни уређен систем снабдевања. Још један разлог је што би наредних година неке удружене европске снаге (рецимо угарске, српске и бугарске) могле поразити тако ослабљену и рањиву монголску војску, за њих пораз није био само пораз већ би био срушен мит о непобједивости, била би нарушена страшна монголска репутација.

Да су Монголи ударили са војском која је прошла кроз “врата народа“, која је похарала руске и куманске земље, и да је умјесто трећине сва монголска сила ударила на Европу, Европа би врло, врло вјероватно доживјела судбину Хорезма и руских кнежевина, а европске метрополе, па готово извјесно, грозну судбину Самарканда и Кијева.

Монголи су се повукли другом рутом од оне којом су дошли.
M0 1240-42 Kretanje.jpg

Каданов одред је одступио од обале, прокрстарио Босном, па се вратио на Јадран, спалио српске градове Котор, Свач и Дриваст, побијено је и сво становништво које су затекли, и преко Србије, дошао током љета 1242. године у Бугарску, на обале Дунава, гдје се спојио са Батуом и Субутајем.

Што се нас тиче, насеља која су се нашла на путу Монголима јесу похарана, на другој страни Србија је из хаоса који су узроковали Монголи профитирала, не својом “кривицом“, бјежећи од тог ужаса и Монгола преко Дунава у Србији су нашли уточиште њемачки рудари знани под именом Саси. То ће имати за посљедицу развој рударства, српска економија се препородила а Стефан Урош I. Немањић је само задовољно примијетио; “охо, хо, ал ово добро иде“, но то је већ друга прича.
 
Шта је данас остало... од монголског царства?
Да ли су сачувани материјалални извори?
Нису ништа градили сем царства? никакве пирамиде као египћани?
Нису подизали богове као грци?
Каква им је технологија била обрађивања земље, и њихово легендарно оружије лук и стрела и соко?
 
Не памтим икад лепше и сажетије написану неку тему на иједном форуму.
Поштовање!
Да је среће да имамо неке значке нпр. да се деле за добре теме и постове, а не само свађе, препуцавања и банове.
 
Занимљиво је да су ови Монголи били пенцилин за Мухамеданце , иако су ови уназад неколико вијекова добијали већину битака. Ромејима никако не могу да опростим битку на Јармуку, коју су изгубили од Мухамеданаца.
Монголи очигледно нису имали неку довољно моћну животну филозофију или идеологију на којој би основали одрживо царство. Зато им и ове војне побједе нису капитализоване...
 
У задњим годинама живота Субутаја, монголско царство је достигло зенит, свој највећи опсег. И наредних деценија бјеше успјешних похода, освајања, али већ се отупила та силина, све више су присутни унутрашња превирања, сукоби, конфликти, пријетње грађанским ратом, све то ће промијенити ток историје.
И још једна важна ствар, одласком Субутаја и раније двојице такође изванредних војсковођа, Мугалија и Џебеа, показало се да насљедници неће бити дорасли претходницима.
Године 1258-е Хулагу осваја Багдад и урушава муслимански калифат, наредне године заузима Алепо, Дамаск и Хомс се предају освајачу и спашавају уништења, а онда са крајњег истока стиже вијест да је 11.августа 1259.године током компање против Кине окончао живот велики кан Менгке. Постоји више верзија узрока смрти, да је убијен у самој бици, да је умро од посљедица рањавања и инфекције или да је умро од колере.
Како је и био обичај, да би присустовао курултају и избору новог великог кана, али и из других разумљивих разлога, Хулагу прекида кампању по блиском истоку и са већином војске одлази пут крајњег истока.
У Сирији остаје војсковођа Китбуга са једним туменом (око 10.000) ратника, који је покушао успоставити споразум са мамелучким султаном Кудузом. Кутуз када је сазнао да се већина монголске војсе упутила пут Монголије, окуражио се и убија гласнике, самим тим и повод за битку.
Тако се 3.септембра 1260.године у Галилеји одиграла битка код Ајн Џалута
Battle of Ain Jalut

1598468519052.png

A map of the campaign leading to the Battle of Ain Jalut — in 1260 CE.

The Battle of Ain Jalut (Arabic: معركة عين جالوت‎, romanized: Ma'rakat ‘Ayn Jālūt, lit. 'Battle of 'Ain Jalut'), also spelled Ayn Jalut, was fought between the Bahri Mamluks of Egypt and the Mongol Empire on 3 September 1260 (25 Ramadan 658 AH) in southeastern Galilee in the Jezreel Valley near the Spring of Harod (Arabic: عين جالوت‎, romanized: ‘Ayn Jālūt, lit. 'Spring of Goliath'). The battle was fought not far from the site of Zir'in, a now-destroyed village in present-day Israel. The battle marked the height of the extent of Mongol conquests, and was the first time a Mongol advance had ever been permanently beaten back in direct combat on the battlefield.[10]

Continuing the westward expansion of the Mongol Empire, the armies of Hulagu Khan captured and sacked Baghdad in 1258, along with the Ayyubid capital of Damascus sometime later.[11] Hulagu sent envoys to Cairo demanding Qutuz surrender Egypt, to which Qutuz responded by killing the envoys and displaying their heads on the Bab Zuweila gate of Cairo.[11] Shortly after this, Hulagu returned to Mongolia with the bulk of his army in accordance with Mongol customs, leaving approximately 10,000 troops west of the Euphrates under the command of general Kitbuqa.

Learning of these developments, Qutuz quickly advanced his army from Cairo towards Palestine.[12] Kitbuqa sacked Sidon, before turning his army south towards the Spring of Harod to meet Qutuz' forces. Using hit-and-run tactics and a feigned retreat by Mamluk general Baibars, combined with a final flanking maneuver by Qutuz, the Mongol army was pushed in a retreat toward Bisan, after which the Mamluks led a final counterattack, which resulted in the death of several Mongol troops, along with Kitbuqa himself.

The battle has been cited as the first time the Mongols were permanently prevented from expanding their influence,[10] and also incorrectly cited as the first major Mongol defeat.[13] It also marked the first of two defeats the Mongols would face in their attempts to invade Egypt and the Levant, the other being the Battle of Marj al-Saffar in 1303. The earliest known use of the hand cannon in any military conflict is also documented to have taken place in this battle by the Mamluks, who used it to frighten the Mongol armies, according to Arabic military treatises of the 13th and 14th centuries.[14][15][16][17][18]

Background
When Möngke Khan became Great Khan in 1251, he immediately set out to implement his grandfather Genghis Khan's plan for a world empire. To lead the task of subduing the nations in the West, he selected his brother, another of Genghis Khan's grandsons, Hulagu Khan.[11]

Assembling the army took five years, and it was not until 1256 that Hulagu was prepared to begin the invasions. Operating from the Mongol base in Persia, Hulagu proceeded south. Möngke had ordered good treatment for those who yielded without resistance and destruction for the rest. In that way, Hulagu and his army had conquered some of the most powerful and longstanding dynasties of the time.

Other countries in the Mongols' path submitted to Mongol authority and contributed forces to the Mongol army. When the Mongols had reached Baghdad, their army included Cilician Armenians and even some Frankish forces from the submissive Principality of Antioch. The Assassins in Persia fell, the 500-year-old Abbasid Caliphate of Baghdad was destroyed (see Battle of Baghdad) and the Ayyubid dynasty in Damascus fell as well. Hulagu's plan was then to proceed southwards through the Kingdom of Jerusalem towards the Mamluk Sultanate, to confront the major Islamic power.[11]

During the Mongol attack on the Mamluks in the Middle East, most of the Mamluks were Kipchaks, and the Golden Horde's supply of Kipchaks replenished the Mamluk armies and helped them fight off the Mongols.[19]

Mongol envoys in Cairo
In 1260, Hulagu sent envoys to Qutuz in Cairo with a letter demanding his surrender that read:


From the King of Kings of the East and West, the Great Khan. To Qutuz the Mamluk, who fled to escape our swords. You should think of what happened to other countries and submit to us. You have heard how we have conquered a vast empire and have purified the earth of the disorders that tainted it. We have conquered vast areas, massacring all the people. You cannot escape from the terror of our armies. Where can you flee? What road will you use to escape us? Our horses are swift, our arrows sharp, our swords like thunderbolts, our hearts as hard as the mountains, our soldiers as numerous as the sand. Fortresses will not detain us, nor armies stop us. Your prayers to God will not avail against us. We are not moved by tears nor touched by lamentations. Only those who beg our protection will be safe. Hasten your reply before the fire of war is kindled. Resist and you will suffer the most terrible catastrophes. We will shatter your mosques and reveal the weakness of your God and then will kill your children and your old men together. At present you are the only enemy against whom we have to march.
— Hulagu, [20]

Qutuz responded, however, by killing the envoys and displaying their heads on Bab Zuweila, one of the gates of Cairo.[11]

Hulagu's departure to Mongolia
Shortly before the battle, Hulagu withdrew from the Levant with the bulk of his army, leaving his forces west of the Euphrates with only one tumen (nominally 10,000 men, but usually fewer),[2][7] and a handful of vassal troops under the Naiman Nestorian Christian general Kitbuqa Noyan, commonly known as Kitbuqa.[21] Contemporary Mamluk chronicler Al-Yunini's Dhayl Mirat Al-Zaman states that the Mongol army under Kitbuqa, including vassals, numbered 100,000 men in total, but this was likely an exaggeration.[22]

Until the late 20th century, historians believed that Hulagu's sudden retreat had been caused by the power dynamic having been changed by the death of the Great Khan Möngke on an expedition to the Song dynasty's China, which made Hulagu and other senior Mongols return home to decide his successor. However, contemporary documentation discovered in the 1980s reveals that to be untrue, as Hulagu himself claimed that he withdrew most of his forces because he could not sustain such a large army logistically, that the fodder in the region had been mostly used up and that a Mongol custom was to withdraw to cooler lands for the summer.[23]

Qutuz' advance into Palestine
Upon receiving news of Hulagu's departure, Mamluk Sultan Qutuz quickly assembled a large army at Cairo and invaded Palestine.[12] In late August, Kitbuqa's forces proceeded south from their base at Baalbek, passing to the east of Lake Tiberias into Lower Galilee. Qutuz was then allied with a fellow Mamluk, Baibars, who chose to ally himself with Qutuz in the face of a greater enemy after the Mongols had captured Damascus and most of Bilad ash-Sham.[10]

Mongol invasion of the crusader states
The Mongols attempted to form a Franco-Mongol alliance or at least to demand the submission of the remnant of the Crusader Kingdom of Jerusalem, now centered on Acre; but Pope Alexander IV had forbidden that. Tensions between the Franks and the Mongols had also increased when Julian of Sidon caused an incident which resulted in the death of one of Kitbuqa's grandsons. Angered, Kitbuqa sacked Sidon. The Barons of Acre and the remainder of the Crusader outposts, contacted by the Mongols, had also been approached by the Mamluks and sought military assistance against the Mongols.[10]

Though the Mamluks were the traditional enemies of the Franks, the Barons of Acre recognised the Mongols as the more immediate menace and so the Crusaders opted for a position of cautious neutrality between the two forces.[24] In an unusual move, they agreed that the Egyptian Mamluks could march north through the Crusader states unmolested and even camp to resupply near Acre. When news arrived that the Mongols had crossed the Jordan River, Sultan Qutuz and his forces proceeded southeast, toward the site known in Arabic as "the Spring of Goliath" (Ain Jalut), in the Jezreel Valley, today called the Spring of Harod in Hebrew.[25]

Battle
This section needs additional citations for verification. Please help improve this article by adding citations to reliable sources. Unsourced material may be challenged and removed. (September 2013) (Learn how and when to remove this template message)

The first to advance were the Mongols, whose force also included troops from the Kingdom of Georgia and about 500 troops from the Armenian Kingdom of Cilicia, both of which had submitted to Mongol authority. The Mamluks had the advantage of knowing the terrain, and Qutuz capitalized on that by hiding the bulk of his force in the highlands and hoping to bait the Mongols with a smaller force, under Baibars.

Both armies fought for many hours, with Baibars usually implementing hit-and-run tactics to provoke the Mongol troops and to preserve the bulk of his troops intact. When the Mongols carried out another heavy assault, Baibars, who it is said had laid out the overall strategy of the battle since he had spent much time in that region earlier in his life as a fugitive, and his men feigned a final retreat to draw the Mongols into the highlands to be ambushed by the rest of the Mamluk forces concealed among the trees. The Mongol leader, Kitbuqa, already provoked by the constant fleeing of Baibars and his troops, committed a grave mistake. Instead of suspecting a trick, Kitbuqa decided to march forward with all of his troops on the trail of the fleeing Mamluks. When the Mongols reached the highlands, Mamluk forces emerged from hiding and began to fire arrows and attack with their cavalry. The Mongols then found themselves surrounded on all sides. Additionally, Timothy May hypothesizes that a key moment in the battle was the defection of the Mongol Syrian allies.[26]

The Mongol army fought very fiercely and very aggressively to break out. Some distance away, Qutuz watched with his private legion. When Qutuz saw the left wing of the Mamluk army almost destroyed by the desperate Mongols seeking an escape route, he threw away his combat helmet, so that his warriors could recognize him. He was seen the next moment rushing fiercely towards the battlefield yelling wa islamah! ("Oh my Islam"), urging his army to keep firm and advancing towards the weakened side, followed by his own unit. The Mongols were pushed back and fled to a vicinity of Bisan, followed by Qutuz's forces, but they managed to reorganize and to return to the battlefield, making a successful counterattack. However, the battle shifted toward the Mamluks, who now had both the geographic and psychological advantage, and some of the Mongols were eventually forced to retreat. Kitbuqa, with almost the rest of the Mongol army that had remained in the region, perished.

Aftermath
On the way back to Cairo after the victory at Ain Jalut, Qutuz was assassinated by several emirs in a conspiracy led by Baibars.[27] Baibars became the new Sultan. Local Ayyubid emirs sworn to the Mamluk sultanate subsequently defeated another Mongol force of 6,000 at Homs, which ended the first Mongol expedition into Syria. Baibars and his successors would go on to capture the last of the crusader states in the Holy Land by 1291.

Internecine conflict prevented Hulagu Khan from being able to bring his full power against the Mamluks to avenge the pivotal defeat at Ain Jalut. Berke Khan, the Khan of the Golden Horde to the north of Ilkhanate, had converted to Islam and watched with horror as his cousin destroyed the Abbasid Caliph, the spiritual and administrative center of Islam. The Muslim historian Rashid-al-Din Hamadani quoted Berke as sending the following message to Mongke Khan, protesting the attack on Baghdad since he did not know that Mongke had died in China: "He (Hulagu) has sacked all the cities of the Muslims, and has brought about the death of the Caliph. With the help of Allah I will call him to account for so much innocent blood."[28] The Mamluks, learning through spies that Berke was a Muslim and was not fond of his cousin, were careful to nourish their ties to him and his Khanate.

After the Mongol succession was finally settled, with Kublai as the last Great Khan, Hulagu returned to his lands by 1262 and massed his armies to attack the Mamluks and avenge Ain Jalut. However, Berke Khan initiated a series of raids in force that lured Hulagu north, away from the Levant, to meet him. Hulagu suffered a severe defeat in an attempted invasion north of the Caucasus in 1263. That was the first open war among the Mongols and signaled the end of the unified empire.

Hulagu was able to send only a small army of two tumens in his sole attempt to attack the Mamluks after Ain Jalut, and it was repulsed. Hulagu Khan died in 1265 and was succeeded by his son Abaqa.

Legacy
40px-Ambox_important.svg.png
This section possibly contains original research. Please improve it by verifying the claims made and adding inline citations. Statements consisting only of original research should be removed. (September 2017) (Learn how and when to remove this template message)

The large number of sources in vastly-different languages caused Mongol historians have generally focused on one limited aspect of the empire. From that standpoint, the Battle of Ain Jalut has been represented by numerous academic and popular historians as an epochal battle that was the first time that the Mongol advance had been permanently halted and even their first major defeat.[10][13] However, Ain Jalut, placed in the broader scope of the Mongol conquests in more comprehensive recent research, was actually not a first defeat or as pivotal as earlier histories portrayed it to be.

The Mongols had been defeated several times before Ain Jalut, not even including Temujin's defeats to Jamuqa and the Kerait's during the Mongol wars of unification. Mongol General Boro'qul was ambushed and killed by the Siberian Tumad tribe between 1215 and 1217, which prompted Genghis to send Dorbei Doqshin, who outmaneuvered and captured the Tumad tribe.[29] In 1221, Shigi Qutugu was defeated by Jalal al-Din during the Mongol conquest of the Khwarezmian Empire at the Battle of Parwan. As a result, Genghis Khan himself made forced marches to bring the Sultan Jalal al-Din to battle and annihilated him at the Battle of Indus. During the initial reign of Ogedei Khan, his general, Dolqolqu, was heavily defeated by the Jin generals Wan Yen-Yi and Pu'a. In response, Ogedei dispatched the legendary Subutai, and after encountering fierce resistance, the Mongols brought their entire army to bear under a vast encirclement of the Jin Empire by separate armies under Ogedei, Tolui and Subutai.[30] The Jin armies were decisively defeated and Subutai conquered Kaifeng in 1233, effectively dooming the Jin Dynasty.

Additionally, Ain Jalut did not mark the limit of Mongol expansion or show an end to their conquests. In 1299, the Ilkhanid army, under Ghazan Khan, decisively defeated the Mamluks at Battle of Wadi al-Khazandar, capturing Damascus and pursuing as far as Gaza. However, a combination of poor pasturage and the ongoing war against the Chagatai Khanate forced Ghazan to recall his army to northeastern Iran. After that campaign ended, he sent another smaller force back into Syria, but it was defeated at the much more important Battle of Marj al-Saffar (1303). It was that battle that marked the limits of Mongol expansion. The war against the Chagatais and his failing health prevented Ghazan from launching a counteroffensive before he died in 1305.

Put in proper perspective, Ain Jalut was actually the first time a Mongol detachment was defeated and did not immediately return with a stronger army to avenge its loss. Though it was only a minor defeat in the grand scheme, it showed a problem that would continually plague future Mongol attempts at expansion. Mongol forces looking to attack or exact revenge were often diverted by the death of a key Khan or by giving greater priority to fighting off opposing Mongol khanates.

According to Arabic military treatises of the 13th and 14th centuries, hand cannon was used by the Mamluk side in the Battle of Ain Jalut to frighten the Mongol armies, making it the earliest known battle for hand cannon being used. The compositions of the gunpowder used in the cannon were also given in those manuals.[14][15][31][16][17][18][
Битка која ће промијенити много тога, па и сам ток историје.
Имамо један баш добар документарац.
Монголи су ушли у битку иако су располагали са тек туменом војске, око 10.000 ратника, придружио им се и јерменски и грузински контигент, имали су у самој бици до 20.000 ратника, не више, на другој страни мамелучки султан Кутуз је расплагао са барем дупло већом војском.
У бици су Монголи доживјели пораз. По први пута у историји. Без обзира што је у бици учествовао мањи монголски контигент јер се већина запутила пут Монголије и што је основни узрок бројчана предност мамелучких снага, страшна монголска репутација бјеше нарушена, они више нису били непобједива сила пред којом имате само два избора, или се покорите или вам слиједи уништење, већ то бјеше наговјептај да се и Монголи моху побиједити, ако се будете добро тукли и то је могуће. Да је Субутај предводио монголску војску, он ако би увидео да околности не дају наду за успјех, не би ни улазио у битку и не би дозволио да се мит о непобједивости монголске хорде наруши.

И поред чињенице да су били малобројнији, Монголи су се добро и жестоко борили, но одлучила је и добра тактика мамелучких вође, побједа се пише Кутузу, али највећи терет битке је издржао тада млади војсковођа Баибарс који има и највеће заслуге за побједу.
1598470750446.png

Баибарс је Куман, рођен је 1223.године у својој тадашњој отаџбини, у степама данашње централне Русије, и то баш у години када ће његови сународници тешко страдати у бици код Калке у којој их је потукао Субутај.
Након што су Монголи послије 1235.гдине кренули у пустошење кипчачких земаља, Кумани, барем онај већи део се дао у бјежанију, егзодус, Баибарса је путешествије водило кроз Мађарску и балканске земље, све док није нашао нову домовину у Египту.
Судбина га је одабрала да управо он буде тај који ће осветити страдање својих сународника прије неколио деценија против Монгола.
 
Poslednja izmena:
Inace Subotaj je bio bolji od Aleksandra Makedonskog jer je osvojio vece carstvo u vise bitaka ali se slabo pominje u odnosu na Aleksandra .Inace je bio impozantan ogroman covek koji je po nekim izvorima bio previse krupan za sitne mongolske konje kojima ne treba druga hrana osim one trave na koju naidju dok su u putu .Pa je tako njemu bilo dozvoljeno da jedini ide u dvokolicama ...
 
I ako su bili nepobediva masina Mongole su uspeli da pobede onde gde je klima bila drugacija Mamelucki turci zbog pustinje i umora .Deli sultanat u indiji zato sto je u svoje redove uvrstio prebege iz mongolske vojske i tako primenio njihovu taktiku .Campa i Dai vet ili danasnji vijetnam zbog vlazne klime i taktike spaljennje zemlje .Japan opet zahvaljujuci kamikaze vetru .Koji je u dva navrata unistio mongolske flote .Pa kad su ameri napali Japan je svoje samoubice nazvao po tom bozanskom vetru Kamikaze .U Maleziji opet klima i taktika .Sto su dalje isli njihova vojska je brojala sve vise drugih naroda a manje mongola i linije snabdevanja su bile dalje tako da je na kraju sama velicina i deljenje carstva izmedju sinova na kraju unistilo sve sto su oni ujedinili.Vidite broj stanovnista koji su stradali njihovom invazijom je bio ogroman potpuno su opusteli citave delove sveta .Ali zahvaljujuci njihovim osvajanjima i ujedinjenu i slobodnom kretanju naroda na tim velikim teritorijama su doprineli da se broj stanovnistva opet poveca vrlo brzo bez velikih ratova .To se naziva Pakt Mongolika .
 
Ne mogu se porediti mongolski generali sa Aleksandrom Velikim. Uopšte smatram da su Mongoli precenjeni, imali su povoljne okolnosti na sve strane što je odgovaralo njihovoj taktici. Pa 80% njihovog "carstva" su bile prazne stepe. Čitao sam recimo kod ibn Halduna šta je sve prethodilo padu Bagdada. To su sve bile, da se tako izrazim, prezrele, smekšane imperije. Bagdad je bio u krizi i kasnije su Mongoli viđeni kao božja kazna. A kakvu su štetu Mongoli načinili Bagdadu, pa da si pustio divlje životinje da slobodno tumaraju gradom ne bi se tako unakazio. Pobacali knjige u reku, koristili skupocene slike kao mete za gađanje, svilene jastuke davali konjima...
Mongolsko carstvo nije bilo carstvo već više kao neka kuga koja se proširila civilizacijom i trebalo je proći nešto vremena da se to pročisti.
I kod nas čitao kako su do temelja rušili brojne manastire, jedan su tamo sravnili sa zemljom u blizini mog sela u Banatu.
 
Ne mogu se porediti mongolski generali sa Aleksandrom Velikim. Uopšte smatram da su Mongoli precenjeni, imali su povoljne okolnosti na sve strane što je odgovaralo njihovoj taktici. Pa 80% njihovog "carstva" su bile prazne stepe. Čitao sam recimo kod ibn Halduna šta je sve prethodilo padu Bagdada. To su sve bile, da se tako izrazim, prezrele, smekšane imperije. Bagdad je bio u krizi i kasnije su Mongoli viđeni kao božja kazna. A kakvu su štetu Mongoli načinili Bagdadu, pa da si pustio divlje životinje da slobodno tumaraju gradom ne bi se tako unakazio. Pobacali knjige u reku, koristili skupocene slike kao mete za gađanje, svilene jastuke davali konjima...
Mongolsko carstvo nije bilo carstvo već više kao neka kuga koja se proširila civilizacijom i trebalo je proći nešto vremena da se to pročisti.
I kod nas čitao kako su do temelja rušili brojne manastire, jedan su tamo sravnili sa zemljom u blizini mog sela u Banatu.
Carstvo jeste u nekim delovima bilo prazno ali toliko nisi u pravu oni su osvojili Kinu i Jin i Song su bili za to vreme super sile sa preko10 puta vecom vojskom i 50 puta vecom populacijom od mongola .To je takticki genije mogo da uradi samo kao sto je Subotaj.Takodje Horezmiskom ili Korazamu oni su bili takodje u punoj snazi a teritorija je veoma naseljena skoro 10 puta vise od evrope tog vremena .A sta ce mo sa rusima ako pogledas koliko je broj rusa bio veci od mongola a izgubili su sve bitke .Gruzija i Madjarska i Poljska .10 godina posle upada mongola u madjarsku oni pisu papi kako su jos uvek u toliko losem stanju da kad bi se ponovo vratili oni misli se na mongole da bi se predali bez borbe.Naravno da su bili surovi ali ne zbog toga sto su voleli surovost vec da bi sprecili pobune .Sta da su ostavili sve te gradove nebi mogli samo da se vracaju da smiruju pobune .Taktika je bila prosta svak ko se preda mora da da 10 %bogatstva 10%zena i mladica i da ucestvuje u u ratovima sa mongolima.A ko se ne preda kraj ,svi veci od tocka na tradicionalnim kolicima mongolskim se ubijaju a ako se ubiju jos i emisari onda niko ne ostaje ziv.Primera je mnogo a retka je bitka osim mozda 2 ili 3 u kojima je broj mongola bio isti kao i onih koje napadaju u vecini su bili cak do tri puta manje brojni od onih koje napadaju .Unistili su cak i Asasine red ubica.Ceo Levant je unisten sa toliko malo mongola .Ako je levan bio podeljen na Selcuke Ajubide Abaside Svi oni su bili takodje pojedinacno bili sa vojskom brojniji od mongola a to im nista nije pomoglo.
 

Back
Top