Војска у древном Риму

[Khal Drogo]

Ова тема је била на форуму (овдје), због неактивности је "закључана", па да је обновимо.

Када пишемо и зборимо о древном Риму, погрешно је и на Рим, а посебно на војску древног Рима гледати као на неку константу коју можемо описати кроз краћи осврт. Рим се у свом ходу кроз историју мијењао, и римска војска се мијењала, то су наравно условиле околности, мијењала би своју форму, уређење, тактику и стратегију ратовања.

Ваља раздвојити римску војску за времена краљевине, за времена републике од 509.године п.н.е до око 107.године п.н.е.,значи до и послије Маријеве реформе, те римску војску за времена принципата и касније домината.

Већ у времену краљевине, имали су војску и формиране прве легије гдје би опрема и оружје зависила од имовинског стања и припадности сталежу.
У времену републике по први пута у историји уведена је војна обавеза, сви су морали у војску. Друга важна ствар је дисциплина, као и част. Захваљујући доброј увјежбаности, индоктринацији кроз коју се провлачила посвећеност вишим циљевима и служење републици али и дисциплини, римска војска је временом постала моћан ратни строј, ту би свако знао своју улогу, намјену, они који би се лоше показали у борби (ово се све односи за времена републике, касније ће се то промијенити), осим казне били би посрамљени, то би некад значило и губитак грађанске части или статуса грађанина Рима, то је у то вријеме било зајебано.

Зависно од броја војно способних у раној фази сви би морали у војску, но временом се популација повећавала, и није било толико потребе, зависи већ у којој прилици, и наравно од опаснсти по римску републику. А и није било лако дуго одсустовати, ваљало је породице збрињавати, неки начин плаћања бјеше повремена накнада.

О римској војсци за времена краљевине и републике доста је пажње посветио у свом дјелу Тит Ливије (овдје) а о бројности и начину попуне легија у II вијеку п.н.е. (значи прије Маријеве реформе) нам пише Полибије (овдје).стр.496

Даље на стр. 497-499 нам пише да су легије попуњене са 600 тријарија који су најстарији, те по 1.200 хастата, принципа и велита који су најмлађи.

Spojler: Полибије Историје стр.497-9

Укупно 4.200 легионара који чине једну легију, повећавати се може равномјерно број хастата, принципа и велита до неких 5.000 легионара, с тим да број тријарија увијек остаје 600.
Такође ту нам пише о наоружању легионара.

 

[Khal Drogo]

Важан у причи је извјесни Гај Марије који је видио, а посебно што се римска република ширила и ваљало је обезбиједити дуге војне кампање, дугогодишња одсуства,. да тако више не може, па је око 107.п.н.е спровео реформе и увео прву професионалну војску.
Нагомилало се становништво у римској републици, међу пролетерима у градовима бјеше много оних од којих су се могли добити добри војници, и наредми вијек су они који су могли то искеширати стекли и већу моћ и већу стварну власт укључујући Краса, Помпеја или неког Гаја Јулија.

Главну снагу римске војске чиниле су легије и легионари. Римске легије и легионари након 107.године п.н.е су професионална војска. Дужина службе легионара варирала је зависно од времена до времена, за легионаре је у доба принципата износила би у распону од 16 до 20 година (Снежана Ферјанчић Насељавање легијских ветерана у балканским провинцијама стр. 10-11)

Сви војници, било да су служили у легијама или помоћним одредима, преторијананској гарди или градским кохортама, обичних грегарија, па до центуриона, називани су по завршетку војне службе ветеранима. Као синоним за реч veteranus коришћен је термин emeritus, више пута посведочен у епиграфским изворима. У изворима за ислужене војнике налазимо и термин missicius. Момомзен (Th. Mommsen) је сматрао да је missicius војник ототпуштен пре истека службе, боле сти, а Мипуле (Mispoulet) misissicius значи исто што и veteranus. Данас је опште прихваћено тумачење, које је први изнео Домашевски (A. von Domaszewski) , да је missicius ветеран који је након истека рока од 16, односно 20 година, задржан још четири године у резерви, sub vexillo.
Римска војојска је професионална војска. Дужина службе варирала је зависно од јединице, за легионаре је у доба принципата износила прво 16, затим 20 година. Зна се да је Август 13. године пре н. е. спровео реорганизацију војске и, према казивању Диона Касија, одредио да легионари морају одслужити 16 година. Године 6. н. е. рок је поново продужен на 20 година, јер војна благајна није располагала довољном количином новца да свим војницима исплати praemia militiae . Као други разло г за ово продужење наводи се Августово настојање да оживи организацију војске и традицију из доба Републике.7 Побуна панонских и рајнских легија непосредно након Августове смрти, 14. године н. е., о којој говори Тацит, нагнала је Тиберија да врати рок од 16 година.
Међутим, већ неколико година касније војна служба је поново продужена на 20 година. Након истека предвиђеног рока, ветерани су још четири године задржавани у служби, као нека врста резервних једидиница. Чинили су vexillum veteranorum, који је у мирнодопдопским условима предводио curator veteranorum, а у рату му је заповедао centurio veteranorum.

Након истека службе, легионари би добијали статус ветерана а били би задржани још 4 године у резерви, злу не требало.

Како нам Снежана Ферјанчић пише у наставку приложеног дјела;

Из текстова угледних правника, сакупљених у Јустинијановом кодексу сазнајемо да су постојале три врсте отпуста из војне службе. Мацер у другој књизи списа De re militari бележи: Missionum generale s causae sunt tres: honesta, causaria, ignominiosa. Honesta est, tempore militiae impleto datur. Causaria, cum quis vitio animi corporis minus idoneus militiae renuntiatur. Ignominiosa causa est, cum qui s propter delictum sacramento solvitur. Из његове дефиниције се вид и да је missio honesta представљала ототпуст након истека пуног рока службе. Улпијан такође спомиње три главне врсте ототпуста, али каже да се missio honesta могла добити од цара и пре испуњеног рока службе.
Уколико је неко отпуштен уз missio causaria значи да је услед неке болести или рањавања постао неспособан за вршење војничких дужности. Коначачно, missio ignominiosa била је последица неког преступа у току службе. Треба истаћи да је missio causaria , као и missio honesta, сматрана часним ототпустом. У тексту једне војне дипломе од 7. марта 70. године стоји: causarii qui militaverunt in le g(ione) II Adiutrice p(ia ) f(id eli ), qui bello inutile s facti ante emerita stipendia exauctorati sunt et dimissi honesta missione.
Ветерани су приликом отпуста, осим плате која им је следовала током година службе и своте предвиђене за трошкове сахрањивања, добијали и праемиа militiae - новац или земљишни посед. Сходно томе, постојале су две врсте ототпуста: missio nummaria и missio agraria , обе епиграфафски посведочене. Прва се, на пример, спомиње на два натписа из Петовиона са почетка II века (19, 20). Дио н Касије бележи да је висину своте која је за легионаре износила 12.000 сестерција одредио Август. Калигула ју је преполовио оптуживши војнике су похлепни, а Каракала поново повисио. Новац је исплаћиван из војне благајне (ae rarium militare) у коју су се слиивали приходи пореза на двадесети наследства (vicessima hereditatum) и стоти део свих купопродаја. Ислужени војници који су након ототпуста добил и новац могли су сами да одаберу место боравка.
Ветерани су приликом отпуста из војске осим новца могли добити и земљишни поседд. Ова пракса објашњава се тиме што средства из војне благајне често нису била довољна да се подмире трошкови ототпуштања. Август је 13. године пре н. е. наредио да се војницима уместо земље даје искључиво новац, али је већ Тиберије обновио додељивање земљишних поседа . Неки истраживачи, међу којима су Бец и Боек, сматрају да је missio agraria била уобичајена у I веку и да је напуштена у првој половини II века, за време Хадријанове владе .
Насупрот томе, Нојман верује да је додељивање земље упражњавано током читавог принципата, будући да је посведочено и у IV веку. У једном декрету Константина Великог из 320. године спомињу се ветерани који добијају напуштене парцеле : veterani iuxta nostrum praeceptum vacantes terras accipiant (CTh VII 20).
Missio agraria била је у тесној вези са дедукцијама ветерана и оснивањем војничких колонија. То доказује натпис из Петовиона, датован око 100. године,21 у коме се за Гаја Корнелија Вера, ветерана легије II Adiutrix, каже да је deduct(us) c(oloniam) U(lpiam) T(raianam) P(oetovionem) misission(e) agr(ariaia) II. Сасвим је јасно да је Вер учествовао у организованом насељавању, будућудући да се на споменику среће термин deductus. У даљем тексту нататписа помиње се missio agraria , што без сумње значи да му је додељена земља на територији Петовиона.

Постојала су три врсте отпуста. Ако би легионар одслужио пуни рок службе (missio honesta), ако би услијед болести или рањавања постао неспособан за вршење војничких дужности (missio causaria) те као посљедица неког прекршаја у току службе (missio ignominiosa), отпуштања missio causaria као и missio honesta сматрана су часним отпустом.
Ветерани су приликом отпуста, добијали новчану отпремнину која се у времену принципата кретала у распону од 6.000 до 12.000 сестерција или земљишни посјед, некад и једно и друго, наравно тада би следовала умањена свота новца, а у зависности од несташице новца у војној благајни прибјегавало се више додјељивању земљишних посједа.

Рим је кроз ове земљишне посједе додјељене ветеранима оснивао своје колоније по провинцијама, које ће имати најважнију улогу у романизацији освојених провинција и њихове интеграције у римску државу и друштво.
Тако су ови ветерани и након отпуста имали важну улогу у политичкој и културној експанзији Рима.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Samo na kratko da pohvalim; forumaš @Khal Drogo je jedan od onih koji najviše doprinose ovom potforumu i, kao i do sad, očekivano, koncizno i vrlo zanimljivo.

 

[Khal Drogo]

Римску војску одликовала је добра увјежбаност, доста јака индоктринација, дисциплина, али је била важна и бројност, и римских легија и савезничких јединица.

Када је бројност римске војске у питању, она се мијењала како се повећавала популација Рима.
Када је Рим постајао силом у времену I пунског рата римска војска бјеше већ распекабилна војна сила, моћан ратни строј, како нам пише Мирослава Мирковић у свом дјелу "Римска држава под краљевима и у доба републике, 753-27. пре христа" (овдје) стр. 128;

Рим је 260.године пр.н.е. располагао са војском од 140.000 војника те 330 ратних бродова.
Процјењује се да је популација Рима у том тренутку (260.год.п.н.е.) бројала око 3,8 милиона душа, што ће рећи да су за војску ангажовали значајан проценат мушке популације.

Између два пунска рата, Рим ће ширити териториј, повећаће се и популација, о бројности римске војске и савезничких формација током другог пунског рата имамо извјештај Полибија у другој књизи, поглаввље 24, (Полибије Историје I, стр.152)

И ту Полибије износи податак да су Римљани и савезници располагали са 700.000 пјешака и 70.000 коњаника,од чега су Римљани и Кампанци располагали са 250.000 пјешака и 23.000 коњаника, остало су чинили савезници.

Касније ће се популација Рима за времена принципата повећати десетак пута, но неће се наравно у истом омјеру повећати број војника, ни близу, а зависило би и од момента, времена, потреба и колико би војна благајна, а ту ваља имати на уму да је од 107.год.п.н.е римска војска доживјела трансформацију у професионалну, могла подмирити трошкове војних кампањи.

 

[Khal Drogo]

По прелазу из ере републике у еру принципата (око 30.год.п.н.е-284.год.н.е) долази идопромјена уређења у римској војсци (веома добар чланак овдје).

Римска војска је разврстана у легије и помоћне трупе. Помоћне трупе су разврстане у ауксилије и нумере.

Легије су елитне војне формације које су бројале око 5.000 лоегионара, добро опремљених тешких пјешака регрутованих само из редова римских грађана. Временом би за ере принципата бројност легија ишла и до 6.000 легионара.
Легионари су професионални војници, са службом од 20 година осим у једном краћем времену када је смањена на 16, након службе би били "часно отпуштени" са статусом ветерана и још 4 године на располагању када би у случају потребе били ангажовани у кохорте и у помоћне трупе.
Имали су за оно вријеме врхунско оружје и опрему. Сваки легионар би носио панцирну (жичану) кошуљу, имао би шлем, штитнике за поткољенице као и штит који је у Августово вријеме покривао читаво тијело.
Од оружја сваки би мао веома практичан и смртоносан бодеж (pugio) са сјечивом дужине 18-28 цм, ширине 3-5 цм, употребљив у борби а и у традиционалној расправи ако те неко мрко погледа, даље ту је изузетно ефикасан двосјекли мач (gladius), дужине сјечива 55-60 цм, јако практичан у борби прса у прса. Већ почетком принципата неке пјешадијске формације почињу користити дуже мачеве (spatha) дужине сјечива 76 цм, које су раније биле саставни део оружја коњице.
Били би наоружани копљима различите намјене, онима за блиску борбу (hasta) и за бацање (pilum), једни и други дизајнирани да буду ефикасни у својој намјени, раније је владало убјеђење да се ово копље за бацање приликом ударца искриви тако да га непријатељ не може искористити, но новија истраживања говоре да то по свој прилици није био случај. Ту су и стрелци који су користили лукове и стреле.

Оружје и опрема римских легионара почетком принципата.
Ако додамо вишегодишњу обуку, прекаљеност кроз бројне борбе, легионаре који су били обучени и за индивидуалну борбу и у формацији, то бјеше ратни строј којем је тада мало ко могао парирати.

Како написах, помоћне трупе су разврстане у ауксилије и нумере. Ауксилије су биле организоване у кохорте од око 500 војника. Ауксилије би чинили значајан део коњице, лаку пешадију, стрелце и друге специјалитоване формације.
У доброј мјери би их попуњавали војници-либертини, тј они који су стекли римско грађанство само као услов да буду уновачени, некад би ту били и ослобођеници. Имали би слабије наоружање и опрему од легионара, краћу војну обуку од пар мјесеци и свакако нису били квалитетом равни легионарима. У борби би били постављени у прве редове, и из разлога да не би могли напустити бојиште, у случају жештоких окршаја били би на неки начин потрошни људски материјал, ако претекну добро и јест.

Нумерe су биле савезничке формације, како оне регрутоване од народа који још нису добили римско грађанство унутар Царства, тако и од "варварских“ формација изван Царства које су се бориле заједно са редовним снагама на плаћеничкој основи. Предводили су их сопствени аристократи и опремљени на традиционалан начин. Бројност је варирала зависно од околности.

- Када је бројност у питању, за времена Октавијана римска војска је имала 28 легија, око 140.000 легионара, око 150.000 војника у помоћним трупама и 5.000 припадника преторијанске гарде, укупно око 300.000 војника
- За времена Хадријана, око 130.година, број легија је повећан на 30, око 155.000 легионара, око 218.000 војника у помоћним трупама и 8.000 припадника преторијанске гарде, укупно око 381.000 војника
- За времена Септимија Севера, 211.године римска војска је досегла највећу бројност за времена царства уопште, располагала је са 33 легије, око 182.000 легионара, око 250.000 војника у помоћним трупама и 15.000 припадника преторијанске гарде, укупно око 447.000 војника

- У периоду принципата процјењује се да се популација Царства кретала између 45-60 милиоона душа, годишњи БДП између 5 и 6,8 млрд денариуса (у времену принципата 1/84 либре сребра) док се на војску издвајало годишње између 123-223 милиона денариуса, 3-4% годишњег БДП:

Распоред римских легија за времена Хадријана 125.године

У спојлеру прилажем распоред римске војске 130.године по провинцијама

Spojler: Deployment in the 2nd century

Deployment in the 2nd century

IMPERIAL ROMAN ARMY: Summary of known deployments c. AD 130[278]​

Province​	Approx. modern equivalent​	Alae (no. mill.)​	Cohortes (no. mill.)​	Total aux. units​	Auxiliary infantry​	Auxiliary cavalry*​	No. legions​	Legionary infantry​	Legionary cavalry​	TOTAL GARRISON​
Britannia​	England/Wales​	11​	45 (6)​	56​	25,520​	10,688​	3​	16,500​	360​	53,068​
Rhine Frontier​	​	​	​	​	​	​	​	​	​	​
Germania Inferior​	S Neth/NW Rhineland​	6​	17​	23​	8,160​	4,512​	2​	11,000​	240​	23,912​
Germania Superior​	Pfalz/Alsace​	3​	22 (1)​	25​	10,880​	3,336​	2​	11,000​	240​	25,456​
Danube Frontier​	​	​	​	​	​	​	​	​	​	​
Raetia/Noricum​	S Ger/Switz/Austria​	7​	20 (5)​	27​	11,220​	5,280​	1​	5,500​	120​	22,120​
Pannonia (Inf + Sup)​	W Hungary/Slovenia​	11​	21 (4)​	32​	11,360​	8,304​	3​	16,500​	360​	36,524​
Moesia Superior​	Serbia​	2​	10​	12​	4,800​	1,864​	2​	11,000​	240​	17,904​
Moesia Inferior​	N Bulgaria/coastal Rom​	5​	12​	17​	5,760​	3,520​	3​	16,500​	120​	25,780​
Dacia (Inf/Sup/Poroliss)​	Romania​	11​	32 (8)​	43​	17,920​	7,328​	2​	11,000​	240​	36,488​
Eastern Frontier​	​	​	​	​	​	​	​	​	​	​
Cappadocia​	Central/East Turkey​	4​	15 (2)​	19​	7,840​	3,368​	3​	16,500​	360​	28,068​
Syria (inc Judaea/Arabia)​	Syria/Leb/Palest/Jordan/Israel​	12​	43 (3)​	55​	21,600​	10,240​	5​	27,500​	600​	59,940​
North Africa​	​	​	​	​	​	​	​	​	​	​
Aegyptus​	Egypt​	4​	11​	15​	5,280​	3,008​	2​	11,000​	240​	19,528​
Mauretania (inc Africa)​	Tunisia/Algeria/Morocco​	10​	30 (1)​	40​	14,720​	7,796​	1​	5,500​	120​	28,136​
Internal provinces​	​	2​	15​	17​	7,200​	2,224​	1​	5,500​	120​	15,044​
TOTAL EMPIRE​	​	88​	293(30)​	381​	152,260​	71,468​	30​	165,000​	3,600​	392,328​

 

[Khal Drogo]

У задњем вијеку принципата значајна је 212.година, те године је император Каракала дао римско грађанство скоро свим слободнорођеним становницима Царства. То ће се одразити на римску војску, разлика између легија и помоћних јтрупа постала је спорна, римски грађани су чинили све војне формације, промјена ће имати за посљедицу постепен нестанак специјалне опреме легионара током трећег вијека те све више фрагментацију легија на јединице величине кохорте.

Великим приливом нових "грађана Рима" у Царству мијења се и етничка структура и легија и уопште војних формација.

Kолико јучер припадници "варварских" народа добијају прилику напредовања кроз војну хијерархију, мијењају се односи, војни сталеж има све важнију улогу у политичком животу Царства, што ће имати епилог у епохи знаној као војна анархија 235-284.године гдје су се смењивали императори који су преко напредовања кроз војну хијерархију или захваљујући подршци војске заузимали тај положај, па се у пола вијека измијенило 50ак императора, доста њих родом са наших простора (Срби бре), а само у једној години 238. измијенило се вјеровали или не 6 царева, па се ова година назива и "годином шест царева".
Заниљива прича јесте Максимина Трачанина, родом Гета, којем сам посветио тему. човјек најнижег рода, пастир који се захваљујући напредовању кроз војну хијерархију уздигао до цара, но занимљива је прича и других царева из тог периода.

У периоду између 200.и 600.године имамо пад популацје и у Европи и у Царству, узрокован разним разлозима. бројност војске зависила би наравно највише од војне благајне и који број војске је могла издржавати.
Након 211.године долази до пада броја римске војске која бројност за вадавине Септимија Севера више неће достићи. Око 270.године римска војска броји укупно 270.000 војника, легионара и других формација, а почетком домината и почетком владавине Диоклецијана (то је онај цар Дукљанин којег је упокојени митрополит Амфилохије проклињао) који ће стабилизовати прилике у Царству. У склопу свеопштих реформи које е спроводио, прије свега гомилајући бирократиу, спровео је и реформе у римској војсци, повећао је број војника што је значило и веће пореско оптерећење царства расло, издржавање војске узимало је највећи део царског буџета, а војска бјеше смјештена угавном дуж лимеса.
За Диклецијанове владавине (284-.305.године) иако постоје наводи о доста већем броју за коjе мислим да су тенденциозни и преувеличани, римска војска је бројала укупно око 390.000 војника.
Каснијих деценија за времена домината, све до пропасти Западног Царства 476.године тај број ће опадати.

Документарац који обрађује Диоклецијанове војне реформе

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује еволуцију римских легија у епохи римских краљева

 

[Khal Drogo]

Документарац који, са освртом на Цезаров галски рат и касније сламање Будикиног устанка, обрађује карактеристике и посебости римске војске, те тражи одговоре по чему беше супериорна у односу на противнике

 

[Khal Drogo]

Документарац који описује живот римских војника

 

[White Guar]

Mene najviše interesuju lične garde, pretorijanci i kasnije germanski plaćenici koji su služili kao carevi telohranitelji.
Nije bilo lepšeg i bolje posla u starom Rimu.

 

[Khal Drogo]

Mene najviše interesuju lične garde, pretorijanci i kasnije germanski plaćenici koji su služili kao carevi telohranitelji.
Nije bilo lepšeg i bolje posla u starom Rimu.

Као и бројна занимања, "добра" су за одређени профил људи, како већ за којег императора, та "заштита" би обухватала и радње које су подразумијевале насилност, свирепост, учешће у сплеткама које су пратиле крвопролића, ту су преторијанци, посебно њихове вође, морали бити "оперисани" од одређених скрупула.

Када је пак преторијанска гарда (овдје) у питању, она је упамћена као јединица царске римске војске са сврхом личног обезбјеђења римских императора.
Раније, током Римске републике, преторијанска гарда је обезбјеђиваа високе политичке званичнике, сенатора и прокуратора, а бјеше и у сврху обезбјеђења генерала, заповједника римских легија.
Први историјски запис о преторијанима је као личне гарде породице Скипион из 275. годинеп. н. е.

Током транзиције Рима из републике у прнципат, император Октавијан је 27.године п. н. е. основао Преторијанску гарду од пробраних војника изабраних из пограничних легија. Први римски император је легије размјестио на границе царства и задржао контролу над тзв царским провинцијама, односно провинцијама у којима бјеше размјештена војска. На тај начин централне области царства су добрим дијелом демилитаризоване, у самој Италији јужно од рјечице Рубикон, преторијанци су представљали једину оружану формацију.
Преторијанска гарда се испрва састојала од свега девет кохорти које су се бројалепо 500 претотијанаца. Од девет кохорти, у самом Риму су истовремено боравиле свега три. Успостављено је и неколико коњаничких формација императорове гарде турми (turma) које су бројале по 30 коњаника.

За Октавијановог времена преторијанка гарда бјеше ограничена на своју основну намјену, Након његове смрти 14. године преторијанска гарда има све важнију политичку улогу, посебно код преврата,у три вијека постојања гарде.Већ први император након Октавијана Тиберије поставио је за јединог префекта преторијанаца амбициозног Луција Елија Сејана, који му је испрва служиои биокористанпротив политичких непријатеља, гарда је 23.године ојачана, повећао се број преторијанаца са 500 на 1000 људи по кохорти, а свих девет кохорти (9.000 преторијанаца) је доведено и смјештемо у Риму, у Преторијанском логору (Castra Praetoria)

Паралелно је јачао положај Сејана који се разумљиво осилио и који је по историчару Тациту постао стварни владар царства којије спроводио страховладу. Ипак, Тиберије је 31. године успио уклонити Сејана уз помоћ Макрона, који је захвалност за унапређење и лојалност Тиберију доказао након шест годна удавивши га јастуком, стари римски обичај показивања посебне љубави.
Иста судбина је задесила и насљедника Калигулу, који је руку на срце био ошинут па му је то био природни крај, а преторијанци су буквално поставили насљедника Клаудија за императора за чије вкадавине су имали важну улогу у владању царством.

Proclaiming Claudius Emperor, by Lawrence Alma-Tadema, painted 1867

Трајно премјештање гарде у Рим имало је за посљедицу да су преторијанци како написах имали све важнију политичку улогу, постали су важан фактор у смјењивању и постављању царева. читав је низ императора (Калигула, Нерон, Галба, Вителије, Пертинакс, Каракала, Елагабал, оне за времена војна анархије 235-284. тешко је и побројати) које би гарда свргла, неке и погубила.
Зависно од околности а и војне благајне мијењао би се број преторијанаца, ишао би највише до 15.000. користили би стална превирања и сплетке у царству како би из тих турбуленција остварили личну корист и јачали политички утицај.
Свој лабуђи пјев су имали за времена грађанских ратова који су почетком IV вијека раздирали Царство, 306.године поставили су Максенција за једног од царева у царству, који убрзо губи одлучујућу битку од Константина код Милвијског моста 312.године. Убрзо је преторијанска гарда једном за свагда распуштена.

 

[White Guar]

Као и бројна занимања, "добра" су за одређени профил људи, како већ за којег императора, та "заштита" би обухватала и радње које су подразумијевале насилност, свирепост, учешће у сплеткама које су пратиле крвопролића, ту су преторијанци, посебно њихове вође, морали бити "оперисани" од одређених скрупула.

Danas poznato kao "corporate services" ili korporativne usluge.

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује зачетак почетке римске воске те уређење и војну хијерархију у том почетном раздобљу Рима

 

[Khal Drogo]

За ову тему важан је извјесни Гај Марије, важна личност у древном Риму, беспријекорне репутације, иззврстан војсковоша, обављао је дужност конзула. вјервали или не, чак седам пута, што ником није успјело за времена републике. Важан је јер се њему приписују заслуге за реформу римске војске 107.године п.н.е.,које ће промијенити и одредити карактер римске војске у будућим временима али и будућност Римске републике која је кроз читаву историју, па и прије за времена краљева, на војном елементу успостављена.

Римска војска прије Марије била је организована као регрутни скуп свих мушких грађана. Сходно указаној потреби, конзули би позвали војску. Дужност сваког физички способног мушкарца бјеше да се одазеве војном позиву "када се прогласи поход".
У првим деценијама Рима војници су организовани у четири легије, гдје би били регрутовани малтене сви за војску способни мушкарци, касније се популација повећавала, сходно потреби повећао би се и број мобилисаних легија а одабир би ишао кроз процес жреба ("Dilectus"). Војници би прије кампање, прошли кроз опсежну обуку, а по завршетку похода били би распуштени.

Рим бјеше милитантно друштво, ту је увијекснажна индоктринација, војни позив бјеше и питање части, губитакграђанске части бјеше зајебана ствар јер пи*ке од Римљанке нећеш добити, а и приступање војсци строгим бјеше условљено имовинским и цензусним захтјевима, не самоза припаднике коњице које су управилу због цензуса попуњавали припадници аристократије негои и за обичног војника: Тако је;
- морао бити припадник барем пете цензусне класе или више
- морао је да посједује имовину вриједну најмање 3.500 сестерција .
- морао се сам снабдјевати наоружањем и опремом

Овај систем грађана војника који су обезбјеђивали сопствену опрему, добро је функционисао све док су ратови били релативно кратки и вођени релативно близу куће. Ширењем римске територије, кампање су постале дуже, често су трајале и по неколико година. Тако изузетно дуги периоди службе значили би финансијску пропаст за фармере од којих се попуњавала војска који су напустили свој дом да би се борили.
Принцип накнаде упоходима није био ријешен, вршило би се повремено, у ствари накнада би се углавном сводила на добит од пљачке и ратног плијена,.
Вијекови војних кампања широм Медитерана и све веће експанзија и устанци широм републике су све више оптерећивали људске и физичке ресурсе римске војске, крајем II вијека п.н.е. настаје период стагнације, римска војска доживљава и неколико пораза,од којих су најболнији они против германских племена Кимбра и Тевтонаца и ту је ваљало нешто учинити, нешто мијењати.

Марије је предложио радикалне измјене са намјером да створи професионалнију, трајнију и динамичнију римску војску. Реформе су биле револуционарне за римску војну машину, уводећењем стандардизованих легионара, јединица кохорти и драстично мијењајући захтјеве за имовином и оружјем за регрутацију.
И то је најважније у Маријевим реформама, имовински цензус за војника бјеше укинут, намножило се рурално становништво, легионари бивају углавном попуњавани од беземљаша, прпетера, који би служили у легијама око 25 година (као легионар 20 година + 5 године у статусу евоката или касније 4 године у статусу ветерана), државна благајна би обезбјеђивала трошкове оружја, војне опреме, обуке и кампањи, добијали би редовну плату, разумљиво и удио у ратном плијену.
Слиједећа важна ствар је формирање стајаће војске. Дотадашњи принцип који је био успостављен практично на добровољној основи имао је ману да би се након привремене службе војска распуштала, сада је имао легионаре под уговором, стално у приправности, обука се одвијала током читаве године, и у времену мира, са стандардизованом опремом, дисциплионовани и добро обучени легионари постали су окосница римске војске.
Легије су реорганизоване из система манипула у кохорте. Укупан број легионара у пуној легији бјеше 4.800 (касније ће се повећавати), свака легија се састојала 10 кохорти, свака по 480 легионара, свака кохорта од 6 центурија по 80легионара.
Слиједећа важна ствар јесу законске промјене које су давале повластице легионарима, након службе добијали би земљу, генерали би добијали пензије и парцеле у освојеним областима.
И још једна важна ствар јесте да је кроз рефоре је Етрурцима и другим италијанским савезницима додијељено римско грађанство ако би се борили у служби Рима.

И ту је позив војника, легионара, био најсиромашнијим слојевима прилика за бијег од сиромаштва. да након службе добију и земљу, на тај начин добили су дисциплиновану, врхунски опремљену и обучену војску, ако томе додамо снажну индоктринацију и мотивацију, сви предуслови за идеалног војника.

Посљедице ових реформи имале су значајан утицај на војну превласт Рима, али су имале и своју нус посљедицу јер су легионари оданост републици све више мијењали оданошћу својим војсковођама што ће бити уводом у период грађанских ратова који ће наредни вијек потрести републику.

Гају Марију су на руку ишле и околности. Римљани су доживјели 109. и 105.године п.н.е. катастрофалне поразе у борби са Кимбрима, а 107.године п.н.е.тежак пораз у окршају са Тигурнима, јајважнијим племеном Хелвета.
У одлучујућој бици код Верчела 101.године п.н.е. предводећи трансформисану римску војску од 54.000 легионара Гај Марије успијева потући војску од 150.000 Кимбра и Келта.

Након битке услиједио је стравичан покољ Кимбра.

Ипак, наставак није био срећан по Гаја Марија, Рим су потресали унутрашњи сукоби, превирања, крвопролиће, сплетке, грађански рат, турбулентан период у сукобу са Понтом и Митридатом, Гај Марије је ту имао више погрешних процјена. а водећу улогу у тим смутним временима преузима Луције Корнелије Сула.

Exiled Gaius Marius sitting among the ruins of Carthage, by Joseph Kremer

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује разлоге и Маријеву реформу римске војске

 

[Khal Drogo]

Још један документарац посвећен Маријевој реформи римске војске

 

[Khal Drogo]

Документарац који обрађује вјероватно најважнију карику у римској војсци, центуриона, и како се улога центириона мијењала кроз историју древног Рима

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Филмски режисер Ридли Скот познат је по темељитом приступу код обрада историјских тема гдје користи помоћ и савјете историчара те посвећује подоста пажње бројним детаљима, све у сврху како би вјеродостојније приказао вријеме које описује. Ево и описа битке и дјеловања римске војске за времена Марка Аурелија како је приказао у филму "Гладијатор" из 2000.године

 

[Khal Drogo]

Заштитни знак римске војске, иако је у 1.300 година постојања Рима пролазила кроз формалне и суштинске промјене, бјеше дисциплина и строго поштовање командно-хијерархијског уређења. Ипак, повремено би се у самој војсци дешавале побуне. Како је војска кроз истрорију мијењала своју форму, уређење, начин ратовања, карактер и те побуне су бивале мотивисане различитим разлозима. О томе пише у свом урадку и Салмедин Месиховић (овдје).
За времена Ране и Средње републике били мотивисан рјешавањем класних и унутрашњеполитичких питања. Најчешћи вид побуне и побуне војска или поједине јединице била је та за ту сврху партијске борбе (током позне републике, I. II и III Римски грађански рат), борба претендената на принципску власт (IV и V грађански рат), узурпација и покушаја узурпаца, војних удара и пучева, рецимо побуна Скрибијана 42. н.е., побуна преторијанаца против принцепса Пертинакса 193. год. н. е., Одоакаров пуч 476. године. н. е. итд. У случају ове врсте војног отпадништва, хијерархија командовања унутар армија или појединих војних јединица остала би очувана и функционална. Често су коловође таквих побуна, узурпирација и пучева и сами били команданти или припадници командног, старјрешинског састава, обични војници, легионари би само слиједили, углавном добровољно, одлуке својих
команданата.
Слиједећа врста отпадништва била би потпуно одвајање појединачних јединица из система оружаних снага и политичког уређења римске државе и прелазажење на самостално вођење војних и цивилних послова.
Ту је и класична побуна обичних војника, који су за свој чин били мотивисани социјалним и статусним положајем. У овом случају, побуна би била резултат акумулираног нејзадовољство војника, који би одбијали да слиједе команде својих команданата.
Једна од познатијих тих класичних побуна јесте она у војном логору Сукро у Хиспанији, 206. год. пр. н. е. о чему пише Поливбије у својој једанаестој књизи поглвља 25-30 (овдје стр 104-107)

Spojler: Полибије Историје Књига ХI, погл. 25-30

Да би скршио побуну Публије Корнелије Скипион, касније назван Африканац старији, је прибјегао лукавству, излововао је коловође побуне, намамио их у замку гдје их је окружио лојалним војницима и, похапсио, убрзо је уислиједило јавно погубљење, а остали побуњени војници су морали дати нову заклетву. Важно је поменути да се побуна десила прије Маријеве реформе и преласка на професионалну војску, у том времену пунских ратова римска војкска је још била успостављена на концепту грађанина-војника.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Лекизан]

МЕСИ против ДИОКЛА

Најбоље плаћени фудбалер на планети, Лионел Меси, зарађује око 126 милиона долара годишње! Многи љубитељи спорта рекли би да бављење спортом никада није било уносније, али ипак нису у праву. Наиме, један од најпознатијих међу возарима двоколица Римског царства био је Гај Апулеј Диокле. Овај Лузитанац, родом из римске провинције која се налазила на западу данашњег Пиринејског полуострва дебитовао је 122. године у арени Циркуса Максимуса као возар Белих. Прву победу однео је две године касније, с непуних 20 година. Неколико година успешно је возио за Зелене и Плаве, да би од 131. године до краја каријере (око 146. године) побеђивао само за Црвене. Белима је донео 81, Плавима 205, Зеленима 216 и Црвенима чак 960 победа − укупно 1462 тријумфа.
У овој узбудљивој игри бројева највећи оставља читаоца без даха — Диокле је зарадио невероватних 36 милиона сестерција. Колика је то сума у данашњем новцу није једноставно израчунати, али није немогуће направити одговарајуће поређење. Средином II века, када је Диокле живео, годишње издржавање једне легије коштало је римску државну касу око 14 милиона сестерција. Како је тада Рим бранило 30 легија, Диокле би сасвим сам месец дана могао да издржава целокупну копнену војску Римског царства! Поређења ради, буџет копнене војске САД за 2020. годину износи преко 182 милијарде долара. Дванаести део, односно онај одговарајући Диокловој заради, износи око 15 милијарди долара. Ако овај број поделимо са годишњом зарадом Лионела Месија добићемо податак да би најплаћенији фудбалер планете требало да трчи за "бубамаром" око 120 година не би ли достигао зараду славног Лузитанца.
РАДИВОЈ РАДИЋ
20. септембар 2020

 

[Khal Drogo]

Документарац кроз који се упоређује ефикасност римске војске у различитим епохама