Аутор: Александар Павић
Војна парада – шта је спорно?
Објављено: 15/10/2014, 11:34
Aleksandar PavićМожда ће се многима чинити да је питање из наслова реторичко, али изгледа да није тако. Није само ствар у томе што се јавни, мање јавни и потуљени евро(атлантски) лобисти труде да на разне начине изразе своје незадовољство предстојећом војном парадом поводом 70-годишњице ослобођења Београда – већ и у томе што се неке недоумице могу чути и од стране национално, па чак и проруски опредељене јавности. У чему је проблем?
За евро(атлантске) поклонике, ствар је јасна: све што има било каквих изгледа да, чак и симболички, разбије хипнотичку мантру о „безалтернативности“ која је тако пажљиво, марљиво и систематски интегрисана у српски јавни простор – представља претњу. Не наравно за Србију, већ за њихове егзистенције, које су, разуме се, изнад свих могућих општих, националних интереса, као и за њихову политичку, па и друштвену будућност.
Оно што је, међутим, занимљиво је то да се, чак и из тог табора, противљење организовању војне параде у присуству руског председника В. В. Путина изражава некако индиректно, околишаво, без уобичајене дрчности и агресивне самоуверености. Те много кошта на ову немаштину, те није добар сигнал према нашим западним „пријатељима“, те није баш згодно у време украјинске кризе, те 16. октобар није права годишњица ослобођења…
Шта је посреди? Да ли крајње „забрињавајуће“ поруке које стижу из Брисела у смислу да нема пријема нових чланица бар до 2020? Или можда животињски инстинкт који овим искусним технолозима моћи шаље сигнале који се не могу игнорисати: а) да је војска код Срба још увек изузетно популарна, б) да је русофилија у Срба у новом замаху, захваљујући популарности Владимира Владимировича, растућем руском економском утицају у Србији и шансама које руско тржиште нуди, као и западно-спонзорисаном повампирењу нацизма у Украјини које се, као и у Југославији почетком 1990-их година на рачун Срба, користи као притисак против Руса и руских интереса, в) да Русија може Србији на економском и скоро сваком другом друштвено корисном плану да понуди далеко више него посрћући, све задуженији Запад?
Другим речима – може ли бити да се у домаћи евро(атлантски) камп увукла зебња да би исувише директна критика одржавања војне параде у присуству ВВП-а једноставно била и превише непопуларна ствар, чак и за оне који пословично презиру српско јавно мњење или га, још радије, спинују сваком лепом приликом? Може ли бити да им, први пут од раних 1990-их, понестаје оног потпуног, неупитног самопоуздања? Да, са својим талентом за препознавање нових парадигматичних мегатрендова за које се могу прагматично-реалистично закачити, попут римских гусака у етру осећају наговештаје дубоких потреса и на локалном и на глобалном плану? Потреса чије могуће последице чак ни сви могући курсићи позитивног размишљања, ни сви лајф коучови, ни сви гармиш-партенкирхенски и слични семинари – не могу потрти из њихове дубоке подсвести? Да осећају да структура империјалне тврде моћи која пројектује сву ону меку моћ која се преко њих на овим просторима пројектовала, постаје до те мере климава да неповратно подрива кредибилитет њихове реторике и њиховог деловања? Шта год да је у питању – све то представља добар знак.
С друге стране имамо недоумице које су се јавиле и у другом, национално и, углавном, про-руски оријентисаном блоку. Не једном су се протеклих дана, већином приватно, могла чути негодовања у смислу да ће од предстојеће параде највећу корист имати омражена власт. Аргумент отприлике гласи: ова парада ће бити једно велико бацање прашине у очи народа а, пре него што ВВП-ов авион и напусти ваздушни простор авнојевске Србије, ствари ће наставити по старом. Наставиће се беспоговорна „ЕУ нема алтернативу“ политика, распродаја преосталих ресурса и здравих фирми странцима, неоколонијална „неолиберална“ економија, погубна косовска политика, итд. А сада ће власт још моћи да маше и „руском картом“ и пацификује јавност бар још неко време.
Није тешко сложити се са овим предвиђањем. И нема никакве дилеме око тога да је таква политика нешто чему се треба противити, и што не треба прихватити, без обзира на тренутну еуфорију око параде. Но, чини се да је релевантније питање – да ли је боље да се организује парада са председником Русије као почасним гостом или не? Ако већ национално, евро-скептичне, анти-ЕУ и проруски оријентисане снаге нису биле у стању да саме дођу у позицију да организују овакву посету – да ли то значи да треба бити против ње, само зато што је организују они које горе-именоване снаге идентификују као про-западне марионете, издајнике, конвертите, итд, и што могу да политички профитирају од ње?
Сви се сећају последње Путинове посете Београду, у време власти Бориса Тадића. Да ли је требало Путину ускратити онај спектакуларни дочек који му је био приређен на Маракани, само зато што га је у посету позвала власт предвођена Борисом Тадићем? Да ли је чак и то спасло Тадића од изборног пораза већ годину дана касније?
Још нешто. У четвртак Србија има нову прилику да се њен глас чује у глобалној јавности. Долазак стотину хиљада или више људи, окићених руским и српским заставама, Георгијевским лентама и сличним симболима – послаће јасну поруку. На првом месту домаћој јавности –
да Србија није заборавила ни своја пријатељства, ни своје природне наклоности, ни своје достојанство пред непопустљивим, хроничним и безочним западним притисцима. Руској јавности – да постоји земља у Европи, ван Русије и Белорусије, која Русији нуди безусловно гостопримство, пријатељство, савезништво у тешким временима. Светској јавности: да се земља коју већ више од две деценије безочно, злочиначки и варварски притискају још увек моћне западне силе није поклекла. И не намерава.
Наравно, није то све. Руски авиони ће имати и прилику да, заједно са нашим, „окаде“ небо од НАТО-лешинара који су, са својих кукавичких висина, бацали свој смрад и отпад на ову земљу пре само 15 година. Уистину, током генералне пробе за параду у уторак, било је фасцинантно видети људе у свим деловима града, а поготово на Новом Београду, како гледају са одобравањем у небо и прате лет и слушају милозвуке наших и руских војних млазњака. Пре 15 година се масовно псовало у небо, гађали се „храбри“ натовци свиме што нам је било на располагању, упућивали сочни позиви да, овде на земљи, осете наше пуно гостопримство. А сада лет ратних авиона изнад Београда опет звучи лепо и мами осмехе и одобравања.
Није мало.
Овај општи осећај који изазива парада има мало, практично нимало везе са данашњим властима. Када Путин већ буде био у Италији, они ће, у одсуству новог коперниканског обрта, и даље бити експоненти предаторског економског неоколонијализма, потписници противуставног бриселског споразума, маршали геј параде (ко год је слушао скандирање на утакмици Србија-Албанија у уторак зна да то није опроштено) послушни отварачи нових ЕУ поглавља на путу за нигдину. Али ће један добар део Србије знати да има снаге, и у њима и око њих, за нешто много боље, много чвршће, много достојанственије, много часније. И тешко да ће ствари само на томе стати.
Извор: Фонд Стратешке Културе
