иначе, свака част Проко за тему...па ево нешто и да научиш када те већ занима
ОФАНЗИВА ЧЕТНИКА У ДОЛИНИ ЛИМА
Офанзивом у долини Лима командовао је капетан Војислав Лукачевић, командант Старог Раса. Од најбољег људства 1. и 2. милешевског корпуса он је образовао Летећи корпус, који је имао задатак да савлада Немце, разоружа Италијане и у садејству са јединицама Команде Црне Горе продужи према приморју, у сусрет очекиваним савезничким снагама. Дражино наређење гласило је да се поред наоружаног поведе и ненаоружано људство, које би успут добијало оружје. Према капетану Бориславу Тодоровићу из Врховне команде, који се налазио на лицу места, Лукачевић је имао близу 4.000 четника под оружјем и још 6.000 без оружја.
Први на мети нашао се италијански гарнизон у Прибоју. Међутим, он је био бројан (1.800 војника) и одлично утврђен, а сем тога састављен од фашиста, управо оних који су минулог лета предњачили у акцијама против четника. Како су фашисти одбили да положе оружје, што су четници и очекивали, гарнизон је остављен у блокади, а Лукачевић је продужио према југу. У Пријепољу, следећем месту уз Лим, налазио се гарнизон од 300 Немаца из 118. ловачке дивизије, као и одред муслиманске милиције. Немци су управо разоружали италијанску посаду, о чему је Лукачевић известио Дражу 11. септембра. “Наредио сам рушење путева од Пријепоља ка Сјеници, Плевљима, Прибоју и Новој Вароши“,
пише затим Лукачевић, додајући да ће по извршеном извиђању напасти Немце. Касније истог дана он је упутио још једну депешу:
“Припремамо напад на Пријепоље. Напад ће бити ове ноћи.“
Радиограм сличне садржине Лукачевић шаље и мајору Захарију Остојићу, команданту Босне, и капетану Јовану Јеловцу, команданту своје најбоље јединице – Пљеваљске бригаде. Њих још обавештава да овим операцијама присуствује шеф британске војне мисије пуковник Вилијем Бејли, као и да се код Прибоја води “борба између наших и Немаца“.5 То је један одред 118. ловачке дивизије покушавао да разоружа Италијане, али четници су га стално узнемиравали.
У верзији пуковника Бејлија, коју је записао амерички капетан Валтер Менсфилд, бој за Пријепоље, вођен у ноћи између 11. и 12. септембра 1943. године, изгледао је овако:
“11. септембар: Британски пук. В. Бејли са групом од 1.000 четника које му је ђенерал Михаиловић ставио на расположење водио је крваву битку против немачког гарнизона у Пријепољу којом приликом је убијено преко 200 Немаца.“
Бејли је пред Менсфилдом пренагласио своју улогу, јер он свакако није командовао операцијама. Четнички капетан Борислав Тодоровић забележио је нешто другачију Бејлијеву изјаву:
“Чак сам и ја, – говорио ми је доцније пуковник Бејли, – узео пушку и учествовао у нападу. Можете да мислите како сам се осећао, када три дана већ нисам био ока склопио, а возио сам кола сваке ноћи. Ипак, било је право уживање посматрати ваше људе како, видећи мене са пушком, јуре одушевљено на куће из којих је немачки митраљез или бацач дејствовао свом снагом.
А сам Бејли је касније писао:
“Један одред снага ђенерала Михаиловића стављен на расположење британским официрима за помоћ приликом спровођења уговора о примирју са Италијанима, односећи се у овом случају на италијанске снаге у долини Лима, напао је и заузео варош Пријепоље, коју је 9. септембра био посео јак одред немачких снага. Немцима су нанети тешки губици а заплењено је много материјала и моторних возила.“
У ноћи између 11. и 12. септембра 1943. године Немци су претрпели највеће губитке на нашем тлу у једном дану још од Априлског рата 1941. године. Када су месец и по дана касније ступили у преговоре са црногорским четницима, немачки официри су се најпре распитивали за Лукачевића. О овоме је поднет извештај Дражином делегату за Црну Гору мајору Рудолфу Перхинеку, а он је 28. октобра поред осталог јављао:
“Њемци кажу да им је Лукачевић тежи од свих партизана. Значи да успева.“
Изјава немачких официра била је логична, јер су се партизани пред њима само повлачили; било је незамисливо да они савладају неки немачки гарнизон.
Према једном распису Врховне команде од 23. новембра, четнички губици у боју за Пријепоље били су 150 мртвих и рањених.
О ослобађању Пријепоља и ратном плену Врховна команда Југословенске војске (четници) је 15. септембра послала распис свим јединицама:
“Дванаестог овог месеца наши делови напали су Пријепоље и уништили немачки гарнизон, запленили 1.500 пушака, један тенк, много муниције и велики број камиона, од којих је образован моторизовани одред одмах, који је продужио пут преко Бијелог Поља за Беране, где је стигао 14. овог месеца. Вођа ове славне акције је Воја Лукачевић, капетан.“
Ни у овом ни у другим изворима не помињу се губици муслиманских усташа, који су у Пријепољу били знатно бројнији од Немаца.
Два дана по ослобађању, 14. септембра, Пријепоље је бомбардовала немачка авијација, што је Врховна команда саопштила у распису свим јединицама од 18. септембра.
Према поменутом распису Врховне команде од 23. новембра, Бијело Поље је било заузето од стране локалних четника пре него што је тамо стигао Лукачевић са својим корпусом. У документу се не наводи од кога је Бијело Поље заузето. Капетан Тодоровић пише да су се у граду налазили Немци, а свакако и муслиманска милиција.
У Беране, главни циљ марша, јер се ту налазила главнина италијанске дивизије “Венеција“, од 8.000 људи, Лукачевић је стигао у зору 14. септембра, заједно са мајором Рудолфом Перхинеком и пуковником Вилијемом Бејлијем. Командант “Венеције“, генерал Антонио Оксилиа, био је спреман да положи оружје. Међутим, пуковник Бејли је затражио да са њим разговара у четири ока. После састанка од свега пет минута, Бејли се запрепашћеним четницима обратио следећим речима:
“Господо, врло ми је мило што могу да вам саопштим да је генерал Оксилиа пристао да своју дивизију стави под савезничку команду.“
“Савезничка команда“ над италијанском дивизијом била је само фиктивна; у стварности, био је то начин да се четници не домогну њеног оружја. Извођење оваквог маневра Бејлију је управо наређено из Каира, а он је то крио од четника, да не би био осујећен.
Дивизија “Венеција“ је неко време сарађивала са четницима, потом са партизанима, да би је ускоро Немци разбили и разоружали. У међувремену, четници су савладали Немце код Прибоја и дошли до највећих магацина “Венеције“, који су се налазили у обом граду.
Чланови британске војне мисије послали су следећу депешу својој команди у Каиру:
“12. септембар: Сведок, са британским потпуковником Дјуен Хадсоном, по Михаиловићевом наређењу, отишао је са 300 четника под командом поручника Новаковића у Прибој где је, после битке која је трајала целу ноћ, успео да му се преда италијански гарнизон од 1.800 људи под командом пук. Грацианиа.“
Канадски истраживач Дејвид Мартин, који је пронашао и објавио ову депешу, погрешио је у датуму, вероватно због нечиткости докумената, на коју се иначе жали. Британци нису прецизирали против кога су се четници борили, а наиме, борили су се против одреда Немаца из 118. ловачке дивизије, који се ту налазио, а не против Италијана, као што из извештаја произилази. Италијани су током борбе остали пасивни, док су се Немци, после пораза, повукли у Пљевља.
“Из Прибоја извлачим храну и муницију и делим јединицама“, писао је 24. октобра мајор Војислав Лукачевић потпуковнику Захарију Остојићу.
Ово бележи и један комунистички документ. У операцијском дневнику 2. ударног корпуса за 29. октобар поред осталог стоји: “Четници су пребацили италијанске снаге из Прибоја у Добрун, а намирнице и ратни материјал евакуишу за своје потребе“.
Због политике Западних савезника, од похода на Јадранско море, и уопште, од скорог ослобађања земље, није било ништа. Међутим, са војничке тачке гледишта, операције четника у долини Лима биле су успешне због огромног ратног плена узетог од Немаца, муслиманске милиције (коју су Немци управо додатно наоружали) и Италијана у Прибоју, Пријепољу, Бијелом Пољу и Новој Вароши.
извори:
3 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 266.
4 и 5 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 1/1.
6 и 8 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 71.
7 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 265-266. Тодоровић је ову изјаву везао за Бијело Поље, очигледно погрешно.
9 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 3/1.
10 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
11 и 12 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
13 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 266.
14 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 149.
15 Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића, 71-72.
16 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11/1.
17 Зборник докумената, том 3, књига 9, 713.
par meseci kasnije, 
