Vlastito neznanje

V.M.Dokolenko

V.M.Dokolenko

Poznat
Poruka
8.680
Dakle, kako se borite sa vlastitim neznanjem?

Mislimo da znamo što je pravednost i istina i prepoznajemo svoje rigidne i pogrešne percepcije kao i oholost kojom smo ih izustili bez provjere ? Čvrstog smo stava da nešto popravljamo iako u osnovi "krivimo"? Vjerujemo da nešto radimo dobro, a radimo grešku ? U tom momentu postoje dva puta: ne priznati grešku i ostati oholi pametnjaković ili prihvatiti grešku i tako se razvijati. Biti kapacitiran priznati grešku znači prihvatiti da nešto nedostaje. Akceptiranje toga vodi do ljubavi i potrage za onim što je u nedostatku. Kako dakle prihvatamo, dakle znamo, da nešto ne znamo? Odnosno kako se mirimo sa Sokratovom spoznajom: "Znam da ništa ne znam". Ozbiljna potraga nastupa tek u tom trenutku za većim i novim znanjem. Sokrata je kako nam je poznato tvrdio da nije neznanje kad nešto ne znamo, već kad ne želimo uvidjeti da nešto ne znamo. Problem dakle ne leži u tome što se napravi greška, već u tome što se negira egzistencija same greške, tako da se iz nje ništa ne nauči.

Ako smaram i maltretiram temom, molim njeno Visočanstvo Moderaciju da na istu postavi lokot i izreče kletvu dok je svijeta i vijeka :)
 
  • Podržavam
Reactions: DUH
To mi nikad nije bilo jasno kako je ljudima teško da potraže prave informacije i dopune taj nedostatak znanja umesto što izmišljaju nešto deseto ili se uhvate za nečiju tvrdnju zato što im lepo zvuči iako nema smisla...
A možda sam ja samo tako vaspitan da je to neprihvatljivo pošto mi je majka prosvetna radnica i po svaku cenu se trudila da me nauči kako se uči.
 
emanullah:
Dakle, kako se borite sa vlastitim neznanjem?

Mislimo da znamo što je pravednost i istina i prepoznajemo svoje rigidne i pogrešne percepcije kao i oholost kojom smo ih izustili bez provjere ? Čvrstog smo stava da nešto popravljamo iako u osnovi "krivimo"? Vjerujemo da nešto radimo dobro, a radimo grešku ? U tom momentu postoje dva puta: ne priznati grešku i ostati oholi pametnjaković ili prihvatiti grešku i tako se razvijati. Biti kapacitiran priznati grešku znači prihvatiti da nešto nedostaje. Akceptiranje toga vodi do ljubavi i potrage za onim što je u nedostatku. Kako dakle prihvatamo, dakle znamo, da nešto ne znamo? Odnosno kako se mirimo sa Sokratovom spoznajom: "Znam da ništa ne znam". Ozbiljna potraga nastupa tek u tom trenutku za većim i novim znanjem. Sokrata je kako nam je poznato tvrdio da nije neznanje kad nešto ne znamo, već kad ne želimo uvidjeti da nešto ne znamo. Problem dakle ne leži u tome što se napravi greška, već u tome što se negira egzistencija same greške, tako da se iz nje ništa ne nauči.

Ako smaram i maltretiram temom, molim njeno Visočanstvo Moderaciju da na istu postavi lokot i izreče kletvu dok je svijeta i vijeka :)
Kliknite za proširenje...
Vidi da ne bi imo ko da mi nadje ovakve zamerke i greske, ja cu da cesem jaja u debeloj ladovini i nista ne radim,eto sad niko ne moze da kaze da nesto ne znam
 
pogledas levo, pa pogledas desno, pa gore pa iza sebe onda se udubis u daljinu i shvatis da nista ne znas...svuda neke rupe koje moras da preskaces, a u daljini magla ko testo...i kazes sebi "blage veze prijatelju"....onda kad podjes negde i pocnes da razgrces maglu vidis mnogo ti poznatog....pa posle kazu ne idi ko guska u maglu....jok, ti ces
 
Metronomy:
pogledas levo, pa pogledas desno, pa gore pa iza sebe onda se udubis u daljinu i shvatis da nista ne znas...svuda neke rupe koje moras da preskaces, a u daljini magla ko testo...i kazes sebi "blage veze prijatelju"....onda kad podjes negde i pocnes da razgrces maglu vidis mnogo ti poznatog....pa posle kazu ne idi ko guska u maglu....jok, ti ces
Kliknite za proširenje...
Kako spoznajes u toj magli..kako razbijas vlastite predrasude..kako odbacujes "znanje" predjasnje i prihvatas novo?
 
emanullah:
"Znam da ništa ne znam".
Kliknite za proširenje...

Ja zaista znam da ništa ne znam.

Dešavalo se da verujem da nešto znam, a onda se dogodi nešto što mi objasni da ni to ne znam.
I sada na sve što znam, ili verujem da znam, stavljam upitnik.
Znanje je živa materija,raste i menja oblik, beskrajno je, pa tako i ne postoji konačan izgled, obim ni veličina znanja.

Treba ga primati u sebe i pustiti da se oblikuje, pa dokle stigne.
 
DUH:
Pa ustvari približnije bi bilo 1%, 1% i 98%
Ali me bilo sramota tako napisati haha
Kliknite za proširenje...
e vidiš to je znak intelegencije i zrelosti.Što je neko zreliji i intelegentniji to je više svestan toga koliko ustvari ne zna.Oni koji su nezreli i ne baš mnogo intelegentni su spremni da se zadovolje time što znaju i da se ponašaju kao da su naučili sve što ima da se nauči i ne možeš nikako da im objasniš da nešto ne znaju
 
LokiMacak:
e vidiš to je znak intelegencije i zrelosti.Što je neko zreliji i intelegentniji to je više svestan toga koliko ustvari ne zna.Oni koji su nezreli i ne baš mnogo intelegentni su spremni da se zadovolje time što znaju i da se ponašaju kao da su naučili sve što ima da se nauči i ne možeš nikako da im objasniš da nešto ne znaju
Kliknite za proširenje...
Znak inteligencije i zrelosti ili nedostatka samopouzdanja? Vrag ce ga znati
 
  • Podržavam
Reactions: DUH
emanullah:
Znak inteligencije i zrelosti ili nedostatka samopouzdanja? Vrag ce ga znati
Kliknite za proširenje...
Nedostatak samopuzdanja je kad ne veruješ sebi da nešto znaš dovoljno da se snađeš.To je već druga stvar.A kad si spreman sebi da priznaš da nešto ne znaš onoliko koliko to može da se nauči onda je zrelost...jer ono,ti znaš da znaš ali ipak znaš i da to koliko znaš nije sve što može tu da se zna.

"Znaš da znaš i znaš..."...sad sam podsetio sebe na peru detlića
 
@emanullah @LokiMacak
To je već toliko "izlizano" da nekad namerno "vozim" ljude jer tačno znam kada će neko da mi aplaudira i kaže kako je upravo dokaz (moje) inteligencije ta moja skromnost, što je, razmislite malo- paradoks- ko je stvarno high level IQ, ne treba neko da mu (u)kaže da je inteligentan.

U ovom slučaju nije bila nikakva "vožnja", samo kažem da može.
O samopouzdanju drugi put.
 
Nataly Ciottolo:
Ja zaista znam da ništa ne znam.

Dešavalo se da verujem da nešto znam, a onda se dogodi nešto što mi objasni da ni to ne znam.
I sada na sve što znam, ili verujem da znam, stavljam upitnik.
Znanje je živa materija,raste i menja oblik, beskrajno je, pa tako i ne postoji konačan izgled, obim ni veličina znanja.

Treba ga primati u sebe i pustiti da se oblikuje, pa dokle stigne.
Kliknite za proširenje...
Da, ziva materija, do nekog trenutka se skuplja i taman kad mislis da nesto znas vidis da si zaboravio nesto sto si znao, a onda primetis i da postoji nadogradnja u sitrinu i dubinu, da je sve zavisno jedno od drugog i da ne mozes da determinises toliko podataka
, pa se prosto fokusiras na najblize podatke, a vernici prosto dignu ruke i ostave da se desi.
 
emanullah:
Kako spoznajes u toj magli..kako razbijas vlastite predrasude..kako odbacujes "znanje" predjasnje i prihvatas novo?
Kliknite za proširenje...
Ako pitas kako to ja radim onda je odgovor iskljucivanje individualnog i analiza od jednostavnog prema opstem, pa utvrdjivanje zakonitosti koja treba da vazi za svaki pojedinacni slucaj itd.
Ako imas dobru podlogu rupe se lako pokrpe, magla se razgrne i otkrije detalje koji su ti poznati i od kojih brzo izgradis sliku, kao pazzle...stavljas odgovarajuce odbacujes detalje druge pazzle i ne sabijas ih nogom.:)
 
DUH:
Ovo napisano zvuči nekako hladno i sa visine, uopšte mi nije bila namera.
Mislim da imam dovoljan IQ da nemam problem sa samopouzdanjem ni u plusu ni u minusu :)
Kliknite za proširenje...
maxresdefault.jpg
 
Leonidas_of_Sparta:
Dakle, kako se borite sa vlastitim neznanjem?

Mislimo da znamo što je pravednost i istina i prepoznajemo svoje rigidne i pogrešne percepcije kao i oholost kojom smo ih izustili bez provjere ? Čvrstog smo stava da nešto popravljamo iako u osnovi "krivimo"? Vjerujemo da nešto radimo dobro, a radimo grešku ? U tom momentu postoje dva puta: ne priznati grešku i ostati oholi pametnjaković ili prihvatiti grešku i tako se razvijati. Biti kapacitiran priznati grešku znači prihvatiti da nešto nedostaje. Akceptiranje toga vodi do ljubavi i potrage za onim što je u nedostatku. Kako dakle prihvatamo, dakle znamo, da nešto ne znamo? Odnosno kako se mirimo sa Sokratovom spoznajom: "Znam da ništa ne znam". Ozbiljna potraga nastupa tek u tom trenutku za većim i novim znanjem. Sokrata je kako nam je poznato tvrdio da nije neznanje kad nešto ne znamo, već kad ne želimo uvidjeti da nešto ne znamo. Problem dakle ne leži u tome što se napravi greška, već u tome što se negira egzistencija same greške, tako da se iz nje ništa ne nauči.

Ako smaram i maltretiram temom, molim njeno Visočanstvo Moderaciju da na istu postavi lokot i izreče kletvu dok je svijeta i vijeka :)
Kliknite za proširenje...

Sta je ono sto je moje znanje...ono sto smo naucili je tudje znanje koje smo iz nekog razloga prihvatili..
Mozda nam se svidelo to tudje znanje, mozda smo osetili istinitost tog znanja ali nikada ne mozemo
biti sigurni da je i to znanje koje smo prihvatili i stavili u svoju vizuru, ispravno...
Samim tim sto je to neko tudje znanje, ucenjem smesteno u moje okvire, vec je donekle iskrivljeno..

Moje znanje je dakle moj osecaj...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top