Prisoner
Elita
- Poruka
- 20.981
THEM: Hvala ti na ovim podacima.
-
- Najčitanije teme danas:
- Nagrada Grozdana Olujić namenjena...
- Imam online stalkera
- Naočare koje nose Italijanke ovog leta
- Evropa sve skuplja
- Suplementi: istina i zablude
- Koji faktor odlucuje vasu...
- Od tuđeg đubreta zaradila 80 hiljada...
- Pivski stomak - mit ili istina?
- Највећи филмски промашаји икада...
- Zaostavstina bogatim manipulatorima...
Vladislav Petković DIS
- Začetnik teme angely
- Datum pokretanja
- stanje
Prisoner
Elita
- Poruka
- 20.981
Od juče sam pod utiskom pesme "Naši dani ", i naravno njegovog života. Pogotovu njegovog stradanja. Kad sad čitam ovu njegovu pesmu, deluje mi kao da je pisana juče.
Sokolica_M
Domaćin
- Poruka
- 4.392
Jedan od poznatijih Disovih stihova.
Šta mislite o ovom velikom srpskom piscu iz doba srpske moderne, u početku prilično osporavanog i omalovažavanog od strane prestrogog i isključivog Skerlića, koji je, bez obzira na svo kritikovanje njegovog stvaralaštva, ipak ušao među najbolje pesnike XX veka?
Koje pesme njegove volite?
Koje zanimljivosti znate iz njegovog života?
Šta mislite o ovom velikom srpskom piscu iz doba srpske moderne, u početku prilično osporavanog i omalovažavanog od strane prestrogog i isključivog Skerlića, koji je, bez obzira na svo kritikovanje njegovog stvaralaštva, ipak ušao među najbolje pesnike XX veka?
Koje pesme njegove volite?
Koje zanimljivosti znate iz njegovog života?
Karamazov
Ističe se
- Poruka
- 2.450
Dis je,kazu,nas najmracniji pesnik ikada.Ipak,ja ga nisam zavoleo u prvi mah i nisam ga doziveo kao jednog Vaska Popu ili jednog Milana Rakica.Ipak,nesumnjivo je da Dis spada u sam vrh nase poezije.Skerliceva kritika poput one da ko pise o belim kosuljama i bolnicama treba da se leci a ne da pise pesme je bila preostra.Poznato je da kritika cesto ne ume da oseti i da prihvati nesto novo.Dis je bio nescrecan covek.Otuda i ti stihovi...
D
divlja
Gost
Tema o Disu je vec postojala, pa sam spojila. :-)
Ma pustite kriticare, mene vise nijedan ne moze da iznervira.
I sto rece Slegel, svaka kritika je dobra ukoliko je i sama nadahnuta poezijom koju kritikuje.
Ocigledno da je Skerlic omasio. Sto mrzim taj racionalisticki pristup poeziji.
Ma pustite kriticare, mene vise nijedan ne moze da iznervira.
I sto rece Slegel, svaka kritika je dobra ukoliko je i sama nadahnuta poezijom koju kritikuje.
Ocigledno da je Skerlic omasio. Sto mrzim taj racionalisticki pristup poeziji.
Karamazov
Ističe se
- Poruka
- 2.450
Koliko sam ja shvatio,fora je u tome da je on retko gresio kad su u pitanju bili talenti...Da,racionalisticki pristup... :x 
:razz:
:razz:
Prisoner
Elita
- Poruka
- 20.981
I TAKO......
Eto suza baš nikako !
A rado bih ja oplako
Svoj Vavilon - stare dane
I sve nade - zatrpane
Sa životom; ali tako
Suza nema baš nikako.
Mnogo suza o da mi je
Da ih oko plače, lije-
Da prelije misli, snove,
Ljubav, mladost i bolove -
I sve mrtve...pa i želje!
Čini mi se kad bih plako-
To bi bilo tek veselje!
...Ali suza baš nikako.
Katkad samo dušom pline
Uspomena i magline
Zasnivane moje sreće,
I zadrhti biće celo:
Iz daljine šum se kreće -
Razliva se u opelo.
Ja ga slušam dugo tako,
Ne misleći otkud dodje.
Uspomena dušom pline,
Drhti biće - pa sve mine,
Ali suza baš nikako!
....Kako brzo sve nam prodje!
Eto suza baš nikako !
A rado bih ja oplako
Svoj Vavilon - stare dane
I sve nade - zatrpane
Sa životom; ali tako
Suza nema baš nikako.
Mnogo suza o da mi je
Da ih oko plače, lije-
Da prelije misli, snove,
Ljubav, mladost i bolove -
I sve mrtve...pa i želje!
Čini mi se kad bih plako-
To bi bilo tek veselje!
...Ali suza baš nikako.
Katkad samo dušom pline
Uspomena i magline
Zasnivane moje sreće,
I zadrhti biće celo:
Iz daljine šum se kreće -
Razliva se u opelo.
Ja ga slušam dugo tako,
Ne misleći otkud dodje.
Uspomena dušom pline,
Drhti biće - pa sve mine,
Ali suza baš nikako!
....Kako brzo sve nam prodje!
- Poruka
- 379
Karamazov:
Koliko sam ja shvatio,fora je u tome da je on retko gresio kad su u pitanju bili talenti...Da,racionalisticki pristup...
Ja:
"Lirsko-dramski oblik, podseca na drugi deo Fausta. Nije bez talenta, ali tako se puno pisalo u to vreme" Ko razume, shvatice.
Ipak, njegova poezija "dodiruje", a to je vrlo bitna stvar kod poezije. Obozavam ga.
Koliko sam ja shvatio,fora je u tome da je on retko gresio kad su u pitanju bili talenti...Da,racionalisticki pristup...
Ja:
"Lirsko-dramski oblik, podseca na drugi deo Fausta. Nije bez talenta, ali tako se puno pisalo u to vreme" Ko razume, shvatice.
Ipak, njegova poezija "dodiruje", a to je vrlo bitna stvar kod poezije. Obozavam ga.
Karamazov
Ističe se
- Poruka
- 2.450
Mislim da se nismo razumeli.Ili mozda jesmo,a ja ne shvatam? Samo sam rekao da je u to vreme Skerliceva rec cesto bila svetinja jer je on,navodno,retko gresio kad su talenti bili u pitanju,tj mogao je da ih namirise.Zahvaljujuci tome,Dis je sve do Isidore Sekulic bio autsajder...
hedon29
Aktivan član
- Poruka
- 1.321
Evo Skerliceve kritike Duchiceve poezije:
...'Poslije mnogo godina' mozda je najbolja stvar u celoj ovoj zbirci. Kad mi je tu pesmu Duchic prvi put chitao u jesen 1889. u Zenevi, uz zvizdanje vetra sa Saleva i huchanje Arve, ja sam osetio silnu emociju, i sada, kada je ponovo chitam, ja osecam da je to mozda najimpresivnija, najpoetichnija stvar shto je iz njegova pera izishla...
I kad crni sanduk, na konopce duge
U dubinu spushten, krupna zemlja zasu,
Samo vrisak majke, glas beskrajne tuge,
Ochaja i bola, po groblju se rasu...
I duboko u noc zvonio je tamo,
Kao glas iz groba promuko od bola;
A ledeno nebo cutalo je samo...
I kapala voda sa drveca gola...
...Bez ikakvog preterivanja sme se reci da ovi emotivni stihovi, da ova istinska pesma dolazi medju najbolje shto ih je dala cela nasha pesnichka shkola, i da je mogla izici samo iz pera pravog pesnika.
...Duchic je najbolji mladji lirichar u nashoj knjizevnosti.
Mislim da ovi izvodi dovoljno ilustruju ne toliko njegovu nestruchnost koliko veliku neiskrenost povodom Disove poezije. A ti razlozi bi odveli dalje od kruga chiste knjizevnosti.
...'Poslije mnogo godina' mozda je najbolja stvar u celoj ovoj zbirci. Kad mi je tu pesmu Duchic prvi put chitao u jesen 1889. u Zenevi, uz zvizdanje vetra sa Saleva i huchanje Arve, ja sam osetio silnu emociju, i sada, kada je ponovo chitam, ja osecam da je to mozda najimpresivnija, najpoetichnija stvar shto je iz njegova pera izishla...
I kad crni sanduk, na konopce duge
U dubinu spushten, krupna zemlja zasu,
Samo vrisak majke, glas beskrajne tuge,
Ochaja i bola, po groblju se rasu...
I duboko u noc zvonio je tamo,
Kao glas iz groba promuko od bola;
A ledeno nebo cutalo je samo...
I kapala voda sa drveca gola...
...Bez ikakvog preterivanja sme se reci da ovi emotivni stihovi, da ova istinska pesma dolazi medju najbolje shto ih je dala cela nasha pesnichka shkola, i da je mogla izici samo iz pera pravog pesnika.
...Duchic je najbolji mladji lirichar u nashoj knjizevnosti.
Mislim da ovi izvodi dovoljno ilustruju ne toliko njegovu nestruchnost koliko veliku neiskrenost povodom Disove poezije. A ti razlozi bi odveli dalje od kruga chiste knjizevnosti.
- Poruka
- 379
Karamazov:
Ono sto sam gore napisao je iz "Zlih Duhova", kada narator govori o Stepanu Trofimovicu. Mislio sam da znas taj deo, posto ti je nick Karamazov. Hteo sam da kazem da kriticari, mecene, filozofi, istoricari i svi ostali, cesto grese kada su pesnici u pitanju. Isto sto i ti, da? Tako.
Karamazov
Ističe se
- Poruka
- 2.450
Aha,razumemo se021123456789:
"Zli dusi"...Nazalost nisam to procitao 
echinacea
Legenda
- Poruka
- 57.913
Биографија
Родио се 12. марта 1880. године у селу Заблацу код Чачка. Дисов отац, Димитрије, са Ружом Вукомановић је имао тринаесторо деце од којих је Дис био међу последњима. Отац му умире 1893.године када је имао 13 година. Иако сама и сиромашна, мајка наставља да школује децу. Првих шест разреда Гимназије Дис је завршио у Чачку а потом, идући за школом, прелази у Зајечар где је завршио 7 и 8 разред, без матуре. Покушавао је два пута да положи матуру, али није успео.
Године 1902.године одлази у селу Прлити где се запошљава као привремени учитељ. Већ следеће године напушта службу учитеља и одлази за Београд.
То би отприлике била хронологија Дисовог живота до изгнанства из Србије због Првог Светског Рата.
Још једино место у које Дис одлази је Ваљево где се запослио као практикант у суду. У Ваљево је отишао са Симом Пандуровићем, који је тамо био постављен за суплеанта у Гимназији.
Дис и Пандуровић (са Миланом Симићем) уређују лист "Књижевна недеља" 1905.године.
У Београду је водио прави боемски живот окружен својим малобројним пријатељима.
1911.године обављује своју прву књигу песама "Утопљене душе" и жени се са Христином-Тинком Павловић. Христина је умрла 1968.године Била је изузетно љубазна, предусретљива, поседовала је духовну свежину али од ње нико није узео елементарне податке о Дисовом животу. Дисов живот је више поезија неголи што су то његове песме. Био је велики мученик у животу али и у свом поетском стварању.
Када Велибор Глигорић говори о личном доживљају света код Диса, каже да та ”својства” нису била филозофско интелектуална него чисто песничка, какав је био и његов лични живот, наиван, непосредан и страдалнички.
Слици о Дису као великом, неодговорном детету доприноси и понека анегдота. Најчешће је то она са прстеном и венчањем. На свом венчању је користио прстен сачињен од жице извучене из кишобрана јер је прави прстен заборавио да понесе. Тачно је да је кум уместо прстена понудио да употреби гуму која стеже кишобран, међутим свештеник на то није пристао.
Пошто се Дис венчавао радним даном и то пре почетка радног времена у шест сати ујутро, није било времена да се иде по заборављени прстен па су замолили случајну пролазницу да им посуди прстен. Она је уједно била и једини посматрач венчања.
Једна од укорењених заблуда о Дису је такође и та да је имао само три велике песме: "Тамница", "Нирвана" и "Можда спава”.
1912.године учествује у српско-турском рату као ратни извештач при врховној команди. Следеће године објављује књигу "Ми чекамо цара".
1915.године повлачи се са војском и преко Албаније одлази на Крф затим доспева у Француску 1917.године тачније у Париз. Породица је далеко од њега и он хоће ближе Србији па планира да се пребаци у Солун јер се нада да ће лакше живети и он и његова породица. Пре него што је отпутовао у Француску, једног од својих пријатеља на Крфу је замолио и опуномочио да сваког месеца у његово име прима плату и одмах је шаље његовој породици у Србију. Но, пријатељ га је изневерио и та проневера је Диса заправо натерала да из Париза крене на Крф - и не слутећи по своју смрт. И несвесно се наслов "Утопљене душе" доживљава као предказивање сопствене смрти.
Речи код Диса попримају извесно магијско дејство. Он се поезијом пребацивао у неку другу стварност. Његово осећање света било је другачије, био је опседнут ништавилом, смрћу, болом и очајем, Живот је видео као тамницу. Све што је постојало и што је икада имао припада сећању.
Кретао се између сна и јаве, без обзира колико то банално звучало. Када је Борислав Михајловић- Михиз правио своју Антологију међуратне поезије, није желео да у њу узме песме, већ је бирао песнике. За поједине "лепе" песме Михиз каже: "И кад сам их налазио као усамљени, често случајни производ једног тренутка, кад иза њих нисам могао да нађем изграђену, снажну, самосталну песничку личност, остављао сам их случајности њихове судбине. Тражио сам песнике".
Дакле, Михиз је тражио аутентичне личности, неепигонску новину и оне који су имали снагу.
Ако би се са истом мером приступило Дису, да ли би се уврстио у неку имагинарну антологију или би се оне чувене Дисове три песме ("Можда спава", "Тамница" и "Нирвана") оставиле случајности тренутка?
Ако постоји изграђена, самостална песничка личност у српској поезији, онда је то Дис пре свих. Његов песнички свет је изграђен, његово унутрашње око види више него иједно друго - он је пред нама отворио свој космос. И тај космос чита се готово из сваке песме, макар у детаљу, макар у стиху... Дис се мора тумачити и читати и у свом времену, али и, као ретко који од српских песника, и ван конкретног времена. Јер, ако се за неког српског песника може рећи да је елементарни, исконски песник, да пева као да први пут види свет, са оном аутентичном песничком зачудношћу и наивношћу, онда је то, нема никакве сумње, Владислав Петковић-
-Дис.
Родио се 12. марта 1880. године у селу Заблацу код Чачка. Дисов отац, Димитрије, са Ружом Вукомановић је имао тринаесторо деце од којих је Дис био међу последњима. Отац му умире 1893.године када је имао 13 година. Иако сама и сиромашна, мајка наставља да школује децу. Првих шест разреда Гимназије Дис је завршио у Чачку а потом, идући за школом, прелази у Зајечар где је завршио 7 и 8 разред, без матуре. Покушавао је два пута да положи матуру, али није успео.
Године 1902.године одлази у селу Прлити где се запошљава као привремени учитељ. Већ следеће године напушта службу учитеља и одлази за Београд.
То би отприлике била хронологија Дисовог живота до изгнанства из Србије због Првог Светског Рата.
Још једино место у које Дис одлази је Ваљево где се запослио као практикант у суду. У Ваљево је отишао са Симом Пандуровићем, који је тамо био постављен за суплеанта у Гимназији.
Дис и Пандуровић (са Миланом Симићем) уређују лист "Књижевна недеља" 1905.године.
У Београду је водио прави боемски живот окружен својим малобројним пријатељима.
1911.године обављује своју прву књигу песама "Утопљене душе" и жени се са Христином-Тинком Павловић. Христина је умрла 1968.године Била је изузетно љубазна, предусретљива, поседовала је духовну свежину али од ње нико није узео елементарне податке о Дисовом животу. Дисов живот је више поезија неголи што су то његове песме. Био је велики мученик у животу али и у свом поетском стварању.
Када Велибор Глигорић говори о личном доживљају света код Диса, каже да та ”својства” нису била филозофско интелектуална него чисто песничка, какав је био и његов лични живот, наиван, непосредан и страдалнички.
Слици о Дису као великом, неодговорном детету доприноси и понека анегдота. Најчешће је то она са прстеном и венчањем. На свом венчању је користио прстен сачињен од жице извучене из кишобрана јер је прави прстен заборавио да понесе. Тачно је да је кум уместо прстена понудио да употреби гуму која стеже кишобран, међутим свештеник на то није пристао.
Пошто се Дис венчавао радним даном и то пре почетка радног времена у шест сати ујутро, није било времена да се иде по заборављени прстен па су замолили случајну пролазницу да им посуди прстен. Она је уједно била и једини посматрач венчања.
Једна од укорењених заблуда о Дису је такође и та да је имао само три велике песме: "Тамница", "Нирвана" и "Можда спава”.
1912.године учествује у српско-турском рату као ратни извештач при врховној команди. Следеће године објављује књигу "Ми чекамо цара".
1915.године повлачи се са војском и преко Албаније одлази на Крф затим доспева у Француску 1917.године тачније у Париз. Породица је далеко од њега и он хоће ближе Србији па планира да се пребаци у Солун јер се нада да ће лакше живети и он и његова породица. Пре него што је отпутовао у Француску, једног од својих пријатеља на Крфу је замолио и опуномочио да сваког месеца у његово име прима плату и одмах је шаље његовој породици у Србију. Но, пријатељ га је изневерио и та проневера је Диса заправо натерала да из Париза крене на Крф - и не слутећи по своју смрт. И несвесно се наслов "Утопљене душе" доживљава као предказивање сопствене смрти.
Речи код Диса попримају извесно магијско дејство. Он се поезијом пребацивао у неку другу стварност. Његово осећање света било је другачије, био је опседнут ништавилом, смрћу, болом и очајем, Живот је видео као тамницу. Све што је постојало и што је икада имао припада сећању.
Кретао се између сна и јаве, без обзира колико то банално звучало. Када је Борислав Михајловић- Михиз правио своју Антологију међуратне поезије, није желео да у њу узме песме, већ је бирао песнике. За поједине "лепе" песме Михиз каже: "И кад сам их налазио као усамљени, често случајни производ једног тренутка, кад иза њих нисам могао да нађем изграђену, снажну, самосталну песничку личност, остављао сам их случајности њихове судбине. Тражио сам песнике".
Дакле, Михиз је тражио аутентичне личности, неепигонску новину и оне који су имали снагу.
Ако би се са истом мером приступило Дису, да ли би се уврстио у неку имагинарну антологију или би се оне чувене Дисове три песме ("Можда спава", "Тамница" и "Нирвана") оставиле случајности тренутка?
Ако постоји изграђена, самостална песничка личност у српској поезији, онда је то Дис пре свих. Његов песнички свет је изграђен, његово унутрашње око види више него иједно друго - он је пред нама отворио свој космос. И тај космос чита се готово из сваке песме, макар у детаљу, макар у стиху... Дис се мора тумачити и читати и у свом времену, али и, као ретко који од српских песника, и ван конкретног времена. Јер, ако се за неког српског песника може рећи да је елементарни, исконски песник, да пева као да први пут види свет, са оном аутентичном песничком зачудношћу и наивношћу, онда је то, нема никакве сумње, Владислав Петковић-
-Дис.
Disova poezija bila je osporavan jer je prilicno "strcala" u onom vremenu. Period do 1. sv. rata bio je period uspona nase kritike, gde su glavni predstavnici bili Bogdan Popovic i Jovan Skerlic. Buduci da su oni bili i urednici Srpskog knjizevnog glasnika, casopisa koji je "drzao" knjizevnost (da se tako izrazim), jasno je zasto se njihova kritika cenila.
E sad, Skerlicu se, na neki nacin, desila slicna situacija kao i sa Disom. Skerlic je za zivota bio mnogopostovani i cenjeni gospodin, da bi nakon njegove smrti krenuli sa osporavanjem njegove kritike (ali se makar za zivota nauzivao postovanja), dok su Disa za zivota stavili van knjizevnosti, da bi ga nakon smrti rehabilitovali i dizali do zvezda.
Disova sanjarska poezija nije se uklapala u program koji je propagirao Skerlic. Za Skerlica je knjizevnost morala da sluzi drustvenom progresu i budi nacionalnu svest. A onda dodje Dis sa "Nirvanom" i nistavilom...
Kako god, Skerliceva uloga u nasoj knjizevnosti ne moze se umanjiti, ali ono u cemu zaista nije postupio kao objektivni kriticar jeste kritika Disove poezije (najsurovija kritika u srpskoj knjiz.), jer je njom uvredio i Disa kao pesnika i Disa kao coveka... i to mu nikad nije oprosteno. Ali, na neki nacin, ucinio mu je uslugu. Dis je postao licnost o kojoj se najvise pisalo (pored Laze Kostica), stavljajuci ga na visoko (nezasluzeno) mesto.
Ali tako je to kod nas... prvo ubijemo nekog pa ga onda ozivljavamo...
E sad, Skerlicu se, na neki nacin, desila slicna situacija kao i sa Disom. Skerlic je za zivota bio mnogopostovani i cenjeni gospodin, da bi nakon njegove smrti krenuli sa osporavanjem njegove kritike (ali se makar za zivota nauzivao postovanja), dok su Disa za zivota stavili van knjizevnosti, da bi ga nakon smrti rehabilitovali i dizali do zvezda.
Disova sanjarska poezija nije se uklapala u program koji je propagirao Skerlic. Za Skerlica je knjizevnost morala da sluzi drustvenom progresu i budi nacionalnu svest. A onda dodje Dis sa "Nirvanom" i nistavilom...
Kako god, Skerliceva uloga u nasoj knjizevnosti ne moze se umanjiti, ali ono u cemu zaista nije postupio kao objektivni kriticar jeste kritika Disove poezije (najsurovija kritika u srpskoj knjiz.), jer je njom uvredio i Disa kao pesnika i Disa kao coveka... i to mu nikad nije oprosteno. Ali, na neki nacin, ucinio mu je uslugu. Dis je postao licnost o kojoj se najvise pisalo (pored Laze Kostica), stavljajuci ga na visoko (nezasluzeno) mesto.
Ali tako je to kod nas... prvo ubijemo nekog pa ga onda ozivljavamo...
OOOJ Dimitrije
Aktivan član
- Poruka
- 1.292
Znam vec je bilo ali
....
ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih;
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oci da su moja dusa van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas nih:
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.
Ali sad slutim, a slutiti jos jedino znam.
Ja sad slutim za te oci da su bas one
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju da me vide sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.
Da me vide, dodju oci, a ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam sto ne vidim sad
Da me vide dodju oci i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
....
“Mozda spava” , deo
....
ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih;
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oci da su moja dusa van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas nih:
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.
Ali sad slutim, a slutiti jos jedino znam.
Ja sad slutim za te oci da su bas one
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju da me vide sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.
Da me vide, dodju oci, a ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam sto ne vidim sad
Da me vide dodju oci i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
....
“Mozda spava” , deo
OOOJ Dimitrije
Aktivan član
- Poruka
- 1.292
Dolaze dani i noci bez jave,
I kao senke, sez suma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
Svi dogadjaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noci bez jave.
Sad ne poznajem izraz bozijeg sveta
I nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja vise mi ne smeta,
Kao ni ljubav, k’o ni rane moje.
Sad ne poznajem izraz bozijeg sveta.
...
“Prestanak jave”deo
I kao senke, sez suma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
Svi dogadjaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noci bez jave.
Sad ne poznajem izraz bozijeg sveta
I nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja vise mi ne smeta,
Kao ni ljubav, k’o ni rane moje.
Sad ne poznajem izraz bozijeg sveta.
...
“Prestanak jave”deo
Modruna
Aktivan član
- Poruka
- 1.612
To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
Један од мојих најомиљенијих стихова (и уопште, цела песма)(и уопште, цео Дис
)
s nevinih daljina, sa očima zvezda
Један од мојих најомиљенијих стихова (и уопште, цела песма)(и уопште, цео Дис
)
hedon29
Aktivan član
- Poruka
- 1.321
Mislim da je na Brankovu poeziju najveci uticaj imala Disova poezija. Da li josh neko ima takav utisak?
OOOJ Dimitrije
Aktivan član
- Poruka
- 1.292
Himna
Odmani rukom i zagazi baru
Sto mili, tece, kao zivot, meka,
Sarani razum, i udisi paru
S podneblja gliba sto te svuda ceka.
I pusti trulez neka slepo gazi
Ljubav i dusu, i natapa strunu:
Zadah nek na te svoju senku plazi
Visoku, krupnu, kao zloba punu.
Odmani rukom i zatvori oko,
Crvljivo doba neka naglo tiska
Spomene, slavu, u blato duboko,
Gde potok cveta i razvratnost niska,
Za lice tvoje ogledala nije
Zivi med ljudima u muzici bluda.
Zivi! I nek ti vlaga srce pije.
Zivi u zemlji sramote i luda
Odmani rukom i zagazi baru
Sto mili, tece, kao zivot, meka,
Sarani razum, i udisi paru
S podneblja gliba sto te svuda ceka.
I pusti trulez neka slepo gazi
Ljubav i dusu, i natapa strunu:
Zadah nek na te svoju senku plazi
Visoku, krupnu, kao zloba punu.
Odmani rukom i zatvori oko,
Crvljivo doba neka naglo tiska
Spomene, slavu, u blato duboko,
Gde potok cveta i razvratnost niska,
Za lice tvoje ogledala nije
Zivi med ljudima u muzici bluda.
Zivi! I nek ti vlaga srce pije.
Zivi u zemlji sramote i luda
violet_parts
Aktivan član
- Poruka
- 1.506
Čudno mi je bilo što nema teme o njemu, a smatram da je jedan od najvećih pesnika.....
Svoju prvu pesmu napisao je u sedmom razredu gimnazije u Čačku. Zvala se "Na prozoru sveća gori".
Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presrela je nemačka podmornica i on biva potopljen....
On je pesnik iracionalnog, sumornih raspoloženja, očaja... Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se nije uklapao u njegov ideal pesnika tog vremena. Isidora Sekulić ga je prva uvrstila u najboljeg srpskog pesnika.
Dis je objavio knjigu Utopljene duše 1911.godine i to o svom trošku, jer nijedna izdavačka kuća nije htela da štampa neto za šta je Skerlić rekao da je "jedna neuka i gruba imitacija".U pesme je uveo bodlerovske motive, što je bila novina u tadašnjoj srpskoj književnosti. Najizraženiji motiv jeste motiv umrle drage. 1913.godine objavljuje zbirku "Mi čekamo cara", u kojoj je nastojao da izrazi ljubav prema otadžbini, ali na drugi način nego što su to pesnici pre njega radili, klikćući u nacionalnom ponosu, već je lutao po zgarištima i truleži...
Utopljene duše
Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.
U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.
Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja volo.
Al nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom... Da je da se spava.
I samo katkad, al to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.
Svoju prvu pesmu napisao je u sedmom razredu gimnazije u Čačku. Zvala se "Na prozoru sveća gori".
Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presrela je nemačka podmornica i on biva potopljen....
On je pesnik iracionalnog, sumornih raspoloženja, očaja... Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se nije uklapao u njegov ideal pesnika tog vremena. Isidora Sekulić ga je prva uvrstila u najboljeg srpskog pesnika.
Dis je objavio knjigu Utopljene duše 1911.godine i to o svom trošku, jer nijedna izdavačka kuća nije htela da štampa neto za šta je Skerlić rekao da je "jedna neuka i gruba imitacija".U pesme je uveo bodlerovske motive, što je bila novina u tadašnjoj srpskoj književnosti. Najizraženiji motiv jeste motiv umrle drage. 1913.godine objavljuje zbirku "Mi čekamo cara", u kojoj je nastojao da izrazi ljubav prema otadžbini, ali na drugi način nego što su to pesnici pre njega radili, klikćući u nacionalnom ponosu, već je lutao po zgarištima i truleži...
Utopljene duše
Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.
U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.
Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja volo.
Al nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom... Da je da se spava.
I samo katkad, al to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 20.981
Proffa
Zainteresovan član
- Poruka
- 309
Mislim da sam bio vec negde na Disovom forumu!?
Da li moze neko da analizira pesmu Medju svojima?
Medju svojima
U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
Misao da jos zivis, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Boze! sta li danas u Srbiji radi?
Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
I mirise zemlja, koja stalno raste
U grob i tisinu, moj daleki druze.
Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
Ulicama straha, i dusa ti jeca.
Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."
Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
A dva nasa cveta iz cetiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suse:
" Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"
U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi...
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da ce se dici grobovi i ljudi.
Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dusa svetinje
Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.
Medju svojima
U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
Misao da jos zivis, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Boze! sta li danas u Srbiji radi?
Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
I mirise zemlja, koja stalno raste
U grob i tisinu, moj daleki druze.
Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
Ulicama straha, i dusa ti jeca.
Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."
Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
A dva nasa cveta iz cetiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suse:
" Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"
U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi...
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da ce se dici grobovi i ljudi.
Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dusa svetinje
Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.
Nodi-wolf
Domaćin
- Poruka
- 3.961
"...MINU SVE STO BESE I HTEDE BITI IKAD,
TAMA SE UVUCE U IDEJU SNOVA,
RASKOSNIJE SMRTI NISAM GLEDO NIKAD,
IMAO SAM I JA VESELIH CASOVA...."
"...GLEDAM SEBE KADA VIDIM TEBE,
ZIVI IZRAZ SVIJU MOJIH SNOVA,
JEDVA MOGI I DA POZNAM SEBE,
MOJA PROSLOST I ZA ME JE NOVA..."
Naj domaci pesnik...
TAMA SE UVUCE U IDEJU SNOVA,
RASKOSNIJE SMRTI NISAM GLEDO NIKAD,
IMAO SAM I JA VESELIH CASOVA...."
"...GLEDAM SEBE KADA VIDIM TEBE,
ZIVI IZRAZ SVIJU MOJIH SNOVA,
JEDVA MOGI I DA POZNAM SEBE,
MOJA PROSLOST I ZA ME JE NOVA..."
Naj domaci pesnik...
Evo još jedne Disove:
PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt il pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: ,,Nikad biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.’’
I ja žalim sebe. Meni nije dano
da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt il pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: ,,Nikad biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.’’
I ja žalim sebe. Meni nije dano
da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
- stanje