- Poruka
- 381.700
"Malograđanin je odrasla osoba, čija interesovanja su ono što spada u materijalno i svakidašnje, a čiji mentalitet nastaje iz skladišta gotovih ideja i konvencionalnih vrednosti njegovog ili njenog vremena. Rekao sam „odrasla osoba“ zato što je dete ili adolescent koji liči na malog malograđanina samo papagaj koji oponaša već dokazane prostake, a lakše je biti papagaj nego biti bela vrana. Reči „prostak“ i „malograđanin“ skoro su sinonimi: jedino što odlika prostaka nije toliko malograđanski konvencionalizam, koliko prostota nekih konvencionalnih pojmova.
Malograđanština ne znači samo skladište ustaljenih predstava: to je i čitavo mnoštvo fraza, klišea i banalnosti, izraženih otrcanim rečima. Pravi malograđanin i nema ništa drugo do te sitničave predstave od kojih je sav sazdan. Ali treba priznati i to da svi mi imamo svoje klišee; svi mi svakoga dana koristimo reči ne kao reči, već kao znake, kao novčiće, kao obrasce. To ne znači da smo svi mi malograđani, ali znači da bi svi mi trebalo da pripazimo da se ne uživimo u automatizam razmene fraza.
Malograđanin je konformista, podređuje se grupi, ali je tipičan i još po nečemu: on je pseudoidealista, on je lažno sažaljiv, lažno mudar. Prevara je najbliži saveznik svih pravih malograđana. Sve one velike reči, poput „lepote“, „ljubavi“, „istine“, „prirode“, i sličnih, postaju obične maske i varke kad ih se dočepa pravi malograđanin…Malograđanin, sa svojom nagonskom potrebom da pripada, da se priključi, bori se između dve želje: da radi ono što i svi drugi rade, da koristi ovo ili ono zato što to koriste i milioni drugih; ali, žarko želi i da pripada nekoj ekskluzivnoj grupi, udruženju, klubu, redovnoj klijenteli nekog hotela ili luksuznog prekookeanskog broda (sa kapetanom u belom i svom ono divnom hranom), da uživa u saznanju da predsednik kompanije ili evropski grof sedi tu, pored njega. Malograđanin je često i snob. Oduševljava se bogatstvom i položajem – „ Draga, stvarno sam razgovarao sa vojvotkinjom! "
Malograđanština ne znači samo skladište ustaljenih predstava: to je i čitavo mnoštvo fraza, klišea i banalnosti, izraženih otrcanim rečima. Pravi malograđanin i nema ništa drugo do te sitničave predstave od kojih je sav sazdan. Ali treba priznati i to da svi mi imamo svoje klišee; svi mi svakoga dana koristimo reči ne kao reči, već kao znake, kao novčiće, kao obrasce. To ne znači da smo svi mi malograđani, ali znači da bi svi mi trebalo da pripazimo da se ne uživimo u automatizam razmene fraza.
Malograđanin je konformista, podređuje se grupi, ali je tipičan i još po nečemu: on je pseudoidealista, on je lažno sažaljiv, lažno mudar. Prevara je najbliži saveznik svih pravih malograđana. Sve one velike reči, poput „lepote“, „ljubavi“, „istine“, „prirode“, i sličnih, postaju obične maske i varke kad ih se dočepa pravi malograđanin…Malograđanin, sa svojom nagonskom potrebom da pripada, da se priključi, bori se između dve želje: da radi ono što i svi drugi rade, da koristi ovo ili ono zato što to koriste i milioni drugih; ali, žarko želi i da pripada nekoj ekskluzivnoj grupi, udruženju, klubu, redovnoj klijenteli nekog hotela ili luksuznog prekookeanskog broda (sa kapetanom u belom i svom ono divnom hranom), da uživa u saznanju da predsednik kompanije ili evropski grof sedi tu, pored njega. Malograđanin je često i snob. Oduševljava se bogatstvom i položajem – „ Draga, stvarno sam razgovarao sa vojvotkinjom! "
