Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
ВЛАДА ГЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА
Када је постало јасно да Комесарска управа, са слабо наоружаном и збуњеном жандармеријом, није у стању да одржава ред и мир у градовима, а још мање по селима где су комунисти били већ почели да харају, показало се неопходним да се тражи неко друго решење.Иницијатива за то је дошла од Димитрија Љотића, који је, 19. августа 1941. године посетио генерала Милана Недића и покушао да га приволи да се стави на чело једне владе и да покуша отклонити смртну опасност по земљу.Јер ситуација је постајала све неподношљивија; нереди, напади на Немце, убијање немачких војника и рушење немачке имовине изазивале су одмазде са немачке стране.Одмазде су биле веома тешке; за једног убијеног Немца стрељано је стотину Срба, а за једног рањеног педесет.
Генерал Милан НедићГенерала Милана Недића посетили су, у истој мисији, истога дана после подне Димитрије Љотић и Милан Аћимови.Аћимовић је поднео Недићу читав експозе ситуације у којој се налазила у тим данима наша земља.Он је са собом понео преглед напада комунистичких партизана, а у неким местима и Михајловићевих четника на немачке патроле, мање одреде или појединце, као и одмазде које су Немци у вези са тим нападима извршили над цивилним сеоским становништвом, које није имало никакве везе са тим герилским акцијама.
Већ до тог времена био је извршен читав низ тешких немачких одмазда над становништвом, које са комунистичком акцијом није имало никакве везе.Од стране немачког војног заповедника, генерала Данкелмана, били су и Љотић и Аћимовић обавештени да су Немци решили да заведу ред и мир на окупираној територији „на свој начин“.Међутим, генерал Милан Недић је остао при одлуци да се у све то не меша.Предлагао је да се узме генерал Данило Калафатовић који је водио разговоре о капитулацији.Калафатовић је у то време био у немачком заробљеништву и није га било лако добити. „Земља нам гори“, рекао је Аћимовић праштајући се са Недићем.
Притисци на генерала Недића да се стави на чело једне српске управе били су све бројнији.Тако да је тих дна Недић примио неколико делегација једну за другом.Генерала Милана Недића је тих дана посетио и бивши аустријски конзул у Београду, Кронхолц, који је важио за пријатеља Срба.Кронхолц је дошавши са Аћимовићем обавестио одмах Недића да је Хитлер одлучио да се устанак у Србији угуши свим најдрастичнијим мерама, па ако буде било потребно и уништењем целог њеног становништва.Немачка војска, заузета на Источном фронту, није хтела да за ту акцију одваја нове јединице, већ је донето решење да се за ту акцију користе балкански савезници чије су оружане снаге биле способне за такву акцију.Само једна ауторитатвна српска влада, која би могла да обезбеди ред и мир на свом подручју, могла би да задржи вођу Немачког Рајха да не нареди да се пређе на извршење ове акције за коју су сви планови били већ разрађени и све припреме довршене.
После ове посете, генерал Недић је заједно са Кронхолцом, који му је био тумач, био примљен код генерала Данкелмана, који му је још јасније изнео све оно што му је већ рекао и Кронхолц.Генерал Данкелман показао је генералу Недићу карту Србије испресецану црвеним линијама.На карти је било означено шта који од окупатора треба да добије.Радило се о Албанцима, Бугарима, Мађарима и усташама.Усташе су требале да окупирају Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре.Београд је једини био изузет и затворен у један црвени круг.Њега су Немци хтели да задрже за себе, као седиште целокупног свог војног и административног апарата на Балкану и имали да га прекрсте у Принц-Еуген-Штад (на карти је већ стајало то име), а његово становништво је требало добрим делом да буде узето за таоце, побијено, или депортовано у логоре или једноставно истерано са београдске територије.
Недић је затражио од генерала Данкелмана 48 сати за размишљање.За то време он се посаветовао са генералим Ђуром Докићем и Јосифом Костићем као и са инж Огњеном Кузмановићем.После тога Недић је овластио Аћимовића да „сазове конференцију представника свих друштвених група да чује њихово мишљење, јер би свака његова евентуална акција била осуђена на неуспех ако нема подршку оних који представљају престоничку елиту“.Тако је дошло до оне познате конференције на којој је узело учешће око 300 најугледнијих београдских грађана, који су сви молили Недића да се прими положаја председника српске владе, а др Александар Белић, понављајући ову молбу чак и плакао: „ ... Данас је дошло време да се примите једног заиста тешког и незахвалног посла под окупацијом.Данас се ради о биолошком спасавању српског народа који Ви не смете да пропустите“.
Када је постало јасно да Комесарска управа, са слабо наоружаном и збуњеном жандармеријом, није у стању да одржава ред и мир у градовима, а још мање по селима где су комунисти били већ почели да харају, показало се неопходним да се тражи неко друго решење.Иницијатива за то је дошла од Димитрија Љотића, који је, 19. августа 1941. године посетио генерала Милана Недића и покушао да га приволи да се стави на чело једне владе и да покуша отклонити смртну опасност по земљу.Јер ситуација је постајала све неподношљивија; нереди, напади на Немце, убијање немачких војника и рушење немачке имовине изазивале су одмазде са немачке стране.Одмазде су биле веома тешке; за једног убијеног Немца стрељано је стотину Срба, а за једног рањеног педесет.
Генерал Милан НедићГенерала Милана Недића посетили су, у истој мисији, истога дана после подне Димитрије Љотић и Милан Аћимови.Аћимовић је поднео Недићу читав експозе ситуације у којој се налазила у тим данима наша земља.Он је са собом понео преглед напада комунистичких партизана, а у неким местима и Михајловићевих четника на немачке патроле, мање одреде или појединце, као и одмазде које су Немци у вези са тим нападима извршили над цивилним сеоским становништвом, које није имало никакве везе са тим герилским акцијама.
Већ до тог времена био је извршен читав низ тешких немачких одмазда над становништвом, које са комунистичком акцијом није имало никакве везе.Од стране немачког војног заповедника, генерала Данкелмана, били су и Љотић и Аћимовић обавештени да су Немци решили да заведу ред и мир на окупираној територији „на свој начин“.Међутим, генерал Милан Недић је остао при одлуци да се у све то не меша.Предлагао је да се узме генерал Данило Калафатовић који је водио разговоре о капитулацији.Калафатовић је у то време био у немачком заробљеништву и није га било лако добити. „Земља нам гори“, рекао је Аћимовић праштајући се са Недићем.
Притисци на генерала Недића да се стави на чело једне српске управе били су све бројнији.Тако да је тих дна Недић примио неколико делегација једну за другом.Генерала Милана Недића је тих дана посетио и бивши аустријски конзул у Београду, Кронхолц, који је важио за пријатеља Срба.Кронхолц је дошавши са Аћимовићем обавестио одмах Недића да је Хитлер одлучио да се устанак у Србији угуши свим најдрастичнијим мерама, па ако буде било потребно и уништењем целог њеног становништва.Немачка војска, заузета на Источном фронту, није хтела да за ту акцију одваја нове јединице, већ је донето решење да се за ту акцију користе балкански савезници чије су оружане снаге биле способне за такву акцију.Само једна ауторитатвна српска влада, која би могла да обезбеди ред и мир на свом подручју, могла би да задржи вођу Немачког Рајха да не нареди да се пређе на извршење ове акције за коју су сви планови били већ разрађени и све припреме довршене.
После ове посете, генерал Недић је заједно са Кронхолцом, који му је био тумач, био примљен код генерала Данкелмана, који му је још јасније изнео све оно што му је већ рекао и Кронхолц.Генерал Данкелман показао је генералу Недићу карту Србије испресецану црвеним линијама.На карти је било означено шта који од окупатора треба да добије.Радило се о Албанцима, Бугарима, Мађарима и усташама.Усташе су требале да окупирају Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре.Београд је једини био изузет и затворен у један црвени круг.Њега су Немци хтели да задрже за себе, као седиште целокупног свог војног и административног апарата на Балкану и имали да га прекрсте у Принц-Еуген-Штад (на карти је већ стајало то име), а његово становништво је требало добрим делом да буде узето за таоце, побијено, или депортовано у логоре или једноставно истерано са београдске територије.
Недић је затражио од генерала Данкелмана 48 сати за размишљање.За то време он се посаветовао са генералим Ђуром Докићем и Јосифом Костићем као и са инж Огњеном Кузмановићем.После тога Недић је овластио Аћимовића да „сазове конференцију представника свих друштвених група да чује њихово мишљење, јер би свака његова евентуална акција била осуђена на неуспех ако нема подршку оних који представљају престоничку елиту“.Тако је дошло до оне познате конференције на којој је узело учешће око 300 најугледнијих београдских грађана, који су сви молили Недића да се прими положаја председника српске владе, а др Александар Белић, понављајући ову молбу чак и плакао: „ ... Данас је дошло време да се примите једног заиста тешког и незахвалног посла под окупацијом.Данас се ради о биолошком спасавању српског народа који Ви не смете да пропустите“.
