Vl . Dimitrijevic: Pravoslavno ucenje o radu , soc.pravdi i hriscanskom solidarizmu"

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.531
Владимир Димитријевић - Православно учење о раду, социјалној правди и хришћанском солидаризму
четвртак, 09 децембар 2010 18:27

Учење Цркве о раду


Православна Црква је, ослањајући се на Свето Писмо и Предање, одавно високо уздигла људски рад. Јер, и Бог у Кога она верује је поставши Човек Исус Христос, био Радник - столар Који је Својим рукама издржавао Своју Мајку и Себе. Суштину православног учења о раду и његовим плодовима исказала је Руска Православна Црква, у свом званичном документу „Основи социјалне концепције”. Ево тог учења:

>> Рад је органски елемент људског живота. У Књизи Постања каже се да не беше човека да ради земљу (1. Мојс. 2; 5). Створивши рајски врт, Бог је у њему настанио човека да Га ради и да Га чува (1. Мојс. 2; 15). Рад је стваралачко откривање човека којем је због првобитне богоподобности дато да буде сарадник и сатрудник Господњи. Међутим, након човековог отпадања од Творца изменио се и карактер рада: Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19). Ослабило је стваралаштво, које чини саставни део рада; рад је за палог човека превасходно постао начин да се домогне средстава за живот.

Реч Божија не само да пажњу људи обраћа на неопходност свакодневног рада, него му поставља и одрећени ритам: Сећај се дана од одмора да Га светкујеш. Шест дана ради и свршуј све послове своје, а седми дан је одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим (2. Мојс. 10; 8-10). Том заповешћу Творца процес човечијег рада доводи се у везу с божанственим стваралаштвом, које је поставило почетак стварању света. Наиме, заповест о празновању шестог дана /.../ заснива се на томе што је Бог приликом стварања света благословио седми дан, и посветио га, јер је у тај дан отпочинуо од свих дела Својих која учини (1. Мојс. 2; 3). Требало би да тај дан буде посвећен Господу, како свакодневне бриге не би човека одвратиле од Творца. Упоредо с тим, делотворно испољавање милосрђа и несебична помоћ ближњима не представљају кршење заповести: Субота је ради човека а не човек ради суботе (в. Мт. 2; 27). Од апостолских времена, у хришћанском предању је дан, који је слободан од рада, постао први дан седмице - дан Васкрсења Христовог, односно недеља.

Усавршавање оруђа и метода рада, његова професионална подела и прелазак од његових једноставнијих облика ка сложенијим потпомогли су побољшању материјалних услова човековог живота. Међутим, заваравање цивилизацијским достигнућима удаљује људе од Творца и води ка привидном тријумфу разума који настоји да земаљски живот уреди без Бога. Остваривање сличних тежњи се током историје човечанства увек трагично окончавало.

У Светом Писму је речено да су први устројитељи земаљске циви-лизације били Каинови синови: Ламех и његови синови изумели су и ство-рили прва оруђа од бакра и гвожђа, покретне шаторе и различите музичке инструменте. Они су били родоначалници многих заната и уметности (в. 1. Мојс. 4; 20-22). Ни они, међутим, исто као ни други људи, нису успели да избегну саблазни: Свако тело поквари пут свој на земљи (1. Мојс. 6; 12). Због тога је, према вољи Творца, цивилизацију Каиноваца окончао потоп. Најсликовитији библијски пример покушаја палог човечанства да „створи себи име” представља изградња Вавилонске куле, чија ће висина „досезати до неба.” Грађење куле постало је символ уједињења људских напора на достизању богопротивних циљева. Господ је прекорео гордељивце: помешавши језике, онемогућио им је да разумеју једни друге и расејао их по читавој земљи.

Са хришћанске тачке гледишта, рад сам по себи није безусловна вредност. Он постаје благословен онда, кад се покаже као сатрудништво Господу и кад потпомаже испуњењу Његове замисли о свету и човеку. Рад, међутим, није благословен уколико је усмерен на служење егоистичним интересима личности или људске заједнице, а такође и на удовољавање грешних потреба духа и тела.

Свето Писмо сведочи о два морална подстицаја на рад: радити, да би човек самога себе прехранио и да никога не би оптерећивао и радити, да би се помогло онима, којима је то потребно. Нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе, коме је потребно (Еф. 4; 28). Такав рад одгаја душу и укрепљује човеково тело, дајући хришћанину могућност да своју веру пројави у богоугодним делима милосрђа и љубави према ближњима (в. Мт. 5; 16 и Јак. 2; 17). Сви добро памте речи апостола Павла: Ако неко неће да ради нека и не једе (2. Сол. 3; 10).

Св. Оци и учитељи Цркве непрестано су подвлачили етички значај радних процеса. Тако је Климент Александријски назвао рад „школом друштвене праведности”. Свети Василије Велики је тврдио да „није намера побожности да послужи као изговор за лењост и бекство од рада, него подстицај на још већи рад”. Свети Јован Златоусти је позивао да се „безбожништвом не сматра рад него беспосличење”. Монаси многих ма-настира подвизавали су се радом. Њихова делатност је по много чему била пример за подражавање. Поред највишег духовног ауторитета, оснивачи великих монашких обитељи уживали су и славу вредних радника. Широко је познат усрдан рад преподобних Теодосија Печерског, Сергеја Радоњешког, Кирила Бјелојезерског, Јосифа Волоцког, Нила Сорског и других руских подвижника.

Црква благосиља сваки рад, који је управљен ка добру људи. При том се не даје предност ниједној од људских делатности, уколико она одговара хришћанским моралним нормама. У Својим причама, наш Господ Исус Христос непрестано помиње разна занимања, никада не издвајајући ниједно од њих. Он говори о раду сејача (Мк. 4; 3-9), слуге и управитеља (Лк. 12; 42-48), трговца и рибара (Мт. 13; 45-48), домаћина и посленика у винограду (Мт. 20; 1-16). Међутим, савремено доба условило је развој читаве индустрије, специјално усмерене ка пропаганди порока и греха, на задовољавање погубних страсти и навика, као што су пијанство, наркоманија, блуд и прељуба. Црква сведочи о грешности учествовања у таквој делатности, будући да она не изопачује само радника него и друштво у целини.

Радници имају право да користе плодове свога рада: Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млека стада не једе?...Који оре, треба у нади да оре, и који врше, треба да врше у нади да ће примити по својему надању (1. Кор. 9; 7, 10). Црква учи да одбијање да се плати частан рад није само преступ против човека него и грех пред Богом.

Свето Писмо каже: Немој увредити најамника, сиромаха и потребитога између браће своје... подај му најам његов исти дан.., да не би завикао на тебе ка Господу и било би ти грех (5. Мојс. 24; 24-25). Тешко ономе... који се служи ближњим својим ни за што и плате за труд његов не даје му (Јер. 22; 13).

Упоредо с тим, заповест Божија налаже онима који раде да се брину о људима који из различитих разлога не могу сами да зараде за живот - о слабима, болеснима, дошљацима (избеглицама), сирочади и удовицама - и да са њима деле плодове свог рада, да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих (5. Мојс. 24; 19).

Настављајући на земљи служење Христа, Који је Себе поистоветио управо са унесрећенима, Црква свагда ступа у заштиту немоћних и слабих. Она због тога позива друштво на праведну поделу производа рада, при чему ће богати подржавати сиромашнога, здрави болеснога, а способни за рад - престарелог. Духовно благостање и самоочување друштва могући су само у оном случају ако се обезбеђење живота, здравља и минималног благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом приликом расподеле материјалних средстава.<<



Учење Цркве о својини

Православна Црква има разрађено учење о својини, и изражава га како кроз дела Светих Отаца, тако и у пракси. Најкраћа и најпрецизнија формулација овог учења дата је у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве”, објављеним на јубиларном Архијерејском сабору 2000. године. Ево тог учења:

>> Прихваћено је да се под својином (власништвом) подразумева друштвено призната форма односа људи према плодовима рада и природ-ним ресурсима. Међу основне пуномоћи власника обично се укључују пра-во господарења и коришћења, право управљања и добијања прихода, право на отуђење, губитак, промену или уништење предмета својине.

Црква не одређује право људи на својину. Међутим, ни материјална страна људског живота не остаје изван њеног видокруга. Позивајући нас да најпре тражимо Царство Божије и правду његову (Мт. 6; 33), Црква не заборавља ни потребу за хлебом насушним (Мт. 6; 11), сматрајући да би сваки човек требало да има довољно средстава за достојанствен живот. Упоредо с тим, Црква упозорава на прекомерну привученост материјалним добрима, богатством и сластима овога живота (в. Лк. 8; 14). У ставу Православне Цркве према својини нема нити игнорисања материјалних потреба нити супротне крајности, која би величала тежњу људи ка задобијању материјалних добара као највишег циља и вредности постојања. Имовински положај човека сам по себи не може да се посматра као сведочанство о томе да ли је он угодан Богу или није.

Однос православног хришћанина према својини мора се заснивати на еванђелском начелу љубави према ближњем, израженом у Спаситељевим речима: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге (Јн. 13; 34). Та заповест је основа моралног понашања хришћана. Требало би да за њих а, са црквене тачке гледишта, и за све остале људе, она служи као императив у сфери регулисања међуљудских односа, укључујући и својинске.



Nastavlja se ...
 

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.531
" ...Према учењу Цркве, људи сва своја материјална добра добијају од Бога, Којем и припада искључиво право на њихово поседовање. Спаситељ је много пута у Својим причама указивао на релативност човековог права на својину: то је или виноград, који је дат на коришћење (Мк. 12; 1-9), или таланти који су расподељени међу људима (Мт. 25; 14-30), или имање, које је дато на привремено управљање (Лк. 16; 1-13). Изражавајући Цркви својствену мисао да је Бог апсолутни власник свега, св. Василије Велики пита: „Кажи ми, шта је то уистину твоје сопствено? Одакле си га узео и донео у живот?” Грешан однос према својини, који се пројављује или у заборав-љању или у свесном одбацивању тог духовног начела, рађа поделу и отуђење међу људима.

Материјална добра не могу човека учинити срећним. Господ Исус Христос упозорава: Чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје што је сувише богат (Лк. 12; 15). Трка за богатством погубно се одражава на човеково духовно стање и може да доведе до потпуне деградације личности. Апостол Павле указује да који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибељ. Јер је корен свију зала среброљубље, којему неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човече Божији, бежи од тога (1. Тим. 6; 9-11). У беседи с младићем, Господ је рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном (Мт. 19; 21). Христос је затим те речи разјаснио Својим ученицима: Тешко је богатоме ући у Царство небеско... Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19; 23-24). Еванђелиста Марко прецизно каже да је улазак у Царство Божије тежак управо онима, који се не уздају у Бога него у материјална добра: Онима који се уздају у богатство (Мк. 10; 24). Само су они, који се уздају у Господа као Гора Сион; неће се поколебати довека (Пс. 124; 1).

Уосталом, и богаташ може да се спасе, јер што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18; 27). У Светом Писму се не може наићи на куђење богатства као таквог. И Авраам и старозаветни патријарси били су имућни људи, као и праведни Јов, Никодим и Јосиф из Ариматеје. Поседујући значајну имовину, неће сагрешити онај што ју користи сагласно вољи Бога, Којем припада све постојеће, нити ће сагрешити онај што ју користи по закону љубави, јер радост и пунота живота није у стицању и поседовању него у даривању и жртви. Апостол Павле позива да се опомињемо речи Господа Исуса коју Он рече: Блаженије је давати него примати (Дела ап. 20; 35). Свети Василије Велики сматра да је лопов онај, који не даје део свог иметка као жртвену помоћ ближњем. Исту мисао истиче и св. Јован Златоусти: „Не давати од своје имовине такође значи пљачку”. Црква позива хришћане да својину разумеју као дар Божији, који им је дат да би га користили за своје и добро својих ближњих.

Истовремено, Свето Писмо признаје човеково право на својину и осу-ђује сваки насртај на њу. У две од десет заповести Декалога непосредно се говори о томе: Не кради... Не пожели куће ближњега твојега, не пожели жене ближњега твојега, ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега (2. Мојс. 20; 15,17). У Новом Завету је сачуван такав однос према својини, али је добио и дубљу, моралну утемељеност. У Еванђељу се о томе говори на следећи начин: Не укради... не пожели туђе и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: Љуби ближњега својега као самога себе (Рим. 13; 9).

Црква признаје постојање разноликих форми својине. Државна, друштвена, корпоративна, лична и мешовити облици својине су током историјског развоја у различитим земљама задобили и различиту укорење-ност. Црква не даје предност ниједној од тих форми. У свакој од њих могуће су како грешне појаве - пљачка, грамзивост и неправедна расподела плодова рада - тако и долична и морално оправдана расподела материјалних добара.

Све већи значај добија интелектуална својина, чији су предмет научни радови и изуми, информативне технологије, уметничка дела и друга достигнућа стваралачке замисли. Црква поздравља стваралачки рад који је управљен ка друштвеном добру, осуђујући нарушавање ауторских права на интелектуалну својину.

Уопштено говорећи, Црква не може да одобри отимање и прераду својине, уз гажење права њеног законитог власника. Изузетак може да буде само оно одузимање својине на основу одговарајућег закона које, будући образложено интересима већине људи, прати праведна компензација. Искуство отаџбинске историје показује да нарушавање тих начела нужно води ка социјалним потресима и људским страдањима.

У историји хришћанства, за многе заједнице били су карактеристични обједињење имовина и одрицање од личних власничких тежњи. Такав карактер имовинских односа потпомагао је јачању духовног јединства верујућих и у многим случајевима био је економски ефикасан. Као пример за то могу да послуже православни манастири. Међутим, одрицање од личне својине у првоапостолској општини (Дела ап. 4; 32), а касније и у општежитељним манастирима, имало је искључиво добровољни карактер и било је повезано с личним духовним избором.

Посебну форму својине представља својина религиозних организација. Она се стиче на различите начине. Међутим, основну компоненту њеног формирања представљају добровољни прилози верујућих људи. Сагласно Светом Писму, жртва је светиња и у непосредном смислу припада Богу; онај који приноси жртву даје Богу а не свештенику (в. 3. Мојс. 27; 30 и 1. Јездр. 8; 28). Жртва је добровољни чин, који верујући савршавају с религиозним циљевима (Нем. 10; 32). Жртве не треба да издржавају само свештено-служитеље него и цео народ Божији (в. Филипљ. 4; 14-18). Будући да је посвећена Богу, жртва је неприкосновена и сваки, који је украде, дужан је да врати више него што је украо (3. Мојс. 5; 14-15). Приношење жртава (тј. давање прилога) убраја се међу најважније заповести које је Бог дао човеку (Књ. Сир. 7; 30-34). На тај начин је приношење жртава (тј. давање прилога) посебан пример социјалних и економских односа. Услед тога, на њих не могу аутоматски да се примене закони који регулишу државне финансије и економију, а посебно државно опорезивање. Црква каже да, уколико овај или онај њен приход има предузетнички карактер, он може бити опорезован. Међутим, сваки насртај на жртве (прилоге) верујућих представља преступ пред људима и Богом. <<



Mnogo vise naci ce te na dole navedenom sajtu .

Sa :
http://fondvasilijeveliki.org/index.php/biblioteka-sveti-vasilije-veliki/69-2010-12-09-17-30-57
 

seducer

Aktivan član
Poruka
1.399
Najpre je najbolje definisati danas sta je nerad. Sve ono sto covek zeli da ima i ima ali sve to nije dobio ili ne zeli svojim naporom je ono sto spada u taj nerad i to je ono sto je najopasnije po dusu coveka. Svaki rad intelektualni ili fizicki kojim se ulaze sopstveni napor ja bih rekao da je opste koristan. Nerad a nemanje je u redu ali nerad a imanje je dusepogubno.
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.