Владимир Димитријевић - Православно учење о раду, социјалној правди и хришћанском солидаризму
четвртак, 09 децембар 2010 18:27
Учење Цркве о раду
Православна Црква је, ослањајући се на Свето Писмо и Предање, одавно високо уздигла људски рад. Јер, и Бог у Кога она верује је поставши Човек Исус Христос, био Радник - столар Који је Својим рукама издржавао Своју Мајку и Себе. Суштину православног учења о раду и његовим плодовима исказала је Руска Православна Црква, у свом званичном документу „Основи социјалне концепције”. Ево тог учења:
>> Рад је органски елемент људског живота. У Књизи Постања каже се да не беше човека да ради земљу (1. Мојс. 2; 5). Створивши рајски врт, Бог је у њему настанио човека да Га ради и да Га чува (1. Мојс. 2; 15). Рад је стваралачко откривање човека којем је због првобитне богоподобности дато да буде сарадник и сатрудник Господњи. Међутим, након човековог отпадања од Творца изменио се и карактер рада: Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19). Ослабило је стваралаштво, које чини саставни део рада; рад је за палог човека превасходно постао начин да се домогне средстава за живот.
Реч Божија не само да пажњу људи обраћа на неопходност свакодневног рада, него му поставља и одрећени ритам: Сећај се дана од одмора да Га светкујеш. Шест дана ради и свршуј све послове своје, а седми дан је одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим (2. Мојс. 10; 8-10). Том заповешћу Творца процес човечијег рада доводи се у везу с божанственим стваралаштвом, које је поставило почетак стварању света. Наиме, заповест о празновању шестог дана /.../ заснива се на томе што је Бог приликом стварања света благословио седми дан, и посветио га, јер је у тај дан отпочинуо од свих дела Својих која учини (1. Мојс. 2; 3). Требало би да тај дан буде посвећен Господу, како свакодневне бриге не би човека одвратиле од Творца. Упоредо с тим, делотворно испољавање милосрђа и несебична помоћ ближњима не представљају кршење заповести: Субота је ради човека а не човек ради суботе (в. Мт. 2; 27). Од апостолских времена, у хришћанском предању је дан, који је слободан од рада, постао први дан седмице - дан Васкрсења Христовог, односно недеља.
Усавршавање оруђа и метода рада, његова професионална подела и прелазак од његових једноставнијих облика ка сложенијим потпомогли су побољшању материјалних услова човековог живота. Међутим, заваравање цивилизацијским достигнућима удаљује људе од Творца и води ка привидном тријумфу разума који настоји да земаљски живот уреди без Бога. Остваривање сличних тежњи се током историје човечанства увек трагично окончавало.
У Светом Писму је речено да су први устројитељи земаљске циви-лизације били Каинови синови: Ламех и његови синови изумели су и ство-рили прва оруђа од бакра и гвожђа, покретне шаторе и различите музичке инструменте. Они су били родоначалници многих заната и уметности (в. 1. Мојс. 4; 20-22). Ни они, међутим, исто као ни други људи, нису успели да избегну саблазни: Свако тело поквари пут свој на земљи (1. Мојс. 6; 12). Због тога је, према вољи Творца, цивилизацију Каиноваца окончао потоп. Најсликовитији библијски пример покушаја палог човечанства да „створи себи име” представља изградња Вавилонске куле, чија ће висина „досезати до неба.” Грађење куле постало је символ уједињења људских напора на достизању богопротивних циљева. Господ је прекорео гордељивце: помешавши језике, онемогућио им је да разумеју једни друге и расејао их по читавој земљи.
Са хришћанске тачке гледишта, рад сам по себи није безусловна вредност. Он постаје благословен онда, кад се покаже као сатрудништво Господу и кад потпомаже испуњењу Његове замисли о свету и човеку. Рад, међутим, није благословен уколико је усмерен на служење егоистичним интересима личности или људске заједнице, а такође и на удовољавање грешних потреба духа и тела.
Свето Писмо сведочи о два морална подстицаја на рад: радити, да би човек самога себе прехранио и да никога не би оптерећивао и радити, да би се помогло онима, којима је то потребно. Нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе, коме је потребно (Еф. 4; 28). Такав рад одгаја душу и укрепљује човеково тело, дајући хришћанину могућност да своју веру пројави у богоугодним делима милосрђа и љубави према ближњима (в. Мт. 5; 16 и Јак. 2; 17). Сви добро памте речи апостола Павла: Ако неко неће да ради нека и не једе (2. Сол. 3; 10).
Св. Оци и учитељи Цркве непрестано су подвлачили етички значај радних процеса. Тако је Климент Александријски назвао рад „школом друштвене праведности”. Свети Василије Велики је тврдио да „није намера побожности да послужи као изговор за лењост и бекство од рада, него подстицај на још већи рад”. Свети Јован Златоусти је позивао да се „безбожништвом не сматра рад него беспосличење”. Монаси многих ма-настира подвизавали су се радом. Њихова делатност је по много чему била пример за подражавање. Поред највишег духовног ауторитета, оснивачи великих монашких обитељи уживали су и славу вредних радника. Широко је познат усрдан рад преподобних Теодосија Печерског, Сергеја Радоњешког, Кирила Бјелојезерског, Јосифа Волоцког, Нила Сорског и других руских подвижника.
Црква благосиља сваки рад, који је управљен ка добру људи. При том се не даје предност ниједној од људских делатности, уколико она одговара хришћанским моралним нормама. У Својим причама, наш Господ Исус Христос непрестано помиње разна занимања, никада не издвајајући ниједно од њих. Он говори о раду сејача (Мк. 4; 3-9), слуге и управитеља (Лк. 12; 42-48), трговца и рибара (Мт. 13; 45-48), домаћина и посленика у винограду (Мт. 20; 1-16). Међутим, савремено доба условило је развој читаве индустрије, специјално усмерене ка пропаганди порока и греха, на задовољавање погубних страсти и навика, као што су пијанство, наркоманија, блуд и прељуба. Црква сведочи о грешности учествовања у таквој делатности, будући да она не изопачује само радника него и друштво у целини.
Радници имају право да користе плодове свога рада: Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млека стада не једе?...Који оре, треба у нади да оре, и који врше, треба да врше у нади да ће примити по својему надању (1. Кор. 9; 7, 10). Црква учи да одбијање да се плати частан рад није само преступ против човека него и грех пред Богом.
Свето Писмо каже: Немој увредити најамника, сиромаха и потребитога између браће своје... подај му најам његов исти дан.., да не би завикао на тебе ка Господу и било би ти грех (5. Мојс. 24; 24-25). Тешко ономе... који се служи ближњим својим ни за што и плате за труд његов не даје му (Јер. 22; 13).
Упоредо с тим, заповест Божија налаже онима који раде да се брину о људима који из различитих разлога не могу сами да зараде за живот - о слабима, болеснима, дошљацима (избеглицама), сирочади и удовицама - и да са њима деле плодове свог рада, да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих (5. Мојс. 24; 19).
Настављајући на земљи служење Христа, Који је Себе поистоветио управо са унесрећенима, Црква свагда ступа у заштиту немоћних и слабих. Она због тога позива друштво на праведну поделу производа рада, при чему ће богати подржавати сиромашнога, здрави болеснога, а способни за рад - престарелог. Духовно благостање и самоочување друштва могући су само у оном случају ако се обезбеђење живота, здравља и минималног благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом приликом расподеле материјалних средстава.<<
Учење Цркве о својини
Православна Црква има разрађено учење о својини, и изражава га како кроз дела Светих Отаца, тако и у пракси. Најкраћа и најпрецизнија формулација овог учења дата је у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве”, објављеним на јубиларном Архијерејском сабору 2000. године. Ево тог учења:
>> Прихваћено је да се под својином (власништвом) подразумева друштвено призната форма односа људи према плодовима рада и природ-ним ресурсима. Међу основне пуномоћи власника обично се укључују пра-во господарења и коришћења, право управљања и добијања прихода, право на отуђење, губитак, промену или уништење предмета својине.
Црква не одређује право људи на својину. Међутим, ни материјална страна људског живота не остаје изван њеног видокруга. Позивајући нас да најпре тражимо Царство Божије и правду његову (Мт. 6; 33), Црква не заборавља ни потребу за хлебом насушним (Мт. 6; 11), сматрајући да би сваки човек требало да има довољно средстава за достојанствен живот. Упоредо с тим, Црква упозорава на прекомерну привученост материјалним добрима, богатством и сластима овога живота (в. Лк. 8; 14). У ставу Православне Цркве према својини нема нити игнорисања материјалних потреба нити супротне крајности, која би величала тежњу људи ка задобијању материјалних добара као највишег циља и вредности постојања. Имовински положај човека сам по себи не може да се посматра као сведочанство о томе да ли је он угодан Богу или није.
Однос православног хришћанина према својини мора се заснивати на еванђелском начелу љубави према ближњем, израженом у Спаситељевим речима: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге (Јн. 13; 34). Та заповест је основа моралног понашања хришћана. Требало би да за њих а, са црквене тачке гледишта, и за све остале људе, она служи као императив у сфери регулисања међуљудских односа, укључујући и својинске.
Nastavlja se ...
четвртак, 09 децембар 2010 18:27
Учење Цркве о раду
Православна Црква је, ослањајући се на Свето Писмо и Предање, одавно високо уздигла људски рад. Јер, и Бог у Кога она верује је поставши Човек Исус Христос, био Радник - столар Који је Својим рукама издржавао Своју Мајку и Себе. Суштину православног учења о раду и његовим плодовима исказала је Руска Православна Црква, у свом званичном документу „Основи социјалне концепције”. Ево тог учења:
>> Рад је органски елемент људског живота. У Књизи Постања каже се да не беше човека да ради земљу (1. Мојс. 2; 5). Створивши рајски врт, Бог је у њему настанио човека да Га ради и да Га чува (1. Мојс. 2; 15). Рад је стваралачко откривање човека којем је због првобитне богоподобности дато да буде сарадник и сатрудник Господњи. Међутим, након човековог отпадања од Творца изменио се и карактер рада: Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19). Ослабило је стваралаштво, које чини саставни део рада; рад је за палог човека превасходно постао начин да се домогне средстава за живот.
Реч Божија не само да пажњу људи обраћа на неопходност свакодневног рада, него му поставља и одрећени ритам: Сећај се дана од одмора да Га светкујеш. Шест дана ради и свршуј све послове своје, а седми дан је одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим (2. Мојс. 10; 8-10). Том заповешћу Творца процес човечијег рада доводи се у везу с божанственим стваралаштвом, које је поставило почетак стварању света. Наиме, заповест о празновању шестог дана /.../ заснива се на томе што је Бог приликом стварања света благословио седми дан, и посветио га, јер је у тај дан отпочинуо од свих дела Својих која учини (1. Мојс. 2; 3). Требало би да тај дан буде посвећен Господу, како свакодневне бриге не би човека одвратиле од Творца. Упоредо с тим, делотворно испољавање милосрђа и несебична помоћ ближњима не представљају кршење заповести: Субота је ради човека а не човек ради суботе (в. Мт. 2; 27). Од апостолских времена, у хришћанском предању је дан, који је слободан од рада, постао први дан седмице - дан Васкрсења Христовог, односно недеља.
Усавршавање оруђа и метода рада, његова професионална подела и прелазак од његових једноставнијих облика ка сложенијим потпомогли су побољшању материјалних услова човековог живота. Међутим, заваравање цивилизацијским достигнућима удаљује људе од Творца и води ка привидном тријумфу разума који настоји да земаљски живот уреди без Бога. Остваривање сличних тежњи се током историје човечанства увек трагично окончавало.
У Светом Писму је речено да су први устројитељи земаљске циви-лизације били Каинови синови: Ламех и његови синови изумели су и ство-рили прва оруђа од бакра и гвожђа, покретне шаторе и различите музичке инструменте. Они су били родоначалници многих заната и уметности (в. 1. Мојс. 4; 20-22). Ни они, међутим, исто као ни други људи, нису успели да избегну саблазни: Свако тело поквари пут свој на земљи (1. Мојс. 6; 12). Због тога је, према вољи Творца, цивилизацију Каиноваца окончао потоп. Најсликовитији библијски пример покушаја палог човечанства да „створи себи име” представља изградња Вавилонске куле, чија ће висина „досезати до неба.” Грађење куле постало је символ уједињења људских напора на достизању богопротивних циљева. Господ је прекорео гордељивце: помешавши језике, онемогућио им је да разумеју једни друге и расејао их по читавој земљи.
Са хришћанске тачке гледишта, рад сам по себи није безусловна вредност. Он постаје благословен онда, кад се покаже као сатрудништво Господу и кад потпомаже испуњењу Његове замисли о свету и човеку. Рад, међутим, није благословен уколико је усмерен на служење егоистичним интересима личности или људске заједнице, а такође и на удовољавање грешних потреба духа и тела.
Свето Писмо сведочи о два морална подстицаја на рад: радити, да би човек самога себе прехранио и да никога не би оптерећивао и радити, да би се помогло онима, којима је то потребно. Нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе, коме је потребно (Еф. 4; 28). Такав рад одгаја душу и укрепљује човеково тело, дајући хришћанину могућност да своју веру пројави у богоугодним делима милосрђа и љубави према ближњима (в. Мт. 5; 16 и Јак. 2; 17). Сви добро памте речи апостола Павла: Ако неко неће да ради нека и не једе (2. Сол. 3; 10).
Св. Оци и учитељи Цркве непрестано су подвлачили етички значај радних процеса. Тако је Климент Александријски назвао рад „школом друштвене праведности”. Свети Василије Велики је тврдио да „није намера побожности да послужи као изговор за лењост и бекство од рада, него подстицај на још већи рад”. Свети Јован Златоусти је позивао да се „безбожништвом не сматра рад него беспосличење”. Монаси многих ма-настира подвизавали су се радом. Њихова делатност је по много чему била пример за подражавање. Поред највишег духовног ауторитета, оснивачи великих монашких обитељи уживали су и славу вредних радника. Широко је познат усрдан рад преподобних Теодосија Печерског, Сергеја Радоњешког, Кирила Бјелојезерског, Јосифа Волоцког, Нила Сорског и других руских подвижника.
Црква благосиља сваки рад, који је управљен ка добру људи. При том се не даје предност ниједној од људских делатности, уколико она одговара хришћанским моралним нормама. У Својим причама, наш Господ Исус Христос непрестано помиње разна занимања, никада не издвајајући ниједно од њих. Он говори о раду сејача (Мк. 4; 3-9), слуге и управитеља (Лк. 12; 42-48), трговца и рибара (Мт. 13; 45-48), домаћина и посленика у винограду (Мт. 20; 1-16). Међутим, савремено доба условило је развој читаве индустрије, специјално усмерене ка пропаганди порока и греха, на задовољавање погубних страсти и навика, као што су пијанство, наркоманија, блуд и прељуба. Црква сведочи о грешности учествовања у таквој делатности, будући да она не изопачује само радника него и друштво у целини.
Радници имају право да користе плодове свога рада: Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млека стада не једе?...Који оре, треба у нади да оре, и који врше, треба да врше у нади да ће примити по својему надању (1. Кор. 9; 7, 10). Црква учи да одбијање да се плати частан рад није само преступ против човека него и грех пред Богом.
Свето Писмо каже: Немој увредити најамника, сиромаха и потребитога између браће своје... подај му најам његов исти дан.., да не би завикао на тебе ка Господу и било би ти грех (5. Мојс. 24; 24-25). Тешко ономе... који се служи ближњим својим ни за што и плате за труд његов не даје му (Јер. 22; 13).
Упоредо с тим, заповест Божија налаже онима који раде да се брину о људима који из различитих разлога не могу сами да зараде за живот - о слабима, болеснима, дошљацима (избеглицама), сирочади и удовицама - и да са њима деле плодове свог рада, да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих (5. Мојс. 24; 19).
Настављајући на земљи служење Христа, Који је Себе поистоветио управо са унесрећенима, Црква свагда ступа у заштиту немоћних и слабих. Она због тога позива друштво на праведну поделу производа рада, при чему ће богати подржавати сиромашнога, здрави болеснога, а способни за рад - престарелог. Духовно благостање и самоочување друштва могући су само у оном случају ако се обезбеђење живота, здравља и минималног благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом приликом расподеле материјалних средстава.<<
Учење Цркве о својини
Православна Црква има разрађено учење о својини, и изражава га како кроз дела Светих Отаца, тако и у пракси. Најкраћа и најпрецизнија формулација овог учења дата је у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве”, објављеним на јубиларном Архијерејском сабору 2000. године. Ево тог учења:
>> Прихваћено је да се под својином (власништвом) подразумева друштвено призната форма односа људи према плодовима рада и природ-ним ресурсима. Међу основне пуномоћи власника обично се укључују пра-во господарења и коришћења, право управљања и добијања прихода, право на отуђење, губитак, промену или уништење предмета својине.
Црква не одређује право људи на својину. Међутим, ни материјална страна људског живота не остаје изван њеног видокруга. Позивајући нас да најпре тражимо Царство Божије и правду његову (Мт. 6; 33), Црква не заборавља ни потребу за хлебом насушним (Мт. 6; 11), сматрајући да би сваки човек требало да има довољно средстава за достојанствен живот. Упоредо с тим, Црква упозорава на прекомерну привученост материјалним добрима, богатством и сластима овога живота (в. Лк. 8; 14). У ставу Православне Цркве према својини нема нити игнорисања материјалних потреба нити супротне крајности, која би величала тежњу људи ка задобијању материјалних добара као највишег циља и вредности постојања. Имовински положај човека сам по себи не може да се посматра као сведочанство о томе да ли је он угодан Богу или није.
Однос православног хришћанина према својини мора се заснивати на еванђелском начелу љубави према ближњем, израженом у Спаситељевим речима: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге (Јн. 13; 34). Та заповест је основа моралног понашања хришћана. Требало би да за њих а, са црквене тачке гледишта, и за све остале људе, она служи као императив у сфери регулисања међуљудских односа, укључујући и својинске.
Nastavlja se ...
