Манојло I Комнин који је владао пуних 37 година, од 1143. до 1180.године је свакако један од најзначајнијих византијских царева, вјероватнмо најзначајнији цар у другом миленијуму.
За њега српски историк Владимир Ћоровић (
овдје)
пише да је посљедњи велики, прави цар Византије.
И византолог Георгије Острогорски изузетно позитивно пише о Манојлу I Комнину и његовој владавини (
овдје стр 357-370)
Pogledajte prilog 1646550
Изузетно амбициозан са примјетном тежњом да Византији поврати некадашњу славу и моћ. Водио је активну и енергичну спољну политику. Склопио је савез са папом Адријаном IV и уопште водио је политику превазилажења неспоразума и анимозитета у хришћанском свијету. Водио је рат са норманским краљевством на Сицилији са промјењивим успјехом, успјешно је ратоваао и водио још успјешнију дипломатску активност у сукобу са Угарском, гдје ће као епилог Византија овладати јадранском обалом и далматинским залеђем, и Српске земље су након 1150е године потпале у вазални положај према Константинопољу. Иако други крстапшки поход није значајно промијенио однос снага у "Светој земљи", Манојло је искористио те сукобе како би проширио утицај Византије на исток, остварили су контролу над већим дијелом Анадолије, Румски селџучки султанат је у првом времену Манојлове владавине дошао у вазални положај према Византији. Наметнуо се као хегемон крсташких посједа у Антиохији, додуше то га је и коштало, платио је огроманн откуп за ослобођење Бохемонда из заробљеништва Зангида који је претходно претрпио пораз 1164.године.
Водио је активну политику и дипломатске односе са Венецијом, Светим Римским Царством, Кијевском Русијом, положај и утицај Византије за времена његове владавине је поприлично ојачао.
Ипак војне и дипломатске успјехе поништио је у одређеној мјери страховит пораз код Мириокепфалона 1176.године у окршају са снагама Румског селџучког султаната предвођених султаном Килиџ-Арсланом. Иако сам пораз мије драматично ослабио снагу византијске војске, уосталом Византинија се у војном смислу опоравила и остварила одређене војне успјехе наредних година у окршају са Селџуцима, биће закључен и релативно повољан за Византију мир са султаном Румског селџучког султанара Kилиџем Арсланом, бјеше то посљедњи неуспјешни покушај да Византија након 105 годуине и битке код Манцикерта 1071.године поврати контролу над читавом Анадолијом. Политички и психолошки царство је овим поразом уздрмано, наредних деценија услиједиће времена великог метежа праћена династичким сукобима што ће довести до драматичних догађаја прије и наком 1204.године када ке од стране крсташа похаран бисер цивилизације, Константинопољ.
