Откако се Нићифор био вратио из Сирије,. 969. , узнемиравала су га мрачна предосећања. Он је осећао како се око њега плету завере у помрчини. Смрт његовога старога оца, Вардаса Фоке, још је увећала његову тугу. Ипак, још увек је волео Теофану. Ова је вероломно употребљавала свој уплив да поврати Цимискија на двор. Она је представила цару колико је незгодно лишити се услуга таквог једног човека, и, врло вешто, да би удаљила из духа Нићифоровог сумњу која је могла пробудити та сувише видна симпатија према Јовану, она је говорила да га ожене једном њеном рођаком. Као увек, василеус попусти жељи своје жене. То је она и чекала. Јован се опет појави у Цариграду; благодарећи споразуму вешто вођеном у Теофаниној околини, двоје љубавника су се виђали у самом двору, а Нићифор није ништа сумњао, и они су се договарали о припремама за своју заверу. Међу незадовољним војсковођама Јован је лако нашао саучеснике; међу завереницима, међу Цимискијем и царицом, бивало је честих састанака ради договора; најзад, благодарећи саучесништву гинекеја, оружани људи буду уведени у палату и сакривени у Августино одељење.
То је било, прича Лав Ђакон, који нам је оставио врло дирљиву причу о тој драми, првих дана месеца децембра. Убиство је било утврђено за,. ноћ између 10. и 11. Уочи тога дана, неколико завереника, сакривених под женским хаљинама, продреше у Свету Палату помоћу Теофане. Тога пута, цару је била дата једна тајанствена опомена, и Нићифор нареди једном свом официру да дâ претрести женско одељење; али, било да су нехатно тражили, било да нису хтели ништа да нађу, не пронађоше никога. За то време пала је била ноћ: да се удари чекало се само на Цимискија. Онда страх обузе заверенике: ако се цар затвори у својој соби, ако треба развалити врата, ако се он пробуди на лупу, зар неће све бити промашено? Теофана са језовитом хладнокрвношћу прими на себе да отклони сметње. Она доцкан оде Нићифору у његово одељење, и разговарала је пријатељски с њим; затим, под изговором да иде да обиђе неколико младих Бугарки, које су биле гошће у двору, она изиђе, рекавши да ће се брзо вратити и молећи свога мужа да остави врата отворена: она ће их затворити кад се врати. Нићифор пристаде, и оставши сам, молио се мало Богу, затим заспа.
Било је око једанаест сати ноћу. Напољу је падао снег, а на Босфору дувала је бура. У једној малој барци, Јован Цимискије дође на пусту обалу која се пружала под зидовима царскога дворца Буколеона. Помоћу једне корпе, утврђене за крај конопца, њега подигоше у гинекеј, и завереници, са својим вођом на челу, упадоше у цареву собу. Ту је био један кратак тренутак запрепашћења: постеља је била празна. Али један евнух из гинекеја, који је знао Нићифорове навике, показа завереницима василеуса где лежи на својој пантерској кожи. Помамно јурнуше на њега. На ларму, Фока се пробуди и усправи. Јаким ударом мача, један од завереника расцепи му главу од врха лобање до обрва. Сав крвав, несрећник је викао:
Не слушајући га, убице га одвуку код ногу Цимискијевих, који га је грубо вређао, и једним суровим покретом ишчупа му браду; и по примеру свога старешине, сви се окоме на несрећника, који је полумртав кркљао. Најпосле, једним ударом ноге, Јован га обори, и извукавши мач, зададе му страшан ударац по лобањи; последњим ударцем други; га један убица доврши. Цар паде мртав, купајући се у својој крви.
На жагор борбе, војници гарде најзад дотрче, сувише доцкан. Кроз један прозор показаше им, међу буктињама, одсечену и крваву главу њиховог господара. Тај трагични призор одједном умири сваку жељу за отпором. Народ уради што и царица: предаде се Цимискију и призна га за цара.
Теофанин прогон
Теофана, која је све припремила, која је тако рећи својом руком довела убице, рачунала је да ће се извесно користити убиством. Али историја има каткад морала: василиса то ускоро искуси.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Јован_I_Цимискије
