1934 – 1994)
Пореклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, где му је отац био у војној служби. Рат је пресекао његово детињство. У априлу 1941. са породицом је избегао у Никшић. Био је сведок досад најстрашнијег рата, страдалник у годинама када се уче слова. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Неко време Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бежати у Никшић. А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати - "у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата".
Можемо ли да схватимо шта значи тај осећај о коме прича Вито, како је најтеже у дому било то када друговима стигну писма, пакети или посета, а њему ништа. Или, кад каже: "Ја никада не могу имати великих прохтјева, већих од три оброка дневно и топле собе!"
Сиромаштво је достојанствено подносио. Пошто није имао стан, једно време је ноћио под степеништем, затим у жељезничком вагону. У тако тешким животним условима, разболео се и постао чести гост санаторијума. Четири године био је везан за болесничку постељу. Већ од рођења задојен чемером, није се предавао. Сав у болу, надањима и ишчекивањима, живео је ипак свој живот.
Прве збирке песама "Друмовања" и "Сунце, хладно ми је!" Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је проводио кафански живот.
Стално је био у сукобу с влашћу, одлежао је неко време и у затвору, али су га појединци из те власти и штитили. Вјера Ковачевић, тадашњи секретар Општинског комитета у Никшићу, обезбедила му је гарсоњеру.
Из Никшића се преселио у Титоград (данашњу Подгорицу) и запослио се у редакцији "Побједе". Његове репортаже "Црном Гором путем и беспућем" су, у ствари, приче.
Понекад је Вито приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је он знао да разгали и узбуди својим стиховима.
Писао је и песме за децу, од којих су се неке нашле у читанкама за основце.
Витове песме често се рецитују у кафанском штимунгу, јер су већином настале за кафанским столом. И данас је хит песма Микија Јевремовића "Пијем".
Кад год прочитамо невелик песнички опус Вита Николића не можемо се отети утиску да се ради о аутентичном песнику, лиричару са спонтаним изразом, у чијим песмама има пуно сете, горчине, личне трагике и сугестивне сликовитости.
Вито је прееминуо1994. године ("Пустите ме, пустите да одем, без питања како и зашто и докле, друмови увијек некуда воде, а ја сам номадском глађу проклет."), а његова поезија прихваћена је у народу и наставља да живи.
Пореклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, где му је отац био у војној служби. Рат је пресекао његово детињство. У априлу 1941. са породицом је избегао у Никшић. Био је сведок досад најстрашнијег рата, страдалник у годинама када се уче слова. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Неко време Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бежати у Никшић. А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати - "у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата".
Можемо ли да схватимо шта значи тај осећај о коме прича Вито, како је најтеже у дому било то када друговима стигну писма, пакети или посета, а њему ништа. Или, кад каже: "Ја никада не могу имати великих прохтјева, већих од три оброка дневно и топле собе!"
Сиромаштво је достојанствено подносио. Пошто није имао стан, једно време је ноћио под степеништем, затим у жељезничком вагону. У тако тешким животним условима, разболео се и постао чести гост санаторијума. Четири године био је везан за болесничку постељу. Већ од рођења задојен чемером, није се предавао. Сав у болу, надањима и ишчекивањима, живео је ипак свој живот.
Прве збирке песама "Друмовања" и "Сунце, хладно ми је!" Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је проводио кафански живот.
Стално је био у сукобу с влашћу, одлежао је неко време и у затвору, али су га појединци из те власти и штитили. Вјера Ковачевић, тадашњи секретар Општинског комитета у Никшићу, обезбедила му је гарсоњеру.
Из Никшића се преселио у Титоград (данашњу Подгорицу) и запослио се у редакцији "Побједе". Његове репортаже "Црном Гором путем и беспућем" су, у ствари, приче.
Понекад је Вито приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је он знао да разгали и узбуди својим стиховима.
Писао је и песме за децу, од којих су се неке нашле у читанкама за основце.
Витове песме често се рецитују у кафанском штимунгу, јер су већином настале за кафанским столом. И данас је хит песма Микија Јевремовића "Пијем".
Кад год прочитамо невелик песнички опус Вита Николића не можемо се отети утиску да се ради о аутентичном песнику, лиричару са спонтаним изразом, у чијим песмама има пуно сете, горчине, личне трагике и сугестивне сликовитости.
Вито је прееминуо1994. године ("Пустите ме, пустите да одем, без питања како и зашто и докле, друмови увијек некуда воде, а ја сам номадском глађу проклет."), а његова поезија прихваћена је у народу и наставља да живи.
