Витомир Вито Николић

Lada

Legenda
Poruka
52.226
1934 – 1994)

Пореклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, где му је отац био у војној служби. Рат је пресекао његово детињство. У априлу 1941. са породицом је избегао у Никшић. Био је сведок досад најстрашнијег рата, страдалник у годинама када се уче слова. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Неко време Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бежати у Никшић. А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати - "у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата".

Можемо ли да схватимо шта значи тај осећај о коме прича Вито, како је најтеже у дому било то када друговима стигну писма, пакети или посета, а њему ништа. Или, кад каже: "Ја никада не могу имати великих прохтјева, већих од три оброка дневно и топле собе!"

Сиромаштво је достојанствено подносио. Пошто није имао стан, једно време је ноћио под степеништем, затим у жељезничком вагону. У тако тешким животним условима, разболео се и постао чести гост санаторијума. Четири године био је везан за болесничку постељу. Већ од рођења задојен чемером, није се предавао. Сав у болу, надањима и ишчекивањима, живео је ипак свој живот.

Прве збирке песама "Друмовања" и "Сунце, хладно ми је!" Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је проводио кафански живот.

Стално је био у сукобу с влашћу, одлежао је неко време и у затвору, али су га појединци из те власти и штитили. Вјера Ковачевић, тадашњи секретар Општинског комитета у Никшићу, обезбедила му је гарсоњеру.

Из Никшића се преселио у Титоград (данашњу Подгорицу) и запослио се у редакцији "Побједе". Његове репортаже "Црном Гором путем и беспућем" су, у ствари, приче.

Понекад је Вито приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је он знао да разгали и узбуди својим стиховима.
Писао је и песме за децу, од којих су се неке нашле у читанкама за основце.

Витове песме често се рецитују у кафанском штимунгу, јер су већином настале за кафанским столом. И данас је хит песма Микија Јевремовића "Пијем".

Кад год прочитамо невелик песнички опус Вита Николића не можемо се отети утиску да се ради о аутентичном песнику, лиричару са спонтаним изразом, у чијим песмама има пуно сете, горчине, личне трагике и сугестивне сликовитости.

Вито је прееминуо1994. године ("Пустите ме, пустите да одем, без питања како и зашто и докле, друмови увијек некуда воде, а ја сам номадском глађу проклет."), а његова поезија прихваћена је у народу и наставља да живи.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.226
И опет јесен

И опет јесен
опет тутње бескрајне кише по Никшићу,
и опет старе, црне слутње,
и опет сам си, Николићу.
И опет нека писма дуга,
очајна писма без адресе,
а нигдје драге, нигдје друга,
само та јесен, опет јесен.

А шта ако просвирам тај метак
кроз ово чело невесело,
па онда почне све из почетка,
живот, страдања, па опет чело,
а шта ако нема заборава,
ако је то вјечна игра круга,
а шта ако тамо испод трава
боли ова иста људска туга.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.226
Умјесто молитве за далеку

Понекад, давна, сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.

Гдје ли си ноћас, ти далека,
Да ли си негдје свила дом,
Или још увијек, ко некад,
Луташ поноћним Београдом?

Да ли још тражиш оног чудног,
Оног из твојих снова врелих,
Кога си тражила узалудно
И оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај,
Он ипак једном мора доћи
Из твојих лијепих снова, драга,
У твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме
Из дивних шума непознатих
Право у наше ружне несне,
У горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.226
Биће једно вече

Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила,
знам,
биће ти тешко, а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.
 

limunada

Buduća legenda
Poruka
26.020
Drumovi ce pozeljet ludaka,al ludaka vise biti nece. :)
Moja omiljena pjesma.


Drumovi će poželjet’ ludaka,
a ludaka više biti neće,
vjekovima za njima će plakat’
ojađeno nebo i drveće.

Na gradove udariće trava
i zavesti svoju strahovladu,
svi cvjetovi ostaće bez glava
da bi bili sa travom u skladu.
Neće biti toga ko će smjeti
da posumnja u sve k’o do sada,
poput teške omorine ljeti
svijetom će vladati dosada.
I ljudi će poći u povratak,
opčinjeni miniulim stoljećem…
Drumovi će poželjet’ ludaka,
a ludaka više biti neće…
 

Lada

Legenda
Poruka
52.226
KOD JASENOVCA PONIRE SAVA

Kod Jasenovca
ponire Sava
u ponor pomora,
u bezdanje ...
Oslušni kako se
stropoštava
niz ljudske kosti
i lobanje.
S visina života
pada rijeka
i daleko se
njen jek čuje
— širom svijeta
i širom
čovjeka
taj strašni
sunovrat
odjekuje.
Kod Jasenovca
ponire Sava
u ambis čovjekov
(O, taman li je!)
pa potom izranja
široka i plava
dozvana dušom
Slavonije.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.226
U GRADINI GROB DO GROBA *

U Gradini grob do groba,
a u svakom po grad ljudi,
sto grobova — sto gradova
pod cvijećem uzaludnim.

Nit ga beru niti kose,
nit njeguju, niti gaze,
nit mu vjetri prah raznose,
nit ga pčele obilaze.

Samo cvjeta, samo vene,
samo vijek svoj vjekuje,
da tišinom opomene,
da tišinom odjekuje.

U Gradini grob do groba,
na dva jutra zemlje plodne
sto grobova, sto gradova
od Gradine — kud god odem.

* Na ušću Une u Savu, u ataru sela Gradina, prekoputa Jasenovca, ustaše su prošlog rata ubile maljem ili zaklale nožem preko 350 hiljada ljudi, žena i djece, uglavnom iz Potkozarja. Svi su oni pokopani u stotinak mamutskih grobnica koje se danas raspoznaju kao bolna ulegnuća na obrazu Zemlje. /
 

duca03

Poznat
Poruka
9.209
ms3uNza.png
 

Lada

Legenda
Poruka
52.226
Razglednica iz umiranja - Vito Nikolić

Pišem vam, evo,
dragi moji,
iz ovog lijepog umiranja,
kao što je red,
kao što pristoji
da se javljamo
tako
s putovanja,
s godišnjih odmora,
sa ljetovanja,
iz tamo nekih niških banja,
iz tako nekih budvi,
nekog kranja
- pišem vam, dakle
iz ovog lijepog umiranja.
Umiranje
- to je ovdje,
na jugu,
pa možda i nešto južnije
od juga,
tu vječne rane
svu noć šume tugu,
a jutrom opet sviće
zlatna tuga.

Tuge ovamo
ko sunca na Hvaru,
pa duša za čas
bakarno preplane
(samo što ovdje
ne daju ni paru
ako ponekad tuga
ne osvane).

Ostaću ovdje dugo
dugo
pa možda čak
i nešto duže,
srodio sam se, eto,
sa ovom tugom,
sa ovim ranama
što tugom
tuže.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.226
Još mogu poneki osmijeh da slažem
Vitomir Vito Nikolic
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakom, osim sebi.

Ne daju mi bolnice: Brezovici,
Bežanijske kose, Kasidoli…
Uzalud se vraćam nekoj dragoj slici:
ptici, nebu, lišću…boli, boli, boli...

I krijem se tako krvav, unakažen
u zavjese svoje crne strašne kiše...
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
ali sve tiše, tiše, tiše...
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
19.728
Интиме

Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.

Ја сам био кафански и више нич'ји,
и био пуст и презрен – нежељен ко гробар.
Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.
 

milance19

Hot, blue and righteous
Moderator
Poruka
24.482
Вито Николић – ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ


Драга госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.

Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.

Не замјерам Вам - далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.

Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.

Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања -
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.

Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.