Vidovdan, slavlje u čast boga Svetovida

Sensei

Sensei

Master
Moderator
Poruka
91.508
Svetovid je jedan od najvećih slovenskih bogova koji je posebno bio poštovan među baltičkim Slovenima na ostrvu Rujnu, i kod Srba na Balkanu kojima je verovatno bio i vrhovni Bog.

Njegovo ime se pokušava objasniti na različite načine. "Svet" se po nekima odnosi na svet u smislu Zemlje, a tome u prilog ide činjenica da opis njegovih kipova prikazuje glave koje gledaju na sve strane sveta (slično Janusu). Drugi, pak, misle da je u korenu značenja ovog prefiksa "svet" zapravo ideja vođe, moćne osobe, pobednika. Treći misle da se odnosi na svitanje, zoru, pa bi on bio "onaj koji sviće".

Što se tiče sufiksa "vid", ima ih koji misle da se radi o reči "vit" što je značilo "reč", a ima i onih koji misle da je u pitanje skraćenica od "vitez", kao konjanik, što bi možda moglo da se dovede u vezu sa Tračkim konjanikom.

Treći smatraju da "vit" dolazi od sanskrtskog "vi" ili "ve" sa značenjem "duvati" (zato kažemo "vejati"), a tome u prilog ide svedočanstvo da slovenski žreci prilikom čišćenja njegovog hrama nisu smeli da dišu.

Konačno, tu su oni koji ovo povezuju jednostavno sa vidom, pa bi Svetovid bio onaj koji vidi ceo svet, onaj koji je sveznajući.

Svantevit-Statue.jpg
 
Opis njegovog hrama u Arkoni na tom ostrvu Rujnu (koje se danas u Nemačkoj naziva Rigen) koji imamo od hrišćanskih pisaca Saksa Gramatika i Helmonda pokazuje nam koliko je zapravo on bio značajan našim precima. U centru grada nalazio se drveni hram ukrašen obojenim drvorezom i dvostrukom ogradom, a u njemu je bila divovska statua boga sa četiri vrata i četiri glave, obrijane brade i ošišane kose.

U desnoj ruci kip je držao rog izrađen od raznih vrsta metala, a njega je sveštenik svake godine punio vinom te na osnovu isparenja proricao da li će godina biti rodna ili ne. U levoj ruci, koja je bila spuštena niz telo, bog je držao luk. Pokraj njega bili su uzda i sedlo (setimo se opet Tračkog konjanika), kao i veliki mač sa kanijom i balčakom od srebra.

15823573_1233204556770596_2498387527232759704_n.jpg
 
Neprilagođena:
Sloveni su bili mnogobožci...
Crkva , koja poštuje i veruje da postoji jedan bog -slavi Vidovdan , koji nosi ime po Svetovidu , slovenskom bogu ...
Meni tu nema logike.
Kliknite za proširenje...
ne, oni su našli neko dete Vitusa kojega su pogubili jer je bio hrišćanin, tamo negde u 4. veku pa su mu navrat nanos udenuli taj dan da preklope sa Vidovdanom. Kroz sve ove vekove, Srbi su na kraju prihvatili da je u pitanju dete sa Sicilije a ne bog Svetovid, ratnik
 
Žreci su jednom godišnje, u vreme žetve, prinosili žrtve ispred hrama, a Svetovida pozivali da otadžbini podari slavu te narodu bogatstvo. Ispred kipa je potom postavljan kolač premazan medom, iza koga je stajao obrednik i pitao okupljeni narod da li ga vidi; oni bi rekli da ga vide, a on je iskazivao želju da ga naredne godine ne vide da bi žetva bila obilnija.

1280px-Slavnost_svatovitova_na_rujane.jpg
 
U ovom je svetilištu takođe čuvan beli konj za koga se verovalo da pripada Svetovidu; konja niko nije smeo da dodirne, samo su ga žreci smeli napasati i opremati. Narod je verovao i da ga Svetovid na tom konju predvodi u borbama protiv dušmana. Korišćen je i za gatanje, pa su pred polazak u rat sveštenici ispred hrama postavljali koplja i izvodili ga osedlanog da preko njih pređe; ako konj pri preskakanju krene prvo desnom nogom, rat će se završiti povoljno, a ako krene levom, rat mora da se odloži.

Ryszkiewicz_wrozba.jpg
 
Mita Komita:
ne, oni su našli neko dete Vitusa kojega su pogubili jer je bio hrišćanin, tamo negde u 4. veku pa su mu navrat nanos udenuli taj dan da preklope sa Vidovdanom. Kroz sve ove vekove, Srbi su na kraju prihvatili da je u pitanju dete sa Sicilije a ne bog Svetovid, ratnik
Kliknite za proširenje...




NAŠLA SAM O TOME NEŠTO...

Legenda o poreklu svetog Vita, koju je zapisao Justin Popović pod datumom 15. (28) jun, priča da je za carevanja Dioklecijanova, kad oblasni upravitelj Valerijan gonjaše Hrišćane, u Siciliji živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac, a njegov sin blaženi Vit u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju.

Knez Valerijan, ljut što dečak ne htede prinositi žrtvu njihovim bogovima Zevsu, Herkulu, Junoni, Minervi i Apolonu, naredi da se dečak izbije gvozdenim štapovima, ali se njegova ruka i ruka mučitelja osuši. Bojeći se za život sina, Gilas na sve načine pokušavaše da ga odvrati od Hristove vere, ali od anđeoske svetlosti oslepe.


Bežeći pred očevim gnevom, iako mu uz Božju pomoć isceli oči, sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, Vit se ukrca u lađu koja ih odvede do italijanske pokrajine Lukanije, mesta Alektorije, i nastaniše se kraj reke Silar. Dioklecijan ga pozva u Rim da izleči njegovog sina od demona i ludila, ali – kad to ovaj i uradi – naredi da Vita i Modesta bace u okove i umore glađu i žeđu. Oni se pomoću molitve okova oslobodiše. Naredi da se Vit stavi u kazan u kome je ključalo rastopljeno olovo, sumpor i smola, ali “anđeo gospodnji oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana”, a Vit reče: „Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapuna”. Zatim Vit pobedi i strašnog lava, a Dioklecijan njega, Modesta i Kriskentiju obesi o drvo za mučenje. I odatle ih Bog spase i uze sebi kao svete mučenike, dana 15. (28) juna.
 
a ko je bio taj sveti Vid za koga SPC vezuje Videvdan

"Prema delu „Mučeništvo sv. Vida“ napisanom krajem 6. veka, sv. Vid se rodio krajem 3. veka u bogatoj mnogobožačkoj porodici na jugozapadu Sicilije. Hrišćanstvo je kao dete primio od svog tutora Modesta i njegove žene Kreščentije, koja je bila Vidova dadilja. Bežeći od svog oca koji je na silu želeo da ga odvrati od hrišćanstva, Vid sa svojim tutorom i dadiljom beži u Lukaniju, gde su sve troje kasnije uhapšeni kao hrišćani i sprovedeni u Rim. Prema legendi, u Rimu je mladi Vid učinio mnogo čuda, među kojima se navodi i isceljenje Dioklecijanovog sina. Uprkos svemu, sa svojim pratiocima je osuđen na smrt i pogubljen 303. godine bacanjem u kotao sa vrelim uljem. Prema legendi, iz tog kotla ga je još živog izveo anđeo koji ga je vratio u Lukaniju, gde je konačno umro."
 
Neprilagođena:
NAŠLA SAM O TOME NEŠTO...

Legenda o poreklu svetog Vita, koju je zapisao Justin Popović pod datumom 15. (28) jun, priča da je za carevanja Dioklecijanova, kad oblasni upravitelj Valerijan gonjaše Hrišćane, u Siciliji živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac, a njegov sin blaženi Vit u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju.

Knez Valerijan, ljut što dečak ne htede prinositi žrtvu njihovim bogovima Zevsu, Herkulu, Junoni, Minervi i Apolonu, naredi da se dečak izbije gvozdenim štapovima, ali se njegova ruka i ruka mučitelja osuši. Bojeći se za život sina, Gilas na sve načine pokušavaše da ga odvrati od Hristove vere, ali od anđeoske svetlosti oslepe.


Bežeći pred očevim gnevom, iako mu uz Božju pomoć isceli oči, sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, Vit se ukrca u lađu koja ih odvede do italijanske pokrajine Lukanije, mesta Alektorije, i nastaniše se kraj reke Silar. Dioklecijan ga pozva u Rim da izleči njegovog sina od demona i ludila, ali – kad to ovaj i uradi – naredi da Vita i Modesta bace u okove i umore glađu i žeđu. Oni se pomoću molitve okova oslobodiše. Naredi da se Vit stavi u kazan u kome je ključalo rastopljeno olovo, sumpor i smola, ali “anđeo gospodnji oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana”, a Vit reče: „Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapuna”. Zatim Vit pobedi i strašnog lava, a Dioklecijan njega, Modesta i Kriskentiju obesi o drvo za mučenje. I odatle ih Bog spase i uze sebi kao svete mučenike, dana 15. (28) juna.
Kliknite za proširenje...
u isto vreme smo postavili, neka sad, nek oba nek stoje
 
По називу бога у наведеном одломку види се и каснији преображај Световида у хришћанског светог Вида, који је преузео његове функције.



Slika Svetovida


Световид / epika.org


Средиште његовог култа било је Аркона.
(Ovo je već spominjano...)
У центру града налазио се дрвени храм посвећен том божанству, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види.


Примањем хришћанске вере, Световид је замењен Светим Витом.

Међутим име хришћанског свеца је Свети Вит, тако да Словени нису у потпуности прихватили свеца, већ су задржали своје име тј. име Вид.
:roll::roll:

Видовдан је дан који је био посвећен Световиду. Овај дан су често бирали вође српског народа да би заједно са народом обавили важне ствари.
 
Neprilagođena:
NAŠLA SAM O TOME NEŠTO...

Legenda o poreklu svetog Vita, koju je zapisao Justin Popović pod datumom 15. (28) jun, priča da je za carevanja Dioklecijanova, kad oblasni upravitelj Valerijan gonjaše Hrišćane, u Siciliji živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac, a njegov sin blaženi Vit u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju.

Knez Valerijan, ljut što dečak ne htede prinositi žrtvu njihovim bogovima Zevsu, Herkulu, Junoni, Minervi i Apolonu, naredi da se dečak izbije gvozdenim štapovima, ali se njegova ruka i ruka mučitelja osuši. Bojeći se za život sina, Gilas na sve načine pokušavaše da ga odvrati od Hristove vere, ali od anđeoske svetlosti oslepe.


Bežeći pred očevim gnevom, iako mu uz Božju pomoć isceli oči, sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, Vit se ukrca u lađu koja ih odvede do italijanske pokrajine Lukanije, mesta Alektorije, i nastaniše se kraj reke Silar. Dioklecijan ga pozva u Rim da izleči njegovog sina od demona i ludila, ali – kad to ovaj i uradi – naredi da Vita i Modesta bace u okove i umore glađu i žeđu. Oni se pomoću molitve okova oslobodiše. Naredi da se Vit stavi u kazan u kome je ključalo rastopljeno olovo, sumpor i smola, ali “anđeo gospodnji oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana”, a Vit reče: „Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapuna”. Zatim Vit pobedi i strašnog lava, a Dioklecijan njega, Modesta i Kriskentiju obesi o drvo za mučenje. I odatle ih Bog spase i uze sebi kao svete mučenike, dana 15. (28) juna.
Kliknite za proširenje...
E jeste baš logično da srpski narod slavi tako neku marginalnu figuru u hrišćanskoj religiji? I to sa kojom strašću!?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Trajanov stub u Rimu
Odgovora
1
Pregleda
147
Nina
Nina
Umri_muski
U japanu postoje slikovnice tapete
Odgovora
1
Pregleda
175
Nina
Nina
Nina
Sve više mladih u Americi se odlučuje da leto provede u manastiru
Odgovora
3
Pregleda
211
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top