Napolju vetar,kao da sapce,
usnulim granama,da se ne boje!
Kao da hoce nesto da kaze,
da podeli s nekim,sve tajne svoje!
A brezove grane,zbog nekog straha,
stidljivo povise pogled ka dole!
Kao da ne cuju taj sapat vetra,
kao da ga za milost mole!
Nastade tajac,umuknu vetar,
a brezove grane jos uvek neme!
Ne cuse tajne sto vetar im rece
sada vec opet ka nebu streme!
Nestade vetar,odluta negde...
Nesretan sto ga se plase i boje!
tiho iz prikrajka vreba i ceka
nekog da podeli s njim tajne svoje!
