Duletov risiver Sanyo je istinski komad lepote. Doneo ga je u radionicu kada se vratio sa montaže nekog plakara. Stara dobra sprava je stajala ispred vrata stana klijenta, spremljena za kontejner. (Glupan koji je nameran da tako nešto tretira kao đubre i ne treba da ga ima.)
Lepi veteran me svaki put kada se sretnemo pogleda i kaže mi: "Nosi me odavde. Neću da moj lepi furnirani poklopac i moju skalu sa plavim svetlom prekriva prašina. Neću da kroz mene teku talasi radija Nostalgija."
Dragi moji, lepotan je u pravu, taj radio Nostalgija je zaista užasan. Uveren sam da je smešten u nekoliko kvadrata nekog mraka, da tamo nema živog čoveka. Par hiljada pesama se vrti nasumično danima i godinama. Svakodvevno govorim Duletu da je to što mi radi mobing. Zapravo, nije mobing jer nema veze sa poslom. Dule i ja savršeno sarađujemo i razumemo se bez mnogo razgovora. Da, nije mobing nego mučenje iz dana u dan. Sanyo i ja to podnosimo muški, svako malo se pogledamo, razumemo se ćutke i poštujemo.
Danas, u jednom momentu, kada mi se pažnja iz nekog merenja i crtanja vratila u realnost, shvatio sam da je tišina u radionici. Prišao sam prijatelju i nežno ga vrhovina prstiju vratio iz dremeža. Možda su mu kontakti loši, možda su kondenzatori slabašni od mnogih decenija života, ne znam. Utvrdiću to jednog dana kada budemo cimeri.
Tog trenutka, kada je došao sebi, iz zvučnika je zasvirala davno zaboravljena melodija koju sam čuo poslednji put pre možda četrdeset godina. Bila je to pesma One Way Wind grupe The Cats. Stajao sam skamenjen tih par minuta dok je trajala, gledao te plave kazaljke i podeoke na frontu risivera i osetio duboko kajanje za sve ružne misli i reči ikada upućene radiju Nostalgija.
