anajade
Elita
- Poruka
- 17.395
Vazno da ja zivim posle smrti a to da li ce me vaskrsnuti pa i nevazno mozda se i nece desiti
Slaba vera.
Slaba vera.
-
- Popularno:
- Hriscanski paganin, paganski hriscanin...
- Anđeli rukopolagali episkope...
- Proslava sto godina Beogradske...
- Da li je nekulturno komentarisati hranu...
- Prenošenje telefona preko granice
- Italijanski umetnik prodao na aukciji...
- Gde vam je Mars?
- Kako živeti bez Aleksandra Vučića?
- Ako bi izbio rat na ovim prostorima da...
- Kako upoznati nekog u supermarketu?
Verujete li u cistiliste?
- Začetnik teme anajade
- Datum pokretanja
I koji je konteskt sreco ?
- Poruka
- 20.127
Pa ono što sam rekao. Hristova nadmoć nad smrću.
- Poruka
- 20.127
Kakav nebulozan zaključak.
Јеванђеље по Матеју, 5. глава (Нови српски превод):
Исус поучава о гневу
21 Чули сте да је речено старима: ’Не убиј! Свако ко убије, одговараће за то пред судом.’ 22 А ја вам кажем да ће свако ко се гневи на свог брата, одговарати пред судом. А ко каже свом брату ’шупљоглавче’, одговараће за то пред Великим већем, а ко каже брату ’будало’, одговараће за то у огњу пакленом.
23 Ако донесеш жртвени дар на жртвеник и тамо се сетиш да твој брат има нешто против тебе, 24 остави свој дар пред жртвеником, те иди и измири се прво са својим братом, па онда дођи и принеси свој жртвени дар.
25 Гледај да се брзо нагодиш са својим зајмодавцем који те води на суд. Учини то док си још с њим на путу, да те зајмодавац не би предао судији, а судија службенику, па ћеш бити бачен у тамницу. 26 Заиста ти кажем: нећеш изаћи оданде док не исплатиш и последњи динар.
+++
Ето не чистилишта, али начела чистилишта.
Исус поучава о гневу
21 Чули сте да је речено старима: ’Не убиј! Свако ко убије, одговараће за то пред судом.’ 22 А ја вам кажем да ће свако ко се гневи на свог брата, одговарати пред судом. А ко каже свом брату ’шупљоглавче’, одговараће за то пред Великим већем, а ко каже брату ’будало’, одговараће за то у огњу пакленом.
23 Ако донесеш жртвени дар на жртвеник и тамо се сетиш да твој брат има нешто против тебе, 24 остави свој дар пред жртвеником, те иди и измири се прво са својим братом, па онда дођи и принеси свој жртвени дар.
25 Гледај да се брзо нагодиш са својим зајмодавцем који те води на суд. Учини то док си још с њим на путу, да те зајмодавац не би предао судији, а судија службенику, па ћеш бити бачен у тамницу. 26 Заиста ти кажем: нећеш изаћи оданде док не исплатиш и последњи динар.
+++
Ето не чистилишта, али начела чистилишта.
anajade
Elita
- Poruka
- 17.395
Simvol vere
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.
Nema izmedju nista.Spavas neko ko beba da li u hristivom narucju ili maminom to ne znam i to je to.
- Poruka
- 20.127
Jel piše i to u Simvolu vjere ili si ti to dodala?
anajade
Elita
- Poruka
- 17.395
Ovo zadnje ja.
Pa bas da su skrenuli nisu
- Poruka
- 20.127
I onda zašto učitavaš nešto čega nema? Vaskrsenje mrtvih se ne protivi učenju da mrtvi poslije smrti ostaju u svjesnom stanju. Protivi se upravo obrnutom učenju kako sam već detaljno pojasnio i čak otvorio temu za to. Ako mrtvi poslije smrti prestaju postojati onda nema vaskrsenja već ponovnog stvaranja klonova mrtvih ljudi. Dakle neće ustati anajade već njen klon sa istim sjećanjima i karakteristikama.
Uz svo duznio postovanje,to sto is rekao uopste nije primarni kontekst - Lazar je bio bolestan i zatim je umro pa je Isus delovao shodno Njegovoj proceni o tome sta treba uciniti za svog prijatelja dok se sve ostalo desavalo adekvatno rerakcijama prisutnih.
anajade
Elita
- Poruka
- 17.395
Spavati se kaze usnio i to sta znaci objasnio ignjatije.
Isto ko u zivotu kad spavas.Samo nema bydjenja dok ne zatrubi onaj gore.
- Poruka
- 20.127
Apostol kaže drugačije.
Руски католички свештеник кнез
А. Волконски о чистилишту (пургаторијуму)
Грчко-руска црква пориче постојање чистилишта. То је оно што она чини у личности теолога последњих векова.
Представићемо заједничко учење католичке и грчко-руске цркве о загробном животу, затим одвојено – учење католичке цркве о чистилишту и учење грчко-руске цркве о временским мукама; изнећемо аргументе његових теолога последњих векова против постојања чистилишта и видети да ли постоје докази у прилог чистилишту у споменицима Истока, старијих векова; видећемо да је вера у чистилиште, додуше под различитим именима, својствена његовој деци од давнина, да је савремено званично порицање догме у супротности са црквеном антиком и да није порицање у суштини, већ само спор око речи .
И тим боље што је тако: има више наде за договор.
§ 1. О ЗАГРОБНОМ ЖИВОТУ УОПШТЕ
„И прах ће се вратити у земљу каква је била; и дух се врати Богу, који га даде“ (Ек 12,7).
Душа је створена да приноси вечну хвалу Богу. Видевши Бога у Царству Небеском „лицем у лице“ (1 Кор 13,12; Откр. 22,4-5), испуниће се љубављу према Њему и биће у радости (Мт 25,21), засијаће „као сунце у Царству Очевом“ (13,43). Контемплација, љубав, радост, похвала - ово је вечно блаженство.
Душа се разликује од душе у слави (1 Кор 15,41-42). Степен блаженства зависи од самог човека: „ко шкрто сеје, шкрто ће и жети; а ко обилно сеје, обилато ће и жети“ (2 Кор 9, 6). Али и први и други биће у блаженству, јер ће свако бити потпуно засићен визијом Божијих савршенстава у мери свог духовног капацитета. Нико неће знати оне мистерије Тројства које види „Честити Херувим“; али и најмањи у Царству Небеском осетиће пуноћу блаженства.
Све душе су позване на ово блаженство, јер Господ не жели смрт грешника (Јез 33,11), већ „да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2,4). ), „да сви дођу до покајања“ (2. Петрова 3, 9). Свако прима благодат довољну да може да постигне блаженство ако дело своје слободне воље примени на дејство благодати. Али о некима је Творац од вечности прорекао да ће до краја сарађивати уз даровану им благодат; они су „благословени од Оца“ (Мт 25,34) и „изабрани“ (Еф 1,3-5); „Нико их неће отети из моје руке“ (Јован 10:28).
А. Волконски о чистилишту (пургаторијуму)
Грчко-руска црква пориче постојање чистилишта. То је оно што она чини у личности теолога последњих векова.
Представићемо заједничко учење католичке и грчко-руске цркве о загробном животу, затим одвојено – учење католичке цркве о чистилишту и учење грчко-руске цркве о временским мукама; изнећемо аргументе његових теолога последњих векова против постојања чистилишта и видети да ли постоје докази у прилог чистилишту у споменицима Истока, старијих векова; видећемо да је вера у чистилиште, додуше под различитим именима, својствена његовој деци од давнина, да је савремено званично порицање догме у супротности са црквеном антиком и да није порицање у суштини, већ само спор око речи .
И тим боље што је тако: има више наде за договор.
§ 1. О ЗАГРОБНОМ ЖИВОТУ УОПШТЕ
„И прах ће се вратити у земљу каква је била; и дух се врати Богу, који га даде“ (Ек 12,7).
Душа је створена да приноси вечну хвалу Богу. Видевши Бога у Царству Небеском „лицем у лице“ (1 Кор 13,12; Откр. 22,4-5), испуниће се љубављу према Њему и биће у радости (Мт 25,21), засијаће „као сунце у Царству Очевом“ (13,43). Контемплација, љубав, радост, похвала - ово је вечно блаженство.
Душа се разликује од душе у слави (1 Кор 15,41-42). Степен блаженства зависи од самог човека: „ко шкрто сеје, шкрто ће и жети; а ко обилно сеје, обилато ће и жети“ (2 Кор 9, 6). Али и први и други биће у блаженству, јер ће свако бити потпуно засићен визијом Божијих савршенстава у мери свог духовног капацитета. Нико неће знати оне мистерије Тројства које види „Честити Херувим“; али и најмањи у Царству Небеском осетиће пуноћу блаженства.
Све душе су позване на ово блаженство, јер Господ не жели смрт грешника (Јез 33,11), већ „да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2,4). ), „да сви дођу до покајања“ (2. Петрова 3, 9). Свако прима благодат довољну да може да постигне блаженство ако дело своје слободне воље примени на дејство благодати. Али о некима је Творац од вечности прорекао да ће до краја сарађивати уз даровану им благодат; они су „благословени од Оца“ (Мт 25,34) и „изабрани“ (Еф 1,3-5); „Нико их неће отети из моје руке“ (Јован 10:28).
- Poruka
- 20.127
Da, i baš je odlučio da ih tada pouči o stanju mrtvih poslije smrti. Uvjerljivo nema šta.
Волконски, наставак:
Ко је свесно одбацио благодатни позив на спасење и умро у непокајаном смртном греху, не може ући у Царство Божије. „И ништа нечисто неће ући у њега...“ (Откривење 21,27); „Ни блудници, ни идолопоклоници, ни пијанице... неће наследити Царство Божије...“ (1 Кор 6,9-10). Смртни грех нас одваја од Бога, претвара нас од синова Божијих у синове сатане (1. Јованова 3:8); душа је лишена могућности да оствари циљ да види Бога који јој је Створитељ наменио. Судија ће овима рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Матеј 25:41).
Мука од свести о вечној одвојености од Бога; мучење духа и тела у вечном огњу; бескрајно кајање (Мк 9,45; Мт 8,21); свест да сам ја сам кривац свог проклетства и своје муке (јер сам одбацио благодатну помоћ да постигнем вечно блаженство); свест о вечности муке – ово је вечна мука.
Има људи који негирају могућност вечне муке – кажу да су неспојиве са сведобром Божијом: минут греха, али вечна казна. Порицање никако није православно, али га често чујете од својих сународника. Стога, хајде да причамо о томе, иако се то не односи директно на нашу тему.
Свето Писмо више пута говори о вечности мука. 1
Спаситељ је неколико пута указао да је мука пакла вечна, наиме: Он супротставља „вечни” огањ вечној награди праведника (Мт. 25:34.41.46); пошто речи „вечни живот” овде имају тачно значење, онда речи „ вечни огањ ” не треба схватати у пренесеном смислу. Спаситељ такође каже да је у Геени огањ „неугасиви” (Мк 9,45-46; Лк 3,17), да у Геени црв „не умире” (Мк 9,44.46).
Ове Христове речи су довољне да укину сваку сумњу у вечност паклених мука и да осуде њихово сентиментално порицање. Желети да будемо милостивији од Христа и да будемо хришћанији од Христа, у сваком случају, није паметна жеља. 2
Али ево неколико аргумената разума који могу објаснити не само могућност, већ и неопходност вечног мучења.
Ко је свесно одбацио благодатни позив на спасење и умро у непокајаном смртном греху, не може ући у Царство Божије. „И ништа нечисто неће ући у њега...“ (Откривење 21,27); „Ни блудници, ни идолопоклоници, ни пијанице... неће наследити Царство Божије...“ (1 Кор 6,9-10). Смртни грех нас одваја од Бога, претвара нас од синова Божијих у синове сатане (1. Јованова 3:8); душа је лишена могућности да оствари циљ да види Бога који јој је Створитељ наменио. Судија ће овима рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Матеј 25:41).
Мука од свести о вечној одвојености од Бога; мучење духа и тела у вечном огњу; бескрајно кајање (Мк 9,45; Мт 8,21); свест да сам ја сам кривац свог проклетства и своје муке (јер сам одбацио благодатну помоћ да постигнем вечно блаженство); свест о вечности муке – ово је вечна мука.
Има људи који негирају могућност вечне муке – кажу да су неспојиве са сведобром Божијом: минут греха, али вечна казна. Порицање никако није православно, али га често чујете од својих сународника. Стога, хајде да причамо о томе, иако се то не односи директно на нашу тему.
Свето Писмо више пута говори о вечности мука. 1
Спаситељ је неколико пута указао да је мука пакла вечна, наиме: Он супротставља „вечни” огањ вечној награди праведника (Мт. 25:34.41.46); пошто речи „вечни живот” овде имају тачно значење, онда речи „ вечни огањ ” не треба схватати у пренесеном смислу. Спаситељ такође каже да је у Геени огањ „неугасиви” (Мк 9,45-46; Лк 3,17), да у Геени црв „не умире” (Мк 9,44.46).
Ове Христове речи су довољне да укину сваку сумњу у вечност паклених мука и да осуде њихово сентиментално порицање. Желети да будемо милостивији од Христа и да будемо хришћанији од Христа, у сваком случају, није паметна жеља. 2
Али ево неколико аргумената разума који могу објаснити не само могућност, већ и неопходност вечног мучења.
Волконски, наставак:
1. Разликујући милост и правду у Богу, ми на Њега примењујемо људске појмове (као што говоримо о Његовом погледу или десници). Ова разлика, чак и супротност, је наша фикција. У стварности, Бог је укупност свих савршенстава: Он је савршена љубав (сама љубав), савршена истина (сама истина), савршена мудрост, савршена правда, савршено милосрђе. Сва ова својства, будући савршена у Њему до бесконачног степена, стапају се у једно савршенство – у бесконачно Савршенство Једног Бића. Божанска милост и божанска правда су људска имена за исту Божанску суштину – они су једно те исто. 3
2. Увреда се кажњава у складу са значењем увређеног. Смртни грех је увреда за Бога, бескрајна доброта. Овој увреди се може парирати само казна бесконачне моћи. Човек, коначно биће, није у стању да то поднесе; оно што недостаје у интензитету казне мора се надокнадити у њеном трајању – мора бити бескрајно, вечно.
3. Бог је сваког од нас одредио за испитивање само одређено време – време земаљског живота; покајање је немогуће за покојника; његов грех траје довека; То значи да ће казна трајати заувек.
1. Разликујући милост и правду у Богу, ми на Њега примењујемо људске појмове (као што говоримо о Његовом погледу или десници). Ова разлика, чак и супротност, је наша фикција. У стварности, Бог је укупност свих савршенстава: Он је савршена љубав (сама љубав), савршена истина (сама истина), савршена мудрост, савршена правда, савршено милосрђе. Сва ова својства, будући савршена у Њему до бесконачног степена, стапају се у једно савршенство – у бесконачно Савршенство Једног Бића. Божанска милост и божанска правда су људска имена за исту Божанску суштину – они су једно те исто. 3
2. Увреда се кажњава у складу са значењем увређеног. Смртни грех је увреда за Бога, бескрајна доброта. Овој увреди се може парирати само казна бесконачне моћи. Човек, коначно биће, није у стању да то поднесе; оно што недостаје у интензитету казне мора се надокнадити у њеном трајању – мора бити бескрајно, вечно.
3. Бог је сваког од нас одредио за испитивање само одређено време – време земаљског живота; покајање је немогуће за покојника; његов грех траје довека; То значи да ће казна трајати заувек.
anajade
Elita
- Poruka
- 17.395
I nasa pravoslavna crkva kaze ovako kad neko umre.Primer jedan.
Na badnji dan, usnio je u Gospodu iguman manastira vujan
I ako je usnio kako je svestan da je ziv
Волконски, наставак:
4. Не можете судити о паклу размишљајући о судбини само појединачног грешника. Пакао је крај борбе Божије са тајном зла, нама несхватљивом. Како се појавило зло, како је постало да највиши анђео може да одбаци Добро и падне, то се не открива Цркви. Али она зна да зло, односно порицање добра, није од Бога, јер Бог не може да се одрекне. Црква зна да у коначном закључку Бог мора потпуно тријумфовати над злом: пакао је коначна (или боље речено бескрајна) победа Бога над злом. Овај понор муке постоји; да не упаднемо у њега наша је дужност, а његово порицање је подстакнуто духом зла да би нас лакше увукао у њега.
5. Роптање против Божје строгости није оправдано.
Сам човек је крив за своју вечну муку. Потпуна свест о грешности дела и потпуни пристанак на њега су неопходне компоненте смртног греха; 4 Стога је такав грех добровољно одвајање од Бога, крајњи циљ човека; Овим вољним чином човек се заувек лишава јединства са Богом.
Паклена мука је неизбежна последица слободне воље и постојања духа зла. „Али зашто нас је онда Бог створио слободном вољом?“ - питаће гунђало. Јер без слободе не би било вечног блаженства. Не жалите се, већ усмерите своју вољу да постигнете ово вечно блаженство. Бог је увек близу вас да вам помогне да то постигнете.
4. Не можете судити о паклу размишљајући о судбини само појединачног грешника. Пакао је крај борбе Божије са тајном зла, нама несхватљивом. Како се појавило зло, како је постало да највиши анђео може да одбаци Добро и падне, то се не открива Цркви. Али она зна да зло, односно порицање добра, није од Бога, јер Бог не може да се одрекне. Црква зна да у коначном закључку Бог мора потпуно тријумфовати над злом: пакао је коначна (или боље речено бескрајна) победа Бога над злом. Овај понор муке постоји; да не упаднемо у њега наша је дужност, а његово порицање је подстакнуто духом зла да би нас лакше увукао у њега.
5. Роптање против Божје строгости није оправдано.
Сам човек је крив за своју вечну муку. Потпуна свест о грешности дела и потпуни пристанак на њега су неопходне компоненте смртног греха; 4 Стога је такав грех добровољно одвајање од Бога, крајњи циљ човека; Овим вољним чином човек се заувек лишава јединства са Богом.
Паклена мука је неизбежна последица слободне воље и постојања духа зла. „Али зашто нас је онда Бог створио слободном вољом?“ - питаће гунђало. Јер без слободе не би било вечног блаженства. Не жалите се, већ усмерите своју вољу да постигнете ово вечно блаженство. Бог је увек близу вас да вам помогне да то постигнете.
Kao sto sam ti cesto govorio,za sve primedbe na Isusa najbolje ti da to s Njim rascistis,ja ti samo iznosim Biblijske cinjenice.
Волконски, наставак:
Човек се спасава благодаћу Божијом, под условом да наша воља сарађује с тим; 5 али ми сами себе уништавамо , противно Његовој вољи, јер грех није од Бога и Он нас је створио за блаженство. Он није припремио људима пакао, него Царство небеско (Мт. 25,34); Вечни огањ није припремљен за нас, већ за „ђавола и анђеле његове“ (Матеј 25:41). Сам грешник је више волео сатану од Бога, сам је изабрао своје пребивалиште; укључио се у свет зла: природно, дели његову страшну судбину.
Смртност греха није у објективној страни чина, већ у свесном порицању Божије забране, која се овим чином завршила; то је у одбацивању благодаћу испуњене помоћи да се избегне пад, што је увек довољно за победу над искушењем (1 Кор 10,13; Рим. 5,20); коначно, за друге је смртност греха последица намерне увреде Бога.
И тако, неки од „смртника“ пролазе поред распетог Христа међу онима који Му се ругају; други су били помешани међу онима који су Га давили или бичевали или забијали ексере у Његове Пречисте руке; други Га издају заједно са Јудом...
И то чиним у односу на Бога, да ми је Бог који је претрпео муку крста ради мог спасења, који ме воли бескрајном љубављу, припремио такво блаженство које човек не може ни да замисли (1 Кор 2, 9), који је увек близу мене да ми пружи руку помоћи – да ме сачува од пада или да прихвати покајање палих. Каква казна може бити довољна ако не вечна?
Човек се спасава благодаћу Божијом, под условом да наша воља сарађује с тим; 5 али ми сами себе уништавамо , противно Његовој вољи, јер грех није од Бога и Он нас је створио за блаженство. Он није припремио људима пакао, него Царство небеско (Мт. 25,34); Вечни огањ није припремљен за нас, већ за „ђавола и анђеле његове“ (Матеј 25:41). Сам грешник је више волео сатану од Бога, сам је изабрао своје пребивалиште; укључио се у свет зла: природно, дели његову страшну судбину.
Смртност греха није у објективној страни чина, већ у свесном порицању Божије забране, која се овим чином завршила; то је у одбацивању благодаћу испуњене помоћи да се избегне пад, што је увек довољно за победу над искушењем (1 Кор 10,13; Рим. 5,20); коначно, за друге је смртност греха последица намерне увреде Бога.
И тако, неки од „смртника“ пролазе поред распетог Христа међу онима који Му се ругају; други су били помешани међу онима који су Га давили или бичевали или забијали ексере у Његове Пречисте руке; други Га издају заједно са Јудом...
И то чиним у односу на Бога, да ми је Бог који је претрпео муку крста ради мог спасења, који ме воли бескрајном љубављу, припремио такво блаженство које човек не може ни да замисли (1 Кор 2, 9), који је увек близу мене да ми пружи руку помоћи – да ме сачува од пада или да прихвати покајање палих. Каква казна може бити довољна ако не вечна?
- Poruka
- 20.127
I jel baš kaže da je nesvjestan poslije smrti? Što se onda molimo svetiteljima?
Волконски, наставак:
6. Да нема вечне муке, онда не би било правде у казни . Милион година је мање од тренутка у поређењу са вечношћу. Прошавши муку овог тренутка, највећи грешник би заувек био блажен – био би раван праведнику. 6
Радити на свом спасењу само у име љубави према Богу је судбина високих душа. Већина људи се чува да не падне због страха од вечних мука. Када би смртни грех био кажњен привременим мукама, онда би многи од оних који су данас спасени умрли у греху. Они који живе у страху Божијем уздржавају се од греха, доносе добро у свет и тиме смањују количину светског зла и његових искушења: то пак повећава број оних који доспевају у Царство Небеско.
Дакле, постојање вечне казне за оне који су се на њу добровољно осудили повећава број оних којима је додељено вечно блаженство... Идеја није нова. Данте говори из перспективе пакла (у 3. песми): „Правда је покренула мог високог Створитеља; Створен сам божанском силом (Отац), врхунском мудрошћу (Син) и првом љубављу (Свети Дух)“.
Неке људе, помисао на страхоте вечних мука понекад их обузима снагом упорне идеје, изазивајући тешке душевне патње. Ситуација је опасна: можете сумњати у Божју доброту, изгубити веру, пасти у очај, па чак и размишљати о самоубиству. Како се борити?
6. Да нема вечне муке, онда не би било правде у казни . Милион година је мање од тренутка у поређењу са вечношћу. Прошавши муку овог тренутка, највећи грешник би заувек био блажен – био би раван праведнику. 6
Радити на свом спасењу само у име љубави према Богу је судбина високих душа. Већина људи се чува да не падне због страха од вечних мука. Када би смртни грех био кажњен привременим мукама, онда би многи од оних који су данас спасени умрли у греху. Они који живе у страху Божијем уздржавају се од греха, доносе добро у свет и тиме смањују количину светског зла и његових искушења: то пак повећава број оних који доспевају у Царство Небеско.
Дакле, постојање вечне казне за оне који су се на њу добровољно осудили повећава број оних којима је додељено вечно блаженство... Идеја није нова. Данте говори из перспективе пакла (у 3. песми): „Правда је покренула мог високог Створитеља; Створен сам божанском силом (Отац), врхунском мудрошћу (Син) и првом љубављу (Свети Дух)“.
Неке људе, помисао на страхоте вечних мука понекад их обузима снагом упорне идеје, изазивајући тешке душевне патње. Ситуација је опасна: можете сумњати у Божју доброту, изгубити веру, пасти у очај, па чак и размишљати о самоубиству. Како се борити?
Волконски, наставак:
Искушење није грех. Грех је препустити се томе. Најбољи лек против искушења је чинити дело врлине које је супротно греху који сугерише искушење. Уместо сумње – поверење, уместо очајања – нада.
„Знам да су ове мисли од ђавола; он ме гони; Исцрпљен сам... Али јак је само када нисам са Тобом... Знам да желиш да ми даш вечно блаженство. Све си учинио за моје спасење: за мене си се оваплотио, за мене си пострадао, за мене си васкрсао... За све ти захваљујем, хвалим те, верујем у тебе, чврсто се у тебе надам и волим те. .. Приђи ми ближе; Долазим Теби: преко свештеника којег си поставио, покајаћу се за све своје сумње и своју гордост . Јер ко сам ја да осуђујем Твоје вечне законе и Твоју несхватљиву конструкцију? Ниси ме позвао да то урадим; Ниси ми дао снаге да схватим Твоје тајне; људски ум је несразмеран са њима. Али Ти си ми заповедио да спасем душу своју - ту је моја дужност. Покајаћу се и причестити се Светим Телом Твојим, које је за мене пострадало и васкрсло за мене, и пићу Пречисту Крв проливену за мене.”
И уради то без одлагања, са скромним поверењем. Ако се искушење врати, поновите. Чешће се причешћуј: видећеш да ће ђаво заостати. Уосталом, он је поносан: не воли да га понижавамо. И паметан је: неће искушавати када се увери да нас искушење баца у наручје Божије. Заостајаће... привремено; онда ће се прикрадати, али са другим искушењем.
Искушење није грех. Грех је препустити се томе. Најбољи лек против искушења је чинити дело врлине које је супротно греху који сугерише искушење. Уместо сумње – поверење, уместо очајања – нада.
„Знам да су ове мисли од ђавола; он ме гони; Исцрпљен сам... Али јак је само када нисам са Тобом... Знам да желиш да ми даш вечно блаженство. Све си учинио за моје спасење: за мене си се оваплотио, за мене си пострадао, за мене си васкрсао... За све ти захваљујем, хвалим те, верујем у тебе, чврсто се у тебе надам и волим те. .. Приђи ми ближе; Долазим Теби: преко свештеника којег си поставио, покајаћу се за све своје сумње и своју гордост . Јер ко сам ја да осуђујем Твоје вечне законе и Твоју несхватљиву конструкцију? Ниси ме позвао да то урадим; Ниси ми дао снаге да схватим Твоје тајне; људски ум је несразмеран са њима. Али Ти си ми заповедио да спасем душу своју - ту је моја дужност. Покајаћу се и причестити се Светим Телом Твојим, које је за мене пострадало и васкрсло за мене, и пићу Пречисту Крв проливену за мене.”
И уради то без одлагања, са скромним поверењем. Ако се искушење врати, поновите. Чешће се причешћуј: видећеш да ће ђаво заостати. Уосталом, он је поносан: не воли да га понижавамо. И паметан је: неће искушавати када се увери да нас искушење баца у наручје Божије. Заостајаће... привремено; онда ће се прикрадати, али са другим искушењем.
Волконски, наставак:
Вратимо се нашој теми. Све што смо рекли износи и католичко и грчко-руско учење о рају и паклу, јер се учења обе цркве на овим просторима поклапају. Није тако у питању привремених мука . У наставку ћемо истаћи разлику у потоњем учењу. За сада да приметимо да саму чињеницу постојања привремених мука признају и Католичка црква и Грчко-руска црква .
Да ли душе које пролазе привремене муке у посебном „просечном стању“, другачијем од стања душа бачених у пакао, или су привремене муке само врста паклене муке? Католичка црква даје врло одређен одговор на ово питање: она признаје „средњу државу“ и даје јој назив мука чистилишта.
Изложимо аргументе разума у корист признавања неопходности привремених мука и просечног стања душа. Затим ћемо изложити католичко учење о чистилишту.
Говорили смо о онима који су умрли без грешне нечистоће и о онима који су умрли у смртном греху. Поред ове две категорије умрлих, много је више оних који су умрли без покајања, али у „опростивим“ гресима или који нису имали времена да покајање надокнаде добрим делима. Разлика између оних који су умрли у смртном греху и оних који су се покајали је фундаментална и огромна: први су се појавили пред Судијом као Његови непријатељи и верне слуге ђавола; други – помиривши се са Богом. Посматрајући живот, вероватно се може претпоставити да већина људи припада овој „просечној“ категорији. Каква је судбина њихових душа?
Вратимо се нашој теми. Све што смо рекли износи и католичко и грчко-руско учење о рају и паклу, јер се учења обе цркве на овим просторима поклапају. Није тако у питању привремених мука . У наставку ћемо истаћи разлику у потоњем учењу. За сада да приметимо да саму чињеницу постојања привремених мука признају и Католичка црква и Грчко-руска црква .
Да ли душе које пролазе привремене муке у посебном „просечном стању“, другачијем од стања душа бачених у пакао, или су привремене муке само врста паклене муке? Католичка црква даје врло одређен одговор на ово питање: она признаје „средњу државу“ и даје јој назив мука чистилишта.
Изложимо аргументе разума у корист признавања неопходности привремених мука и просечног стања душа. Затим ћемо изложити католичко учење о чистилишту.
Говорили смо о онима који су умрли без грешне нечистоће и о онима који су умрли у смртном греху. Поред ове две категорије умрлих, много је више оних који су умрли без покајања, али у „опростивим“ гресима или који нису имали времена да покајање надокнаде добрим делима. Разлика између оних који су умрли у смртном греху и оних који су се покајали је фундаментална и огромна: први су се појавили пред Судијом као Његови непријатељи и верне слуге ђавола; други – помиривши се са Богом. Посматрајући живот, вероватно се може претпоставити да већина људи припада овој „просечној“ категорији. Каква је судбина њихових душа?
Они не могу ући у рај према тачном значењу Светог Писма (Откривење 21,27): „И ништа нечисто неће ући у њега, и нико од гадости и лажи“. За сваки грех мора се дати одговор Богу; тренутни пријем ових душа на небо био би неправда за оне који су умрли у светости или који су удовољили правди делима покајања. И нису могли да виде Бога док се потпуно не очисте од прљавштине; болесно око не може да поднесе светлост;
Претпоставити да ће бити изједначени са свесним прекршиоцима Божијих заповести, који нису желели да се помире са Богом, и да ће бити предати вечним мукама, било би зло. Сваки судија одређује казну у вези са субјективном страном кривичног дела. И ево савршеног Судије – гледајући сваку нашу помисао, знајући сваку олакшавајућу околност, процењујући снагу сваког искушења; познавајући и најмањи покрет наше воље, одупирање шапутању ђавола; чувши сваки наш покајнички уздах и спреман, у једном тренутку савршеног покајања, да опрости године грешног живота и подари нам вечно блаженство...
Пошто ове душе нису ни у рају ни у паклу, очигледно су на неком другом месту (или местима). Мање грешности треба да одговара мањој казни. Где се оно одвија? Католичка црква јасно каже: „у чистилишту“; Грчко-руски одговор је неодлучан: „у искушењима“, „у паклу“... и истовремено негира не само чистилиште, већ и „средњу државу“ уопште. Контрадикција је овде очигледна; али не противречити самом себи значило би признати да католичка црква правилно учи.
Једног Руса, који је дуго оклевао да пређе у католичанство, упитали су: „Шта те кочи? Можда доктрина чистилишта? „Не“, одговори он жустро, „да чистилиште не постоји, морало би да се измисли!“ То је тако логично, тако реагује на Божју милост, тако утешно.”
Претпоставити да ће бити изједначени са свесним прекршиоцима Божијих заповести, који нису желели да се помире са Богом, и да ће бити предати вечним мукама, било би зло. Сваки судија одређује казну у вези са субјективном страном кривичног дела. И ево савршеног Судије – гледајући сваку нашу помисао, знајући сваку олакшавајућу околност, процењујући снагу сваког искушења; познавајући и најмањи покрет наше воље, одупирање шапутању ђавола; чувши сваки наш покајнички уздах и спреман, у једном тренутку савршеног покајања, да опрости године грешног живота и подари нам вечно блаженство...
Пошто ове душе нису ни у рају ни у паклу, очигледно су на неком другом месту (или местима). Мање грешности треба да одговара мањој казни. Где се оно одвија? Католичка црква јасно каже: „у чистилишту“; Грчко-руски одговор је неодлучан: „у искушењима“, „у паклу“... и истовремено негира не само чистилиште, већ и „средњу државу“ уопште. Контрадикција је овде очигледна; али не противречити самом себи значило би признати да католичка црква правилно учи.
Једног Руса, који је дуго оклевао да пређе у католичанство, упитали су: „Шта те кочи? Можда доктрина чистилишта? „Не“, одговори он жустро, „да чистилиште не постоји, морало би да се измисли!“ То је тако логично, тако реагује на Божју милост, тако утешно.”
