*Dragonfly*
Aktivan član
- Poruka
- 1.185
Srbi su narod koji poseduje bogatu, šarenoliku i blistavu tradiciju.
Doduše, tradicionalnu kulturu Srba ne možemo potpuno posmatrati kao autonomnu celinu jer neke tekovine delimo s drugim narodima, a opet, po nečemu smo posebni (slavljenje krsne slave, postojanje sv. Save u religiji...)
Naša kultura obiluje običajima, verovanjima (koji se ponekad usko prepliću sa sujeverjem), mnogobrojnim ritualima koji su složene simboličke i praktične aktivnosti religije.
Običaji dolaze iz tradicije, kao i verovanja, sujevreje.
Svaki pojedinac rođen je u njima, prihvata ih poput jezika, ili vazduha koji udiše.
Običaje i verovanja učimo nesvesno.
Oni određuju karakter čoveka pre nego što jedinka postane svesna da je prihvatila običaje sredine prema kojima se konsekventno ponaša.
*Kaže se: "Duša je u noktima ili u kosi".
U našem narodu, običaj je da se nokti i kosa, posebno dece moraju brižljivo čuvati jer se u njima nalazi moguće stanište duše.
Poznat je i primer iz poezije da ukoliko vila izgubi samo jednu vlas svoje kose, mora umreti.
Pregršt je takvih primera.
Tako i Crnogorka, kada joj umre brat, seče kosu i ostavlja je na grob svome bližnjem.
Kosa je zamena ili supstitucija ljudske žrtve.
U našoj narodnoj književnosti rođaka koja žali za poginulim čini sledeće:
"Žute kose trgaše, b'jelo lišce grdijaše.
Zlatan prsten smaknula sa desnice ruke svoje."
*U ritualnom loženju badnjaka, mladog hrastovog drveta, badnjak se posmatra kao zamena Mladoga boga, boga Sunca.
*I danas se veruje da pojavljivanje zmije u dvorištu domaćina ima proročki karakter i predstavlja zloslutni znak.
Ukoliko bi neko ubio zmiju to bi zasigurno značilo da će neko iz kuće umreti.
Veruje se da je u zmiji sen umrlog čeljadeta.
Isto tako ukorenjeno je verovanje da svaka kuća ima po jednu zmiju koja se naziva čuvarkuća.
Niko je nije video i ne zna da je opiše.
U zmiji je inkarnirana duša umrlih predaka.
Čovek oduvek ima ambivalentan odnos prema zmiji - boji se zmije i čini sve da predupredi njeno negativno svojstvo, ali čovek istu tu zmiju obožava, prinosi joj žrtve.
Veruje se da zmija živi ispod kućnog praga ili ognjišta.
Ova mesta su prebivališta čovekove duše.
Upravo zato su Srbi svoje mrtve sahranjivali upravo ispod kućnog praga, ognjišta.
Otuda izreka: "Ne napuštaj kućni prag i ognjište", kao svojevrstan nacionalni imperativ.
Navela sam samo nekolicinu primera iz naše bogate tradicije.
A sada vi, dragi moji, pišite o verovanjima, sujeverju, običajima, ritualima.
Bogato je i blistavo naše nasleđe.
Doduše, tradicionalnu kulturu Srba ne možemo potpuno posmatrati kao autonomnu celinu jer neke tekovine delimo s drugim narodima, a opet, po nečemu smo posebni (slavljenje krsne slave, postojanje sv. Save u religiji...)
Naša kultura obiluje običajima, verovanjima (koji se ponekad usko prepliću sa sujeverjem), mnogobrojnim ritualima koji su složene simboličke i praktične aktivnosti religije.
Običaji dolaze iz tradicije, kao i verovanja, sujevreje.
Svaki pojedinac rođen je u njima, prihvata ih poput jezika, ili vazduha koji udiše.
Običaje i verovanja učimo nesvesno.
Oni određuju karakter čoveka pre nego što jedinka postane svesna da je prihvatila običaje sredine prema kojima se konsekventno ponaša.
*Kaže se: "Duša je u noktima ili u kosi".
U našem narodu, običaj je da se nokti i kosa, posebno dece moraju brižljivo čuvati jer se u njima nalazi moguće stanište duše.
Poznat je i primer iz poezije da ukoliko vila izgubi samo jednu vlas svoje kose, mora umreti.
Pregršt je takvih primera.
Tako i Crnogorka, kada joj umre brat, seče kosu i ostavlja je na grob svome bližnjem.
Kosa je zamena ili supstitucija ljudske žrtve.
U našoj narodnoj književnosti rođaka koja žali za poginulim čini sledeće:
"Žute kose trgaše, b'jelo lišce grdijaše.
Zlatan prsten smaknula sa desnice ruke svoje."
*U ritualnom loženju badnjaka, mladog hrastovog drveta, badnjak se posmatra kao zamena Mladoga boga, boga Sunca.
*I danas se veruje da pojavljivanje zmije u dvorištu domaćina ima proročki karakter i predstavlja zloslutni znak.
Ukoliko bi neko ubio zmiju to bi zasigurno značilo da će neko iz kuće umreti.
Veruje se da je u zmiji sen umrlog čeljadeta.
Isto tako ukorenjeno je verovanje da svaka kuća ima po jednu zmiju koja se naziva čuvarkuća.
Niko je nije video i ne zna da je opiše.
U zmiji je inkarnirana duša umrlih predaka.
Čovek oduvek ima ambivalentan odnos prema zmiji - boji se zmije i čini sve da predupredi njeno negativno svojstvo, ali čovek istu tu zmiju obožava, prinosi joj žrtve.
Veruje se da zmija živi ispod kućnog praga ili ognjišta.
Ova mesta su prebivališta čovekove duše.
Upravo zato su Srbi svoje mrtve sahranjivali upravo ispod kućnog praga, ognjišta.
Otuda izreka: "Ne napuštaj kućni prag i ognjište", kao svojevrstan nacionalni imperativ.
Navela sam samo nekolicinu primera iz naše bogate tradicije.
A sada vi, dragi moji, pišite o verovanjima, sujeverju, običajima, ritualima.
Bogato je i blistavo naše nasleđe.
Probala , dvoicu sam sanjala istovremeno 
odlucih se za treceg 
Zaista se nadam da to vračanje nema veze sa istinom 
