Quantcast

Велизар, посљедњи римски генерал

Khal Drogo

Domaćin
Poruka
3.289
У историји Византије вријеме цара Јустинијана (527-565) је вријеме обнове и успона царства. Византија је повратило значајне територије на западу, привремено обновила моћ и подсјетила на Римско царство из најбољих времена
A01 Maps Justinian.jpg

Јустинијан је дошао на власт у времену препуном превирања, бројне опасности, у комшилуку су пријетили Остроготи на сјеверозападу, Вандали су постајали све агресивнији на југозападу, на истоку све више су пријетили Сасаниди, ту су и продори номадских племена са сјевера, прије свих Хуна Кутригура, и унутрашње прилике бејаху хаотичне, узроковало је великом побуном 532. када је привремено збачен. и у тако турбулентном времену не само да је опстао на власти, него је и обновио моћ Византије и привремено је начинио доминантном силом.
Ту је у том времену важна улога царице Теодоре, једне невјероватно занимљиве жене која је остварила снажан утицај на цара и имала важну улогу у том времену код свих политичких одлука. Још једна личност је обележила ту епоху, изванредни војсковођа Велизар (лат. Flavius Belisarius), који је са успјехом војевао за потребе царства, извојевао велике побједе, како се успјех не прашта био би и смјењиван и који је вјероватно најзаслужнији што је Византија повратила моћ
A02 Belisarius.jpg

О том времену, Јустинијану, Теодори, Велизару, његовој супрузи Антонини свједочанство је оставио Прокопије у свом дјелу De bellis (О ратовима) у 8 књига. На енглеском књиге 1-2 књиге 3-4 књиге 5-6. Ово дјело је значајно и за нас јер је као нико прије описао живот и обичаје Словена, но то је већ друга тема.
Ту је још једно дјело De aedificiis (О градњама) гдје Прокопије глорификује цара, једна збирка панегирика, разумљиво од Прокопија, ваља обезбједити наклоност оног ко кеира писаније.
Но ту је још једно важно дјело "Тајна историја" (на енглеском овдје) гдје је Прокопије пренио праву страну те приче, историју препуну скандала, интрига, сплетки, неморала, разврата.
Велизар бјеше и инспирација бројним писцима који су га обрадили кроз своја дјела, вјероватно најсвеобухвтније дјело је књига Јана Хјуза "Belisarius: The Last Roman General" (овдје).
У наредним постовима ћу дати неки увод у живот и дјело овог војсковоше, као извор ћу користити енглеску википедију, те дјела Јана Хјуза и Прокопијеву Тајну историју. Ако тема саживи (сумњам), добро и јест.
 

Khal Drogo

Domaćin
Poruka
3.289
О раном животу Велизара, поријеклу мало се зна. Оно што знамо, рођен је у селу Геманија, локација на југозападу данашње Бугарске, у близини мјеста Вечбужд.
У енглеској википедији (овдје) стоји
Belisarius was born either in Germane or Germania, a fortified town of which some archaeological remains still exist, on the site of present-day Sapareva Banya in south-west Bulgaria, within the borders of Thrace and Paeonia, or else in Germen, a town in Thrace near Adrianople, in present-day Greece. Born into a Thracian family that spoke Thracian as a mother tongue, he spoke Latin as a second language and is described as a native speaker. He is also noted to have spoken some kind of Slavic language[5] even though it is unlikely he was a Slav.[6] He became a Roman soldier as a young man, possibly as young as 16,[4] serving in the bodyguard of Emperor Justin I. He also served in the guard of magister militum Praesentalis and future emperor Justinian
да је рођен у трачанској породици и да му је трачки био матерњи језик а латински други.
Ово је закључено из књиге поменутог Јана Хјуза који
Furthermore, we should remember that both Justinian and Belisarius were from Thrace. The majority of the inhabitants of the east spoke Greek, but because of its western orientation the Thracians generally spoke Latin as their second language (Thracian being their first). Justinian and Belisarius therefore shared several common bonds: a language, a place of origin, but mainly their relative youth. It is quite likely that Belisarius was a far more pleasing companion for Justinian than any of the Greek-speaking, older military men that probably surrounded him.
је то закључио по основу чињенице да су и Јустинијан и Велизар из исте провинције, Тракије, самим тим им је то и матерњи језик и то их је зближило у окружењу гдје је доминантан грчки језик.
Ово (по питању трачанског поријекла, то јест да је из породице романизованих Трачана, и да му је матерњи трачки) вјероватно јесте тачно, но ту није лоше ипак ставити један ?.

Рано се опредијелио за војни позив, са 18 или могуће већ са 16 (??), а оно што упада у очи је мистериозно брзо напредовање. Почео је као војник, тјелесна гарда будућег цара Јистинијана, брзо постао командант гарде, одмах скренуо на себе пажњу прије свега иновативношћу.
Разлог метеорског успона у војној хијерархији није познат. Или је користио изврсне породичне везе или је био изванредан војни таленат или физички и у опхођењу доминантан или је искористио комбинацију свега од тога. Прокопије не помиње да је био физички посебно доминантан.
Могуће да је имао и добре везе. Његова црта током читаве каријере бјеше разборитио расуђивање, постојаност и прилагођавање свакој ситуацији.
Јан Хјуз је због тог метеорског успона сумњичав да је могао бити ниског рода и закључује да је вјероватније припадао вишем сталежу. Исправан закључак.

Права прилика за Велизар бјеше Иберијски рат измешу Византије и Персије, рат за превласт над малом краљевином Иберијом који је започео 526.
1280px-Roman-Persian_Frontier_in_Late_Antiquity.svg.png

У првој години рата Персија бјеше успјепшнија, више пораза Византинаца, међутим Велизар се у тим биткама и поред пораза доказао храброшћу и успјешним пљачкашким походима.
Чим је постао царем 527. Јустинијан је именовао Велизара за команданта римске војске у Месопотамији. Већ 529 Велизар је промовисан у врховног команданта римске војске на Истоку.. Kада се показало да је циљ персијског похода из 530. године освајање важне тврђаве Даре, Велизар је упућен у град са око 25.000 људи.
Battle_of_Dara-battleplan.png

Византијски војсковођа је наредио подизање палисада око римског војног логора ван зидина града што се показало одлучујућим против бројније персијске војске од 40.000 ратника. Послије дводневних борби у бици код Даре катастрофалан пораз Персијанаца, и то је по први пута посије дуго времена да је ратна срећа била на страни Византије..
Наредне године срећа се окренула и пораз Византинаца код Калиника. О Велизаровом учешћу имамо супротне извјештаје, По једнима се доказао храброшћу, стао уз војнике у првом реду и допринео да не доживе тотални пораз, По другом извору побјегао је. док су његови подређени официри спасавали војску.
Како год, опозван је у Константинопољ и смијењен. Успостављен је мир између два царства, а увјети бејаху доста неповољни по Византију.
 

Khal Drogo

Domaćin
Poruka
3.289
Мир са Персијом је скупо плаћен, али је цар и поред тога сматрао да мора уложити новац у опоравак источних провинција погођених серијом земљотреса 528-530. и у изградњу Цариграда.
Заоштравање пореске политике изазвало је нереде у престоници из којих су се изродили сукоби завађених политичких фракција. Противмјере царских власти изазвале су дотад незабиљежену побуну познату под именом “Ника“ (13-18. јануара 532. године) у току које су здружене политичке фракције (плави и зелени) заузеле важне положаје у Цариграду и за цара прогласили Ипатија.
Јустинијан потпуно погубљен, спремао се за бјежанију, но ствари у своје руке је преузела Теодора. Велизар је са групом себи лојалних готских најамника упао на хиподром (жариште устанка) и покушао заробити Ипатија. Одустао је од крвоприлића, да не би још разјараио и тако разјарену свјетину.
Није одустао, уз помоћ восковође Мунда, са малобројном али добро увјежбаном војском германских најамника, 18. јануара са двије стране упада на хиподром и слиједи стравичан покољ. Све што се нашло на путу побијено је, укључујући жене и дјецуа, поклано је око 30.000 душа, по неким изворима 50.000.
Сам масакр никако није за хвале, напротив, за осуду је, међутим екстремна ситуација захтијева екстремне мјере, Јустинијанов трон је осигуран и учвршћен, али још више Велизаров положај. поново је именован за врховног команданта источних војски.
 

Khal Drogo

Domaćin
Poruka
3.289
У то вријеме још увијек моћна сила бјеше Вандалско краљевстви у Африци. Где су се дешавала превирања, римски савезник Хилдерих који је покушао понови увести хришћанство какво је на Никејском сабору прихваћено је свргнут са пријестола, а нови краљ Вандала постао је Гелимер који је реафирмисао аријанство. Легитимни повод за објаву рата (533-534.), и задатак за Велизара.
1280px-Vandalic_War_campaign_map.png

Који ће показати изузетну и способност и прилагођавање ситуацији. Крајем јуна 533. са око 500 римских бродова је испловила из Цариграда шаренолика војска, 16.000 ратника, Римљани, разнородни варварски најамници и неколико хиљада букелара, ратника у личној служби Велизара које је овај још раније користио и као гарду византинских царева, одлично опремљени и обучени.
За војсковођу је важна војна стратегија али је важна и политичка стратегија, прилагошавање ситуацији на терену, то одлично примјећује Јан Хјуз у поглављу 7 своје књиге гдје се позива на III.књигу Прокопија
Belisarius’ political strategy
For Belisarius and the Byzantine expedition the first night ashore passed quietly. Early the following morning an episode occurred that was to surprise the troops. Some of the men left the camp and picked some fruit, without either asking permission or paying for the goods. They were immediately subjected to corporal punishment, although Procopius does not give us any details of the form this took. Belisarius used the opportunity to gather the army together and outline that he expected them to behave in a civilized manner and that they were to treat the natives well. He also gave them the reasons for his demands: although the Vandals had been in control of the native ‘Libyans’ for almost a century, the Libyans were still Roman at heart; he was relying upon their active cooperation as spies, scouts, guides and a source of provisions. Actions such as theft would alienate the natives and encourage them to wholeheartedly join the Vandals. In that eventuality, the Byzantines would be in grave danger (Proc, Wars, III.xvi.1–6). The affair not only let the troops know what Belisarius expected from them, it also gave them viable reasons for his expectations. From this point forwards, the behaviour of the Byzantine troops towards the natives was to be exemplary.
Almost as if to prove the point that good conduct would encourage native support, Belisarius now sent a contingent of bucellarii, under an officer called Boriades, to the town of Syllectus. Approximately one day’s march from the camp on the road to Carthage, the town would be a test of the natives’ willingness to join the Byzantines. With strict instructions not to harm the inhabitants, Boriades and his men spent the day travelling to Syllectus and then passed the night camped outside the town. On the morning of the third day, they gained entrance by the simple ruse of joining a group of wagons going into the town. When the citizens became aware of what had happened, they willingly submitted to Belisarius – although the presence in their town of Byzantine troops left them with few alternatives.
The Vandals had maintained the Roman practice of sending urgent messages using fast couriers. These men changed horses kept at staging posts, positioned at regular intervals along major roads. The overseer of the public post, who maintained at least one of these staging posts, deserted to the Byzantines. At this point one of the actual messengers was captured. He was allowed to go free and paid to distribute a message from Justinian to the Vandal people. This stated that Justinian was not intending to make war on the Vandal people, only on the man who had imprisoned their rightful king. This attempt to divide the Vandals was to fail; the messenger only showed the message to a few people that he could trust, since he was afraid of the consequences should he be captured distributing propaganda and handed over to Gelimer (Proc, Wars, IILxvi. 12–15).
Велизар је искористио ситуацију када је по искрцавању група војника кренула у пљачку. Слиједи сурово кажњавање, овим је Велизар хтио придобити домицијалне романизоване Либијце (ПС; у римској географији Либија је континент који се простире од Нила до Хераклових стубова, данас Гибралтара, а Африка је назив за провинцију, данас нешто шира област Туниса) и да би доказао да то није смјена једног угњетавача другим, већ да су ту да их ослободе вандалске власти,

На вијест о искрцавању, Гелимер је погубио Хилдериха и сковао план да римску војску, која се није удаљавала од приморја, укљешти између три вандалске војске. План се доживио крах, Велизар је поразио једну по једну војску, да би у бици код Ад Децимума
Battle Ad Decimum.jpg

послије више обрта Вандали доживјели тежак пораз. Гелимер је побјегао у пустињу источно од Kартагине, док је Велизар тријумфално ушао у град 15. септембра. Гелимер је у току зиме привукао на своју страну берберска племена и пресјекао картагински аквадукт, тако да половином децембра слиједи још једна отворена битка.

На око 45 километара од Kарагине Велизар је извео силовит напад коњицом и заузео вандалски табор, док се вандалска војска дала у паничан бијег. Бриљантна побједа Велизара против доста бројнијег непријатеља.
Гелимер је нашао уточиште међу Берберима у планинама јужне Нумидије, док је Велизар без отпора ушао у Хипон и заробио краљевску ризницу. Затим Римљани кренули са освајањем Сардиније, Kорзике, Балеарских острва и стратешки важних градове дуж обале све до Сеуте.
Kрајем марта 534. године и Гелимер се предао, Вандалско краљевство завршило је престало да постоји, задат је коначан ударац и аријанству, а Африка је потпала под византијску власт.
 

White Guar

Zainteresovan član
Poruka
183
Као митски Белерофонт, Велизар беше ослепљен и остављен да проси по улицама зар не? Његова животна прича и однос са Јустинијаном су по мени последњи славни дани римског царства, уколико не рачунамо сам пад Цариграда који се херојски понео у својим последњим моментима...

Последњи римски генерал, пореклом трачанин? Његово име звучи и словенски. Као и Спартак, дивовски Максимин Трачанин и ко зна колико још њих, изгледа да су Трачани имали добар ген за војевање.
 

Khal Drogo

Domaćin
Poruka
3.289
Убрзо ће услиједити готски рат (535-554). Византија је тада имала 22 генерала, међутим Велизар је тај који је имао врховну команду и практично је био најмоћнији човјек у царству.
Како то и бива у животу, ђаво никад не мирује. Обично се јави у лику жене, овдје проблем бјеше што то бјеше Велизарова жена, извјесна Антонина.
gettyimages-154718718-1024x1024.jpg

Кћи оца кочијаша и мајке по вокацији проститутке, бјеше баш "немирна", склона прељуби, разврату и блудничењу. У данашњем жаргону би рекли, њу није ј**о само онај који је био баш у журби.
Компликовани су били односи између два пара, Јустинијана и Теодоре, те Велизара и Антонине. Ту можемо подоста сазнати из Прокопијеве тајне историје. Годину рођења знамо Јустинијана (483), за остале нагађамо, Теодора бјеше 15ак година млађа од цара, Велизар би ту могао бити вршњак Теодорин, која година горе, доље, Антонина бјеше доста старија од Велизара, у брак је унијела и неколико дјеце, можда близу Јустинијанове доби.

Теодору је Прокопије у Тајној историји посебно нагрдио, ту преноси да се од најраније доби, и прије фертилне зрелости, одала блудничењу и проституцији, временом постала куртизана која је толико завела тада будућег цара да су мијењани закони како би тај брак био уопште могућ, изгледа да се удајом за цара "смирила", или је то радила дискретно.
И Антонину је у тајној историји у 1.поглављу (овдје) нагрдио
Belisarius had a wife, whom I have had occasion to mention in the previous books; her father and grandfather were charioteers who had given exhibition of their skill in both Byzantium and Thessalonica, and her mother was one of the prostitutes attached to the theatre.
This woman, having in her early years lived a lewd sort of a life and having become dissolute in character, not only having consorted much with the cheap sorcerers who surrounded her parents, but also having thus acquired the knowledge of what she needed to know, later became the wedded wife of Belisarius, after having already been the mother of many children.
Straightway, therefore, she decided upon being an adulteress from the very start, but she was very careful to conceal this business, not because she was ashamed6 of her own practices, nor because she entertained any fear so far as her husband was concerned (for she never experienced the slightest feeling of shame for any action whatsoever and she had gained complete control of her husband by means of many tricks of magic), but because she dreaded the punishment the Empress might inflict. For Theodora was all too prone both to storm at her and to shew her7 teeth in anger. But after she had made her tame and manageable, by rendering services to her in matters of the greatest urgency — having, in the first place, disposed of Silverius in the manner which will be described in the following narrative, and later having brought about the ruin of John the Cappadocian, as related by me in my earlier books9 — then at last she felt no hesitation in carrying out all manner of wickedness more fearlessly and with no further concealment.

There was a certain youth from Thrace in the household of Belisarius, Theodosius by name, who had been born of ancestors who professed the faith of those called Eunomians. Now when Belisarius was about to embark on the voyage to Libya, he bathed this youth in the sacred bath, from which he lifted him with his own hands, thus making him the adopted child of himself and his wife, as is customary for Christians to make adoptions, and consequently Antonina loved Theodosius, as she naturally would, as being her son through the sacred word, and with very particular solicitude she kept him near herself. And straightway she fell extraordinarily in love with him in the course of this voyage, and having become insatiate in her passion, she shook off both fear and respect for everything both divine and human and had intercourse with him, at first in secret, but finally even in the presence of servants of both sexes. For being by now possessed by this passion and manifestly smitten with love, she could see no longer any obstacle to the deed. And one occasion Belisarius caught them in the very act in Carthage, yet he willingly allowed himself to be deceived by his wife.
For though he found them both in an underground chamber and was transported with rage, without either playing the coward or attempting to conceal the deed, remarked "I came down here in order to hide with the aid of the boy the most valuable of our booty, so that it may not get to the knowledge of the Emperor." Now she said this as a mere pretext, but he, appearing to be satisfied, dropped the matter, though he could see that the belt which supported the drawers of Theodosius, covering his private parts, had been loosened. For under compulsion of love for the woman, he would have it that the testimony of his own eyes was absolutely untrustworthy.

Now this wantonness kept growing worse and worse until it had become an unspeakable scandal, and though people in general, observing what was going on, kept silence about it, yet a certain slave-girl named Macedonia, approaching Belisarius in Syracuse, when he had conquered Sicily, and binding her master by the most dread oaths that he would never betray her to her mistress, told him the whole story, adducing as witnesses two lads who were charged with the service of the bedchamber. Upon learning these things, Belisarius ordered certain of his attendants to destroy Theodosius. He, however, learned this in advance and fled to Ephesus. For most of the persons in attendance upon Belisarius, moved by the instability of the man's temper, were more eager to please the wife than to seem to the husband well-disposed towards him, and for this reason they betrayed the command laid upon them at that time touching Theodosius. And Constantinus, observing that Belisarius had become very sorrowful at what had happened, sympathized with him in general and added the remark, "If it were I, I should have destroyed the woman rather than the youth." And when Antonina heard of this, she nourished her anger against him secretly, in order that she might, when occasion offered, display the hatred she bore him. For she had the ways of a scorpion and concealed her wrath in darkness. So not long afterwards, using either magic or beguilement, she persuaded her husband that the accusation of this girl was unsound, and he without delay recalled Theodosius and agreed to hand over Macedonia and the boys to the woman. And they say that she first cut out all their tongues, and then cut them up bit by bit, threw the pieces into sacks, and then without ado cast them into the sea, being assisted throughout in this impious business by one of the servants named Eugenius, the same one who performed the unholy deed upon Silverius. And not long afterwards Belisarius, persuaded by his wife, killed Constantinus also. For at that time fell the affair of Presidius and the daggers, as has been set forth by me in the preceding narrative. For though the man was about to be acquitted, Antonina would not relent until she had punished him for the remark which I have just mentioned. As a result of this act Belisarius became the object of great hostility on the part of both the Emperor and all the Roman notables.
Она је наставила са сталним прељубама, блудничењима, кресала се и са посинком (??), неким Трачанином Теодосијем, испрва дискретно, касније и пред слугама и другим.
Како Прокопије пише, срама и страха од било кога није имала, осим од царице Теодоре са којом се настојала зближити, и кроз читав живот имаћемо компликоване одосе ова два пара.

Да се кресала дискретно, вјероватно не би био толико проблем, но за дискрецију није марила, зато ју је Велизар држао у близини, водио понекад и током кампањи и то је подривало његов ауторитет.
Ипак, одликовала га је одлучност и храброст, током битке за Рим, и борби око једног торња код моста на ријеци Тибер, личним примјером у првим редовима предводипо је напад, и иако Прокопије ово сматра лудоријом (оправдано, смрт војсковође значи и пропаст кампање) стекао је велики углед међу војницима и повратио ауторитет који би повремено највише из поменутог разлога знао бити пољуљан.
 

Khal Drogo

Domaćin
Poruka
3.289
Готски рат и кампања у Италији је свакако Велизаров врхунац каријере, Прокопије (који је иначе био и Велизаров секретар, добро је упознат са његовом биографијом) описује кампању у својим књигама 5-6 (овдје) али у тајној историји приказује и другу страну.
1280px-Gothic_War_-_First_Phase,_535-540.svg.png

Велизар је стигао на Сицилију са маленом војском од неких 10.000 војника, по неким енглеским историчарима 7.500, огроман проблем бјеше плаћање војника, Велизар је из свог џепа плаћао њих 2.000. Острво је освојено без великих борби. У исто вријеме, у Kартагини је избила побуна неисплаћених римских војника и једино је Велизарова посјета умирила побуњенике. Велики војсковођа се затим вратио на Сицилију али је због сличних проблема морао да одложи поход на јужну Италију за љето 536. године.
Први озбиљнији отпор пружио је Напуљ. Велизар је покушао поткупљивањем становника, преузети град, наводно је тај план осујетила јеврејска заједница у Напуљу која бјеше благонаклона Готима. Ипак, послије неколико недјеља опсаде Велизар заузео град, у ту сврху је прокопао тунел, а током опсаде је випе пута слао поруке покушавши приволити становнике да му приђу.
По освајању имамо различите изворе о судбини града, неки помињу уништење (??), извјесно је да је војска кренула харати и пљачкати, наводно је по Прокопију Велизар био осрамоћен тим чином и да војска није смјела убијати становнике града, но мало је вјеровати да је то прошло без силовања и покоља. Готи су свакако доживјели злу судбину.

Наредна станица бјеше Рим, Велизар је итзабрао тежи пут до Рима рачунајући са фактором изнеађења. У међувремену је међу Готима дошло до превурања, колебљивог краља Теодата су збацили, прогласили енергичног Витигиса новим краљем, који се повукао сјеверно од града. Велизар је искористио ову пометњу, у преговорима са папом ушао у град, слиједи дбрана и вишемјесечна опсада, одиграло се укупно 69 мањих или вечих окршаја, Велизар је низом подухвата, правовремених акција, гдје је и сам показао велику храброст са својих 5.000 војника одбранио град од вишеструко надмоћнијег противника.
Постоје дилеме око јачинеготске армије. Прокопије наводи да су Готи приликом опсаде Рима расплогали са 150.000 војника. Хјуз у свом дјелу то оспорава;
The number of troops available to the Gothic kings is debatable. Procopius claims that during the siege of Rome Witigis led 150,000 men to assault the city (Proc, Wars, V.xvi.ll). This is an extremely large number of men for the Goths in Italy to have available. The suspicion that it is an exaggeration is inadvertently supported by Procopius himself when he states that even with 150,000 men the Goths did not have enough troops to completely besiege the city; out of fourteen large gates, they only had enough troops to put pressure on five gates (Proc, Wars, V.xix.2-3). With 150,000 men, they should have been able to enclose the whole city wall, which is less than 15 miles long, with an average of 10,000 men per mile.Since Procopius’ figures have been found to be unreliable, we must turn to conjecture. Roy Boss, in Justinian's Wars (1993), states that the highest figure likely for the Gothic army would be 40,000 men, but that this would shrink due to the poorer members of the Goths losing their ‘Gothic’ status and becoming assimilated with the native Italians. He also notes that the number of troops available for field actions would be further diminished by the need to maintain garrisons at strategic points around Italy
сматра да Прокопије претјерује и вјерује да је реалнији број 40.000 готских војника.
У сваком случају одбрана Рима сматра се највећим Велизаревим војним подухватом.
Gothic_Battle_of_Mons_Lactarius_on_Vesuvius.jpg

У лето и јесен 539. византинским снагама је стигло појачање са Истока, у римској војсци дошло је и до раздора међу војсковођама, евнуха Нарзеса и Велизара. У међувремену су са сјевера упали Франци, 100.000 ратника под водством Теудибрета, заузели Медиаланум (Милано) и освојили цијелу Лигурију.
Но почели су умирато од дизетерије, Велизар је на невјероватан начин искористио празновјерје Франака, убиједио их да им је ово божја казна, и ови су се повукли из Италије. Бизарна епизода, за пад Медианалума је окривљен Нарзес који је опозван, а Велизар је поново постао неприкосновен командант.
У међувремену су настављени сукоби Гота и Римљана, више се пребацило а дипломатски терен, стални преговори, услиједила је убрзо и опсада Равене, а Витигиса је издала и рођена Матасунта, могуће је је Велизар подмитио, која је запалила складиште жита, и тај детаљ је одлучио и судбину града и рата, барем у тој првој фази.
Готима је припао териториј сјеверно од ријеке По, Византији јужно, сам Велизар је био незадовољан овим миром, међутим убрзо је опозван јер је пријетуила нова опасност од Персије. Код Гота бјеше лоша ситуација, Витигис је разумљиво изгубио повјерење, краљебвску круну су понудили и Велизару који је одбио, наслиједие га способни и енергични Тотила који ће такође ипак доживјети неуспјех у том рату.

Одбрана Рима и кампања по Апенинима је свакако врхунац Велизарове каријере, у књизи Готски рат, Прокопије га глорификује, хвали његове одлуке и поступке, међутим и њега је у тајној историји, поглавље 5 (овдје) нагрдио приписујући му низ глупости, колебљивост, неодлучност, а између осталог пише и да није позван у Цариград због нужде ситуације и опасности од Персије већ на властити захтјев.
У сваком случају посједвао је дипломатску вјештину, знао када преговори могу бити ефикаснији од окршаја и показао је способност прилагођавања свакој ситуацији, врлина врсних војсковођа.
 

Kole11

Aktivan član
Poruka
1.093
Poduzi je spisak rimskih zvanicnika koji poticu od robova ili varvara. Na spisku su carevi, generali, vojni zapovednici, pa čak i jedan patrijarh.
Navešću samo neke:

Uranijus, koji potiče od nacije robova, biva izabran za cara početkom III veka od strane nezadovoljne vojne elite na granici na Dunavu.
Krajem IV veka Gainas, Got po nacionalnosti biva izabran na funkciju magister militium
Početkom VI veka Justinian, varvarin, biva izabran za cara. Pritom se oženio Lupicinom robinjom i varvarkom.
Početkom VI veka Belisarius, Tračanin, postaje general.
U VII veku Petar, Sloven, postaje arhont
U VIII veku Nikita, Sloven, koji takođe potiče od nacije robova kao i Uranijus iz III veka, postaje patrijarh carigradski.

Sustinsko je pitanje je kako ovi robovi, varvari, Goti, Sloveni postaju tako visoki činovnici rimske vlasti, praktično zauzimajući najveće moguće položaje u hijerarhiji države. Ja shvatam da zarobljenici tokom vremena od robova mogu da postanu slobodni ljudi. Ali nemogu da zamislim da varvarske pridošlice u carstvu mogu da postanu carevi i generali......
 

Slaven777

Legenda
Poruka
51.448
Početkom VI veka Justinian, varvarin, biva izabran za cara. Pritom se oženio Lupicinom robinjom i varvarkom.
Ne bih rekao da se može kazati da je Justinijan, sin careve sestre (za koga se čak kaže da je bio poslednji car kome je latinski bio maternji jezik), bio 'varvarin'. А njegova je supruga bila Teodora.
 
Poslednja izmena:

Рнђа

Zainteresovan član
Poruka
252
Početkom VI veka Justinian, varvarin, biva izabran za cara. Pritom se oženio Lupicinom robinjom i varvarkom.
Википедија и An Online Encyclopedia of Roman Emperors пишу овако

- Исток беше Трачанин или Илир, сељачић рођен поред Скопља
- Исток је имао сестру Биљану "Biglenizа"
- Истока су на послу прозвали Flavius Iustinus
- Исток је заволео Љубицу "Lupicina"
- Исток је био уја Управди "Justinian I"

Конкретније у вези Љубице:

Very little is known of the life of Justin I's wife Euphemia. Her original name was Lupicina, a name which may have been associated with the occupation of prostitute. Certainly her origins were humble: as Procopius relates (Anecdota/Secret History 6.17), she had been born a barbarian and a slave. Before marrying Justin she had been the concubine of her previous owner.

односно на другом месту

In Justin, the First: An Introduction to the Epoch of Justinian the Great (1950), Alexander Vasiliev theorised that the original name of his wife may indicate a linguistic association in another language, with prostitution. Vasiliev connected the name to the Latin word "Lupae" (she-wolves). While the word in its singular Latin form "Lupa" could literally mean a female wolf, it also was the epithet or disparaging slur for the lowest class of Roman prostitutes. The derivative Latin word "Lupanar" was the name of a brothel in Pompeii.

Ако није била Љубица, свакако је била Љубавница.


Контра овоме, између осталих, пише MICHAEL B. PETROVICH са University of Wisconsin у чланку "HOW JUSTINIAN BECAME A SLAV: THE STORY OF A FORGERY"

Копирам са почетка...

As far as Western scholarship is concerned, it all began in 1623 when Nicholas Alemannus, curator of the Vatican Library, published his edition of that vicious indictment of Justinian’s reign, the Anecdota or Secret History (Arcana Historia) by Procopius of Caesarea. In his otherwise valuable commentaries Alemannus offered some totally new facts about Justinian and his family, for example: that the young Justinian was held as a hostage in Ravenna at the court of Theodoric the Great, and that Justinian’s mother was opposed to his marriage with Theodora. Most interesting, for our purposes, was the assertion that Justinian was known among his own people as Upravda, which meant Justice in his native tongue; also that his father’s original name was Istokus, and that his mother and sister bore the name Bigleniza, for which the Latin equivalent was Vigilantia.

Alemannus repeatedly cited as his source for all these curious facts a Life of Justinian by an Abbot Theophilus, who was allegedly Justinian’s tutor [1, види доле]. Alemannus did not say where he found or read this work, nor did he offer any information about it. He did not even mention what was later to become the central issue, that the family names which he ascribed to Justinian and his kin could be nothing else but Slavic.

[1] Procopii Caesariensis κ. /.’Ανέκδοτα. Arcana Historia, Qui est liber nonus Historiarum. Ex bibliotheca Vaticana Nicolaus Alemannus protulit, Latine reddidit. Notis illustravit (Lugduni, MDCXXIH [Lyons, 1923]), see p. 67 for genealogical table and notes 6, 7, 8, and 13, on pp. 67-68; also pp. 9, 21, 22, 23, 34, 63, 66, and 87




Коме је промакло, Alemannus је био "curator of the Vatican Library" и Alemannus "did not say where he found or read this work, nor did he offer any information about it". Његов нестали извор је Abbot Theophilus.
 
Poslednja izmena:

Kole11

Aktivan član
Poruka
1.093
А njegova je supruga bila Teodora.
Secret History, Procopius, citat
Untitled2.png

O ovome sam već pisao. Procopius koristi termin sclavi, zajedno sa terminom duloi za robove. Za Lupicinu pise da je varvarski rob.
Inače, u literaturi se uzima IX vek za početak korišćenja reči sclav kao sinonima za reč rob

Veoma zanimljivo, kada Procopius opisuje proces kojim varvari rimske građane nakon pohoda pretvaraju u robove, onda koristi termin sclavi za porobljenje rimske građane.
Dok je termin duloi rezerveisan za robove u opštem smislu.
 

Slaven777

Legenda
Poruka
51.448
Secret History, Procopius, citat
Pogledajte prilog 632003
O ovome sam već pisao. Procopius koristi termin sclavi, zajedno sa terminom duloi za robove. Za Lupicinu pise da je varvarski rob.
Inače, u literaturi se uzima IX vek za početak korišćenja reči sclav kao sinonima za reč rob

Veoma zanimljivo, kada Procopius opisuje proces kojim varvari rimske građane nakon pohoda pretvaraju u robove, onda koristi termin sclavi za porobljenje rimske građane.
Dok je termin duloi rezerveisan za robove u opštem smislu.
Pomešao si Justina i Justinijana.
 

Kole11

Aktivan član
Poruka
1.093
Pomešao si Justina i Justinijana.
Dobro, Lupicina je žena cara Justina. Suština je ista, carica varvarka i robinja.

Ja sam mislio da su samo Sloveni naseljeni u Grčkoj imali čarobni štapić pa su mogli da postanu arhonti i patrijarsi.
Ali sad videh da je praksa carstva jos od III veka da varvari postaju čak i carevi i carice.

Da li je neko objasnio tu pojavu, možeš da me uputiš na neki rad?
 

Slaven777

Legenda
Poruka
51.448
Krajem IV veka Gainas, Got po nacionalnosti biva izabran na funkciju magister militium
Već sam ti odgovorio jednom prilikom da tu nema ničeg neuobičajenog; to je bila sasvim normalna praksa poznog carstva. Arbogast, Ovida, Mund, Alarik i posebno neverovatni Stilihon, koji je bio ubedljivo najmoćniji čovek čitavog zapadnog Rimskog carstva. Got po imenu Mardonije bio je učitelj cara Julijana Otpadnika i praktično glavna uloga u formiranju njegove ličnosti.

Jednostavno je. Potrebno je samo dokazati da si vešt, da imaš ljude iza sebe i upotrebnu vrednost. Bez obzira na to da li se namećeš ili dolaziš na poziv.
 

Kole11

Aktivan član
Poruka
1.093
Već sam ti odgovorio jednom prilikom da tu nema ničeg neuobičajenog; to je bila sasvim normalna praksa poznog carstva. Arbogast, Ovida, Mund, Alarik i posebno neverovatni Stilihon, koji je bio ubedljivo najmoćniji čovek čitavog zapadnog Rimskog carstva. Got po imenu Mardonije bio je učitelj cara Julijana Otpadnika i praktično glavna uloga u formiranju njegove ličnosti.

Jednostavno je. Potrebno je samo dokazati da si vešt, da imaš ljude iza sebe i upotrebnu vrednost. Bez obzira na to da li se namećeš ili dolaziš na poziv.
Znači dođe varvarin preko Dunava i postane rimski car. Dobro....:super:
 

Рнђа

Zainteresovan član
Poruka
252
Alemannus repeatedly cited as his source for all these curious facts a Life of Justinian by an Abbot Theophilus, who was allegedly Justinian’s tutor. Alemannus did not say where he found or read this work, nor did he offer any information about it. He did not even mention what was later to become the central issue, that the family names which he ascribed to Justinian and his kin could be nothing else but Slavic.
Извору "Life of Justinian" by "Theophilus Justiniani praeceptor" наводно нема трага. Но, након што се James Bryce 1883 дао на истраживање и након што су му у Вакитану за то дело рекли "that it had often been searched for, but in vain" он га је тражио и у приватним збиркама. У палалти Берберини пронашао је рукопис ‘Vita Justiniani’. За тај рукопис (који је у целини пренет на блогу "In Nomine Jassa" у прилогу "On the Life of Justinian") Брајс наводи да је:

"marked Barb. XXXVIII. 49, has a modern binding on which, on the back, are the words Suares Opuscula, and is described as follows in the catalogue of the library made by the librarian Pieralisi: Opuscula quae erant inter schedas Josephi Mariae Suaresii alienis manibus exaratas. Cod. chart. in fo. saec. XVII.”.

Фуснота уз то каже:

"Joseph Maria Suares was born at Avignon in 1599 and died at Rome 1666. He was a man of considerable learning, and soon after 1622 was placed by Cardinal Francis Barberini in charge of the library formed by this magnate. In 1633 Pope Urban VIII (uncle of the cardinal) named him bishop of Vaison.“ "

Брајс на питање није ли Алеманус користио управо тај рукопис одговара потврдно и доноси закључак (преносим само његов први део) :

“We may now proceed to state the general conclusions to which the foregoing inquiry seems to have led us. These conclusions may be modified by further information as to Slavonic legends of this order, possibly even by an examination of Marnavich’s book ‘De Caesaribus Illyricis,’ if a copy of it can be found. So far as present data enable us to go, we may, I think, adopt the following propositions:”

“1. This Barberini manuscript of ours is the ‘Vita Justiniani’ quoted by Alemanni, and which subsequent writers have quoted from him.”

“2. This book is, however, not a life of Justinian, nor even an extract from a life of Justinian, but an abstract from an original (whether real or supposed), which, though called by the abstractor (p 683) a life, was more probably a collection of notices relating to Justinian and the churches he founded.”

“3. The Barberini manuscript, as well as the explicationes which follow it, was written by Marnavich, and probably at Rome, and before 1621.”

“4. The existence of the original ‘Vita Justiniani’ said to exist in the Basilian monastery on Mount Athos cannot be assumed, for we have no evidence regarding it except that of Marnavich, and he is a witness not above suspicion. On the whole, however, in the absence of positive grounds for holding Marnavich to have invented it, there seems reason to think that some book of the kind did exist, though perhaps not on Athos, or at least that he believed in its existence.

“5. There is nothing to show that there ever existed either a preceptor of Justinian or a bishop of Serdica named Bogomilus or Theophilus, the identification of such a person with the historical Domnio being apparently arbitrary and baseless. Much less then have we any ground for accepting the authorship of the opusculum on Mount Athos (assuming its existence) as that of this alleged contemporary of Justinian.”

“6. Assuming this original on Mount Athos to have existed, it cannot have been very old in the form in which Marnavich used it, probably, to judge by the forms of the Slavonic names it contains, not older than the fourteenth century.”

....

Поменути Марнавић јесте “John Tomco Marnavich, canon of Sebenico in Dalmatia, and afterwards archdeacon of Agram and bishop of Bosnia".




У вези Велизара Брајс примећује следеће:

“It is worth while to notice an omission singular in an author desiring to claim Justinian and his family for the Slavonic race. Nothing is said about Belisarius, who plays so great a part in the wars of Justinian, who was undoubtedly of Thracian birth (he came from Germania, near Serdica), and for whose name the plausible Slavonic etymology of Beli Tsar or White Prince has been suggested, and was, for a while, generally accepted. It is now, I believe, rejected by Slavonic scholars on the ground that the word tsar is itself later than the sixth century, being probably (though perhaps not certainly) formed from Caesar.”



гуд лак.
 

Slaven777

Legenda
Poruka
51.448
Znači dođe varvarin preko Dunava i postane rimski car. Dobro....:super:
Nisam baš pominjao careve u poruci, ali; suština uspeha i napredovanja u odnosu na druge kroz čitavu istoriju (a to posebno važi kada je reč o velikim carstvima) bila je u društvenoj fluidnosti koja je otvorena prihvatanju stranaca koji su spremni da nauče jezik (eventualno, mada svakako ne i krajnje nužno, njime i pišu) i nešto o običajima (u prvom redu zakonima). To stvaranje lonca koji je sposoban da kao sunđer upija sve je s jedne strane ključ uspeha velikih sila, a sa druge, postoji jedna tradicionalna škola misli koja smatra da se Rimsko carstvo upravo ovom varvarizacijom i raspalo, odnosno dovelo do njene propasti (imajući s druge strane 'previše civilizovane' Helenoromane koji nisu bili zainteresovani da se late oružja, već radije da prepuste to i potpunim strancima). No, ta praksa nije nešto što se bukvalno rodilo u krizi III stoleća; još je npr. Kajsar u I veku pre naše ere, dakle za vreme republike, rimski senat značajno popunio Galima i drugim strancima.

No, ako već hoćeš da pričamo o carevima, prvi (definitivno, dakle ne samo po poreklu, već i sam) varvarin rimski car bio je car Maksimin Tračanin (235-238). Na njega su uglađene senatorske porodice gledale sa pravim gađenjem; po nekim pričama roditelji u mu čak i došljaci, koji su se doselili sa druge strane Dunava (iz Dakije i Skitije), što će reći čak da je možda doslovno u svojoj porodici i prva generacija rođena na samom tlu Carstva. Prema izvorima, čak, kada je Maksimin bio primljen u vojsku za cara Septimija Severa, jedne reči latinskog navodno nije znao, a kad je postao car umeo je svega da natuca na jedvite jade tek toliko da se sporazume sa najbitnijim ljudima. :lol:

Suština epohe vojničkih careva bila je u mogućnostima da se putem isticanja u borbama dospe do neverovatnih položaja, uključujući i najmoćnijeg u državi, zahvaljujući individualnoj popularnosti i sistemima prinude sile. Jedan rimski car bio je Berber iz Afrike, a jedan je možda bio čak i Arapin (ili bližeg arabljanskog porekla). U tom svetu (tog perioda), poreklo, pa čak i stvari kao što je pismenost, bile su sekundarne u odnosu na borbenu sposobnost i ličnu slavu, stečenu za života.
 
Poslednja izmena:

Kole11

Aktivan član
Poruka
1.093
Nisam baš pominjao careve u poruci, ali; suština uspeha i napredovanja u odnosu na druge kroz čitavu istoriju (a to posebno važi kada je reč o velikim carstvima) bila je u društvenoj fluidnosti koja je otvorena prihvatanju stranaca koji su spremni da nauče jezik (eventualno, mada svakako ne i krajnje nužno, njime i pišu) i nešto o običajima (u prvom redu zakonima). To stvaranje lonca koji je sposoban da kao sunđer upija sve je s jedne strane ključ uspeha velikih sila, a sa druge, postoji jedna tradicionalna škola misli koja smatra da se Rimsko carstvo upravo ovom varvarizacijom i raspalo, odnosno dovelo do njene propasti (imajući s druge strane 'previše civilizovane' Helenoromane koji nisu bili zainteresovani da se late oružja, već radije da prepuste to i potpunim strancima). No, ta praksa nije nešto što se bukvalno rodilo u krizi III stoleća; još je npr. Kajsar u I veku pre naše ere, dakle za vreme republike, rimski senat značajno popunio Galima i drugim strancima.

No, ako već hoćeš da pričamo o carevima, prvi (definitivno, dakle ne samo po poreklu, već i sam) varvarin rimski car bio je car Maksimin Tračanin (235-238). Na njega su uglađene senatorske porodice gledale sa pravim gađenjem; po nekim pričama roditelji u mu čak i došljaci, koji su se doselili sa druge strane Dunava (iz Dakije i Skitije), što će reći čak da je možda doslovno u svojoj porodici i prva generacija rođena na samom tlu Carstva. Prema izvorima, čak, kada je Maksimin bio primljen u vojsku za cara Septimija Severa jedne reči latinskog navodno nije znao, a kad je postao car umeo je svega da natuca na jedvite jade tek toliko da se sporazume sa najbitnijim ljudima. :lol:
Odgovor daje Zosimus, varvarizacija počinje nakon odlaska Dioklecijana
Untitled1.png

Pa dalje navodi kako je Konstantin odustao od odbrane granice, dozvolivši varvarima slobodan prolaz......
Dakle od III veka rimsko carstvo više nije latinsko već što bi se reklo carstvo svih građana....

Logika kaže da su napustili odbranu granice jer je sa obe strane bilo isto stanovništvo, što je tu odbranu učinilo nemogućom. I sa ovim potezom takozvane varvarizacije život carstva je višestruko produžen...

A što se tiče careva i generala, opet ta ista logika nalaže da su mogli biti izabrani domaći varvari pre nego oni što dolaze sa strane.....
 

Рнђа

Zainteresovan član
Poruka
252
Но, након што се James Bryce 1883 дао на истраживање и након што су му у Вакитану за то дело рекли "that it had often been searched for, but in vain" он га је тражио и у приватним збиркама. У палалти Берберини пронашао је рукопис ‘Vita Justiniani’.
За колекционаре (о Управди али не и о Велизару),

La vita Justiniani di Teofilo Abate: nel codice Barberiniano XXXVIII, 49 by Giacomo Bryce

https://archive.org/details/lavitajustinian00brycgoog
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.