Quantcast

Велики везири Османског царства

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Пре свега да захвалим Славену на идеји.

Отварам ову тему са замишљу да се нешто пише о животу оних великих везира које постоје индиције да су били српског порекла.

Први такав је био Махмуд-паша (Анђелковић) (?-1474). За његово порекло савремени османски историчари ништа нису записали. Аутори тезкира из 16. века оставили су сведочење да је пореклом из Алаџа Хисара (Крушевац). Георгије Францес каже да му је мајка била Српкиња, а отац Грк. Лаоник Халкокондил каже да му је мајка била Бугарка, док је према Критовулу био потомак Алексија III Филантропина (по оцу Михаилу). Према Мартину Крузију, Махмуд-паша био је унук византијског племића Марка Јагарија. Примарно на основу Халкокондила, Франц Бабингер је закључио да је Махмуд-паша био син Михаила Анђела од Новог Брда.

Није сигурно ни када су га Османлије заробиле. Халкокондил, Ташкопрузаде и Ашук-челебија причају да га је заједно са мајком заробио извесни Мехмед-ага на путу између Новог Брда и Смедерева. Ташкопрузаде, мевлане Абд ул-Керима и мевлане Ајаса се слажу да је тај Мехмед-ага постао патрон читаве породице. Ташкопрузаде пише да је Мехмед стављен одмах у свиту будућег султана Мехмеда II, али је то вероватно нетачно.

После вероватног школовања у двору, по успону султана Мехмеда II на престо, Мехмед је брзо напредовао: поставши ага очака, учествовао је у освајању Цариграда (1453). Према неким наводима на крају априла 1453. га је султан послао да од Византинаца тражи предају града. Током опсаде он и Исхак-паша (беглербег Анадолије) добили су задатак да нападају Цариград између Једренске капије и Једикуле. Иако већина тезкира тврди да је већ тада био велики везир и беглербег, то није тачно. Махмуд-паша је постао велики везир 1454. године (када је ту позицију изгубио Заганос-паша). Беглербег је могао постати само после опсаде Београда 1456. године, где је беглербег био његов рођак, Караџа-бег. Привремено је држао функцију казаскера, док је казаскер Али-ефендија ишао на хаџ.

Дана 31.3.1458. деспотица Јелена је одузела управитељске функције Михаилу Анђелковићу и поставила босанског римокатолика на његово место. Српско племство је тада ступило у контакт са султаном, који је дао освајање српске државе Махмуд-паши за задатак. Од свог новца Махмуд-паша је опремио војску из Румелије, добивши помоћне трупе од анадолског беглербега и 1000 јаничара од султана. Са трупама је Махмуд-паша стигао у Софију. Током похода Махмуд-паша је имао проблема са својим трупама, које нису хтеле да ратују, чувши да Срби траже да преговарају само са султаном и да прете да ће се придружити Угарима. Махмуд-паша је упркос проблемима освојио Ресаву и Куруџу (вероватно има друго име, ово је транскрипција). Махмуд-паша је неуспешно потом напао Смедерево, повукавши се у тврђаву коју је султан изградио у близини. Поправивши тврђаву, освојио је Рудник и Островицу.

Прославивши бајрам у месту Јелу Јури код Ниша, Махмуд-паша је кренуо на север. Освојио је и поправио Голубац, а затим је послао акинџије (које је водио Минетбегоглу Мехмед-бег) у Угарску. Потом се придружио султану код Скопља, убедивши га да не распушта војску када је чуо да су Угри прешли Дунав. Велики број извора нетачно наводи да је Махмуд-паша водио последњи поход на Смедерево: то је био сам султан Мехмед II, како сведоче Дурсун-бег и Идрис из Битлиса.

Мехмед-паша је 1460. водио поход на Мореју. Пошто је опсео Мистру, преко свог грчког секретара Томе Катаволена успео је наговорити деспота Димитрија да се преда. Деспоту је обезбедио пут у Истанбул. Следеће године Мехмед-паша водио је војску на Синоп, Амасру и Трабзон. Нешри је, описујући ове догађаје, написао: Махмуд-паша је сад био на врху славе. Као да се султан одрекао султаната и оставио га Махмуду. Синоп је успео покорити на превару, тако што је све док војска није дошла до Анкаре било објављивано да војска иде на Трабзон; када је војска дошла до Анкаре, већ је било касно за Исфендијароглу Исмаил-бега да организује сопствену одбрану. Пре него што је освојио Трабзон, Махмуд-паша је примио тајну делегацију Ак-Којунлу федерације код Јаси Чимена, где су га сама мајка Узун Хасана (Сара) и Курд Шејх Хасан-бег молили за мир. Потом се окренуо Трабзону, где је успео убедити становништво, па онда и самог цара Давида, да се предају.

Године 1462. је Махмуд-паша био у походу на Влашку, где је спречио кнеза Влада Дракула да потпуно победи трупе Евренос-бега, а затим спречио влашки ноћни напад, натеравши влашког кнеза да бежи у Угарску. Године 1462. Махмуд-паша је покорио Лезбос после бомбардовања острва из 27 топова са мора. Није јасно да ли је град заузет на јуриш или предајом.

Босански краљ Стефан Томашевић је 1462. почео истицати своје право на Смедерево и одбио послати годишњи трибут. Дана 22.5.1463. султан је освојио Бобовац и послао Махмуд-пашу да освоји Јајце. Махмуд-паша је послао као претходницу Тураханоглу Омер-бега, а босански краљ се убрзо предао. Убрзо је Махмуд-бег послат на Мореју, јер је тамо Венеција организовалу побуну грчког становништва. Махмуд-паша је поразио Венецију и одузео јој Аргос. Док се Тураханоглу Омер-бег бавио пљачком преосталих поседа Венеције, Венеција је са Евије послала флоту на Лезбос; са својом флотом Махмуд-паша је поразио венецијанску.

Године 1464. Угарска је напала на Босну. Док се султан бавио одбраном Јајца, Махмуд-паша је послао помоћ Зворнику у виду акинџија (које је водио Михалоглу Али-бег), који су и без редовних трупа натерали угарску војску у бег. Следеће године Махмуд-паша је учестоввао у борбама по Албанији.

Године 1468. умро је Караманоглу Ибрахим-бег, владар Карамана. Султан Мехмед II је издао наређење Махмуд-паши да новог бега, Пир Ахмеда, ухвати, али Махмуд-паша то није успео. Ово је искористио Махмуд-пашин ривал, Рум Мехмед-паша, да га оптужи за занемарење дужности. Султан није реаговао, пославши Махмуд-пашу да сузбије нападе Тургутлу племена, а онда да депортује у Истанбул све врхунске занатлије из Коње и Ларенде. Ипак, Махмуд-паша није успео да избегне да неке остави, а онима које је повео да разна обећања, што је ривалска факција богато искористила. Када је стигао до Афјонкарахисара, Махмуд-паша је обавештен да је изгубио обе своје функције, које су прешле Рум Мехмед-паши.

Но убрзо је Махмуд-паша добио нову функцију: 1469. или 1470. постао је капудан и санџакбег Галипоља, са задатком јачања османске флоте. У јуну 1470. он је заузео Скирос и победио венецијанског адмирала Никола да Каналеа. Тада је убедио султана да се ипак нападне Евија; Махмуд-паша је освојио Евију 12.6.1470. Пошто је убрзо Узун Хасан напао Анадолију, султан је вратио Махмуд-пашу на место великог везира. На дивану је одлучено да против Узун Хасана крене војска коју је номинално водио султанов син Мустафа (а заправо анадолски беглербег Давуд-паша). Султан није био задовољан што Махмуд-паша лично није хтео да води војску.

Дана 11.4.1473. Махмуд-паша кренуо је са султаном према Сивасу. Султан је одбио везиров савет да нападне на Шебинкарахисар и дао му секундарну улогу у бици на Отлук Белију заједно са румелијским беглербегом Хас Мурат-пашом. Противно везировом савету, Хас Мурат је прешао Еуфрат и упао у замку, погинувши. Везир је преузео цело крило и ступио у битку са Узун Хасановим сином, Угурлу Мухамедом. У бици на Башкенту (11.8.1473) борио се заједно са Давуд-пашом. Иако је предање њему приписало целу победу, после битке он је свакако изгубио везирску титулу, повукавши се на имање у Хаској.

По смрти султановог сина Мустафе, Махмуд-паша се упутио у Истанбул и (противно савету хаваџе Курта Хафиза) појавио се пред султаном. Султан га је примио хладно, и, сумњајући да Махмуд-паша ужива у смрти Мустафе, затворио бившег великог везира у Једикуле. Дана 18.7.1474. је Махмуд-паша погубљен, а његово тело је покопано у турбету код џамије коју је саградио у Истанбулу.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Гедик Ахмед-паша (?-1482) рођен је у породици српског пронијара са територије кадилука Врање (у једном тахрир-дефтеру његов отац означен је као новоконвертовани отац славнога Гедик Ахмед-паше). Гедик Ахмед је одведен у Истанбул као ич-оглан и на кратко време је постао беглербег Рум-елија, пре него што га је султан Мехмед II опет унапредио, овај пут у звање анадолског беглербега (1461). Велики везир је постао 1470. године.

Гедик Ахмед-паша се истакао у борбама против Караманлија и Ак Којунлуа. Први већи успех било му је освајање Којли Хисара (1461). Од 1469. до 1472. Гедик Ахмед је заузео брда и обалу Караман-елија (Алаија, Силифке, Мокан, Горигос, Лулон). Године 1472. успео је да се одбрани од војске Ак Којунлуа, коју је водио караманлијски наследник Пир Ахмад. Иако је Пир Ахмад успео да поврати земље својих предака, Гедик Ахмед-паша је повратио Караман-ели. Према Нешрију, он је играо изузетно битну улогу у коначном поразу Узун Хасана 1473.

Како су караманлијски принчеви успели заузети Ич-ели уз помоћ хришћанске флоте, Гедик Ахмед се упутио тамо и током 1473-1474. заузео кључне тачке. Како је 1474. погубљен велики везир Анђелковић Махмуд-паша, њега је наследио други везир: Гедик Ахмед-паша.

Гедик Ахмед-паша је упућен на Крим, где је од Ђенове успео заузети Кафу, Солдају и Тану (1475), док је успоставио и опсаду Мангупа. Гедик Ахмед-паша је потписао и уговор са кримско-татарским ханом Менгли Гирајем, којим је овај прихватио султанову заштиту. Узневши се у својим успесима, велики везир се успротивио султану у питању похода на Скадар, због чега је бачен у затвор у Румели Хисару (1477).

Наредне године је пуштен и начињен капуданом флоте. Године 1479. заузео је Санта Мавру (Лефкаду) од Леонарда Тока (који је побегао у Апулију). Дана 11.08.1480. заузео је и Отранто. Иако је наредног пролећа припремио нови поход, повиновао се савету да подржи Бајазита II против Џема (Џем је, по мајци, такође српског порекла). Гедик Ахмед-паша је одиграо кључну улогу у организовање подршке Бајазиту. Но, како није могао (или није хтео) да затвори Џема док је овај бежао на територију Мамелучког султаната, Бајазит га је бацио у затвор. Но, ово је изазвало побуну капу кулу трупа, па је султан морао да га пусти.

Но, Џем је покушао други пут да заузме трон, што је Бајазит искористио да 18.11.1482. осуди Гедик Ахмеда на смрт, што је изазвало нову побуну капу кулу трупа.

Један део Истанбула данас се зове по Гедик Ахмед-паши, тј. по његовом вакуфу.
 

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Nešto me zanima. Postoji li tačan ili približan broj dece koja su odvedena u janjičare sa prostora koji danas obuhvata srpski etnički prostor, ko ga je izneo i na čemu se temelji, tj koji je izvor podataka.
Кратак одговор: нема, а тешко да може и бити. Ово је више за неку тему о девширми (нису сви везири скупљани девширмом, ено изнад примера Анђелковић Махмуд-паше).

Mislim, kad pričamo o palatama, da onda pričamo i o onima koji su završili ribajući toalete u inostranstvu
С обзиром на висину примања и социјални статус, тешко да се капу кулу трупе могу назвати онима који су завршили рибајући тоалете у иностранству.
 
Poruka
8.243
Пре свега да захвалим Славену на идеји.

Отварам ову тему са замишљу да се нешто пише о животу оних великих везира које постоје индиције да су били српског порекла.

Први такав је био Махмуд-паша (Анђелковић) (?-1474). За његово порекло савремени османски историчари ништа нису записали. Аутори тезкира из 16. века оставили су сведочење да је пореклом из Алаџа Хисара (Крушевац). Георгије Францес каже да му је мајка била Српкиња, а отац Грк. Лаоник Халкокондил каже да му је мајка била Бугарка, док је према Критовулу био потомак Алексија III Филантропина (по оцу Михаилу). Према Мартину Крузију, Махмуд-паша био је унук византијског племића Марка Јагарија. Примарно на основу Халкокондила, Франц Бабингер је закључио да је Махмуд-паша био син Михаила Анђела од Новог Брда.

Није сигурно ни када су га Османлије заробиле. Халкокондил, Ташкопрузаде и Ашук-челебија причају да га је заједно са мајком заробио извесни Мехмед-ага на путу између Новог Брда и Смедерева. Ташкопрузаде, мевлане Абд ул-Керима и мевлане Ајаса се слажу да је тај Мехмед-ага постао патрон читаве породице. Ташкопрузаде пише да је Мехмед стављен одмах у свиту будућег султана Мехмеда II, али је то вероватно нетачно.

После вероватног школовања у двору, по успону султана Мехмеда II на престо, Мехмед је брзо напредовао: поставши ага очака, учествовао је у освајању Цариграда (1453). Према неким наводима на крају априла 1453. га је султан послао да од Византинаца тражи предају града. Током опсаде он и Исхак-паша (беглербег Анадолије) добили су задатак да нападају Цариград између Једренске капије и Једикуле. Иако већина тезкира тврди да је већ тада био велики везир и беглербег, то није тачно. Махмуд-паша је постао велики везир 1454. године (када је ту позицију изгубио Заганос-паша). Беглербег је могао постати само после опсаде Београда 1456. године, где је беглербег био његов рођак, Караџа-бег. Привремено је држао функцију казаскера, док је казаскер Али-ефендија ишао на хаџ.

Дана 31.3.1458. деспотица Јелена је одузела управитељске функције Михаилу Анђелковићу и поставила босанског римокатолика на његово место. Српско племство је тада ступило у контакт са султаном, који је дао освајање српске државе Махмуд-паши за задатак. Од свог новца Махмуд-паша је опремио војску из Румелије, добивши помоћне трупе од анадолског беглербега и 1000 јаничара од султана. Са трупама је Махмуд-паша стигао у Софију. Током похода Махмуд-паша је имао проблема са својим трупама, које нису хтеле да ратују, чувши да Срби траже да преговарају само са султаном и да прете да ће се придружити Угарима. Махмуд-паша је упркос проблемима освојио Ресаву и Куруџу (вероватно има друго име, ово је транскрипција). Махмуд-паша је неуспешно потом напао Смедерево, повукавши се у тврђаву коју је султан изградио у близини. Поправивши тврђаву, освојио је Рудник и Островицу.

Прославивши бајрам у месту Јелу Јури код Ниша, Махмуд-паша је кренуо на север. Освојио је и поправио Голубац, а затим је послао акинџије (које је водио Минетбегоглу Мехмед-бег) у Угарску. Потом се придружио султану код Скопља, убедивши га да не распушта војску када је чуо да су Угри прешли Дунав. Велики број извора нетачно наводи да је Махмуд-паша водио последњи поход на Смедерево: то је био сам султан Мехмед II, како сведоче Дурсун-бег и Идрис из Битлиса.

Мехмед-паша је 1460. водио поход на Мореју. Пошто је опсео Мистру, преко свог грчког секретара Томе Катаволена успео је наговорити деспота Димитрија да се преда. Деспоту је обезбедио пут у Истанбул. Следеће године Мехмед-паша водио је војску на Синоп, Амасру и Трабзон. Нешри је, описујући ове догађаје, написао: Махмуд-паша је сад био на врху славе. Као да се султан одрекао султаната и оставио га Махмуду. Синоп је успео покорити на превару, тако што је све док војска није дошла до Анкаре било објављивано да војска иде на Трабзон; када је војска дошла до Анкаре, већ је било касно за Исфендијароглу Исмаил-бега да организује сопствену одбрану. Пре него што је освојио Трабзон, Махмуд-паша је примио тајну делегацију Ак-Којунлу федерације код Јаси Чимена, где су га сама мајка Узун Хасана (Сара) и Курд Шејх Хасан-бег молили за мир. Потом се окренуо Трабзону, где је успео убедити становништво, па онда и самог цара Давида, да се предају.

Године 1462. је Махмуд-паша био у походу на Влашку, где је спречио кнеза Влада Дракула да потпуно победи трупе Евренос-бега, а затим спречио влашки ноћни напад, натеравши влашког кнеза да бежи у Угарску. Године 1462. Махмуд-паша је покорио Лезбос после бомбардовања острва из 27 топова са мора. Није јасно да ли је град заузет на јуриш или предајом.

Босански краљ Стефан Томашевић је 1462. почео истицати своје право на Смедерево и одбио послати годишњи трибут. Дана 22.5.1463. султан је освојио Бобовац и послао Махмуд-пашу да освоји Јајце. Махмуд-паша је послао као претходницу Тураханоглу Омер-бега, а босански краљ се убрзо предао. Убрзо је Махмуд-бег послат на Мореју, јер је тамо Венеција организовалу побуну грчког становништва. Махмуд-паша је поразио Венецију и одузео јој Аргос. Док се Тураханоглу Омер-бег бавио пљачком преосталих поседа Венеције, Венеција је са Евије послала флоту на Лезбос; са својом флотом Махмуд-паша је поразио венецијанску.

Године 1464. Угарска је напала на Босну. Док се султан бавио одбраном Јајца, Махмуд-паша је послао помоћ Зворнику у виду акинџија (које је водио Михалоглу Али-бег), који су и без редовних трупа натерали угарску војску у бег. Следеће године Махмуд-паша је учестоввао у борбама по Албанији.

Године 1468. умро је Караманоглу Ибрахим-бег, владар Карамана. Султан Мехмед II је издао наређење Махмуд-паши да новог бега, Пир Ахмеда, ухвати, али Махмуд-паша то није успео. Ово је искористио Махмуд-пашин ривал, Рум Мехмед-паша, да га оптужи за занемарење дужности. Султан није реаговао, пославши Махмуд-пашу да сузбије нападе Тургутлу племена, а онда да депортује у Истанбул све врхунске занатлије из Коње и Ларенде. Ипак, Махмуд-паша није успео да избегне да неке остави, а онима које је повео да разна обећања, што је ривалска факција богато искористила. Када је стигао до Афјонкарахисара, Махмуд-паша је обавештен да је изгубио обе своје функције, које су прешле Рум Мехмед-паши.

Но убрзо је Махмуд-паша добио нову функцију: 1469. или 1470. постао је капудан и санџакбег Галипоља, са задатком јачања османске флоте. У јуну 1470. он је заузео Скирос и победио венецијанског адмирала Никола да Каналеа. Тада је убедио султана да се ипак нападне Евија; Махмуд-паша је освојио Евију 12.6.1470. Пошто је убрзо Узун Хасан напао Анадолију, султан је вратио Махмуд-пашу на место великог везира. На дивану је одлучено да против Узун Хасана крене војска коју је номинално водио султанов син Мустафа (а заправо анадолски беглербег Давуд-паша). Султан није био задовољан што Махмуд-паша лично није хтео да води војску.

Дана 11.4.1473. Махмуд-паша кренуо је са султаном према Сивасу. Султан је одбио везиров савет да нападне на Шебинкарахисар и дао му секундарну улогу у бици на Отлук Белију заједно са румелијским беглербегом Хас Мурат-пашом. Противно везировом савету, Хас Мурат је прешао Еуфрат и упао у замку, погинувши. Везир је преузео цело крило и ступио у битку са Узун Хасановим сином, Угурлу Мухамедом. У бици на Башкенту (11.8.1473) борио се заједно са Давуд-пашом. Иако је предање њему приписало целу победу, после битке он је свакако изгубио везирску титулу, повукавши се на имање у Хаској.

По смрти султановог сина Мустафе, Махмуд-паша се упутио у Истанбул и (противно савету хаваџе Курта Хафиза) појавио се пред султаном. Султан га је примио хладно, и, сумњајући да Махмуд-паша ужива у смрти Мустафе, затворио бившег великог везира у Једикуле. Дана 18.7.1474. је Махмуд-паша погубљен, а његово тело је покопано у турбету код џамије коју је саградио у Истанбулу.
Problem za srpsku ideologiju je što su noviji povjesničari, kao Grčević odkrili, ili bolje rečeno samo uočili- ono što su stariji kao Moačanin i sl. s nelagodom nekako stavljali na rub- a to je da je hrvatsko ime bilo vrlo nazočno svugdje "na istoku", što je razvidno napose kod toponima, i to upravo u osmanskim vrelima.

Kod spomenutoga Mahmud paše vidi se ovo:

...
U takvo relativiziranje ne uklapa se niz činjenica, npr. ta da Mustafa Ali Hrvatom izrijekom zove velikoga vezira Mahmud-pašu (Abogovića, Angelinovića) (1420.—1474.) (Bašagić 1912: 11) koji je podrijetlom bio slavenizirani Grk kojega su Osmanlije kao dječaka u svoje redove priveli u Novom Brdu na Kosovu. Njegovo imenovanje Hrvatom ne može biti neka Alijeva zabuna jer se u literaturi o Mahmud-paši općenito polazi od toga da je on sam u potpisu jednoga pisma napisao da je Hrvat (Stavrides 2001: 73) i jer ga (prema Bašagiću) »Svi turski historici zovu [...] Hrvat.« (Bašagić 1994: 40). Ćiro Truhelka zove ga »Abagović Hrvat« (Truhelka 1911: 26). Dakle, Mustafi Aliju nije bio potreban boravak na prostoru negdašnjega Hrvatskoga vilajeta kako bi saznao da postoje južnoslavenski muslimani koji se zovu Hrvatima, nego je imao priliku za njih čuti već prije odlaska u Bosnu, u središtu Osmanskoga Carstva, i to u odnosu na neke njegove najviše dužnosnike, koji ni prostorno ni vremenski s Hrvatskim vilajetom ni s Kliškim sandžakom nisu imali nikakve veze. Theoharis Stavrides, autor opsežne monografije o Mahmud-paši, s pravom napominje da ime Hrvat u odnosu na Mahmud-pašu ne treba shvaćati u današnjem značenju, nego kao oznaku za osobu sa širega južnoslavenskoga prostora (Stavrides 2001: 73—74).

Nepoznato je i neistraženo kakva su sve značenja Turci pripisivali imenu Hrvat u XV. stoljeću i je li se, i ako jest zašto, Mahmud-paša izjašnjavao upravo tako. Za novija povijesna razdoblja poznato je, no što je također neistraženo, da je u jezičnoj uporabi Turaka hrvatsko ime bilo izloženo određenoj deetnifikaciji i da se stoga pojavljuje i kao naziv za radnika ili osobu visoka rasta (Kursar 2013), čemu je u temelju stereotip o Hrvatima kao fizički nadprosječno snažnoj populaciji. Vjerojatno nije nevezano uz to da se isti stereotip pojavljuje i u bosansko-muslimanskoj narodnoj poslovici Plećast ko Rvatin zabilježenoj u XIX. st. (Zovko 1990: 56).

Mahmud-paša mogao se je nazvati ili biti proglašen Hrvatom zbog raznih poticaja, npr. pod utjecajem drugih muslimanskih južnih Slavena u Carigradu koji su se nazivali Hrvatima, no isto tako mogao je hrvatsko ime u muslimansku sredinu donijeti i iz svojega prvotnoga kršćanskoga okružja u Novom Brdu na Kosovu, što je ovdje obrazloženo u poglavlju III.
 

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Problem za srpsku ideologiju je što su noviji povjesničari, kao Grčević odkrili, ili bolje rečeno samo uočili- ono što su stariji kao Moačanin i sl. s nelagodom nekako stavljali na rub- a to je da je hrvatsko ime bilo vrlo nazočno svugdje "na istoku", što je razvidno napose kod toponima, i to upravo u osmanskim vrelima.

Nepoznato je i neistraženo kakva su sve značenja Turci pripisivali imenu Hrvat u XV. stoljeću i je li se, i ako jest zašto, Mahmud-paša izjašnjavao upravo tako. Za novija povijesna razdoblja poznato je, no što je također neistraženo, da je u jezičnoj uporabi Turaka hrvatsko ime bilo izloženo određenoj deetnifikaciji i da se stoga pojavljuje i kao naziv za radnika ili osobu visoka rasta (Kursar 2013), čemu je u temelju stereotip o Hrvatima kao fizički nadprosječno snažnoj populaciji. Vjerojatno nije nevezano uz to da se isti stereotip pojavljuje i u bosansko-muslimanskoj narodnoj poslovici Plećast ko Rvatin zabilježenoj u XIX. st. (Zovko 1990: 56).

Mahmud-paša mogao se je nazvati ili biti proglašen Hrvatom zbog raznih poticaja, npr. pod utjecajem drugih muslimanskih južnih Slavena u Carigradu koji su se nazivali Hrvatima, no isto tako mogao je hrvatsko ime u muslimansku sredinu donijeti i iz svojega prvotnoga kršćanskoga okružja u Novom Brdu na Kosovu, što je ovdje obrazloženo u poglavlju III.
Истина је да се многи који тешко да су могли бити Хрвати јављају као Хрвати у османским изворима (не могу да се сетим ко је то приметио за простор Старе Херцеговине и Црне Горе). Не знам из ког би ово Курсаровог рада могло бити (њега издвајам јер он делује као један од ретких озбиљних османиста на Западном Балкану), али волео бих да знам из ког је, да бих видео на основу чега пише.


U takvo relativiziranje ne uklapa se niz činjenica, npr. ta da Mustafa Ali Hrvatom izrijekom zove velikoga vezira Mahmud-pašu (Abogovića, Angelinovića) (1420.—1474.) (Bašagić 1912: 11) koji je podrijetlom bio slavenizirani Grk kojega su Osmanlije kao dječaka u svoje redove priveli u Novom Brdu na Kosovu... i jer ga (prema Bašagiću) »Svi turski historici zovu [...] Hrvat.« (Bašagić 1994: 40).
Башагић онда није упознат са старијим изворима, јер га само (колико ја знам) Ата, Суреја и Османзаде Таиб називају Хрватом, а сви су они много новији. Старији извори, попут биографа Ашик Челебије и Ибн Кемала, означавају да му је порекло српско. Аутор овог текста вероватно зна за то, али то злонамерно изоставља.

Njegovo imenovanje Hrvatom ne može biti neka Alijeva zabuna jer se u literaturi o Mahmud-paši općenito polazi od toga da je on sam u potpisu jednoga pisma napisao da je Hrvat (Stavrides 2001: 73)
Ово је вероватно оно писмо Дубровчанима из 1467. Мораћу погледати на шта Ставридес мисли.

Ćiro Truhelka zove ga »Abagović Hrvat« (Truhelka 1911: 26).
Које дело је у питању?

Dakle, Mustafi Aliju nije bio potreban boravak na prostoru negdašnjega Hrvatskoga vilajeta kako bi saznao da postoje južnoslavenski muslimani koji se zovu Hrvatima, nego je imao priliku za njih čuti već prije odlaska u Bosnu, u središtu Osmanskoga Carstva, i to u odnosu na neke njegove najviše dužnosnike, koji ni prostorno ni vremenski s Hrvatskim vilajetom ni s Kliškim sandžakom nisu imali nikakve veze.
Гелиболулу Мустафа Али се често несрећно изражавао о даљим крајевима; далеко је јачи аргумент писмо самог Махмуд-паше.

Theoharis Stavrides, autor opsežne monografije o Mahmud-paši, s pravom napominje da ime Hrvat u odnosu na Mahmud-pašu ne treba shvaćati u današnjem značenju, nego kao oznaku za osobu sa širega južnoslavenskoga prostora (Stavrides 2001: 73—74).
Иако је вероватно у праву, мораћу пронаћи његову књигу.
 

Slaven777

Legenda
Poruka
51.284
Башагић онда није упознат са старијим изворима, јер га само (колико ја знам) Ата, Суреја и Османзаде Таиб називају Хрватом, а сви су они много новији. Старији извори, попут биографа Ашик Челебије и Ибн Кемала, означавају да му је порекло српско. Аутор овог текста вероватно зна за то, али то злонамерно изоставља.
Treba sa velikom rezervom uzeti sve što Grčević piše. On je jedan od onih autora koji su tzv. nacionalni radnici, odnosno koji pokušavaju izvesne političke interese progurati kroz vrata nauke tj. ukalupiti. Uvek sam bio skeptičan prem njegovim interpretacijama i krivom citiranju, ali kako godine prolaze njegov diletantizam počinje da poprima sve veće i veće razmere. U najnovije vreme prešao je i granice pravog apsurda; @Urvan Hroboatos je podelio sa forumom njegova pisanja o Josifu Runjaninu. Više o tome ovde: https://forum.krstarica.com/threads/nesumnjivo-hrvati.287188/page-241 Grčević doslovno nije mao pojma (izgleda da nema ni sada) ko je bio Josifov deda (sa očeve strane, naravno). Koje neverovatne razmere je to dostiglo kod Grčevića može se videti po tome što je on upostavio tezu da su oni nekakvi Hrvatovlasi iz Raške, te da se, navodno, uopšte nikada nisu ni smatrali Srbima, već samo Hrvatima. Kao argument ne koriste se izvori o životu čoveka i njegovim precima, već izjave kćeri mnogo godina docnije koja je živela u inostranstvu i potpuno se asimilovala (nije provela život sa ocem, pa čak ni naš jezik uopšte nije znala) zato što se Vilhelmina Runjanin nacionalno identifikovala kao Hrvatica (i za šta je dobijala pare).
 

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Ово је једино писмо из 1467. које ја познајем (и чији текст доноси овде управо Ћиро Трухелка). Као што видимо, Махмуд-паша не назива себе Хрватом (али то чини Трухелка; код Стојановића ово се писмо може наћи под бројем 870).
1577468152022.png


Имза овде није наведена, али има једна старија, коју такође доноси Трухелка:

1577468262926.png

Mahmud'u adlı esmatullah = Чувеном Махмуду врлина Божја (ово је Трухелка искасапио, али није много променио значење)
 

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Сад сам проверио, Теохарис Ставридес цитира управо ово писмо, дакле непостојећи траг. Цитира и Турске споменике Глише Елезовића (I/1, 39-40), ради дефинитивног разрешења; али како Ставридес цитира да је Махмуд-паша писмо потписао писмо као Абоговић Хрват, скоро сам потпуно сигуран да ни овде нећемо наћи ишта у прилог тој теорији да се овај потписао Хрватом.
 

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
16.323
Махмут паша пореклом из Крушевца, рођени брат му је Михаило Анђеловић властелин са двора Ђурђа Бранковића, је ни мање ни више него Хрват!?
Шта све залуднима неће да падне на памет.
 

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Махмут паша пореклом из Крушевца, рођени брат му је Михаило Анђеловић властелин са двора Ђурђа Бранковића, је ни мање ни више него Хрват!?
Шта све залуднима неће да падне на памет.
То није поента Урбановог поста нити мојих одговора.
 
Poruka
8.243
Сад сам проверио, Теохарис Ставридес цитира управо ово писмо, дакле непостојећи траг. Цитира и Турске споменике Глише Елезовића (I/1, 39-40), ради дефинитивног разрешења; али како Ставридес цитира да је Махмуд-паша писмо потписао писмо као Абоговић Хрват, скоро сам потпуно сигуран да ни овде нећемо наћи ишта у прилог тој теорији да се овај потписао Хрватом.
OK, da vidimo taj Stavridesov izum, po čemu je izum.
 
Poruka
8.243
Него шта је поента?
Poanta je da su Osmanlije hrvatovali i da je tamo upravo hrvatsko ime bilo debelo očuvanije nego na zapadnom, katoličkom krugu, gdje su se miješali i ilirski i gotski i drugi ideologemi. Naravno, to znači više etnicitet, a ne identitet, dakle rodoslovlje a ne modernu narodnost. U prilog tomu ide i niz drugih navode (citiram iz Grčevićeve knjige):

Pred Mohačku bitku (1526.) održana je smotra spahijske vojske Bosanskoga sandžaka. Na smotri je izrađen ovdje već spomenuti popis vojnika i spahija s oznakom njihova podrijetla i/ili etničke pripadnosti. Sačuvani dio popisa objavio je povjesničar i orijentalist Ahmed Aličić (1934.—2014.) 1976. godine. Najučestalije oznake na popisu jesu Bosna i Hrvat. Prema Nenadu Moačaninu oznaku Bosna ima 971 osoba, a oznaku Hrvat 226 osoba (Moačanin 1994: XXXII). Srpski povjesničar Milan Vasić (1928.—2003.). došao je brojanjem do nešto drukčijega rezultata pa kaže da oznaku Hrvat imaju 263 osobe (Vasić 1991: 432). Po brojnosti slijede etnonimi za Albance (Arnaut) i Mađare (Mađar, Ungurus?), toponimijske oznake Turaka kao npr. Edirne, Adana, Anadoli, Karamani, Siroz, te južnoslavenski toponimi kao Vidin, Skoplje, Ilidža. Pojavljuje se i oznaka Arap. Svi vojnici s oznakom Bosna i Hrvat imaju muslimanska imena pa oznaku Hrvat nose vojnici koji se zovu npr. Husein, Sulejman, Skender, Džafer, Mustafa, Mehmed, Ferhad, Ahmed, itd. (Aličić 1976: 195). Oznake Bosna i Hrvat vjerojatno su najučestalije i u izgubljenom dijelu popisa.

Aličić pretpostavlja za oznaku Bosna da označava vojnike Bosanskoga sandžaka bez Hrvatskoga vilajeta, a oznaka Hrvat vojnike koji su podrijetlom (samo) iz Hrvatskoga vilajeta (Aličić 1976: 176—178), no ne postavlja pitanje zašto oznaku Hrvat nose i mnogi vojnici izvan Hrvatskoga vilajeta. Ako pretpostavimo da je Aličić u pravu i da je oznaka Hrvat na popisu spahijske vojske bila zamišljena uglavnom kao teritorijalna, ona je ipak ujedno i etnička jer su na prostoru Hrvatskoga vilajeta živjeli Hrvati. Riječ je o prostoru koji je nekoć činio stožerni dio hrvatske države.

Za razliku od Aličića Milan Vasić smatra da je na popisu spahijske vojske odrednica Hrvat etnička oznaka zarobljenika koji su odvedeni u roblje i koji su kao takvi prevedeni na islam. Glavno je uporište toj tezi to što svaki Hrvat ima dodatnu socijalno-pravnu odrednicu gulam (rob) (Vasić 1991: 431—432). Iako su mnogi Hrvati islamu vjerojatno pristupili više-manje dragovoljno i na slobodi, jedan je dio islam svakako prihvatio u zarobljeništvu.

Hrvati su na popisu najzastupljeniji kao merdovi sandžak-bega pod komandom pojedinih vojvoda (Aličić 1976: 174), no ima ih dosta i u sustavu lokalnih timara (koji su podčinjeni spahijama) i zeameta (koji su podčinjeni begovima). Zastupljeni su čak, vidjeli smo, i na prostoru pripojenih dijelova Raške koji prije nisu bili u sastavu srednjovjekovne bosanske države. Onamo su vjerojatno bili odvedeni kao ratni zarobljenici, tj. robovi.

S obzirom na relativnu brojnost Hrvata na popisu nije vjerojatno da bi svi Hrvati podrijetlom bili samo iz Hrvatskoga vilajeta. Razmjerno malen prostor Hrvatskoga vilajeta, koji je samo dvije-tri godine prije sastavljanja vojnoga popisa bio opustošen ratom, u spahijskim jedinicama Bosanskoga sandžaka nije mogao biti zastupljen tolikim brojem muslimanskih ratnika, te dati i nekoliko feudalaca (usp. Aličić 1976: 178).[1]


U poimanju Osmanlija etničkih Hrvata bilo je i među vojnicima s oznakom Bosna. Ta je oznaka bila teritorijalna, a tijekom vremena ime Bošnjak u osmanskim se vrelima vezivalo sve više uz muslimane iz Bosanskoga sandžaka pa npr. kadija u Sofiji zapisuje 1611. da stanoviti Hasan nešto duguje Bošnjaku Mustafi Beju (Galabov 1960: 679).
Budući da se islamizacija nije provodila samo među Hrvatima, nego i među Srbima, te da je u spahijskoj vojsci Bosanskoga sandžaka zasigurno bilo i etničkih Srba, no da oznaku Srbin ili Srbija nema nijedan vojnik, treba zaključiti da se imenu Srbin tijekom popisivanja vojske nije pridavalo etničko ni teritorijalno značenje. Činjenica da na popisu baš nijedan vojnik nema oznake tipa Srbin, Srbija ili Rašanin, može biti uvjetovano samo time što su ti nazivi za popisivače bili vjeroispovijedno terminirani i označivali pravoslavce, kojih u popisanoj vojsci
Bosanskoga sandžaka nije bilo. Ime Hrvat imalo je pri popisivanju očigledno drugačiji status. Ono je etničko-teritorijalna oznaka više kategorije koja opstaje i nakon što njegov nositelj promijeni vjeroispovijest.

U skladu s popisom spahijske vojske Bosanskoga sandžaka u zapisničkim knjigama kadije u Sofiji koje su u prijevodu na njemačkom jeziku tiskane 1960. godine (Galabov 1960), spominju se u drugom desetljeću XVII. st. ropkinje koje su hrvatskoga podrijetla, no ne spominju se ropkinje srpskoga podrijetla:

U trima zapisima govori se o ropkinjama »muslimankama«, od kojih se za jednu kaže da je »Hrvatica podrijetlom«, a druge dvije da su, istoznačno, »hrvatskoga podrijetla«. Spominju se i dvije ropkinje nemuslimanske Srpkinje, no nema muslimana ili muslimanka koji bi podrijetlom bili Srbi ili Srpkinje.[1] To je tako vjerojatno zato što je ime Srbin i u Sofiji bilo prvenstveno vjeroispovijedna odrednica, a vjeroispovijedno podrijetlo u robova nije se bilježilo, nego samo etničko.





[1] Galabov 1960: 209 br. 750 (2.—11. svibnja 1612.): u nazočnosti ropkinje nemuslimanske Srpkinje Mare; Galabov 1960: 211 br. 755 (2.—11. svibnja 1612.): u nazočnosti njegove ropkinje Angeline, nemuslimanske Srpkinje; Galabov 1960: 152, br. 579 (12.—21. srpnja 1611.): nazočnu ropkinju srednje veličine, razdvojenih obrva, pljosnata nosa, sa smeđim licem, ?obojanih? očiju, Hrvaticu podrijetlom, muslimanku po vjeri; Galabov 1960: 167, br. 626 (29.—6. listopada 1611.): ropkinja ... muslimanka hrvatskoga podrijetla; Galabov 1960: 330, br. 1086 (28. prosinca 1619.— 6. siječnja 1620.): ropkinja Gülzar hrvatskoga podrijetla.







[1] Unatoč tomu, spahije s područja Hrvatskoga vilajeta na popisu su rijetki: jedan je npr. iz sela »Kosatenica« za koje se kaže da »pripada Sinju« (tj. vilajetu kojemu je sjedište u Sinju, a to se može odnositi samo na Hrvatski vilajet) (Aličić 1976: 188).


 

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Pred Mohačku bitku (1526.) održana je smotra spahijske vojske Bosanskoga sandžaka. Na smotri je izrađen ovdje već spomenuti popis vojnika i spahija s oznakom njihova podrijetla i/ili etničke pripadnosti. Sačuvani dio popisa objavio je povjesničar i orijentalist Ahmed Aličić (1934.—2014.) 1976. godine. Najučestalije oznake na popisu jesu Bosna i Hrvat. Prema Nenadu Moačaninu oznaku Bosna ima 971 osoba, a oznaku Hrvat 226 osoba (Moačanin 1994: XXXII). Srpski povjesničar Milan Vasić (1928.—2003.). došao je brojanjem do nešto drukčijega rezultata pa kaže da oznaku Hrvat imaju 263 osobe (Vasić 1991: 432). Po brojnosti slijede etnonimi za Albance (Arnaut) i Mađare (Mađar, Ungurus?), toponimijske oznake Turaka kao npr. Edirne, Adana, Anadoli, Karamani, Siroz, te južnoslavenski toponimi kao Vidin, Skoplje, Ilidža. Pojavljuje se i oznaka Arap. Svi vojnici s oznakom Bosna i Hrvat imaju muslimanska imena pa oznaku Hrvat nose vojnici koji se zovu npr. Husein, Sulejman, Skender, Džafer, Mustafa, Mehmed, Ferhad, Ahmed, itd. (Aličić 1976: 195). Oznake Bosna i Hrvat vjerojatno su najučestalije i u izgubljenom dijelu popisa.

Aličić pretpostavlja za oznaku Bosna da označava vojnike Bosanskoga sandžaka bez Hrvatskoga vilajeta, a oznaka Hrvat vojnike koji su podrijetlom (samo) iz Hrvatskoga vilajeta (Aličić 1976: 176—178), no ne postavlja pitanje zašto oznaku Hrvat nose i mnogi vojnici izvan Hrvatskoga vilajeta. Ako pretpostavimo da je Aličić u pravu i da je oznaka Hrvat na popisu spahijske vojske bila zamišljena uglavnom kao teritorijalna, ona je ipak ujedno i etnička jer su na prostoru Hrvatskoga vilajeta živjeli Hrvati. Riječ je o prostoru koji je nekoć činio stožerni dio hrvatske države.

Za razliku od Aličića Milan Vasić smatra da je na popisu spahijske vojske odrednica Hrvat etnička oznaka zarobljenika koji su odvedeni u roblje i koji su kao takvi prevedeni na islam. Glavno je uporište toj tezi to što svaki Hrvat ima dodatnu socijalno-pravnu odrednicu gulam (rob) (Vasić 1991: 431—432). Iako su mnogi Hrvati islamu vjerojatno pristupili više-manje dragovoljno i na slobodi, jedan je dio islam svakako prihvatio u zarobljeništvu.

Hrvati su na popisu najzastupljeniji kao merdovi sandžak-bega pod komandom pojedinih vojvoda (Aličić 1976: 174), no ima ih dosta i u sustavu lokalnih timara (koji su podčinjeni spahijama) i zeameta (koji su podčinjeni begovima). Zastupljeni su čak, vidjeli smo, i na prostoru pripojenih dijelova Raške koji prije nisu bili u sastavu srednjovjekovne bosanske države. Onamo su vjerojatno bili odvedeni kao ratni zarobljenici, tj. robovi.

S obzirom na relativnu brojnost Hrvata na popisu nije vjerojatno da bi svi Hrvati podrijetlom bili samo iz Hrvatskoga vilajeta. Razmjerno malen prostor Hrvatskoga vilajeta, koji je samo dvije-tri godine prije sastavljanja vojnoga popisa bio opustošen ratom, u spahijskim jedinicama Bosanskoga sandžaka nije mogao biti zastupljen tolikim brojem muslimanskih ratnika, te dati i nekoliko feudalaca (usp. Aličić 1976: 178).[1]
Мислим да је овде Васић потпуно у праву. Сваки од Хрвата према реченом попису јесте означен као гулам, а то би према тадашњем речнику био неко ко је одрастао као роб. Њихова бројност једино може упућивати на сва она пустошења Хрватске на крају њеног средњег века. Аличић изгледа само као да се домишља.

Пренебрегава се да се неко означава као Босна унутар Босне. Не изгледа ли то редундантно?

Васићево резоновање одговара и на ово - Срби још нису чинили значајни део Хрватске; тек су се ширили по територијама Босанског санџака. Ако се погледа горе, видеће се да су једине етничке одреднице приписиване страним народима (Хрвати, Мађари) или народима чија етничка одредница у овом случају можда није ни етничка (Арнаути).

U skladu s popisom spahijske vojske Bosanskoga sandžaka u zapisničkim knjigama kadije u Sofiji koje su u prijevodu na njemačkom jeziku tiskane 1960. godine (Galabov 1960), spominju se u drugom desetljeću XVII. st. ropkinje koje su hrvatskoga podrijetla, no ne spominju se ropkinje srpskoga podrijetla:

U trima zapisima govori se o ropkinjama »muslimankama«, od kojih se za jednu kaže da je »Hrvatica podrijetlom«, a druge dvije da su, istoznačno, »hrvatskoga podrijetla«. Spominju se i dvije ropkinje nemuslimanske Srpkinje, no nema muslimana ili muslimanka koji bi podrijetlom bili Srbi ili Srpkinje.[1] To je tako vjerojatno zato što je ime Srbin i u Sofiji bilo prvenstveno vjeroispovijedna odrednica, a vjeroispovijedno podrijetlo u robova nije se bilježilo, nego samo etničko.

[1] Galabov 1960: 209 br. 750 (2.—11. svibnja 1612.): u nazočnosti ropkinje nemuslimanske Srpkinje Mare; Galabov 1960: 211 br. 755 (2.—11. svibnja 1612.): u nazočnosti njegove ropkinje Angeline, nemuslimanske Srpkinje; Galabov 1960: 152, br. 579 (12.—21. srpnja 1611.): nazočnu ropkinju srednje veličine, razdvojenih obrva, pljosnata nosa, sa smeđim licem, ?obojanih? očiju, Hrvaticu podrijetlom, muslimanku po vjeri; Galabov 1960: 167, br. 626 (29.—6. listopada 1611.): ropkinja ... muslimanka hrvatskoga podrijetla; Galabov 1960: 330, br. 1086 (28. prosinca 1619.— 6. siječnja 1620.): ropkinja Gülzar hrvatskoga podrijetla.

[1] Unatoč tomu, spahije s područja Hrvatskoga vilajeta na popisu su rijetki: jedan je npr. iz sela »Kosatenica« za koje se kaže da »pripada Sinju« (tj. vilajetu kojemu je sjedište u Sinju, a to se može odnositi samo na Hrvatski vilajet) (Aličić 1976: 188).
Опет се ослањамо на стране изворе. Ваљало би погледати Курсаров рад о томе да Османлије виде све Влахе на простору Западног Балкана као Србе, када већ покушавамо овако силовати османске изворе.
 

Gledston

Primećen član
Poruka
1.000
Следећи унос спада у ону сиву зону коју ћемо ипак укључити:

Херсекзаде Ахмед-паша (1456/1459-1517) рођен је као Стјепан/Стефан, син Стјепана/Стефана Вукчића Косаче, војводе од Светог Саве. Мајка му је била Барбара, ћерка извесног војводе од Пајра. Стјепан је рођен почетком маја 1456. или средином јула 1459. у (Херцег) Новом. Детињство је вероватно провео ту и у Дубровнику. Последњи пут се под хришћанским именом помиње крајем 1472. Највероватније због сукоба са братом Влатком који је узурпирао породичне поседе, отишао је у Истанбул и примио ислам под именом Ахмед, под којим се први пут помиње 1474. године. Разлози за његов прелазак су окружени разним причама, од којих је део забележио Евлија Челеби у својој Сејахатнами.

Већ 1477. помиње га у једном ферману султан Мехмед II као слуга моје земље, Ахмед-бег. Следеће године се помиње у пратњи султана током похода на Албанију, и то као мир-и алем (барјактар). Колики је утицај на султана имао, сведочи то да је тада успео да ослободи великог везира Гедик Ахмед-пашу затвора. Пре 14.12.1481. он се оженио са Хунди-хатун, ћерком Бајазита II. Паралелно са тим постао је санџакбег Бурсе, па беглербег Анадолије. Са том функцијом се 1483. сукобио са претендентом Џемом (од српске мајке).

У првој половини марта 1486. постављен је за заповедника експедиције која је требало да од Мамелука освоји Адану и Тарсус, и тако освети османски пораз у коме је убијен султански зет Ферхад-бег (1484). Ахмед-паша је у њој поражен, рањен и ухваћен, те одведен у Каиро, где је био заробљеник до јануара 1487. На крају фебруара већ је носио везирско звање, а почетком марта је постао и капудан-паша. Са овом функцијом је водио морнарицу у комбинованом нападу на Мамелуке. Но, флота је пропала у олуји, а копнене трупе су поражене код Агачајирија (август 1488). После неуспеле експедицие, Ахмед-паша је остао на Галипољу до јесени 1489.

У јесен 1489. Мамелуци су напали Кајсери, и Ахмед-паша је послат као заповедник да порази ову војску. Исход битке из марта 1490. није јасан. Током 1493. и 1496. Ахмед-паша се помиње као беглербег Анадолије. Коначно је постао велики везир по први пут 8.3.1497. Но, већ у следећој години разрешен је те дужности и постављен је за капудан-пашу и санџакбега Галипоља. На тој функцији је освојио Ајнебахти (Нафпакт, Лепант) 26.8.1499. Године 1500. добио је везирско звање и учествовао је у одбрани Митилене од француског напада.

Пре децембра 1502. поново је постао велики везир; склопио је мир са Венецијом (14.12.1502) и примирје са Угарском (20.8.1503). На овој позицији је остао до 7.9.1506, када је смењен у периоду велике глади и заразе. Могуће је да је одмах поново добио титуле капудан-паше и санџакбега Галипоља, мада се са тим титулама јавља тек 1509, и то поново са везирским звањем.

У јулу 1511. постао је по трећи пут велики везир, али је на крају септембра 1511. смењен. Узрок овоме је била побуна јаничара, који су га сматрали главном препреком у уздизању наследника Селима на трон. Од ове побуне је Ахмед-паша једва спасао живу главу, а његова резиденција је опљачкана.

Нови велики везир, Коџа Мустафа-паша, убрзо је погубљен (1512). Као други везир, Ахмед-паша је по четврти пут постао велики везир. Учествовао је у тријумфалном походу против Сафавија, који је крунисан битком код Чалдирана (23.8.1514). На тој позицији је остао до октобра 1514, када је (данашњим речима) пензионисан.

Како су следећа два велика везира (Дукађинзаде Ахмед-паша и Хадим Синан-паша) врло брзо испровоцирали султана Селима, 8.9.1515. је Херсекзаде Ахмед-паша постао велики везир по пети пут. Ово именовање је Ахмед-паша покушао на сваки начин да избегне (како би избегао агресивног султана), али то није успео. Сазнавши у априлу 1516. на заседању Дивана да Сафавије опседају Дијарбекир, султан се разбеснео; ухватио је старог великог везира за врат и ударао га у главу док му се турбан није потпуно развезао. Он и везир Пири-паша су одмах ухапшени и одведени у Једикуле; но, интервенија новог везира, Хадим Синан-паше, ослободила их је затвора.

У време османске експедиције на Египат, Ахмед-паша је био мухафиз Бурсе; по тријумфу Османлија је пошао у Каиро да честита султану, где је примљен у аудијенцију 23.5.1517, и где је богато награђен. Враћајући се из Египта, умро је Ахмед-паша 21.7.1517. у планинама Кизилчок, на граници Зу 'л-Кадра (данашњи Јордан). Сахрањен је поред џамије Херсек које је дигао у селу Дил покрај Јалове. Ту је подигао и имарет и аквадукт. Поред још једне џамије у месту Рус (код Кешана, у Галипољском санџаку), подигао је низ вакуфа.

Од деце је имао ћерку Хуму (умрла после 1551), те два сина која су рођена пре 1509 - Али-бега и Мустафа-бега. Али-бег је постао познати песник под махласом Шири, а поменут је последњи пут 1545. Други син, Мустафа-бег, живео је сигурно до 1582. Његовом смрћу угасила се муслиманска грана Херцеговића.
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
24.366
Poanta je da su Osmanlije hrvatovali i da je tamo upravo hrvatsko ime bilo debelo očuvanije nego na zapadnom, katoličkom krugu, gdje su se miješali i ilirski i gotski i drugi ideologemi. Naravno, to znači više etnicitet, a ne identitet, dakle rodoslovlje a ne modernu narodnost. U prilog tomu ide i niz drugih navode (citiram iz Grčevićeve knjige):

Pred Mohačku bitku (1526.) održana je smotra spahijske vojske Bosanskoga sandžaka. Na smotri je izrađen ovdje već spomenuti popis vojnika i spahija s oznakom njihova podrijetla i/ili etničke pripadnosti. Sačuvani dio popisa objavio je povjesničar i orijentalist Ahmed Aličić (1934.—2014.) 1976. godine. Najučestalije oznake na popisu jesu Bosna i Hrvat. Prema Nenadu Moačaninu oznaku Bosna ima 971 osoba, a oznaku Hrvat 226 osoba (Moačanin 1994: XXXII). Srpski povjesničar Milan Vasić (1928.—2003.). došao je brojanjem do nešto drukčijega rezultata pa kaže da oznaku Hrvat imaju 263 osobe (Vasić 1991: 432). Po brojnosti slijede etnonimi za Albance (Arnaut) i Mađare (Mađar, Ungurus?), toponimijske oznake Turaka kao npr. Edirne, Adana, Anadoli, Karamani, Siroz, te južnoslavenski toponimi kao Vidin, Skoplje, Ilidža. Pojavljuje se i oznaka Arap. Svi vojnici s oznakom Bosna i Hrvat imaju muslimanska imena pa oznaku Hrvat nose vojnici koji se zovu npr. Husein, Sulejman, Skender, Džafer, Mustafa, Mehmed, Ferhad, Ahmed, itd. (Aličić 1976: 195). Oznake Bosna i Hrvat vjerojatno su najučestalije i u izgubljenom dijelu popisa.

Aličić pretpostavlja za oznaku Bosna da označava vojnike Bosanskoga sandžaka bez Hrvatskoga vilajeta, a oznaka Hrvat vojnike koji su podrijetlom (samo) iz Hrvatskoga vilajeta (Aličić 1976: 176—178), no ne postavlja pitanje zašto oznaku Hrvat nose i mnogi vojnici izvan Hrvatskoga vilajeta. Ako pretpostavimo da je Aličić u pravu i da je oznaka Hrvat na popisu spahijske vojske bila zamišljena uglavnom kao teritorijalna, ona je ipak ujedno i etnička jer su na prostoru Hrvatskoga vilajeta živjeli Hrvati. Riječ je o prostoru koji je nekoć činio stožerni dio hrvatske države.

Za razliku od Aličića Milan Vasić smatra da je na popisu spahijske vojske odrednica Hrvat etnička oznaka zarobljenika koji su odvedeni u roblje i koji su kao takvi prevedeni na islam. Glavno je uporište toj tezi to što svaki Hrvat ima dodatnu socijalno-pravnu odrednicu gulam (rob) (Vasić 1991: 431—432). Iako su mnogi Hrvati islamu vjerojatno pristupili više-manje dragovoljno i na slobodi, jedan je dio islam svakako prihvatio u zarobljeništvu.

Hrvati su na popisu najzastupljeniji kao merdovi sandžak-bega pod komandom pojedinih vojvoda (Aličić 1976: 174), no ima ih dosta i u sustavu lokalnih timara (koji su podčinjeni spahijama) i zeameta (koji su podčinjeni begovima). Zastupljeni su čak, vidjeli smo, i na prostoru pripojenih dijelova Raške koji prije nisu bili u sastavu srednjovjekovne bosanske države. Onamo su vjerojatno bili odvedeni kao ratni zarobljenici, tj. robovi.

S obzirom na relativnu brojnost Hrvata na popisu nije vjerojatno da bi svi Hrvati podrijetlom bili samo iz Hrvatskoga vilajeta. Razmjerno malen prostor Hrvatskoga vilajeta, koji je samo dvije-tri godine prije sastavljanja vojnoga popisa bio opustošen ratom, u spahijskim jedinicama Bosanskoga sandžaka nije mogao biti zastupljen tolikim brojem muslimanskih ratnika, te dati i nekoliko feudalaca (usp. Aličić 1976: 178).[1]
U poimanju Osmanlija etničkih Hrvata bilo je i među vojnicima s oznakom Bosna. Ta je oznaka bila teritorijalna, a tijekom vremena ime Bošnjak u osmanskim se vrelima vezivalo sve više uz muslimane iz Bosanskoga sandžaka pa npr. kadija u Sofiji zapisuje 1611. da stanoviti Hasan nešto duguje Bošnjaku Mustafi Beju (Galabov 1960: 679).
Budući da se islamizacija nije provodila samo među Hrvatima, nego i među Srbima, te da je u spahijskoj vojsci Bosanskoga sandžaka zasigurno bilo i etničkih Srba, no da oznaku Srbin ili Srbija nema nijedan vojnik, treba zaključiti da se imenu Srbin tijekom popisivanja vojske nije pridavalo etničko ni teritorijalno značenje. Činjenica da na popisu baš nijedan vojnik nema oznake tipa Srbin, Srbija ili Rašanin, može biti uvjetovano samo time što su ti nazivi za popisivače bili vjeroispovijedno terminirani i označivali pravoslavce, kojih u popisanoj vojsci Bosanskoga sandžaka nije bilo. Ime Hrvat imalo je pri popisivanju očigledno drugačiji status. Ono je etničko-teritorijalna oznaka više kategorije koja opstaje i nakon što njegov nositelj promijeni vjeroispovijest.

U skladu s popisom spahijske vojske Bosanskoga sandžaka u zapisničkim knjigama kadije u Sofiji koje su u prijevodu na njemačkom jeziku tiskane 1960. godine (Galabov 1960), spominju se u drugom desetljeću XVII. st. ropkinje koje su hrvatskoga podrijetla, no ne spominju se ropkinje srpskoga podrijetla:

U trima zapisima govori se o ropkinjama »muslimankama«, od kojih se za jednu kaže da je »Hrvatica podrijetlom«, a druge dvije da su, istoznačno, »hrvatskoga podrijetla«. Spominju se i dvije ropkinje nemuslimanske Srpkinje, no nema muslimana ili muslimanka koji bi podrijetlom bili Srbi ili Srpkinje.[1] To je tako vjerojatno zato što je ime Srbin i u Sofiji bilo prvenstveno vjeroispovijedna odrednica, a vjeroispovijedno podrijetlo u robova nije se bilježilo, nego samo etničko.

[1] Galabov 1960: 209 br. 750 (2.—11. svibnja 1612.): u nazočnosti ropkinje nemuslimanske Srpkinje Mare; Galabov 1960: 211 br. 755 (2.—11. svibnja 1612.): u nazočnosti njegove ropkinje Angeline, nemuslimanske Srpkinje; Galabov 1960: 152, br. 579 (12.—21. srpnja 1611.): nazočnu ropkinju srednje veličine, razdvojenih obrva, pljosnata nosa, sa smeđim licem, ?obojanih? očiju, Hrvaticu podrijetlom, muslimanku po vjeri; Galabov 1960: 167, br. 626 (29.—6. listopada 1611.): ropkinja ... muslimanka hrvatskoga podrijetla; Galabov 1960: 330, br. 1086 (28. prosinca 1619.— 6. siječnja 1620.): ropkinja Gülzar hrvatskoga podrijetla.
[1] Unatoč tomu, spahije s područja Hrvatskoga vilajeta na popisu su rijetki: jedan je npr. iz sela »Kosatenica« za koje se kaže da »pripada Sinju« (tj. vilajetu kojemu je sjedište u Sinju, a to se može odnositi samo na Hrvatski vilajet) (Aličić 1976: 188).
Jedini razlog zašto Osmanlije operišu pridevom hrvatski jeste ulazak jedne teritorijalne jedinice Kliškog Sandžaka u sastav Carstva; ta teritorijalna jedinica zvala se Hrvatski Vilajet. Iz ove informacije proističu svi pomeni naziva "hrvatski". On sa etničkim i jezičkim nema nikakve bitne veze.

Nama je, iz srpske perspektive, ovo dovoljno kao gotova paradigma. Oni koji moraju da izmišljaju istoriju i narod, moraće naširoko da pišu i muljaju ne bi li dokazali hrvatsku etnogenezu u okviru osmanskog carstva i kulturnog kruga.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.