Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина
Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом "Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског"[1]. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом. Ево како гласи та молитва:
''Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија[2], властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености[3], смиреноумља[4], дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин''.
Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Знамо да су пре 50 или 60 година стручњаци разрадили метод скидања наслага прашине и чађи са древних руских икона. И, гле, оно што је до тада изгледало тамно - и то у тој мери тамно да је знаменити руски писац Василиј Розанов своју књигу о Православљу назвао Тамни лик - одједном је синуло и засветлело тако запањујућим бојама, таквом радошћу и таквом светлошћу да су се из корена измениле све наше представе не само о иконама, већ и о самом духовном стилу и тону Православља, о свеколиком древноруском Хришћанству. И тај древноруски стил иконописања је касније дефинисан као стил "разиграња боја".
Но, ово се може и мора учинити не само само иконама, већ и са сви другим осно-вним изразима хришћанске вере и Хришћанства. Непријатељи Хришћанства жарко желе да Хришћанство прогнају у музеје, да га у свести људи поистовете са давно прошлом древношћу, са преживелим вдејама и осећањима, једном речју да покажу да Хришћанство људима више уопште није потребно. Но, да ли је баш тако?
Вратимо се сада молитви св. Јефрема Сирина. Удубимо се у ту крајње једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.
Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означава, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, нашу опустошеност. Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој истинитости и једноставности, онај песников стих: "Прошумео живот и нема га више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега? Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почињемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пу-стоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...
"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов неи-збежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живота, сви мудри љу-ди и познаваоци природе људскога духа и сазнања сматрали униније најнепоправљивијим злом у човеку? Шта је то униније? Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном постаје сумрачан, празан и бесмислен? У тим тренуцима почињемо да осећамо да нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак. То је униније. Наравно, ако се пренемо на време успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је све време негде ту и чека погодан час, вреба нас у заседи. Оно се враћа зато што сваки човек у најскривенијој дубини своје душе осећа премда то непрестано скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти. "Ми стално питамо и питамо пише Хајне све док нам грумен земље не загушш грло, али зар то је одговор?". И када се ово сазнање пробије кроз буку и стрку свакодневног живота до срца човековог, човека све одједном постаје бесмислено, све се показује као бесплодна и узалудна сујета. И ето отуда долази оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није као што то мисле непријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење представља израз оног што је истински достојно човека: спренмости да том унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да га савлада...
"Дух лењости, унинија, властољубља...". Молитва прелази на други план људскога постојања, на други "кључ" трагичности човековог постојања. Властољубље није просто жеља за политићком влашћу и владањем над другима. У таквом простом виду властољубље се много ређе него у оном другом и дубљем облику у коме је властољубље својствено свакоме од нас и представља сами извор лажности људскога живота. Властољубље је сваки однос према другоме човеку при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег циља. Властољубље, другим речима, значи подређивање свих и свега себи, понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих интереса, мене као највише и јединствене вредности.
Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним грехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање, брбљање, празни разго-вори... Сви људи, свако од нас греши на тај начин и сасвим је сигурно да има грехова који су много страшнији од греха празнословља. Тако нам бар изгледа, навикли смо да разми-шљамо на тај начин. Међутим, у Јеванђељу је казано: "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36). Стога је нужно да се замислимо и себи поставимо следеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим " празнословљем" ? Довољно је да се свако од нас, само на тренутак, замисли не о неким апстрактним теоријама, већ о свом сопственом животу, да на тренутак сагледа свој живот да би одмах схватио да су управо речи, речи које је изговорио и које су му биле упућене, биле оно што му је донело, заиста, много страдања и нервирања у животу, оно што је отровало толике минуте, часове и дане његовог живота. Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и све оне се оне дешавају посредством речи и искључиво посредством речи, и сама та чињеница је по себи већ довољна да осетимо стра-шну силу коју имају речи.
И, заиста: речима се изражава и чини добро, лепота и мудрост. Међутим, реч је та којом се добро, лепота и мудрост руше. Реч може да отрује душе, да је напуни подозрењем, стра хом, злобом, мржњом и цинизмом. И то не само у личном и појединачном људском животу. Живимо у еиохи козмичког иразнословља. Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празнословљем" које се у коначном исходу увек показује као лаж.
Хришћанство сматра дар речи вишњим, истински божанским даром који је Бог да-ровао човеку. Хришћанство човека схвата као словесно биће које се својом словесношћу разликује од животиња као бесловесних бића. Уосталом, Хришћанство Самога Бога назива Логосом, тј. Словом (Речју) и за Њега говор у јеванђељу : " У иочетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1). Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени реч, првдајући јој тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне речи, "празнословља" које није ништа друго кривотворење саме суштине речи. А улраво тим кривотворењем реч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме. "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда", говори Христос. И још стоји у Јеванђељу: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен... (Мт. 12, 35-36)".
И свако од нас би све дао само да те празне речи које су му отровале читав живот никада нису ни биле изговорене!
Свега овога треба да се сетимо и све ово треба да осетимо да би смо схватили зашто молитва св. Јефрема Сиријског - из лељост, униније и властољубље - као један од четири основна људска греха, као једно од четири основних зала наводи и "празнословље ". "Духа празнословља не дај ми...".
Очишћењем и обновом речи у њеној првозданој сили започиње очишћење и обнова целокупног живота човековог. Често кажемо: "Треба мерити сваку реч". Да, управо мерити. Но, мерити не критеријумом предострожности, користи и неког рачуна већ критеријумом правде, добра и истине.
наставиће се
