Тврдња Протестаната: Свето Писмо је била основа ране Цркве, док је Свето Предање "покварено од људи" и појавило се знатно касније.
Истина о целом том проблему:
Посебно у редовима Јеванђелиста и Каризмата се често чује да је реч “предање” синоним за несто деградирано, и ако се на нешто стави та етикета, то је исто као да се за то тврди да је "земаљско", "духовно мртво" и "деструктивно". Када Протестанти читају Нови Завет, њима је очигледно да се предање и традиција требају одбацити. При томе заборављају да Нови Тестамент говори о предању и традицији Јевреја, и да је то оно што треба одбацити.
Слика коју Јеванђелисти и Каризмате имају о раним Хришћанима је веома слична слици коју они имају према самима себи ! По њима, рани Хришћани нису имали литургијски облик службе Господње, и нису имали никакво предање. Тек касније, када се "Црква покварила", те ствари су усвојене у Цркви. Они дозиве тежак ударац (баш као и ја) када у проучавању раног хришћанства, укључујући и списе отаца ране цркве, дођу до сазнања да истина није баш онаква како су је замишљали.
Лако се утврди да рани Хришћани нису носили своје Библије на недељне службе. У стварности, било је јако тешко доћи до властите копије само неког дела Светог Писма, једноставно због труда и времена које је било неопходно уложити у преписивање. Тако да су се на прсте могли избројати они који су имали копије у свом власништву. Уместо тога, копије су чували одређени људи у дотичној цркви, или су чувани у самом храму. Надаље, многе цркве нису имале комплетне копије свих књига ни Старог, ни Новог Завета. Овим се не жели рећи да рани Хришћани нису проучавали Свето Писмо. Јесу, али не индивидуално, него групно. И у првом веку после Христа, углавном су проучавали Стари Завет. Како су онда могли да познају јеванђеље, живот и учења Христова, како свршавати службу Господњу, каква је била Христова природа, итд. ? Једино су имали усмено предање наслеђено од Апостола. Многи од раних Хришћана су били директни слушаоци Апостола, али други нису. Поготово по истеку првог столећа када су се и Апостоли упокојили. Касније генерације су имале приступ Апостолским писањима у облику Новог Завета, али је рана Црква имала искључиво усмено предање као једино сазнање о хришћанској вери.
Ова зависност о Светом Предању је очигледна и у самој Библији. На пример, Свети Павле у посланици Солуњанима каже: “Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.” (2 Сол. 2,15)
Грчка реч која се овде користи је “парадосис” (различито преведена у протестантским Библијама), у буквалном преводу значи “што вам предасмо”. Иста реч се користи и у (Марко 7,3; 5,8), (1 Кор. 11,2), (2 Сол 2,15). С обзиром на садржај тих стихова, моземо да се запитамо: Шта чини предање Фарисеја погрешним, а предање Цркве истинитим ? Извор ! Христ је јасно нагласио шта чини предање Фарисеја када га је назвао “...заповијестима људскијем...” (Марко 7,8). Свети Павле када је говорио о Хришћанском Предању каже: “Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох.” (1 Кор. 11,2). А где је он преузео те заповести ? “Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус ону ноћ у коју биваше предан узе хљеб.” (1 Кор. 11,23).
На ово се позива Православна Црква када говори о Апостолском Светом Предању. “...би ми потребно да вам пишем молећи да се борите за праведну вјеру, која је једанпут дана светима.” (Јуда 3). Извор Светог Предања је Христ, који га је лично предао Апостолима, али када би се све пописало ста је Он урадио, “...ни у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге.” (Јован 21,25). Апостоли су своје знање пренели Цркви, а тиме она постаде “...црква Бога живога, ступ и тврђава истине.” (1 Тим. 3,15)
Сведочанство записано у Новом Завету нам јасно каже да су рани Хришћани имали и усмено и писано предање које су добили од Христа а преко Апостола. Што се тиче писаног предања, испочетка је оно било само у деловима, једна црква је имала посланицу, друга јеванђеље, итд. Постепено, ова писана сведочанства су се скупљала заједно у колекције све док једног дана нису уобличена у канон Новог Завета. Како су ови рани Хришћани знали које књиге су аутентичне а које нису ? Познато нам је да је било и оних књига за које је тврђено да су апостолског порекла, а заправо написане од стране јеретика. Аутентичне књиге су раздвојене од јеретских на бази Апостолског Светог Предања које је било у поседу Цркве.
Протестанти бурно реагују на било које спомињање Светог Предања, зато што је једини облик предања са којим су се они сусретали био концепт предања Римокатоличке Цркве. Насупрот римског поимања предања, које је уобличено и представљено унутар папизма, које је развило нове догме које су биле непознате оригиналној Цркви (безгрешност папе као само једне од бројних нових догми), Православни Хришћани не верују да се Свето Предање мењало.
Свакако, када се Црква суочи са јеретицима, приморана је да прецизније дефинисе разлику између истине и јереси, али се при томе истина не мења. Може се рећи да се Свето Предање шири у смислу да, како Црква живи кроз историју, не заборављају се искуства стечена на том путу, не заборављају се светитељи који су се појавили, чувају се документа оних који су јасно стајали уз веру, али вера “…је једанпут дана светима.” (Јуда 3).
Поставља се питање: Како можемо знати да је Црква сачувала Свето Предање у његовом изворном облику ? Најкраћи одговор би био да га је сам Бог сачувао у својој Цркви због тога што је Он то и обећао. Христ је рекао да ће Он да сагради Своју Цркву и да је ни врата Пакла неће надвладати (Матеј 16,18). Христ је глава Цркве (Ефе. 4,16), а Црква је Његово тело (Ефе. 1,22-23). Да је Црква изгубила изворно Апостолско Свето Предање, онда би Истина морала престати да буде Истина, јер је Црква “…ступ и тврђава истине.” (1 Тим. 3,15). Уобичајена Протестантска теорија Црквене историје је да је Црква “отпала” од времена Цара Константина, па све до Реформације. Да се то неким случајем десило, макар и за један дан, онда би то значило да су је врата Пакла надвладала тог истог дана. Да је то био случај, Христ не би говорио о расту Цркве у причи о семену горушице (Мт 13,31-32). Он би говорио о биљци која је почела да расте, али је згажена, и на њеном месту се касније појавила нова биљка. Уместо тога Он је користио алегорију семена горушице које је малено, али постепеним растом постане највеће од свих биљака у врту.
Неки Протестанти ће да тврде како је увек постојала нека група правоверних која је онда представљала и носиоце Божје Цркве. Међутим, где су докази о томе ? Често се спомињу Валдежани (Валденци) као правоверни и то код већине секти. Заборављају да Валденци нису постојали све до 12-ог века. Тешко је за поверовати да су те "правоверне" групице преживљавале преко хиљаду година, а да нису оставиле никакве опипљиве доказе о томе да су уопште и икада постојале.
Други ће да тврде како су кроз Црквену историју увек постојали људи који су проповедали другачије од саме Цркве и да су они ти који су носиоци Божје Цркве. Међутим, како да знамо онда ко је онда проповедао исправно предање ? Ако се предање "покварило", како су ти правоверни знали и умели да раздвоје Апостолско Свето Предање од "поквареног" ?
Протестанти имају ове тврдње због тога што су се унутар Римокатоличке Цркве појавила крива предања. Православна Црква је за разлику од Римокатоличке сачувала оригинално Свето Предање, и позната је по принципима немењања. Сва учења која су се појављивала у историји и била су одбачена од Православне Цркве представљају јереси. Разних група јеретика је одувек било и биће, јер и сам Апостол рече: "...треба и јереси да буду међу вама, да се покажу поштени који су међу вама." (1 Кор. 11,19)
Препознајте се.. :wink:
Истина о целом том проблему:
Посебно у редовима Јеванђелиста и Каризмата се често чује да је реч “предање” синоним за несто деградирано, и ако се на нешто стави та етикета, то је исто као да се за то тврди да је "земаљско", "духовно мртво" и "деструктивно". Када Протестанти читају Нови Завет, њима је очигледно да се предање и традиција требају одбацити. При томе заборављају да Нови Тестамент говори о предању и традицији Јевреја, и да је то оно што треба одбацити.
Слика коју Јеванђелисти и Каризмате имају о раним Хришћанима је веома слична слици коју они имају према самима себи ! По њима, рани Хришћани нису имали литургијски облик службе Господње, и нису имали никакво предање. Тек касније, када се "Црква покварила", те ствари су усвојене у Цркви. Они дозиве тежак ударац (баш као и ја) када у проучавању раног хришћанства, укључујући и списе отаца ране цркве, дођу до сазнања да истина није баш онаква како су је замишљали.
Лако се утврди да рани Хришћани нису носили своје Библије на недељне службе. У стварности, било је јако тешко доћи до властите копије само неког дела Светог Писма, једноставно због труда и времена које је било неопходно уложити у преписивање. Тако да су се на прсте могли избројати они који су имали копије у свом власништву. Уместо тога, копије су чували одређени људи у дотичној цркви, или су чувани у самом храму. Надаље, многе цркве нису имале комплетне копије свих књига ни Старог, ни Новог Завета. Овим се не жели рећи да рани Хришћани нису проучавали Свето Писмо. Јесу, али не индивидуално, него групно. И у првом веку после Христа, углавном су проучавали Стари Завет. Како су онда могли да познају јеванђеље, живот и учења Христова, како свршавати службу Господњу, каква је била Христова природа, итд. ? Једино су имали усмено предање наслеђено од Апостола. Многи од раних Хришћана су били директни слушаоци Апостола, али други нису. Поготово по истеку првог столећа када су се и Апостоли упокојили. Касније генерације су имале приступ Апостолским писањима у облику Новог Завета, али је рана Црква имала искључиво усмено предање као једино сазнање о хришћанској вери.
Ова зависност о Светом Предању је очигледна и у самој Библији. На пример, Свети Павле у посланици Солуњанима каже: “Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.” (2 Сол. 2,15)
Грчка реч која се овде користи је “парадосис” (различито преведена у протестантским Библијама), у буквалном преводу значи “што вам предасмо”. Иста реч се користи и у (Марко 7,3; 5,8), (1 Кор. 11,2), (2 Сол 2,15). С обзиром на садржај тих стихова, моземо да се запитамо: Шта чини предање Фарисеја погрешним, а предање Цркве истинитим ? Извор ! Христ је јасно нагласио шта чини предање Фарисеја када га је назвао “...заповијестима људскијем...” (Марко 7,8). Свети Павле када је говорио о Хришћанском Предању каже: “Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох.” (1 Кор. 11,2). А где је он преузео те заповести ? “Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус ону ноћ у коју биваше предан узе хљеб.” (1 Кор. 11,23).
На ово се позива Православна Црква када говори о Апостолском Светом Предању. “...би ми потребно да вам пишем молећи да се борите за праведну вјеру, која је једанпут дана светима.” (Јуда 3). Извор Светог Предања је Христ, који га је лично предао Апостолима, али када би се све пописало ста је Он урадио, “...ни у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге.” (Јован 21,25). Апостоли су своје знање пренели Цркви, а тиме она постаде “...црква Бога живога, ступ и тврђава истине.” (1 Тим. 3,15)
Сведочанство записано у Новом Завету нам јасно каже да су рани Хришћани имали и усмено и писано предање које су добили од Христа а преко Апостола. Што се тиче писаног предања, испочетка је оно било само у деловима, једна црква је имала посланицу, друга јеванђеље, итд. Постепено, ова писана сведочанства су се скупљала заједно у колекције све док једног дана нису уобличена у канон Новог Завета. Како су ови рани Хришћани знали које књиге су аутентичне а које нису ? Познато нам је да је било и оних књига за које је тврђено да су апостолског порекла, а заправо написане од стране јеретика. Аутентичне књиге су раздвојене од јеретских на бази Апостолског Светог Предања које је било у поседу Цркве.
Протестанти бурно реагују на било које спомињање Светог Предања, зато што је једини облик предања са којим су се они сусретали био концепт предања Римокатоличке Цркве. Насупрот римског поимања предања, које је уобличено и представљено унутар папизма, које је развило нове догме које су биле непознате оригиналној Цркви (безгрешност папе као само једне од бројних нових догми), Православни Хришћани не верују да се Свето Предање мењало.
Свакако, када се Црква суочи са јеретицима, приморана је да прецизније дефинисе разлику између истине и јереси, али се при томе истина не мења. Може се рећи да се Свето Предање шири у смислу да, како Црква живи кроз историју, не заборављају се искуства стечена на том путу, не заборављају се светитељи који су се појавили, чувају се документа оних који су јасно стајали уз веру, али вера “…је једанпут дана светима.” (Јуда 3).
Поставља се питање: Како можемо знати да је Црква сачувала Свето Предање у његовом изворном облику ? Најкраћи одговор би био да га је сам Бог сачувао у својој Цркви због тога што је Он то и обећао. Христ је рекао да ће Он да сагради Своју Цркву и да је ни врата Пакла неће надвладати (Матеј 16,18). Христ је глава Цркве (Ефе. 4,16), а Црква је Његово тело (Ефе. 1,22-23). Да је Црква изгубила изворно Апостолско Свето Предање, онда би Истина морала престати да буде Истина, јер је Црква “…ступ и тврђава истине.” (1 Тим. 3,15). Уобичајена Протестантска теорија Црквене историје је да је Црква “отпала” од времена Цара Константина, па све до Реформације. Да се то неким случајем десило, макар и за један дан, онда би то значило да су је врата Пакла надвладала тог истог дана. Да је то био случај, Христ не би говорио о расту Цркве у причи о семену горушице (Мт 13,31-32). Он би говорио о биљци која је почела да расте, али је згажена, и на њеном месту се касније појавила нова биљка. Уместо тога Он је користио алегорију семена горушице које је малено, али постепеним растом постане највеће од свих биљака у врту.
Неки Протестанти ће да тврде како је увек постојала нека група правоверних која је онда представљала и носиоце Божје Цркве. Међутим, где су докази о томе ? Често се спомињу Валдежани (Валденци) као правоверни и то код већине секти. Заборављају да Валденци нису постојали све до 12-ог века. Тешко је за поверовати да су те "правоверне" групице преживљавале преко хиљаду година, а да нису оставиле никакве опипљиве доказе о томе да су уопште и икада постојале.
Други ће да тврде како су кроз Црквену историју увек постојали људи који су проповедали другачије од саме Цркве и да су они ти који су носиоци Божје Цркве. Међутим, како да знамо онда ко је онда проповедао исправно предање ? Ако се предање "покварило", како су ти правоверни знали и умели да раздвоје Апостолско Свето Предање од "поквареног" ?
Протестанти имају ове тврдње због тога што су се унутар Римокатоличке Цркве појавила крива предања. Православна Црква је за разлику од Римокатоличке сачувала оригинално Свето Предање, и позната је по принципима немењања. Сва учења која су се појављивала у историји и била су одбачена од Православне Цркве представљају јереси. Разних група јеретика је одувек било и биће, јер и сам Апостол рече: "...треба и јереси да буду међу вама, да се покажу поштени који су међу вама." (1 Кор. 11,19)
Препознајте се.. :wink: