Vecni zivot

LastGentleman

Primećen član
Poruka
905
Sta je ono sto ostaje posle nas??
Posle nas ostaje nasa rec i nase delo,dakle covek je ziv do god je njegovo delo zivo.
Uzmimo za primer poznate umetnike,naucnike,filozofe ...Svi oni umiru ali njihovo delo ostaje,ljudi se trude da izmisle magicni napitak mladosti pri kojem bi zauvek ostali mladi ili razna petljanja
sa genetkiom u nadi da ce zivot produziti ali zasto umesto toga se ne posvete kreiranju nekog dela,nekih reci ili bilo cega sto ce se pamtiti,bolje biti kao Mocart i umreti mlad ali ostati upamcen nego ziveti 100 godina a u tome zivotu nista ne postici. "I na celik koji svetli vremnom se rdja hvata,samo delo koje vredi postace deo predanja". Na taj nacin ce te ziveti vecno .
 
Sta je ono sto ostaje posle nas??
Posle nas ostaje nasa rec i nase delo,dakle covek je ziv do god je njegovo delo zivo.
Uzmimo za primer poznate umetnike,naucnike,filozofe ...Svi oni umiru ali njihovo delo ostaje,ljudi se trude da izmisle magicni napitak mladosti pri kojem bi zauvek ostali mladi ili razna petljanja
sa genetkiom u nadi da ce zivot produziti ali zasto umesto toga se ne posvete kreiranju nekog dela,nekih reci ili bilo cega sto ce se pamtiti,bolje biti kao Mocart i umreti mlad ali ostati upamcen nego ziveti 100 godina a u tome zivotu nista ne postici. "I na celik koji svetli vremnom se rdja hvata,samo delo koje vredi postace deo predanja". Na taj nacin ce te ziveti vecno .

Овакав став и жеља проистиче из мешавине реализма као погледа на свет и сујете. При чему погрешно замишљаш да твоја свест после смрти нестаје а спољашњи свет овакав какав га опажаш остаје.
Али пустимо указивање на апсурдност тога јер то није овде тема. Држимо се зато само тог става у коме "бити упамћен" представља улитмативни циљ нечијег живота.

О томе је све рекао још Марко Аурелије пре 2000 година:
I Kamil, Keso, Volesus, Dentatus; onda Scipion i Katon; zatim Avgust, pa Hadrijan i Antonin. Sve prolazi, i vrlo brzo o tome govori još samo predanje. Najzad se potpuno zaboravi. I to ti govorim o ljudima koji su se divno istakli među mnogim hiljadama ljudi. A svi ostali nestali su i pali u zaborav još sa svojim poslednji dahom. Šta je uopšte „večita uspomena"? Samo prazna reč.

Marko Aurelije
 
Slažem se sa onim što je Marko Aurelije rekao. Sve vremenom naiđe na zaborav. Kada bude prošlo još desetine hiljada godina i istorija nagomila mnoga danas značajna imena će početi da blede. Što će više vremena proticati sve manje njih će imati taj značaj. Stoga to nije večna uspomena, ili večni život, nego konačan, samo trajniji.

Ipak, postoji i nešto drugo što je više nalik na večnost, a to proističe iz toga da će dela čoveka moći da se ostvaruju i bez njega i svesti o tome da je on taj koji je to pokrenuo. Univerzalni prirodni zakoni do kojih pojedinac dođe, važiće večno. I sa tim otkrićem večno će trajati nešto što je na neki način njegovo. Mada je pitanje koliko je to zapravo njegovo. :)
 
Univerzalni prirodni zakoni do kojih pojedinac dođe, važiće večno. I sa tim otkrićem večno će trajati nešto što je na neki način njegovo. Mada je pitanje koliko je to zapravo njegovo. :)

Не можеш тврдити да ће природни закони трајати вечно. Та тврдња је без икаквог основа. Јер, то што смо приметили да су се одређене појаве дешавале и дешавају на исти начин, и из чега смо индуктивним начином закључивања извели ткз. "природне законе" не даје нам никакав основ да тврдимо да ће се те појаве дешавати на исти начин и у будућности. Можемо претпоставити да хоће. Можемо веровати у то....али не можемо бити апсолутно сигурни и давати такве изјаве попут твоје.
Можда се сутра сви природни закони промене. Нема никакве логичке немогућности у томе самим тим ни аподиктичне извесности тврдње да су природни закони непроменњиви.
 
Sta je ono sto ostaje posle nas??
Posle nas ostaje nasa rec i nase delo,dakle covek je ziv do god je njegovo delo zivo.
Uzmimo za primer poznate umetnike,naucnike,filozofe ...Svi oni umiru ali njihovo delo ostaje,ljudi se trude da izmisle magicni napitak mladosti pri kojem bi zauvek ostali mladi ili razna petljanja
sa genetkiom u nadi da ce zivot produziti ali zasto umesto toga se ne posvete kreiranju nekog dela,nekih reci ili bilo cega sto ce se pamtiti,bolje biti kao Mocart i umreti mlad ali ostati upamcen nego ziveti 100 godina a u tome zivotu nista ne postici. "I na celik koji svetli vremnom se rdja hvata,samo delo koje vredi postace deo predanja". Na taj nacin ce te ziveti vecno .

човек је мисао... сврха и смисао.
свако своју мисао развије, да га дуже памте ил брже забораве...
живот је вечан, мисао не умире кад је смисао и сврха.
 
Не можеш тврдити да ће природни закони трајати вечно. Та тврдња је без икаквог основа. Јер, то што смо приметили да су се одређене појаве дешавале и дешавају на исти начин, и из чега смо индуктивним начином закључивања извели ткз. "природне законе" не даје нам никакав основ да тврдимо да ће се те појаве дешавати на исти начин и у будућности. Можемо претпоставити да хоће. Можемо веровати у то....али не можемо бити апсолутно сигурни и давати такве изјаве попут твоје.
Можда се сутра сви природни закони промене. Нема никакве логичке немогућности у томе самим тим ни аподиктичне извесности тврдње да су природни закони непроменњиви.

To stoji, i zbog toga sam se malo i mislio oko ovog odgovora. Ipak, kao obožavalac panteizma, i čovek sklon uzdizanju prirode kao takve sklon sam ovakvom tvrđenju. Koje zaista nema realan osnov, i to moram da priznam. Ali moraš i ti priznati da nemaš načina da dokažeš da nisu nepromenljivi. :) Mada... Postoje naučne teorije koje predviđaju promene nekih fundamentalnih konstati... Tako da...

Mene to u suštini navodi samo na ništavnost i pomisao da mi zapravo jako malo znamo. :)
 
Ali moraš i ti priznati da nemaš načina da dokažeš da nisu nepromenljivi. :)

Имам начина. Можемо замислти свет у коме рецимо јабуке лете у небо када се откаче са гране и слично. Сама могућност таквог замишљања доказује да за то нема , као што рекох, апсолунте логичке немогућности самим тим нема ни немогућности уопште. Али са тим смо се сложили

Mene to u suštini navodi samo na ništavnost i pomisao da mi zapravo jako malo znamo. :)

Имамо ми и апсолутна знања. То су управо ставови геометрије јер они произлазе из урођених априорних форми нашег интелекта или моћи сазнања:

Рецимо, то да је једнакостраничан правоугли троугао у равни немогућ, можемо тврдити апсолутно. Не морамо као код природних закона рећи: "Приметили смо да је такав троугао данас немогућ али можда ће сутра бити могућ".Не! Овде то не важи. Овде можемо тврдити да је немогућ данас, и да ће бити немогућ за вјеки вјекова.... Овде и свуда.

Управо је тај назовимо "феномен" где можемо тврдити за нешто до чега смо дошли независно од спољашњег искуства а са важењем за свако могуће искуство уопште, створио Кантову траснценденталну филозофију .
 
Имамо ми и апсолутна знања. То су управо ставови геометрије јер они произлазе из урођених априорних форми нашег интелекта или моћи сазнања:

Рецимо, то да је једнакостраничан правоугли троугао у равни немогућ, можемо тврдити апсолутно. Не морамо као код природних закона рећи: "Приметили смо да је такав троугао данас немогућ али можда ће сутра бити могућ".Не! Овде то не важи. Овде можемо тврдити да је немогућ данас, и да ће бити немогућ за вјеки вјекова.... Овде и свуда.

Управо је тај назовимо "феномен" где можемо тврдити за нешто до чега смо дошли независно од спољашњег искуства а са важењем за свако могуће искуство уопште, створио Кантову траснценденталну филозофију .

Ali, mi do toga nismo došli potpuno bez spoljašnjeg iskustva. Linija, duž, trougao, to su stvari koje smo izvukli iz iskustva, tako što smo upoznali da objekti imaju svoj oblik. Hoću reći, geometrija se može precizno i nepobitno zasnovati na datom sistemu aksioma, ali je pitanje da li su sve figure koje se tamo obrađuju i aksiomi sami dostupni čoveku sami po sebi, ili su produkti empirijskog znanja?

Bez nekih načela mi ne možemo ništa saznavati. A jedini način da dođemo do njih je iskustvo.
 
Ali, mi do toga nismo došli potpuno bez spoljašnjeg iskustva. Linija, duž, trougao, to su stvari koje smo izvukli iz iskustva, tako što smo upoznali da objekti imaju svoj oblik. Hoću reći, geometrija se može precizno i nepobitno zasnovati na datom sistemu aksioma, ali je pitanje da li su sve figure koje se tamo obrađuju i aksiomi sami dostupni čoveku sami po sebi, ili su produkti empirijskog znanja?

Bez nekih načela mi ne možemo ništa saznavati. A jedini način da dođemo do njih je iskustvo.

Дошли смо до тих закључака неазвисно од спољашњег искуства. Да не бисмо скретали ову тему на којој смо тим питањем одгворићу ти на одговарајућој:

http://forum.krstarica.com/showthread.php/258716-Kant-Sinteticki-sudovi-a-priori/page6?highlight=Kant+-+Sinteti%C4%8Dki+sudovi+priori
 
kantova geometrija leži dva metra ispod zemlje

Браво. Умеш да гледаш. Доказао си да си веома "окат".

Међутим, када би уз то гледање укључио и мишљење схватио би да је цела геометрија из које си извукао та 2 метра, априорна форма твог опажања, твог сопственог разума. Твоје свести баш као шти су те форме зване простор биле и део Кантове свести.
Са нестанком његове свести нестало је и спољашњег света.

Сцена у којој ти посматраш место где почивају Кантови остаци, јесте призвод ТВОЈЕ свести..и постоји као такво само у твојој свести.
Изван твоје , као и било чије свести јеСТЕ ствар по себи а она не познаје такве сцене.

Тамо је, кажимо метафорички, "тренутно" Кант( јер нешто изван простора и времена не познаје тамо или тада).
Ипак, када говоримо о томе, о ствари по себи, говоримо о оном животном ,оном активном. То је сам живот у својој суштини. Тако да далеко од тога да је Кант нестао . Његова метафизичка суштина, његова идеја, само се вратила стању које је оригинално стање свих нас, ма колико оно сазнању било непојљмиво.
 
Сцена у којој ти посматраш место где почивају Кантови остаци, јесте призвод ТВОЈЕ свести..и постоји као такво само у твојој свести.
Изван твоје , као и било чије свести јеСТЕ ствар по себи а она не познаје такве сцене.

a es ti čuo za ekshumaciu?
 
Sta je ono sto ostaje posle nas??
Posle nas ostaje nasa rec i nase delo,dakle covek je ziv do god je njegovo delo zivo.
Uzmimo za primer poznate umetnike,naucnike,filozofe ...Svi oni umiru ali njihovo delo ostaje,ljudi se trude da izmisle magicni napitak mladosti pri kojem bi zauvek ostali mladi ili razna petljanja
sa genetkiom u nadi da ce zivot produziti ali zasto umesto toga se ne posvete kreiranju nekog dela,nekih reci ili bilo cega sto ce se pamtiti,bolje biti kao Mocart i umreti mlad ali ostati upamcen nego ziveti 100 godina a u tome zivotu nista ne postici. "I na celik koji svetli vremnom se rdja hvata,samo delo koje vredi postace deo predanja". Na taj nacin ce te ziveti vecno .

Ostaviti trag u vremenu, je svakako mislim neki prirodan poriv. Da nas ljudi pamte po nečemu. Trudim se svakim danom, da budem u svakom pogledu bolji čovek. I samim tim, ću biti bolja i onima koji vole mene i onima koje volim ja. I u toj silnoj ljubavi će ostati sve ono najbolje od mene, iza mene, kada ja prestanem da postojim kao fizičko biće. Duboko verujem, da će ostati veliki uspeh, naučni radovi (to su moje želje, tome stremim), ali verujem u to, i želim to da ostvarim, jednog dana deca, u kou ću tkati sve ono šta su moji divni roditelji utkali u mene, naprosto voleću mnogo i bezgranično. Ja volela bih da kada nekada više en bude mene, da neko kaže za mene: "Ona je tako silno i tako mnogo umela da voli. Toliko čisto i neiskvareno". Naprosto, mislim da to negde i jeste najvrednije, da jednog dana kada budem umirala, da ljudi koji ostanu iza mene, mogu da kazu, da su imali kvalitetnog čoveka pored sebe, ko je izgarao za njih, voleći ih nesebično i bezuslovno. I ostaće reči...u kojima će biti opisan čitav moj život. Ono šta nisam nikoem pričala, pisala, šta sma doživljavala. Šta me je bolelo i čemu sma stremela. Jer duboko verujem, da ostače neko jednog dana iza mene, ko će biti slična meni veoma, ili sličan, i znam da će jednog dana taj neko u dalekoj budućnosti, sigurna sma razumeti. To biće moj trag...U vremenu. I meni...Biće dovoljan. ♥
 
Koliko god neki pokušavali da nametnu mišljenje da je delo koje zaostane iza nas večni život, to nije tačno. Pre svega jer je večnost nemerljiva vremenska odrednica, a samo delo sa stvaraocem gubi vezu u momentu stvaraočeve smrti. Hteli priznati ili ne tada život stvaraoca dela završava. Njegovo delo je samo podsećanje na život stvaraoca. Večni život sem u SF ipak ne postoji.
 
Ostaviti trag u vremenu, je svakako mislim neki prirodan poriv. Da nas ljudi pamte po nečemu. Trudim se svakim danom, da budem u svakom pogledu bolji čovek. I samim tim, ću biti bolja i onima koji vole mene i onima koje volim ja. I u toj silnoj ljubavi će ostati sve ono najbolje od mene, iza mene, kada ja prestanem da postojim kao fizičko biće. Duboko verujem, da će ostati veliki uspeh, naučni radovi (to su moje želje, tome stremim), ali verujem u to, i želim to da ostvarim, jednog dana deca, u kou ću tkati sve ono šta su moji divni roditelji utkali u mene, naprosto voleću mnogo i bezgranično. Ja volela bih da kada nekada više en bude mene, da neko kaže za mene: "Ona je tako silno i tako mnogo umela da voli. Toliko čisto i neiskvareno". Naprosto, mislim da to negde i jeste najvrednije, da jednog dana kada budem umirala, da ljudi koji ostanu iza mene, mogu da kazu, da su imali kvalitetnog čoveka pored sebe, ko je izgarao za njih, voleći ih nesebično i bezuslovno. I ostaće reči...u kojima će biti opisan čitav moj život. Ono šta nisam nikoem pričala, pisala, šta sma doživljavala. Šta me je bolelo i čemu sma stremela. Jer duboko verujem, da ostače neko jednog dana iza mene, ko će biti slična meni veoma, ili sličan, i znam da će jednog dana taj neko u dalekoj budućnosti, sigurna sma razumeti. To biće moj trag...U vremenu. I meni...Biće dovoljan. ♥
Mene ne mogu pamtiti po dobru. Lošosti krijem kao znija noge, A 6 god, me ođe tretirate ko majbolje... :(
 
Sta je ono sto ostaje posle nas??
Posle nas ostaje nasa rec i nase delo,dakle covek je ziv do god je njegovo delo zivo.
Uzmimo za primer poznate umetnike,naucnike,filozofe ...Svi oni umiru ali njihovo delo ostaje,ljudi se trude da izmisle magicni napitak mladosti pri kojem bi zauvek ostali mladi ili razna petljanja
sa genetkiom u nadi da ce zivot produziti ali zasto umesto toga se ne posvete kreiranju nekog dela,nekih reci ili bilo cega sto ce se pamtiti,bolje biti kao Mocart i umreti mlad ali ostati upamcen nego ziveti 100 godina a u tome zivotu nista ne postici. "I na celik koji svetli vremnom se rdja hvata,samo delo koje vredi postace deo predanja". Na taj nacin ce te ziveti vecno .
Evo, ti ćeš biti upamćen, recimo po ingenioznim temama, sa sve onim japanskim čvorovima, lopticama , etc.........:lol:
A, sad slobodno umri muški :mrgreen:
 
Evo daću vrlo ozbiljno odgovor zasnovan na čistoj logici.
Na stranu fraze da čovek živi dok živi njegovo delo. Pitanje je za koga živi i šta se smatra životom u tom smislu?

Život za svakoga je ono što on sam doživljava.
Moraćete da se suočite sa tim da to što doživljavate može da ima razne oblike.
Morate imati u vidu da ljudski oblik doživljaja nije jedini oblik života.
Ako se postavi pitanje, ko doživljava? Dolazimo do suštinskog pitanja. To pitanje već nameće da je u njemu sadržana pretpostavka da mi nism isto što i doživljaj. Ali šta smo onda to mi. Nameće se odgovor da smo mi sadržani u osnovi koja produkuje ili indukuje doživljaj.

Da ne ulazimo dalje u detalje, jer ćemo se izgubiti u njima a nej značajno za ovaj odgovor koji sledi.
Zaključak:
Naš život je sastavljen iz doživljaja.
Ako nema doživljaja nema ni života.
Ali nedoživljaj odnosno neživot je nemoguć jer to ne možemo da doživimo, pa za nas i ne može da postoji smrt odnosno neživot.
Mi smo "osuđeni" samo na život. Jedino je život ono što možemo da doživimo.
Ali zašto kažem "osuđeni"? Zato jer je nemoguće ne živeti. A kakav život oblik može da ima i kakve muke mogu da vas snađu ovaj svet vam to u nekoj meri pokazuje.
 

Back
Top