вд - "ex-yu" sećanja - 1989-1991 / 09

Studentski Kulturni Centar, poznat kao "SKC" je takođe bio jedan od prostora gde se odigravao gradski život. “SKC” je tada imao veliku prostoriju unutar same zgrade namenjenu za koncerte, manju prostoriju za manje popularne bendove, veliku baštu gde se leti montirala bina, tako da su se i tu održavali koncerti. Pored toga ta zgrada je imala i prostore za slikarske izložbe i književne večeri. Bašta je inače bila puna svakodnevno, sve do posle ponoći. Posle škole smo silazili do SKC-a, tamo ostajali do nekog vremena i posle toga odlazili na Akademiju. Neki put kada bih išao, po-podne u školu, pre škole bih odlazio u baštu i tamo učio. Puno bogatih dešavanja je pružao SKC. Sećam se jednog od poslednjih upečatljivih susreta tamo.

Igi i ja smo sedeli na spratu gde je bila sala za koncerte. Sala je preko puta nas je bila zatvorena ali šank je radio. Plato, ispred koncertne dvorane, je veliki i bilo je dosta gostiju.

- Jeli jel’ ono Vd bre' - upita me Igi. Ja sam bio okrent na drugu stranu i nisam ga video , kada mi je Igi skrenuo pažnju ja pogledah i zaista ugledah Ivicu. Bio je to, tada već teško bolestan, Ivica Vdović, poznatiji kao Vd, bubnjar beogradskih bendova "Suncokret" , "Katarina Druga" i "Šarlo Akrobata”. Kada smo ga videli on je već postao legendarno ime vezano za tada jugoslovenski, srpski i uže, beogradski rock ali nažalost i za tada sablasnu i tešku, novu bolest – “sidu”. Vd je prestao da svira 1985.godine, te godine je testiran i bio je prva osoba u tadašnjoj Jugoslaviji koja je registrovana kao pozitivna na HIV. Umro je od AIDS-a, 1992.

- Da čoveče, to je on. - nekako sam se obradovao, nisam ga poznavao ali ono što je uradio, bilo je više puta slušano, sa moje strane.

- Ej’ vidi, čovek sedi sam i sve prazno pored njega. - primetio je Igi. - Ajde idemo da ga pitamo da sednemo sa njim.

Stvarno, par stolova oko Vd-a je bilo prazno, tada primetih da ceo plato bulji u njega. Kao da kugu ima, tako su ga gledali. Znali smo od čega je bolestan i znali smo kako se bolest prenosi. Taj čovek je spuštene glave, sedeo sam , pogled mu je bio odsutan, tužan. Na sebi je imao dve trenerke, bilo je leto, ne znam da li je hteo da izgleda deblji ili mu je bilo hladno. Prišli smo i pitali ga da li možemo da sednemo sa njim. On se mutnim pogledom zagleda u nas.

- Naravno da može. - na licu mu zaigra tihi osmeh.

Sedeli smo sa njim dva sata. Pričao je neprekidno. Sećao se vremena kada je svirao ali nije puno o tome pričao. Potpuno svestan toga da će umreti konstatovao je samo da čoveku mnoge stvari počinju da dobijaju pun smisao tek kada shvati da više neće učestvovati u njima. Nije se plašio smrti. Konfuzno se prebacivao sa teme na temu. Pričao je o stvarima koje su bile njegova najlepša sećanja. O nekom putu van grada, nekoj šumi, veličanstvenoj lepoti te šume, o tome kako se tu izgubio, uplašio i kako su ga jedva našli. Uopšte, najmanje je govorio o muzici, gradskom životu i onome što je radio. Njegova sećanja koja nam je tada ispričao najviše su bila vezana za ljude koje je voleo. Ispričao je kada je prvi put razbio glavu, kada ga je napustila neka devojka koju je voleo. Prebacivao se zamišljen, na svoju ranu prošlost da bi se odmah posle toga vraćao u sadašnjost. Pričao je o onima koji su ga napustili kao i onim retkim ljudima koji su ostali pored njega. Dosta je spominjao samoću i to da mu ona možda najteže pada. Na kraju je rekao da je vreme da krene u bolnicu. Pozdravili smo se i rukovali. Rekao je:

- Momci hvala na vremenu.

Taj čovek, koji je kao senka ustao i otišao, a opet kao da je i dalje sedeo sa nama za stolom, nas je ostavio bez reči. Navikli smo da se brutalno ponašamo prema stvarnosti, ne razmišljajući o posledicama. Vd je i sam tako živeo ali njegova tadašnja samosvest i ljubav prema životu nas je porazila. On je čitavom svojom naizgled konfuznom pričom u stvari slavio život a približavao se smrti. Nije bio besan, nije bio očajan već prijateljski raspoložen i potpuno srdačan. Sve to se dalo videti u tom pogledu koji mogu i danas osetiti na sebi.

Ivica se upokojio nepunih godinu dana posle našeg susreta, 1992. godine, u tridesetitrećoj godini života.
 

Prilozi

  • EX YU SR Book Cover.png
    EX YU SR Book Cover.png
    810,5 KB · Pregleda: 113

Back
Top