- Poruka
- 388.205
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu.
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle.
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.
Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. godine u Grebencu, blizu Bele Crkve. Jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika i uvršten je u listu sto najznamenitijih Srba. Pravo, kršteno ime mu je Vasile Popa.
Prema etničkom poreklu bio je Rumun. Gimnaziju je završio u Vršcu, da bi nakon toga upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je nastavio u Bukureštu i Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu, da bi se zatim vratio u Beograd i završio fakultet.
Svoje prve pesme Vasko Popa objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz Miodraga Pavlovića “87 pesama“ smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Zatim objavljuje „Nepočin polje“ 1956. godine, „Sporedno nebo“ 1968, „Uspravna zemlja“ 1972, „Vučja so“ 1975. godine kada su objavljene i „Kuća na sred druma“ i „Živo meso“, zbirku pesamam „Mala kutija“ 1984. godine.
Vasko Popa je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Bio je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika.
Priredio je mnoge zbornike od kojih su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.
U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu.
Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Tema pesme je ljubav i već nam na samom početku govori o očima.
„Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu“
U prvoj strofi Popa upoređuje oči s nebom na način da želi da kaže koliko su njene oči velike i prostrane. Toliko prostrane da se u njima vide sva blagost i lepota.
Zatim odmah u drugoj strofi prelazi na njen smeh koji je njemu veoma drag. Njenom smehu koji ruši barijere koje im stoje na putu i razbija monotoniju. On je očaran njenim osmehom toliko da ne dozvoljava sebi da vidi tamne zidove (prepreku) u sobi.
„Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali“
U trećoj strofi on pominje slavuja koji, u prenesenom značenju, označava njen glas koji opisuje kao toliko nežan i da se čak i vrbe do njihovog praga stana savijaju.
„Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle“
Slavuj je metafora koja se pojavljuje u mnogim pesmama, a označava plemenitost, mladost, ljubav, radost, nežnost, umilan glas, pesmu. U ovoj pesmi reč slavuj se odnosi na umilan glas devojke i devojačku pesmu dok vrba simbolizuje nevinost i mladost.Poslednje preneseno značenje su njene ruke koje nežno miluju i snažno grle, zaceljuju i leče svaku bol i povredu. Upoređuje ih sa suncem jer su tople, a donose toplinu, ljubav i sreću u njihov dom.
„Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo“
Sa jedna strane, nalazi se slepi stan, zidovi koji ne nestaju iz očiju, prag preko kog se ne prelazi, nedostatak sunca. Zajedno, sve to stvara jedan svet koji se obavija oko lirskog subjekta, guši ga, podiže tenziju i doprinosi intezivnom osećaju anksioznosti. Leksički odabir reči upućuje na jedan gradski svet od betona koji nastoji da proguta u sebe sve na šta naiđe na tom putu nezaustavljive ekspanzije.Međutim, između lirskog subjekta i desakralizovanog sveta postavlja se voljena osoba koja ne može da zaustavi i odagna zastrašujuće okruženje, ali ima moć da preobrazi delove stvarnosti. Ljubav ima moć da transformiše delove realnosti i osvetli taj poslednji prostor slobode daleko u nama.
(albatros )
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu.
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle.
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.
Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. godine u Grebencu, blizu Bele Crkve. Jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika i uvršten je u listu sto najznamenitijih Srba. Pravo, kršteno ime mu je Vasile Popa.
Prema etničkom poreklu bio je Rumun. Gimnaziju je završio u Vršcu, da bi nakon toga upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je nastavio u Bukureštu i Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu, da bi se zatim vratio u Beograd i završio fakultet.
Svoje prve pesme Vasko Popa objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz Miodraga Pavlovića “87 pesama“ smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Zatim objavljuje „Nepočin polje“ 1956. godine, „Sporedno nebo“ 1968, „Uspravna zemlja“ 1972, „Vučja so“ 1975. godine kada su objavljene i „Kuća na sred druma“ i „Živo meso“, zbirku pesamam „Mala kutija“ 1984. godine.
Vasko Popa je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Bio je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika.
Priredio je mnoge zbornike od kojih su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.
U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu.
Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Tema pesme je ljubav i već nam na samom početku govori o očima.
„Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu“
U prvoj strofi Popa upoređuje oči s nebom na način da želi da kaže koliko su njene oči velike i prostrane. Toliko prostrane da se u njima vide sva blagost i lepota.
Zatim odmah u drugoj strofi prelazi na njen smeh koji je njemu veoma drag. Njenom smehu koji ruši barijere koje im stoje na putu i razbija monotoniju. On je očaran njenim osmehom toliko da ne dozvoljava sebi da vidi tamne zidove (prepreku) u sobi.
„Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali“
U trećoj strofi on pominje slavuja koji, u prenesenom značenju, označava njen glas koji opisuje kao toliko nežan i da se čak i vrbe do njihovog praga stana savijaju.
„Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle“
Slavuj je metafora koja se pojavljuje u mnogim pesmama, a označava plemenitost, mladost, ljubav, radost, nežnost, umilan glas, pesmu. U ovoj pesmi reč slavuj se odnosi na umilan glas devojke i devojačku pesmu dok vrba simbolizuje nevinost i mladost.Poslednje preneseno značenje su njene ruke koje nežno miluju i snažno grle, zaceljuju i leče svaku bol i povredu. Upoređuje ih sa suncem jer su tople, a donose toplinu, ljubav i sreću u njihov dom.
„Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo“
Sa jedna strane, nalazi se slepi stan, zidovi koji ne nestaju iz očiju, prag preko kog se ne prelazi, nedostatak sunca. Zajedno, sve to stvara jedan svet koji se obavija oko lirskog subjekta, guši ga, podiže tenziju i doprinosi intezivnom osećaju anksioznosti. Leksički odabir reči upućuje na jedan gradski svet od betona koji nastoji da proguta u sebe sve na šta naiđe na tom putu nezaustavljive ekspanzije.Međutim, između lirskog subjekta i desakralizovanog sveta postavlja se voljena osoba koja ne može da zaustavi i odagna zastrašujuće okruženje, ali ima moć da preobrazi delove stvarnosti. Ljubav ima moć da transformiše delove realnosti i osvetli taj poslednji prostor slobode daleko u nama.
(albatros )
