Ovo su neke priče i filozofije koje su mi se motale po glavi jednog, u stvari dva popodneva
dok sam imao popodnevnu dremku, više neku vrstu kuliranja i razmatranja nekih stvari
koje su me trenutno pogodile... Malo je iskvareno opisima scena jer sam to želeo da
pretvorim u neki pokušaj scenarija, nadam se da ćete iz ovoga izvući suštinu, nadam se
da postoji i za vas koliko za mene... Možda ne možete shvatiti sve, jer neke stvari koje
sam napisao čini mi se da imaju neki smisao tek kada se povežu sa nekim dešavanjima
iz mog života, ali eto, jedan up close 'n' personal, verovatno ću se obrukati ali boli me q.
------------------------------------------------------------------------------------
Uzalud – radna verzija J (poznatije kao Ničija Zemlja II
)
Uzalud je priča o svemu onome što čovek radi uzalud.
U toku uvodne špice u pozadini vidimo sliku mladog para koji drži sina-dečkića, srećni su, prirodni i zadovoljni. Mladi čovek sa kratkom bradom stoji sa čašicom u ruci nazdravljajući ka fotoaparatu, pored žene koja sedi sa dugom haljinom da se ni cipele ne vide – držeći dečaka u rukama. Slika stoji još par sekundi nakon završetka uvodne špice, fade out u crno i kreće film.
Na samom početku filma vidimo čoveka sa bradom (
Vladimir) kog hapse i odvoze.
Kamera sa pogleda sa strane ka pločniku koji vodi u kuću rotira do pravog pogleda ka ulazu u kuću. Kreće se ka kući, ulazi unutra, ne ide u prvu sobu levo već u drugu, onda odlazi u sobu gde se nalazi telo dečaka sa flautom pored (instrument-opciono), nema krvi, ali dečak leži tako da se može dvosmisleno, da li je mrtav ili spava?
Miša je dečak koji svira flautu (ili šta već), talenat je i toga je svestan, vežba veći deo dana, ponekad’ sa tugom gleda drugu decu koja se igraju napolju ali bespomoćan je jer se zbog flaute asocijalizovao i nema vremena ni hrabrosti (suštinski više ni volju?) da provodi vreme sa drugom decom.
Features:
-
Povezanost? Vidimo čistača ulice koji marljivo čisti i prolazi svaki metar s pažnjom, scena/sekvenca traje dugo (2 minuta?-testirati- bez reza), čisti i udaljava se od kamere, kada je dosta daleko u kadar ulazi muška figura sa bradom (ne zna se da li je Vladimir – dečakov ubica) i baca celofan od novootvorenog pakla cigareta i unutrašnnji svetlucavi celofan, odlazi. Kadar se spusta na celofane koje talasa vetar, igra osvetljenjem (veštačka svetla). Kadar se blago podiže i ponovo se vidi (kao veoma mali u odnosu na papir na zemlji) čistač ulice koji marljivo radi. Fokus na papirima.
-
Društvo. Dečak je u poslednjoj sceni gde ga vidimo živog izašao napolje i kao da je predosetio besmislenost vežbanja zbog neočekivane smrti izašao da se igra sa decom koja ga ne poznaju dovoljno jer nikad’ ne izlazi, ali u tom činu dešava se još jedna uzaludnost, to kratko igranje i upoznavanje sa decom je uzaludno jer ga ta deca više nikada neće videti. Osećaj uzaludnosti pojačan je time što ga vidimo srećnog i zadihanog kako ulazi u kuću prolazeći pored flaute koja kao da ne postoji u tom trenutku za njega, dok se kamera kreće kroz prozor napolje gde se deca igraju bez njega, ne osvrnuvši se ni jednog trenutka, dečak je naprosto neprimetno izašao iz igre niko ne obraćajući pažnju na njega, verovatno jer je još nov.
-
Škola. Dečak je na času, i dok se čuju druga deca, u kadru su samo on i učitelj, jer je dečakov sto za katedrom učitelja, a mesto pored njega prazno, dečak sedeći do zida, levog zida, učiteljovo desno u uglu učionice. Ova scena bi trebalo da pokaže dečakovu specifičnost, i izopštenost od ostale dece i u školi, ne samo u ulici gde se ne uklapa sa ostalom decom. A opet neku čudnu, specifičnu bliskost između njega i učitelja, jer se učitelju u kadru ne vidi glava, prikazan je do vrata, ali se čuje glas, dakle pričaju, i dok pričaju, dečak i učitelj, glasovi ostale dece se čuju prigušeno, gotovo kao pod specijalnim efektom, flangerom i sl, u trenucima kada se učitelj obraća svoj deci graja dece je veća i prirodna, bez efekata.
-
Roditelji. Akcenat u priči o roditeljima takođe je na uzaludnosti, u poslednjem dijalogu između roditelja (posle Mišine smrti-tada već znamo jer su oboje u crnom) saznajemo da je Miša bio jedinac, i u poslednjoj njihovoj zajedničkoj sceni saznajemo da su stari i verovatno više ne žele da imaju decu. Tek tada sigurno znamo da je Miša mrtav i ako je postojala sumnja i nada, sada više ne postoji i uzaludnost je izvesna. Nada je ubijena, ovaj splet scena kroz ceo film je krucijalan za konačan utisak gledaoca i mora postojati jak kontrast, do kog se ipak dolazi blagim scenama, nenaglašeno (nikako jeftini trilovi sa puno krvi i sa nepomičnom glavom i izbečenim očima i sl. :S). U toku filma, dok je Miša živ, vidimo da je život roditelja koji žive u teškoj situaciji posvećen izvođenju dečaka na pravi put, teškom radu kako bi se priuštilo sve ono što je potrebno da dete ne bi trpelo i bivalo iskompleksirano, to je ujedno i njihova jedina radost jer zbog velike bede u kojoj žive njihovi partnerski odnosi su vidno poremećeni. To se vidi u scenama kada saznajemo da je Miša zaista mrtav a oni ni jednom nisu jedno drugom pružili podršku. U jednoj sceni možemo da vidimo poslodavca koji ucenjuje čoveka (Mišinog oca? ostaće nepoznato za one koji ne prate sa analogijom) da radi tri meseca težak posao za 6 miliona dinara, a u drugom nevezanom vidimo da flauta koju Miša svira ima na sebi oznaku sa cenom od 6,1 milion dinara. Simbolično, ipak nešto više od 3 meseca teškog rada.
Majka povlađuje sinu svakim danom i bodri ga kazujući kako je odličan u sviranju i da će jednoga dana svirati u filharmoniji. „Ponos mamin“ kaže jednom prilikom sa osmehom na licu, koje se (lice) i ne vidi višlje od usta...Svi koji se u filmu prikazuju u povezanosti sa Mišom su prikazani bez glave, u nekim scenama eventualno se s leđa vidi glava, ili su u kadru prikazani samo do usta. Na ustima njegove majke se vidi da su izborana i namučena, dok se usta Mišinog oca ne vide ni u jednom kadru. Da li zato što ga majka često ljubi u čelo i glavu dok ga mazi i teši...njega i sebe?
-
Sanjarenje. U trenucima kada Miša svira često su prikazani pejzaži, poljane, pune šarenih cvetalih drveća na njima, koji označavaju perspektivnost i budućnost, raznolikost, i otvorena vrata iza kojih je mrak a čuje se gromki aplauz i ovacije očigledno namenjene Miši koji zamišlja da će tako biti jednog dana. Mrak iza vrata simbolizuje uzaludnost. U kratkim sekvencama videće se u pauzama prikaza raskošne otvorene prirode, na blic keruša sa tek okucenim mladima, kao i mačka sa svojim mačićima, kako ih liže a oni guraju nosićima ka njoj tražeći sisu, nakon čega sledi slika starca – nepoznatog, na bolnoj samrti. Ti blicevi nisu deo Mišinog sanjarenja i impliciraju na neminovnost, sa drugačijim koloritom, mračnijim i skoro crno belim bojama – možda sepia.
-
Krugovi. U jednoj sceni Miša biva pored zida, fasade, sa kredom u ruci. Dotrčava dete preuzimajući akciju u sceni i iscrtava krug ponavljajući njegovu liniju u krug više puta, odlazi iz kadra, dok Miša ponovo počinje da se pokreće, diže ruku i crta krug, ali dok je stigao blizu kraja puca mu kreda i krug ostaje nedovršen, on se i ne trudi da ga dovrši već baca kredu i odlazi. U ovoj sceni Miša obraća pažnju na dečaka i pomno prati svaki njegov pokret, dok za tog dečaka Miša kao da ne postoji, kao da ga ne vidi, čak u jednom trenutku obraća pažnju na kamen, običan kamen koji stoji između njega i Miše, spustajuću glavu da ga pogleda, ali ni u jednom trenutku ne skrećući pogled ka Miši.
