Kazanova
Ističe se
- Poruka
- 2.134
BIBLIJA
Više od Milijardu ljudi na ovom svetu sebe nazivaju hrišcanima. Kako su vezani uz svoju veru? Za to je potrebna neka zajednicka osnova. Ta osnova je Biblija.
Rec "biblija" potice iz grckog: ta biblija, knjige. U leksikonu piše o reci biblija: "knjiga nad knjigama, Sveto pismo, zbirka zapisa koje hrišcanske crkve smatraju poveljama božanske objave, recju Božjom i obaveznima za veru i život...
U crkvama se, protiv vlastitog uverenja, ori da Biblija sadržava i da jeste "rec Božja". Kad to izreknu pomazana teološka usta, priprostom hrišcaninu zvuci to u ušima i u bezazlenom srcu tako kao da je dragi Bog licno nadahnuo i/ili, cak, diktirao Knjigu nad knjigama i ostaje u uverenju, što se tice Novog zaveta, da su saputnici Isusa iz Nazareta stenografisali njegove govore, životna pravila i "prorocanstva", posmatrali njegova "cuda" i ubrzo nakon toga zabeležili u hronici cudesnih dogadaja. Hrišcanin treba prihvatiti Knjigu nad knjigama kao zbirku autenticnih izveštaja. Hrišcanska zajednica živi od toga što su joj u velikoj meri nepoznati rezultati kritickih ispitivanja biblije. Nije hrišcanski ali tako je.
Biblija nije onakva kakvom se - još i danas, i to neprestano - prikazuje a ni Duh Sveti nije više ono što je prvobitno trebalo da bude. Mnogi ce strucni kriticari, trolozi, zanm to vec sada, ozlojedeno reci da to vec piše u njihovoj strucnoj literaturi. Tacno. Medutim, velike i male hrišcanske crkve žive u javnosti i od javnosti, tu prate priprostog coveka od kolevke pa do groba...
Neznanje hrišcana uveliko pociva na nedovoljnim obaveštenjima što ih pružaju teolozi i crkveni istoricari, koji u svojim radovima negiraju ili precutkuju ili izvrcu skandalozne cinjenice. To je varanje vernika. Laik ima pravo na to da ga oslobode pogrešnih i odavno zastarelih hrišcanskih dogmi: može zahtevati da mu se bez zamršenih i neponovljivih teoloških doskocica, kaže istina na razumljiv nacin i jezikom.
U sabornoj konstituciji o Crkvi (važi sa sve crkve kojima je Biblija osnova) sabor izrazito utvrduje:
Crkva je jedina i istinita
Crkva jedina objavljuje nepogrešivu istinu
Crkva je preko potrebna za spas
Crkvi je poverena cela riznica nebeskih dobara
Crkva je jedina prava naslednica božanskih obecanja
Crkva jedina poseduje Hristov duh
Crkvi je jedinoj poverena dužnost nepogrešivog proucavanja
Crkva jedina poseduje jedinu i potpunu istinu
Takode je objavljeno i:
da je zacetnik Biblije Bog
da je Biblija u svim delovima sveta
da je Biblija stvorena pod uticajem Duha svetoga
da sve što objavljuju autori treba da vredi kao da je to napisao Duh Sveti i
da Biblija uci pouzdano, verno i bez grešaka.
Istini za volju ni jedan jedini jevandelist nije bio Isusov savremenik a ni jedan savremenik nije napisao izveštaj o onome što je video svojim ocima. Tek pošto je rimski car Tito (39-81 n.e.) razorio Jerusalim 70. n.e. zapoceše zapisivanja o Isusu i njegovoj družini. Prihvati li se da je Sin Božji umro 33. n.e. tada je Marko, kao prvi biblijski autor, napisao svoje jevandelje najmanje 40 god. posle Isusove smrti na krstu. Znaci jevandelisti nisu biografi nego tumaci i ono što je bilo jasno to je sada zamraceno a tokom naraštaja još više oni nisu pisali istoriju nego je stvarali.
Cesto korišceni izrazi u teologiji "prvobitni tekstovi", prava Biblija se nalazi u Vatikanu (to je s toga što bi se želeo preuzeti primat Katolicke nad svi ostalim hrišcanskim crkvama) uopšte ne postoje. A šta mi to imamo u ruci? Prepise koji su nastali izmedu 4-og i 10-og veka naše ere. A tih približno 1500 prepisa opet su prepisi prepisa i ne postoje dva ista prepisa (ili da se bar malo podudaraju). Izbrojeno je 80.000 razlika! Ne postoji ni jedna jedina stranica a da nemaju protivrecnosti. Uživljavajuci se, autori su od prepisa do prepisa, drukcije shvatali stihove i prilagodavali ih prema savremenim potrebama.
Biblijski "prvobitni tekstovi" su prepuni hiljada i hiljada lako dokazivih i dobro poznatih grešaka. To je simptom profinjenog teološkog nacina dovodenja u bludnju. Svaki normalan smrtnik "prvobitni tekst", smatra i pod tim podrazumeva, nekakav besprekoran original i neosporan tekst. Genijalan je i, zaista, dokaz blistave inspiracije nacin na koji se Biblija održala (oko 7.000 god ljudske istorije) kao o "recju Božjoj". Krivotvorenje (teška rec) "prvobitnih tekstova" Crkveni oci to nazivaju svesnim izmenama u cilju i interesu da se rec Božja bolje razume i krivotvoritelje uzimali pod svoje skute u zaštitu. Cesto se dogadalo da jedan korektor na istom mestu ispravlja ono što je prethodni vec ispravio... izazivajuci još vecu zbrku. Kasnije se došlo do zakljucka da je Bog nadahnuo stvaranje Biblije i potpuno shvatanje da joj je On tvorac. To shvatanje tako vreda osnovne spoznaje zdravog covecjeg razuma i cak ga Biblija pobija tako jasno, da ga još jedino neuki jevandelisti mogu zastupati kao i one ovcice kojima nedostaje bilo kakvo opšte obrazovanje.
Vecina onih koji veruju u Bibliju naivno veruju da Biblija od pocetka postoji u onom obliku u kojem im se danas predocava. Smatraju da je Biblija uvek sadržavala sve one delove koji su u njihovom vlastitom primerku Biblije. Ne znaju a najcešce i ne žele znati da prvi hrišcani dugo (oko 200 god) nisu osim Starog zaveta imali nikakve zapise, da ni starozavetni kanon u doba prvih hrišcana nije još ni bio utvrden. Dugo niko nije ni pomišljao na to da i te "novozavetne" zapise smatra svetim pismom a vremenom se uobicavalo da se ti zapisi citaju u zajednicama ali ni tada niko nije pomišljao da ga izjednaci sa Starim zavetom. To je pocelo tek kada su poceli da se sukobljavaju razliciti pravci u hrišcanstvu i kad se pokazala potreba za necim obaveznim na šta bi se moglo osloniti i te beleške su se pocele smatrati Svetim pismom tek oko 200. n.e.
Nema, dakle, nikakvog nadahnca duhom svetim. Do toga se došlo nešto poput tajnog glasanja belim i crnim kuglicama. Svojim prvorazrednim sredstvima za manipulisanje i uticanje na javno mišljenje saopšte puku cinjenice, razumljivim jezikom. Koliko još dugo ce crkveni rukovodioci istrajati u zabludi da se vernici mogu zadržati u stanju hrišcanske poniznosti i naivnosti? Koliko dugoce se još smatrati da se protivrecnosti i krivotvorine mogu objašnjavati kao "Božja volja", kao nešto "radi spasa vernika" ili kao da jeto nadahnuo "duh Sveti"? Ako teološko istarživanje tako raspolaže s cinjenicama, kakve veze onda ima s naukom? Ipak, sada se planira da se u škole uvede veronauka koje ce sve to da snosi porezni obveznik (koji se zove hrišcaninom a li to placa i onaj koji ne veruje u takve gluposti) ili takode izdvajanje iz budžeta za teološki fakultet. Pretpostavljam da se studentima teološkog fakulteta saopštavaju otvoreno naucna saznanja ali kakav je onda transmisijski uredaj postavljen izmedu akademskog ucenja i propovedi? Gde i na kom mestu je programiran nestanak znanja koji izaziva zaboravljanje cinjenica?
SABORI
Sve je pocelo sa "saborima vrhovnih crkvenih pastira radi rešavanja važnih crkvenih pitanja". Da bi crkveni službenik bio pozvan, preduslov je da ima jaku "harizmu" da je dobio "božanski milodar".
Na saborima prvih 5 ekumenskih (tj. citave crkve) sabora su postavljene osnovne skretnice hrišcanskog sveta za sadržaj i organizaciju nove vere.
Najstarija verska ucenja, koja su do danas zadržala svoju dogmatsku vrednost, proglašena su u Nikeji (325 g.n.e.), u Carigradu (381), u Efesu (431), u Halkedonu (451) i još u jednom u Carigradu (553). Šta se na njima zkljucivalo?
1 - SABOR U NIKEJI
Sabor je sazvao car Konstantin (288-337), pokršten tek na samrti, jer je hteo ucvrstiti Rimsko carstvo pomocu ekspanzivnog i perspektivnog hrišcanstva. Kad je odabrao za sabor 318 biskupa i pozvao ih, osnova beše obicna imperijalna politika a nikako verski porivi. Ali, to je moralo biti jasno i harizmatskim biskupima, jer je car ne samo predsedavao zboru, vec je vrlo carski objavio da je njegova volja crkveni zakon. Vrhovni ga pastiri prihvatiše cak i nekrštenog kao "univerzalnog biskupa" i dopustiše mu da kao svetovni vladar ucestvuje pri glasanjima o crkvenom ucenju. Duhovni i zemaljski interesi stvoriše, vec tada, cudnovatu simbiozu.
Pri svemu tome car Konstantin nije imao ni blage veze o Isusovom ucenju. Bio je privržen suncanom kultu Mitre (starorimski bog svetlosti), još dugo se u hrišcanskom dobu prikazivao na kovanom novcu i obožavao kao "nepobedivo sunce". Kad je starogrckom gradu Vizantionu dao ime po sebi Konstantinopolj (330) u glavni grad Rimskog carstva, naredio je, potpuno zanemarivši hrišcansku skromnost, da se za posvecenje metropole podigne ogroman stub - a na njemu car sa nepobedivim suncem. U njegovu cast su ulicama prolazile povorke sa svecama. Pontifeks nije, uprkos hrišcanskoj ljubavi ukinuo ropstvo, propisao je da se onim robovima koji se uhvate da kradu hranu nalije rastopljeno olovo u usta i dopustio je roditeljima da, u doba oskudice, prodaju svoju decu. Ako je i procitao Mateja (18, 23) možda ga je pogrešno shvatio: "Zato je kraljevstvo nebesko slicno kralju koji odluci urediti racune sa svojim slugama".
Koje su to crkvenopoliticke odluke bile na tom saboru?
Do tada je vredela dogma Arija iz Aleksandrije: Bog i Isus nisu jedno nego samo slicni. konstantin je prisilio sabor da zakljuci (homouzija-istovetnost) Boga Oca i Isusa. Carskim je državnim zakonom ta promena, koja se tice biti, pretvorena u crkvenu dogmu. Tako je Isus izjednacen sa Bogom. Na osnovu toga prihvatiše crkveni oci aklamacijom "nikejsku veroispovest". Niehrišcanin Kostantin ucinio je crkvi još jednu ogromnu uslugu: do tada je bilo nepoznato mesto gde je pokopan Isus. Medutim, Rimski car je 326. n.e. upucen "božanskim nadahnucem" (gle!), otkrio grob isusa koji je upravo izjednacen sa bogom. 330-e je Konstantin zapovedio da se u jerusalimu podigne crkva na Hristovom grobu. Ipak, to cudnovato otkrice nije ga moglo spreciti da ubije svog sina krispa, ženu Faustu koju su po njegovoj naredbi uronili u vrucu vodu, dok je tasta Maksimilijana strpao u tamnicu i naterao ga na samoubistvo. "Nikejsku veroispovest" i odluku 318 biskupa proglasio za "Božju odluku". Konstantin Veliki je izabran za sveca u pravoslavnoj crkvi.
2 - SABOR U CARIGRADU
Taj sabor je sazvao car Teodosije I (347-395), kojem je crkva dala kiceni naziv "Veliki". Prema svojim moralnim vrlinama, taj rimski imperator nije zaostajao za svojim kolegom Konstantinom. Kako istorija beleži pravi gulikoža u odnosu prema siromasima, nametao je narodu nepodnošljive dace, koje su njegovi poreznici mucenjem grubo uterivali. Svom strogošcu svoje carske moci zabranjivao je da se tim napacenim narodima stvorenjima pruži skrovište. Ako bi se to dogodilo, naredio bi da se pobije stanovništvo citavih sela. Godine 390 (10 godina nakon pobožnog koncila) naredio je da se u cirkusu grada Tesaloniki (Solun), u groznom krvoprolicu pogubi 7.000 pobunjenih grdana, u isto vreme kada se odomacila "aleluja" - hvalite Boga. TEodosije je hrišcansku religiju proglasio za državnu (po tome je "Veliki") i naredio Ambroziju, Milanskom biskupu da nasilno razori sva paganska svetilišta. S obzirom na svoje metode, Teodosije bi se, zaista, mogao smatrati praocem inkvizicije. Ali, ako je Isus propovedao radosnu vest za siromašne i potlacene, onda je car Teodosije bio Antihrist glavom. Pa ipak taj Antihrist je sazvao drugi sabor.
Šta je tu bilo?
Taj zbor vrhovnih otaca koji mnogi zovu krnji koncil, uveo je u crkveno ucenje odlucan verski element: doktrinu o svetom trojstvu: Oca, Sina i Duha Svetoga. Ona je pretvorena u "nikejsko-carigradsku veroispovest". A istvobetnost (iz Nikeje) - eto necega za teološke sladokusce - postaje sada istovetnost Oca, Sina i Svetoga Duha. Crkva još i danas živi od te tako dobijene teze o Trojstvu.
3 - SABOR U EFESU
Ovaj sabor je sazvao Teodosije II (408-450) i zapadnorimski car Valentijan III (425-455). Oba se cara nisu mucila ni svetovnim, ni duhovnim problemima, vec behu plejboji. Stoga su retko sabor pocašcivali svojim prisustvom. Teodosije II beše slabic, koji se potpuno predavao svojim hobijima i za svoj raskošni život tiranski uterivao poreze od podanika. Obilno je kao car, uzimao što je carevo... nije nimalo cudno što se Teodosije nalazio posve pod uticajem svoje starije sestre Pulherije (399-453), opsednute željom za vlašcu i sklone spletkarenju, neko je vreme bila bratova namesnica i hvalila se u svakoj prikladnoj i neprikladnoj prilici da je devica (cemu su se njeni savremenici mogli samo smeškati). Ipak njena smerna tvrdnja, ocito, bila dovoljna da je proglase sveticom, pri cemu ih nije smetala cinjenica da je bratove smrti naredila da se ubije njegov spretni, sposobni i uspešni suparnik Kristof. S druge strane, zapadno rimski carski kolega Valentijan bio je pod starateljstvom svoje majke Gale Plasidije i napokon ubijen.
Šta se dogodilo u Efesu?
Sabor je zakljucio da se poštuje Marija kao majka božja. Pošto je unesena u "Teodosijski kodeks", ta je odluka postala državni zakon. Tako se složilo jedno s drugim a Duh sveti je uvek prisutan...
4 - SABOR U HALKEDONU
Formalno je taj sabor, doduše sazvao Vizantijski car Marsijan (396-457), ali je u stvarnosti rukovodila opet devicanska Pulherija, koja se nakon Teodosijeve smrti udala za Marsijana. Ona je znala bolje nego biskupi šta hoce. Ona je ovaj koncil sazvala i protiv volje raznih crkvi i cvrsto je držala uzde na tom vecanju.
A šta se dogodilo?
Papa Lav I inicirao je svojom "Epistula dogmatica" (Dogmatsko pismo) versku formulu o Isusovoj dvostrukoj naravi. Koncil je objavio dogmu da su u Isusovoj osobi "nepomešano i nerazdvojno" sjedinjene božanska i covecja narav. Kao Halkedonska verska formula živi ta dvostruka narav sve do danas. Napokon a to nije nevažno, u Halkedonu je cuvanje jedinstvenosti ucenja povereno papi na taj nacin što se u svako doba mogao umešati. Tako je nastao primat Rima. Utvrdeni su temelji buduceg razvitka. Trebalo bi da su u Vatikanu još i danas zahvalni nesvetoj Pulheriji, koja je svojim spletkama nametnula Halkedonski sabor...
5 - SABOR U CARIGRADU
Iscenirao ga je istocnorimski car Justinijan I (483-565). Bio je izraziti apsolutista ali je uprkos tome ili baš zbog toga slušao hirove svoje supruge Teodore (497-548). Ta je cerka cirkuskog cuvara stekla velike zasluge u muževim ocima jer mu je za vreme ustanka "Nika" (532), kad su se cirkuske stranke "Zelenih" i "Plavih" pobunile protiv tirana, spasila presto. Nakon tih zasluga mogla je pustiti uzde svojoj, kao pomahnitaloj volji i iskoreniti ostatke paganstva, što su vrhovni pastiri na saboru podržali širokim osmesima.
Inace, biskupi na 5-om saboru nisu imali o cemu da odlucuju, baš ni o cemu. Ono što je hteo postici, Justinijan je vec odavno objavio u carskim dekretima i zakonima, poprilicna je ironija što se ta priredba prikazuje u literaturi kao "aklamacijski koncil".
Justinijan je naložio papi Virgiliju (537-555), "nedostojnom vršiocu dužnosti" koji je kasnijim protivnicima papske nepogrešivosti služio kao jasan primer da se preseli u Carigrad. Virgilije i biskupi jednodušno se pokriše imperijalistickim interesima cara, koji je tada, zbog svojih nemilosrdnih zakona o jereticima, ušao u istorijske knjige. "Jeretik" je bio svako ko je poricao hrišcanske dogme: kažnjavao se smrcu i gubio je nasledno pravo. Citava vojska rimskih cinovnika tražila je nevernike, okupljala ih je po Justijanovoj naredbi i na silu krštavala. Vizantijski istoricar Prokopije (oko 490-555 sv. Prokopije) napisao je jedno delo o Justinijanovom ratovanju Protiv Persijanaca, Vandala i Gota, jednu knjigu o Justinijanovim gradevinama (Aja Sofija!), ali je stvorio i jedan pamflet protiv Justinijana i njegove žene Teodore. Opisao je Justinijana, a po svoj prilici je dobro poznavao vladara, kao gordog, licemernog, nepravednog, podmuklog, okrutnog i krvožednog. Hrišcanski tumaci rado zaobilaze Prokopijeve opise. Dabome! Jer, Justinijan je kao i svi carevi Konstantin i Teodosije izabran za sveca.
Šta je bilo na saboru?
Grcki crkveni otac Origen (oko 185-254), ucitelj u kahetetskoj školi u Aleksandriji, bio je najznacajniji teolog hrišcanskog starog veka i prvi zastupnik kritickog razmatranja Biblije. Zahvaljujuci svom Platonskom obrazovanju, delimicno je, pomocu alegorijskih tumacenja, ucinio i spiritualizovao (produhovio) Sveto Pismo. Sabor ga je osudio zbog odstupanja i ocenio njegove egzegeze kao nepravoverne. O tome šta ce biti pravedno odlucivace jedino crkveno vodstvo nadahnuto Svetim Duhom a o tome ko je nadahnut, ono odlucuje pozivanjem. Pošto je donesena ta saborska odluka, više se nisu progonile samo mnogobrojne Origenove pristalice, vec je to bio znak za hajku na sve nevernike. Simbol vencanja u to doba postaje prsten, koji nose biskupi. Bio je to sveobuhvatan brak izmedu coveka i Svetog Duha.
Biblija nije "rec Božja". Osim toga, verska nacela što ih je na prvih pet sabora stvorila gomila visokih crkvenih dostojanstvenika nije, uprkos tobožnjoj harizmi sudionika nadahnuo Duh Sveti. To je za priprostog vernika, jer ga ponajcešce zatekne nepripremljenog, mucan šok.
Više od Milijardu ljudi na ovom svetu sebe nazivaju hrišcanima. Kako su vezani uz svoju veru? Za to je potrebna neka zajednicka osnova. Ta osnova je Biblija.
Rec "biblija" potice iz grckog: ta biblija, knjige. U leksikonu piše o reci biblija: "knjiga nad knjigama, Sveto pismo, zbirka zapisa koje hrišcanske crkve smatraju poveljama božanske objave, recju Božjom i obaveznima za veru i život...
U crkvama se, protiv vlastitog uverenja, ori da Biblija sadržava i da jeste "rec Božja". Kad to izreknu pomazana teološka usta, priprostom hrišcaninu zvuci to u ušima i u bezazlenom srcu tako kao da je dragi Bog licno nadahnuo i/ili, cak, diktirao Knjigu nad knjigama i ostaje u uverenju, što se tice Novog zaveta, da su saputnici Isusa iz Nazareta stenografisali njegove govore, životna pravila i "prorocanstva", posmatrali njegova "cuda" i ubrzo nakon toga zabeležili u hronici cudesnih dogadaja. Hrišcanin treba prihvatiti Knjigu nad knjigama kao zbirku autenticnih izveštaja. Hrišcanska zajednica živi od toga što su joj u velikoj meri nepoznati rezultati kritickih ispitivanja biblije. Nije hrišcanski ali tako je.
Biblija nije onakva kakvom se - još i danas, i to neprestano - prikazuje a ni Duh Sveti nije više ono što je prvobitno trebalo da bude. Mnogi ce strucni kriticari, trolozi, zanm to vec sada, ozlojedeno reci da to vec piše u njihovoj strucnoj literaturi. Tacno. Medutim, velike i male hrišcanske crkve žive u javnosti i od javnosti, tu prate priprostog coveka od kolevke pa do groba...
Neznanje hrišcana uveliko pociva na nedovoljnim obaveštenjima što ih pružaju teolozi i crkveni istoricari, koji u svojim radovima negiraju ili precutkuju ili izvrcu skandalozne cinjenice. To je varanje vernika. Laik ima pravo na to da ga oslobode pogrešnih i odavno zastarelih hrišcanskih dogmi: može zahtevati da mu se bez zamršenih i neponovljivih teoloških doskocica, kaže istina na razumljiv nacin i jezikom.
U sabornoj konstituciji o Crkvi (važi sa sve crkve kojima je Biblija osnova) sabor izrazito utvrduje:
Crkva je jedina i istinita
Crkva jedina objavljuje nepogrešivu istinu
Crkva je preko potrebna za spas
Crkvi je poverena cela riznica nebeskih dobara
Crkva je jedina prava naslednica božanskih obecanja
Crkva jedina poseduje Hristov duh
Crkvi je jedinoj poverena dužnost nepogrešivog proucavanja
Crkva jedina poseduje jedinu i potpunu istinu
Takode je objavljeno i:
da je zacetnik Biblije Bog
da je Biblija u svim delovima sveta
da je Biblija stvorena pod uticajem Duha svetoga
da sve što objavljuju autori treba da vredi kao da je to napisao Duh Sveti i
da Biblija uci pouzdano, verno i bez grešaka.
Istini za volju ni jedan jedini jevandelist nije bio Isusov savremenik a ni jedan savremenik nije napisao izveštaj o onome što je video svojim ocima. Tek pošto je rimski car Tito (39-81 n.e.) razorio Jerusalim 70. n.e. zapoceše zapisivanja o Isusu i njegovoj družini. Prihvati li se da je Sin Božji umro 33. n.e. tada je Marko, kao prvi biblijski autor, napisao svoje jevandelje najmanje 40 god. posle Isusove smrti na krstu. Znaci jevandelisti nisu biografi nego tumaci i ono što je bilo jasno to je sada zamraceno a tokom naraštaja još više oni nisu pisali istoriju nego je stvarali.
Cesto korišceni izrazi u teologiji "prvobitni tekstovi", prava Biblija se nalazi u Vatikanu (to je s toga što bi se želeo preuzeti primat Katolicke nad svi ostalim hrišcanskim crkvama) uopšte ne postoje. A šta mi to imamo u ruci? Prepise koji su nastali izmedu 4-og i 10-og veka naše ere. A tih približno 1500 prepisa opet su prepisi prepisa i ne postoje dva ista prepisa (ili da se bar malo podudaraju). Izbrojeno je 80.000 razlika! Ne postoji ni jedna jedina stranica a da nemaju protivrecnosti. Uživljavajuci se, autori su od prepisa do prepisa, drukcije shvatali stihove i prilagodavali ih prema savremenim potrebama.
Biblijski "prvobitni tekstovi" su prepuni hiljada i hiljada lako dokazivih i dobro poznatih grešaka. To je simptom profinjenog teološkog nacina dovodenja u bludnju. Svaki normalan smrtnik "prvobitni tekst", smatra i pod tim podrazumeva, nekakav besprekoran original i neosporan tekst. Genijalan je i, zaista, dokaz blistave inspiracije nacin na koji se Biblija održala (oko 7.000 god ljudske istorije) kao o "recju Božjoj". Krivotvorenje (teška rec) "prvobitnih tekstova" Crkveni oci to nazivaju svesnim izmenama u cilju i interesu da se rec Božja bolje razume i krivotvoritelje uzimali pod svoje skute u zaštitu. Cesto se dogadalo da jedan korektor na istom mestu ispravlja ono što je prethodni vec ispravio... izazivajuci još vecu zbrku. Kasnije se došlo do zakljucka da je Bog nadahnuo stvaranje Biblije i potpuno shvatanje da joj je On tvorac. To shvatanje tako vreda osnovne spoznaje zdravog covecjeg razuma i cak ga Biblija pobija tako jasno, da ga još jedino neuki jevandelisti mogu zastupati kao i one ovcice kojima nedostaje bilo kakvo opšte obrazovanje.
Vecina onih koji veruju u Bibliju naivno veruju da Biblija od pocetka postoji u onom obliku u kojem im se danas predocava. Smatraju da je Biblija uvek sadržavala sve one delove koji su u njihovom vlastitom primerku Biblije. Ne znaju a najcešce i ne žele znati da prvi hrišcani dugo (oko 200 god) nisu osim Starog zaveta imali nikakve zapise, da ni starozavetni kanon u doba prvih hrišcana nije još ni bio utvrden. Dugo niko nije ni pomišljao na to da i te "novozavetne" zapise smatra svetim pismom a vremenom se uobicavalo da se ti zapisi citaju u zajednicama ali ni tada niko nije pomišljao da ga izjednaci sa Starim zavetom. To je pocelo tek kada su poceli da se sukobljavaju razliciti pravci u hrišcanstvu i kad se pokazala potreba za necim obaveznim na šta bi se moglo osloniti i te beleške su se pocele smatrati Svetim pismom tek oko 200. n.e.
Nema, dakle, nikakvog nadahnca duhom svetim. Do toga se došlo nešto poput tajnog glasanja belim i crnim kuglicama. Svojim prvorazrednim sredstvima za manipulisanje i uticanje na javno mišljenje saopšte puku cinjenice, razumljivim jezikom. Koliko još dugo ce crkveni rukovodioci istrajati u zabludi da se vernici mogu zadržati u stanju hrišcanske poniznosti i naivnosti? Koliko dugoce se još smatrati da se protivrecnosti i krivotvorine mogu objašnjavati kao "Božja volja", kao nešto "radi spasa vernika" ili kao da jeto nadahnuo "duh Sveti"? Ako teološko istarživanje tako raspolaže s cinjenicama, kakve veze onda ima s naukom? Ipak, sada se planira da se u škole uvede veronauka koje ce sve to da snosi porezni obveznik (koji se zove hrišcaninom a li to placa i onaj koji ne veruje u takve gluposti) ili takode izdvajanje iz budžeta za teološki fakultet. Pretpostavljam da se studentima teološkog fakulteta saopštavaju otvoreno naucna saznanja ali kakav je onda transmisijski uredaj postavljen izmedu akademskog ucenja i propovedi? Gde i na kom mestu je programiran nestanak znanja koji izaziva zaboravljanje cinjenica?
SABORI
Sve je pocelo sa "saborima vrhovnih crkvenih pastira radi rešavanja važnih crkvenih pitanja". Da bi crkveni službenik bio pozvan, preduslov je da ima jaku "harizmu" da je dobio "božanski milodar".
Na saborima prvih 5 ekumenskih (tj. citave crkve) sabora su postavljene osnovne skretnice hrišcanskog sveta za sadržaj i organizaciju nove vere.
Najstarija verska ucenja, koja su do danas zadržala svoju dogmatsku vrednost, proglašena su u Nikeji (325 g.n.e.), u Carigradu (381), u Efesu (431), u Halkedonu (451) i još u jednom u Carigradu (553). Šta se na njima zkljucivalo?
1 - SABOR U NIKEJI
Sabor je sazvao car Konstantin (288-337), pokršten tek na samrti, jer je hteo ucvrstiti Rimsko carstvo pomocu ekspanzivnog i perspektivnog hrišcanstva. Kad je odabrao za sabor 318 biskupa i pozvao ih, osnova beše obicna imperijalna politika a nikako verski porivi. Ali, to je moralo biti jasno i harizmatskim biskupima, jer je car ne samo predsedavao zboru, vec je vrlo carski objavio da je njegova volja crkveni zakon. Vrhovni ga pastiri prihvatiše cak i nekrštenog kao "univerzalnog biskupa" i dopustiše mu da kao svetovni vladar ucestvuje pri glasanjima o crkvenom ucenju. Duhovni i zemaljski interesi stvoriše, vec tada, cudnovatu simbiozu.
Pri svemu tome car Konstantin nije imao ni blage veze o Isusovom ucenju. Bio je privržen suncanom kultu Mitre (starorimski bog svetlosti), još dugo se u hrišcanskom dobu prikazivao na kovanom novcu i obožavao kao "nepobedivo sunce". Kad je starogrckom gradu Vizantionu dao ime po sebi Konstantinopolj (330) u glavni grad Rimskog carstva, naredio je, potpuno zanemarivši hrišcansku skromnost, da se za posvecenje metropole podigne ogroman stub - a na njemu car sa nepobedivim suncem. U njegovu cast su ulicama prolazile povorke sa svecama. Pontifeks nije, uprkos hrišcanskoj ljubavi ukinuo ropstvo, propisao je da se onim robovima koji se uhvate da kradu hranu nalije rastopljeno olovo u usta i dopustio je roditeljima da, u doba oskudice, prodaju svoju decu. Ako je i procitao Mateja (18, 23) možda ga je pogrešno shvatio: "Zato je kraljevstvo nebesko slicno kralju koji odluci urediti racune sa svojim slugama".
Koje su to crkvenopoliticke odluke bile na tom saboru?
Do tada je vredela dogma Arija iz Aleksandrije: Bog i Isus nisu jedno nego samo slicni. konstantin je prisilio sabor da zakljuci (homouzija-istovetnost) Boga Oca i Isusa. Carskim je državnim zakonom ta promena, koja se tice biti, pretvorena u crkvenu dogmu. Tako je Isus izjednacen sa Bogom. Na osnovu toga prihvatiše crkveni oci aklamacijom "nikejsku veroispovest". Niehrišcanin Kostantin ucinio je crkvi još jednu ogromnu uslugu: do tada je bilo nepoznato mesto gde je pokopan Isus. Medutim, Rimski car je 326. n.e. upucen "božanskim nadahnucem" (gle!), otkrio grob isusa koji je upravo izjednacen sa bogom. 330-e je Konstantin zapovedio da se u jerusalimu podigne crkva na Hristovom grobu. Ipak, to cudnovato otkrice nije ga moglo spreciti da ubije svog sina krispa, ženu Faustu koju su po njegovoj naredbi uronili u vrucu vodu, dok je tasta Maksimilijana strpao u tamnicu i naterao ga na samoubistvo. "Nikejsku veroispovest" i odluku 318 biskupa proglasio za "Božju odluku". Konstantin Veliki je izabran za sveca u pravoslavnoj crkvi.
2 - SABOR U CARIGRADU
Taj sabor je sazvao car Teodosije I (347-395), kojem je crkva dala kiceni naziv "Veliki". Prema svojim moralnim vrlinama, taj rimski imperator nije zaostajao za svojim kolegom Konstantinom. Kako istorija beleži pravi gulikoža u odnosu prema siromasima, nametao je narodu nepodnošljive dace, koje su njegovi poreznici mucenjem grubo uterivali. Svom strogošcu svoje carske moci zabranjivao je da se tim napacenim narodima stvorenjima pruži skrovište. Ako bi se to dogodilo, naredio bi da se pobije stanovništvo citavih sela. Godine 390 (10 godina nakon pobožnog koncila) naredio je da se u cirkusu grada Tesaloniki (Solun), u groznom krvoprolicu pogubi 7.000 pobunjenih grdana, u isto vreme kada se odomacila "aleluja" - hvalite Boga. TEodosije je hrišcansku religiju proglasio za državnu (po tome je "Veliki") i naredio Ambroziju, Milanskom biskupu da nasilno razori sva paganska svetilišta. S obzirom na svoje metode, Teodosije bi se, zaista, mogao smatrati praocem inkvizicije. Ali, ako je Isus propovedao radosnu vest za siromašne i potlacene, onda je car Teodosije bio Antihrist glavom. Pa ipak taj Antihrist je sazvao drugi sabor.
Šta je tu bilo?
Taj zbor vrhovnih otaca koji mnogi zovu krnji koncil, uveo je u crkveno ucenje odlucan verski element: doktrinu o svetom trojstvu: Oca, Sina i Duha Svetoga. Ona je pretvorena u "nikejsko-carigradsku veroispovest". A istvobetnost (iz Nikeje) - eto necega za teološke sladokusce - postaje sada istovetnost Oca, Sina i Svetoga Duha. Crkva još i danas živi od te tako dobijene teze o Trojstvu.
3 - SABOR U EFESU
Ovaj sabor je sazvao Teodosije II (408-450) i zapadnorimski car Valentijan III (425-455). Oba se cara nisu mucila ni svetovnim, ni duhovnim problemima, vec behu plejboji. Stoga su retko sabor pocašcivali svojim prisustvom. Teodosije II beše slabic, koji se potpuno predavao svojim hobijima i za svoj raskošni život tiranski uterivao poreze od podanika. Obilno je kao car, uzimao što je carevo... nije nimalo cudno što se Teodosije nalazio posve pod uticajem svoje starije sestre Pulherije (399-453), opsednute željom za vlašcu i sklone spletkarenju, neko je vreme bila bratova namesnica i hvalila se u svakoj prikladnoj i neprikladnoj prilici da je devica (cemu su se njeni savremenici mogli samo smeškati). Ipak njena smerna tvrdnja, ocito, bila dovoljna da je proglase sveticom, pri cemu ih nije smetala cinjenica da je bratove smrti naredila da se ubije njegov spretni, sposobni i uspešni suparnik Kristof. S druge strane, zapadno rimski carski kolega Valentijan bio je pod starateljstvom svoje majke Gale Plasidije i napokon ubijen.
Šta se dogodilo u Efesu?
Sabor je zakljucio da se poštuje Marija kao majka božja. Pošto je unesena u "Teodosijski kodeks", ta je odluka postala državni zakon. Tako se složilo jedno s drugim a Duh sveti je uvek prisutan...
4 - SABOR U HALKEDONU
Formalno je taj sabor, doduše sazvao Vizantijski car Marsijan (396-457), ali je u stvarnosti rukovodila opet devicanska Pulherija, koja se nakon Teodosijeve smrti udala za Marsijana. Ona je znala bolje nego biskupi šta hoce. Ona je ovaj koncil sazvala i protiv volje raznih crkvi i cvrsto je držala uzde na tom vecanju.
A šta se dogodilo?
Papa Lav I inicirao je svojom "Epistula dogmatica" (Dogmatsko pismo) versku formulu o Isusovoj dvostrukoj naravi. Koncil je objavio dogmu da su u Isusovoj osobi "nepomešano i nerazdvojno" sjedinjene božanska i covecja narav. Kao Halkedonska verska formula živi ta dvostruka narav sve do danas. Napokon a to nije nevažno, u Halkedonu je cuvanje jedinstvenosti ucenja povereno papi na taj nacin što se u svako doba mogao umešati. Tako je nastao primat Rima. Utvrdeni su temelji buduceg razvitka. Trebalo bi da su u Vatikanu još i danas zahvalni nesvetoj Pulheriji, koja je svojim spletkama nametnula Halkedonski sabor...
5 - SABOR U CARIGRADU
Iscenirao ga je istocnorimski car Justinijan I (483-565). Bio je izraziti apsolutista ali je uprkos tome ili baš zbog toga slušao hirove svoje supruge Teodore (497-548). Ta je cerka cirkuskog cuvara stekla velike zasluge u muževim ocima jer mu je za vreme ustanka "Nika" (532), kad su se cirkuske stranke "Zelenih" i "Plavih" pobunile protiv tirana, spasila presto. Nakon tih zasluga mogla je pustiti uzde svojoj, kao pomahnitaloj volji i iskoreniti ostatke paganstva, što su vrhovni pastiri na saboru podržali širokim osmesima.
Inace, biskupi na 5-om saboru nisu imali o cemu da odlucuju, baš ni o cemu. Ono što je hteo postici, Justinijan je vec odavno objavio u carskim dekretima i zakonima, poprilicna je ironija što se ta priredba prikazuje u literaturi kao "aklamacijski koncil".
Justinijan je naložio papi Virgiliju (537-555), "nedostojnom vršiocu dužnosti" koji je kasnijim protivnicima papske nepogrešivosti služio kao jasan primer da se preseli u Carigrad. Virgilije i biskupi jednodušno se pokriše imperijalistickim interesima cara, koji je tada, zbog svojih nemilosrdnih zakona o jereticima, ušao u istorijske knjige. "Jeretik" je bio svako ko je poricao hrišcanske dogme: kažnjavao se smrcu i gubio je nasledno pravo. Citava vojska rimskih cinovnika tražila je nevernike, okupljala ih je po Justijanovoj naredbi i na silu krštavala. Vizantijski istoricar Prokopije (oko 490-555 sv. Prokopije) napisao je jedno delo o Justinijanovom ratovanju Protiv Persijanaca, Vandala i Gota, jednu knjigu o Justinijanovim gradevinama (Aja Sofija!), ali je stvorio i jedan pamflet protiv Justinijana i njegove žene Teodore. Opisao je Justinijana, a po svoj prilici je dobro poznavao vladara, kao gordog, licemernog, nepravednog, podmuklog, okrutnog i krvožednog. Hrišcanski tumaci rado zaobilaze Prokopijeve opise. Dabome! Jer, Justinijan je kao i svi carevi Konstantin i Teodosije izabran za sveca.
Šta je bilo na saboru?
Grcki crkveni otac Origen (oko 185-254), ucitelj u kahetetskoj školi u Aleksandriji, bio je najznacajniji teolog hrišcanskog starog veka i prvi zastupnik kritickog razmatranja Biblije. Zahvaljujuci svom Platonskom obrazovanju, delimicno je, pomocu alegorijskih tumacenja, ucinio i spiritualizovao (produhovio) Sveto Pismo. Sabor ga je osudio zbog odstupanja i ocenio njegove egzegeze kao nepravoverne. O tome šta ce biti pravedno odlucivace jedino crkveno vodstvo nadahnuto Svetim Duhom a o tome ko je nadahnut, ono odlucuje pozivanjem. Pošto je donesena ta saborska odluka, više se nisu progonile samo mnogobrojne Origenove pristalice, vec je to bio znak za hajku na sve nevernike. Simbol vencanja u to doba postaje prsten, koji nose biskupi. Bio je to sveobuhvatan brak izmedu coveka i Svetog Duha.
Biblija nije "rec Božja". Osim toga, verska nacela što ih je na prvih pet sabora stvorila gomila visokih crkvenih dostojanstvenika nije, uprkos tobožnjoj harizmi sudionika nadahnuo Duh Sveti. To je za priprostog vernika, jer ga ponajcešce zatekne nepripremljenog, mucan šok.
